Month: February 2021

Iako je planirala veliku svadbu, polovina gostiju nije došla na slavlje, a razlog je užasan

Venčanje predstavlja najradosniji trenutak u životima mnogih ljudi, međutim, ispovest dvadesetčetvorogodišnje Milice iz Užica svedoči da se i dan za koji smo mislili da će biti najbolji u životu može pretvori u pravi pakao.

“Moj sadašnji suprug i ja smo odlučili da se venčamo u gradu iz kojeg je on rodom. To je jedno malo mesto u Republici Srpskoj, između Trebinja i Gacka. Ja sam, inače, iz Užica. U tom gradiću smo sve pripremili i bila sam baš srećna. Moja familija iz Užica će doći tu, a njegovi svakako tamo žive. Obezbedili smo im svima smeštaj, roditelji su se baš radovali našem braku i proslavi”, svedoči ona, dodajući još nekoliko detalja o organizaciji samog venčanja:

“Pozvali smo oko 250 ljudi, moje rodbine i njegove. On u suštini ima mnogo rodbine, ali svi su u inostranstvu, pa je taj deo koji je u Srpskoj trebalo da dođe, što nije malo. Kad se skupe stričevi, ujaci, dede, tetke… Međutim, onda sam saznala da neće baš svi doći, iako se tamo svadbe ne propuštaju niti se iko ustručava niti žali novac. Razlog je bio – smrtni slučaj. Tačnije slučajevi”, govori potresena devojka, objašnjavajući nemili događaj:

“Tri smrtna slučaja. Skoro cela njegova familija je u žalosti i nisu nikako mogli da dođu da se vesele, već su bili u fazonu da nose crninu. Umro je jedan deda i jedan rođak. A nekoliko meseci ranije i rođaka. Ja sam poludela i bila sam jako tužna. Prvo, jer niko nije predložio da odložimo svadbu, drugo jer su predložili da dođu, ali da se ne vesele, što je sumanuto. Ja nisam želela da na svoj najsrećniji dan svakog momenta kad pogledam u goste znam da su tužni jer su sahranili rodbinu. A onda s druge strane, bilo mi je krivo jer, nemojte pogrešno da me razumete, ali umrli su stari ljudi, a kod nas se kaže ‘gluvo bilo, ali po redu je’. I zaista verujem da je tako. Na sve to, tamo se po godinu nosi crnina, pa neki čak i leti nose duge, crne majice, u kojim se kuvaju. Posebno se odnosi na žene ma u kojim godinama da, recimo, ostanu bez oca”, žali se ona i prepričava kakav je šok doživela kada su joj saopštili užasne vesti:

“Bukvalno sam vrisnula od nervoze kad sam čula da neće doći, čuo se moj jauk do Užica, a bogami, čulo ga je i celo Užice. Možda nemam prava da mi bude krivo, ali stvarno, stvarno… zar ne treba da gledamo napred a ne unazad? Zar da se okrećemo u crno i ka crnilu umesto da se radujemo najvećoj radosti – braku, deci? Da li sam loš čovek jer se ovako osećam? U suštini nisam nikom zamerila ništa, u sebi sam patila, ali svadba nam je bila fina. Ipak, osećala se praznina, ja sam imala utisak kao da nisam dovoljno uradila za njih, a njima je to bilo normalno da ne dođu ako su u žalosti. Uglavnom je bilo reč o starijim ljudima. Šta znam, oni su svi jako bliski, mom mužu je bilo neprijatno, ja sam ga razuverila i na kraju smo finu zabavu priredili. Ipak, nikad neću prestati da se čudim i da pamtim“, završava Milica svoju ispovest iz koje bi se lako mogao nametnuti zaključak da je svadba zapravo ukleta.

Da li vi opravdavate ili osuđujete mišljenje devojke čija se svadba pretvorila u nešto što nije očekivala? Pišite nam u komentarima.

Izvor: Objektiv.rs, Telegraf.rs

Stanje je zabrinjavajuće

Sve više devojčica iz Braničevskog, Topličkog i Jablaničkog okruga, odnosno iz Požarevca, Prokuplja i Leskovca, javlja se lekaru zbog istog „problema“.

Nakon pregleda, doktori ostaju u šoku, jer istog trena ginekolozi shvate šta se dešava u telu curica. Nažalost, njihov zajednički problem je – trudnoća, i to maloletnička. Poslednji podaci govore da u Srbiji godišnje zatrudni oko 16.000 maloletnica, a da od toga 90 odsto završe kao abortusi. U zvaničnim podacima stoji i da su te devojčice najčešće udate!

Takođe, najviše maloletničkih trudnoća zabeleženo je u Braničevskom, Topličkom i Jablaničkom okrugu. Inače, u Srbiji je pre nekoliko godina izmenjen zakon prema kojem je devojčicama od 16 godina do 10. nedelje bio dozvoljen abortus bez roditeljskog znanja.

Naša zemlja je vodeća u Evropi po broju neželjenih, maloletničkih trudnoća. Iako se pretpostavlja da ovaj problem najviše zahvata zemlje koje su nerazvijene, podaci kažu da to nije istina, već da je to fenomen koji je rasprostranjen u celom svetu.

Naime, u svetu se godišnje porodi 7,3 miliona devojaka mlađih od 18 godina, svakog dana 20.000. Zbog mladog, nezrelog organizma umre 70.000 devojčica od 10 do 18 godina.

Činjenica je da do neželjene trudnoće i do polnih bolesti dolazi zbog opšte neupućenosti i neobrazovanosti o seksualnoj kulturi. Devojke u Srbiji sve ranije gube nevinost, a o tome svedoči i slučaj koji je u javnost došao pre nekoliko dana. Naime, najmlađa majka u Srbiji ima samo 13 godina.

Devojčica iz Niša, stara svega 13,5 godina porodila se u Ginekološkoj klinici “Narodni front” i na svet donela devojčicu, tešku skoro tri kilograma. Što se tiče najmlađih majki, svet nikad neće zaboraviti priču o najmlađoj trudnici ikada. Imala je samo pet godina. Lina Medina iz Perua porodila se u petoj godini života carskim rezom koji je obavljen 15. maja 1939. godine.

Lekari su joj uradili carski rez i ona je 15. maja 1939. godine donela na svet bebu. Prema dokumentima, u bolnicu je ušetala umorna, čupava Indijanka sa podnožja Anda za ruku vodeći sramežljivu devojčicu neobično velikog stomaka.

Njen slučaj do u detalje dokumentovao je doktor Edmundo Eskomel, kao i činjenicu da su devojčici u 4. godini počele da rastu grudi, a u 5. godini su joj sazrele kosti potrebne za iznošenje trudnoće.

Njegovo pismo prenosimo u celosti

Jedan čovek je na internetu napisao svoju ispovest koja ga je jako dugo mučila. On je ispričao ljudima šta mu se desilo.

Njegovo pismo prenosimo u celosti. 

“Otišao sam u Nemačku da posetim bolesnu majku, zvao sam i ženu ali ona je imala neki izgovor pa je ostala kući. A onda sam bez znanja žene postavio kamere po kući iz razloga ako se desi da dodje neko da pljačka, ali sam na snimku zatekao vanbračne aktivnosti svoje žene.

Tačnije dovodila je neke muškarce i pričala im kako je to njena kuća, se*sali su se na kauču, na podu i na stolu. Muka mi je bilo kad sam gledao snimke, a onda kada sam se vratio kući prebio sam je zbog toga i izbacio je iz kuće. Sad mi je samo žao što sam 6 godina izgubio zbog nje.”

Šta vi mislite o ovome? 

Mile Ćirić (47) iz pirotskog sela Blato, koji je 25. oktobra, neposredno po izlasku iz niškog zatvora, gde je izdržao trodnevnu prekršajnu kaznu, operisan zbog krvarenja na mozgu, umro je jutros u Kliničkom centru u Nišu.

On se nakon operacije nije budio iz kome, a preminuo je posle devet dana na respiratoru, uprkos maksimalnim naporima niških lekara da ga održe u životu.

Vladan Ćirić, sin preminulog, podneo je krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Nišu protiv nepoznatih zatvorskih stražara. On ih tereti za nanošenje povreda opasnih po život, zlostavljanje i mučenje. To je učinio jer sumnja da je njegov otac pretučen u KPZ Niš veče pre izlaska. Od državnih organa zahteva da u potpunosti rasvetle slučaj.

– Pozvali su me iz KC Niš danas u 8.40 časova i rekli da mi je otac preminuo. Od kada je izašao iz zatvora, odmah je operisan zbog krvarenja na mozgu i sve vreme je bio u komi, na respiratoru. Nije se budio iz kome, niti je davao znake života. Teško stanje je bilo sve vreme. Nadao sam se da će da se oporavi, bio je jak čovek, ali nije uspeo da se izbori. Očekujem da tužilaštvo ispita ceo slučaj jer takav nije otišao u zatvor a u kakvom stanju sam ga uzeo iz zatvora – evo dokle je dogurao. Na tri dana je otišao u zatvor a vraća se u kovčegu – kaže za “Blic” Vladan Ćirić.

On je ranije ispričao da je 25. oktobra došao po oca u KPZ Niš jer su ga pozvali i rekli “da nije u dobrom stanju” a da ga je zatekao u ćebetu sa penom na ustima. Po Vladanovim rečima, hitno je prebačen u KC Niš gde je utvrđeno krvarenje na mozgu zbog čega je operisan. Vladan je rekao i da je pregledom utvrđeno da je njegov otac bio modar na leđima i grudima, zbog čega i sumnja da je pretučen u zatvoru pa je podneo krivičnu prijavu.

U Upravi za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) negirali su da je Ćiriću bilo ko naneo povrede opasne po život, ističući da su neosnovane priče o zlostavljanju i mučenju, već da je dobio samo dva udarca gumenom palicom po leđima, u skladu za propisima o primeni mera prinude, jer je šipkom pretio drugim osuđenicima i stražarima da će ih napasti i pretući.

U UIKS su naveli da je Mile noć pre izlaska metalnom šipkom koju je odvalio od kreveta pokušao da udari prekršajnog kažnjenika A. P. te da je zamahivao i pretio i stražarima koji su ga upozoravali da spusti šipku. Stražari su nakon upozorenja, pokušali prvo da primene fizičku snagu, ali pošto nisu uspeli, tek onda je upotrebljena mera prinude – gumena palica po dozvoljenim delovima tela (dva puta) u predelu gornjeg dela leđa, kada mu je i oduzeta šipka a on je vezan lisicama.

U UIKS ističu da su mere prinude primenjene strogo po Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija i Pravilnikom o merama za održavanje reda i bezbednosti u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija “zbog fizičkog napada na drugo lice, nasilničkog ponašanja, samopovređivanja ili ugrožavanja reda i bezbednosti u zavodu”.

Nakon toga, kako nalažu propisi Ćirića je pregledao zavodski lekar i o svemu je sačinjena fotodokumentacija što podrazumeva slikanje delova tela na kome je upotrebljena mera prinude, a od svih aktera i svedoka su uzete pisane izjave. S toga, naglašavaju u UIKS, u potpunosti su neosnovane tvrdnje o nanošenju teških povreda opasnih po život i zlostavljanju i mučenju.

Tužilaštvo obevešteno o smrti

Advokat Marko Mitić iz Niša, koga je angažovala porodica Ćirić, kaže da je obavestio OJT u Nišu, kojem je prošle nedelje podneta krtivična prijava protiv NN zatvorskih stražara za nanošenje teških povreda opasnih po život i zlostavljanje i mučenje, da je Mile Ćirić preminuo radi tačne i precizne kvalifikacije krivičnog dela i upućivanja predmeta nadležnom tužilaštvu.

– Sada očekujem rezultate obdukcije na osnovu kojih će se utvrditi kakve povrede je pokojni zadobio, da li su te povrede uticale na njegovo zdravstveno stanje, komu i kasniju smrt, te bi trebalo da na osnovu tih rezultata dalje postupa nadležno tužilaštvo – kaže Mitić za “Blic”.

Ispituju slučaj

U Osnovnom javnom tužilaštvu “Blicu” je potvrđeno da je 28. oktobra primljena krivična prijava, da je formiran predmet i da je postupajući zamenik Aleksandra Vujisić. U OJT navode da će započeti sa prikupljanjem potrebnih obaveštenja kako bi se slučaj ispitao. Nakon smrti Ćirića, postoji mogućnost i da predmet preuzme Više javno tužilaštvo u Nišu.

U jednoj od poslednjih objava na Instagramu, Brankica priča o svom povratku iz bolnice u kojoj je provela 21 dan

Brankica Raković, majka, supruga, ćerka, sestra, prijateljica…hrabro vodi svoju najveću životnu borbu, borbu za sam život.

Ponosno, nasmejano, optimistično, jasno i glasno suprotstavila se karcinomu (iako ona ne želi ni da ga imenuje). Svoju bitku bije javno. Novu frizuru koju ima kao posledicu hemioterapije, upotpunjuje čarobnim osmehom koji zrači snagom, onom majčinskom, jer ona želi da raste uz svoju Lolu.

Svima bi trebalo da bude primer. Uzor. Motivacija. Brankica je jedna od onih žena, od kojih svi možemo da učimo. Kako se živi, bori i pobeđuje. Jer njena pobeda je samo pitanje trenutka!

U jednoj od poslednjih objava na Instagramu, Brankica priča o svom povratku iz bolnice u kojoj je provela 21 dan.

Njenu objavu prenosimo celosti (namerno smo ostavili u izvornom obliku i nismo ispravljali akcenat):

“Plačem cijeli dan.

Od najtužnije sreće na svijetu.

Rasplakaju me vazduh, doručak s bratom, filozofiranje o životu s tatom, Aida, crveni tepisi od papira, neke nove bebe, žene dugih kosa, majke s djecom dok drugo spava u stomaku.

Usrećuju me sve te iste stvari.

Voljela bih da sam kompozitor ili slikar pa da ovo što osjećam pretvorim u nešto što bi izazivalo reakciju tamo negdje gdje bi trebalo da je duša. Riječi su smiješne za to. Ne znaju one šta je životna tuga jedne žene kojoj je život ostario za 21 dan. Kako one mogu prenijeti drhtanje trogodišnjakinje u mojim rukama ili pogled mog tate koji nikad ne plače, kako mogu prenijeti zagrljaj moje Brane koja bi, da ikako može, ponijela moj teret da ne moram ja. Kako bih u bilo šta smisleno mogla prenijeti poruku “Kuća je najljepša kad si ti tu”, ili doručak s bratom kojeg ne vidiš 21 dan.

Svi smo odrasli preko noći. Svi ljudi oko mene koji su me u mislima držali za ruku. Moje dijete je u očima ponijelo neku zrelost, neko razumjevanje da mama i tata ponekad ne mogu. To je i srećno i tužno, zar ne?

A crveni tepih od papira, otkud on? Iz vjere grupe žena koje znaju da sam ja već pobjednik ove borbe s govnetom koje misli da je neko i nešto, jer sam ja zvijezda svog života koji je već zdrav samo to još svemiru niko nije javio, jer sam ja ona koja voli frku, balone i cvijeće, lavica, po zvijezdama i opredjeljenju. Jer imam isprepletene ruke i srca svih mojih ljudi koji su svaki dan bili tu pa i ako padnem imam na šta. Jer imam sebe. Ovakvu blentavu.

I ako znate nekog ko baš danas ide na zračenje, ko je juče saznao da nije sam u svom tijelu, ako imate nekog ko je baš sad u bolnici – uradite za njega nešto što vas izvlači iz vaše zone komfora. Uradite za njega/nju nešto što inače ne biste. Skuvajte, nazovite, izmislite vic, iznenadite, budite tu svaki dan. Ova sranja, pardon stanja, liječi samo ljubav. Ona glasna, prkosna, ona što izgleda kao show, ona što pršti kao vatromet. Kasnije ćemo o tome je li to ili nije način, je li to u vašoj prirodi ili nije. A to, zar ne, nije ni bitno?”

Hrabra Brankica zna da je već pobedila!

“Nikad nisam ni posumnjala u svoju pobjedu nad ovim govancetom koji se rakom zove.

Ja sam već pobijedila, samo doktorima niko nije javio.

Čekam samo da dobijem i napismeno tamo negdje za par mjeseci pa da s mirom idem po rozu periku.”

“Tražim pomoć da neko reaguje. Očistite put. I nama je Nova godina i Božić, isto kao i svima. Vlasina je prelepa, ali uslova nema”

– Moj svekar je umro 20. januara prošle godine. Hitna pomoć nije mogla da stigne do njega. Sin ga je na rukama nosio kroz sneg do prve stanice gde bi mu ukazali pomoć. Na tim rukama mu je i umro – kaže Beba Krstić sa Vlasine, revoltirana što ni ove zime putevi do njenog i domova njenih komšija nisu prohodni.

Na Fejsbuk grupi Vlasinsko jezero ona je podelila svoje iskustvo života u mahali Dimini, koja se, kako kaže, nalazi na tri kilometra od glavnog puta.

– Tražim pomoć da neko reaguje. Očistite put. I nama je Nova godina i Božić, isto kao i svima. Vlasina je prelepa, ali uslova nema – napisala je ova žena.

Kako je rekla, i ove zime, kao i one prethode, sneg je mahalu odsekao od ostatka sveta. Zavejanu planinu zatekli su ona i njen muž pre nekoliko dana, po povratku iz Lazarevca. Kako Bebi nije bilo dobro, u Surdulici su bezuspešno pokušali da pronađu prevoz do svoje kuće, no na kraju su mogli jedino da se oslone na svoje noge.

– Skupim snage i krenem sa suprugom autobusom iz Surdulice ka Vlasini. Odatle ka našoj kući puta nigde – sve zavejano, sneg iznad kolena. Tri kilometra smo gazili sneg, noć pada, a naša kuća, od umora i teškog hodanja, sve nam se čini dalja. Išli smo četiri i po sata ta tri kilometra. Plakala sam i gubila govor. Kažem mu: “Ne mogu dalje, nemam snage, guši me”. To ću dugo pamtiti. I dalje sam loše, a do lekara nemam kako. Mi nismo imućni da kupimo motorne sanke ili dobra auto koji može da ide po tolikom snegu. Ima li koja organizacija da pomogne ljudima koji žive po mahalama Vlasine? Ima li ko da nam očisti put – pita se Beba.

Kako je rekla za Telegraf.rs, u ovom kraju problem uvek nastaje još sa prvim snegom.

– Ovo je planina i snegovi su veliki. Prošle godine mi je zbog neočišćenog snega preminuo svekar, jer nismo uspeli da ga odvedemo do lekara. Umro je sinu na rukama. Trebali da neko umre i u ovoj 2020. godini, pa da se konačno odreaguje, jer put je ponovo neočišćen? Dok se nadam porodu, živim u strahu da neću moći da odem do lekara – rekla je ona.

Podsetimo, prethodne nedelje Vlasinu je pogodilo snažno nevreme, praćeno jakim vetrom, koji je oborio borove i pokidao žice na dalekovodima. Stanovnici pojedinih zaselaka su danima bili bez struje, a ekipama Elektrodistribucije je u saniranju štete posao otežavao mokar sneg, koji nije prestajao da pada.

Redovni problemi sa Hitnom pomoći, ovog leta umrlo je dete

Dvogodišnja Mila iz Rume preminula je ovog leta, dok je sa roditeljima odmarala na Vlasinskom jezeru. Njeni roditelji pozvali su Hitnu pomoć u Crnoj Travi, odakle su ih (zbog nedostatka kola, ljudstva i kiseonika) uputili na Surdulicu. Roditelji su sami dete poveli do Surdulice, jer navodno ni tamo nije bilo slobodnog vozila. Devojčica je dan kasnije umrla.

Sa svih strana stanovnici Vlasine su tada počeli da pišu o situaciji u kojoj žive i zdravstvenoj pomoći koju (iz ovog ili onog razloga) nema ko da im pruži.

– Čopor pasa lutalica je izujedao jednu ženu danas na jezeru, hitna se opet oglasila da nemaju vozilo i vozača… sramno – jedan je od komentara na Fejsbuku.

– Pre nekoliko godina mlada žena, koja živi na jezeru, padom je povredila ruku (u Nišu utvrđeno, naprsla kost iznad šake). Hitna pomoć nije došla do kuće, nego je morala s rukom u ruci da siđe sa Rida do glavnog puta. Pre smo mi iz Niša stigli u Surdulicu, nego ona na pregled kod lekara. Pritom lekar nije bio ortoped – još jedan je od komentara na rad hitne službe u ovom kraju.

– Prošle nedelje mi je umrla majka, dok je hitna dosla proslo je četrdeset minuta, a pritom zivimo na dva minuta od centra Surdulice – napisala je na fejsbuku.

Stravična tragedija dogodila se juče u kada je Subotičanka S. B. oduzela sebi život tako što je sebi pucala u glavu. Ona se na ovaj tragičan korak odlučila na svoj rođendan, samo dva meseca nakon što se porodila.

Prema prvim informacijama, nesrećna devojka se na ovaj korak odlučila jer je patila od postporođajne depresije.

Samo dva i po meseca nakon rođenja deteta, Subotičanka S. B. pucala je sebi u glavu iz pištolja u trenutku kada je njen suprug otišao po tortu kako bi je iznenadio za rođendan.

– Nesrećnu devojku su pronašli prijatelji koji su došli da je iznenade. U tom trenutku je bila sama jer je njen suprug otišao po rođendansku tortu, a sve kako bi je iznenadili i malo razveselili – priča “Blicov” dobro upućeni izvor.

Kako kaže, mlada Subotičanka završila je ekonomski fakultet, prošle godine je diplomirala, a pre nešto više od dva meseca se porodila.

Nakon što su prijatelji pronašli S. u domu u kom je živela sa suprugom Hitna pomoć ju je odmah prevezla u subotičku bolnicu, ali uprkos naporima lekara da je spasu, devojka je preminula.

Sudeći po fotografijama na njenom Fejsbuk profilu, S. je nedavno zaplovila u bračne vode, a braku su se radovali svi njeni prijatelji, posebno njen suprug čiji profil obiluje zajedničkim fotografijama.

On je sa svojim žrtvama započinjao razgovor na engleskom jeziku, obraćao bi im se i tražio da mu pokažu put do nekog odredišta, a potom bi ih napao

U Berlinu je danas počelo suđenje 30-godišnjem Srbinu Siniši K. koji se tereti za šest silovanja, jedan pokušaj silovanja, napad i pokušaj iznude.

Nemački mediji su se uoči suđenja raspisali o detaljima zločina koje je počinio. Siniša K. je svoje žrtve silovao, tukao, davio, a čak tri puta je pobegao policiji pre nego što su ga uhvatili u julu prošle godine.

RTL piše kako je Siniša K. sa svojim žrtvama započinjao razgovor na ulici na engleskom jeziku. Obraćao bi im se i tražio da mu pokažu put do nekog odredišta. Potom bi ih napao.

Napao sedam žena

Ukupno je napao sedam žena između 14 i 27 godina prošlog leta. Serijski silovatelj iz Srbije je svoje žrtve silovao između 12. juna i 14. jula prošle godine. Napadao ih je na nepreglednim putevima u Berlinu, nekad preteći nožem. Njegova sedma žrtva napadnuta je u Bernauu.

Prema istrazi, većina žena bila je u poseti Berlinu, jedna žrtva bila je iz Norveške, druga iz Pariza. U vreme zločina kretale su se peške ili na biciklu.

Došao u Berlin s trudnom devojkom

Siniša. K je iz Srbije došao u Nemačku 2019. nakon što je u svojoj domovini odslužio petogodišnju zatvorsku kaznu za krađu i silovanje. Po struci je inženjer elektrotehnike. U Berlinu je boravio s tada trudnom devojkom Milijanom M. u hostelu u Grunevaldu, gde je dao krivotvoren poljski pasoš. Kada se ona vratila u Srbiju, on je počeo da siluje žene.

Nemački RTL piše kako su policajci 30-godišnjeg Srbina identifikovali 15. jula prošle godine nakon što je silovao drugu žrtvu, ali im je tada uspeo da im pobegne. Ubrzo su pronašli njegov ranac i u njemu aparat za brijanje, kondome, ulje i mobilni telefon. Uz pomoć DNK i otisaka prstiju policija je identifikovala Sinišu K.

Doznali su kako je već upisan u srpsku kaznenu evidenciju, između ostalog i zbog silovanja. Prema informacijama RTL-a, početkom jula 2020., pre još jednog silovanja u Berlinu, na internetu je gledao više pornografskih sadržaja o silovanju, kao i dečjih pornografskih sadržaja.

S jednom žrtvom hteo ponovo da se sastane , ostavio joj je svoj bicikl

Prema iskazima žrtava, osumnjičeni je u napadu svaku žrtvu tretirao drugačije. S jednom se  nakon silovanja čak pokušao još jednom sastati, a ostavio joj je svoj bicikl. S drugima je bio izuzetno brutalan. Jednoj ženi tri puta udario glavu o stablo, prenosi Fenix Magazin.

Izvor: RTL

David Dragojević napustio je “Zadrugu” pre dve nedelje i otišao za rodni Veternik.

Dragojević je sada pokazao kako izgleda njegov dom u Veterniku. Luksuz na sve strane.

Veliko dvorište sa fontanom, svuda su fenjeri i prizor je kao iz bajke. Više o tome pogledajte u galeriji ispod

Šuma je sa dečjim igračkama izgledala veoma sablasno

Šezdesetčetvorogodišnja žena iz Hednesforda pešačila je prostranom šumom u Stafordširu kada je naletela na nimalo prijatan prizor – po drveću su visile dečje lutke.

Horor scena nije uplašila ovu majku dvoje dece, ali se jeste stresla u momentu i razmišljala šta da uradi. Ostvrtala se oko sebe, pa je pozvala prijateljicu koja radi blizu.

Dok je odlazila iz šume, na klupi je primetila jednu ženu koja plače na klupi. Ona joj je rekla da se uplašila prizora i da misli kako to ima veze sa decom koja su davno, još 1924. godine izgorela u jednoj bolnici u blizini koja više ne postoji.

“Gledala me je u oči i plakala. Nije izgledala dobro”, prenosi Daily record.

Neimenovana žena, ljubitelj prirode s početka priče istinu je otkrila i pre nego što je došla do civilizacije i puta.

“Na tom ulasku u šumu stajao je natpis kako su lutke u njoj najava neke izložbe i otvaranja stare bolnice u kraju. Malo mi je sve bilo uvrnuto, zašto staviti dečje lutke u šumu da bi se najavio ponovni rad bolnice? Pozvala sam prijatelja koji je spiritualni medijum da dođe na lice mesta i pogleda lutke. Da vidi može li nešto osetiti. Ja sam se u međuvremenu vratila do lutaka i pomolila se za duše dece koja su stradala 1924. godine u požaru“, rekla je žena.

Nije poznato da li je njen prijatelj medijum osetio nešto kada je došao do lutaka, ali se zna da su još neki šetači kroz šumu ostali zapanjeni prizorom, te su slike posle kačili na društvene mreže. Takođe, ne zna se i dalje ni ko je bila žena koja je plakala na ulasku u šumu.