Month: February 2021

Danas su se navršile dve godine od pogibije Šabana Šaulića, a kako pišu domaći mediji, supruga pokojnog pevača, Gordana Šaulić, je rešila i pitanje životnog osiguranja kralja narodne muzike.

Šabanova udovica je, kako piše “Kurir”, od austrijske osiguravajuće kompanije prošle godine dobila blizu 200.000 evra jer je Šaban kod njih više od deceniju uplaćivao novac za slučaj nesreće ili povrede.

Od tih para, Gordana je vratila deo duga koji je nastao jer je unapred uzimala novac za Šaulićeve nastupe, a reč je o sumi od blizu 250.000 evra.

Nekim vlasnicima diskoteka ona je unazad dve godine vraćala pare u ratama, tako da je potraživanje skoro u potpunosti izmirila. Ostatak novca od dobijenog životnog osiguranja Gordana je dala sinu Mihajlu za džip.

Šabanovoj udovici je pripala penzija koju je njen pokojni suprug uplaćivao u Austriji. Iako se ranije spekulisalo da je u pitanju svota od 2.000 evra mesečno, prema pisanju gorepomenutog lista, reč je o znatnoj manjem iznosu – 850 evra.

Policiju su o nesrećnoj devojčici obavestili dežurni lekari nakon što su je roditelji 24. oktobra odveli u bolnicu, pet meseci nakon što je poslednji put išla u školu

Lični dnevnik koji je vodila 11-godišnja devojčica otkriva kako je patila pod brutalnim režimom svojih roditelja pre nego što je umrla od gladi.

Perolu Pires navodno su danima prisiljavali da živi hrane i vode njeni roditelji koji su bili verski fanatici. Živeli su u Brazilu.

Na 300 rukom napisanih stranica dnevnika ona govori kako su je roditelji naterali da se moli u tišini satima i izvodi naporne vežbe kako bi je “kaznili” dok je već bila neuhranjena.

Niko ne bi trebalo da doživi ono što je Perola doživela, Foto: Printscreen/Focus on news

Jedanaestogodišnjakinja je preminula u bolnici prošlog meseca, a njena 26-godišnja majka Alin i 47-godišnji očuh Enri optuženi su za njenu smrt.

Policijski nadzornik Rikardo Mamede rekao je da veruje da je Perola pretrpela “dugotrajno mučenje”.

– Otac ima snažna verska uverenja i verovao je da decu treba spasiti, treba da se više plaše Boga i da se moraju očistiti – rekao je policajac.

– Tvrdio je da se to može dogoditi samo postom.

Dete je navodno držano zaključano u svojoj sobi u porodičnom stanu u Ubatubi, a kažnjeno je strogom rutinom, jer su devojčicu optuživali za ‘loše postupke’ i ‘laganje’.

Policiju su o nesrećnoj devojčici obavestili dežurni lekari nakon što su je roditelji 24. oktobra odveli u bolnicu, pet meseci nakon što je poslednji put išla u školu.

Medicinski tim je tvrdio da je stigla beživotna i bleda i da je na pregledu proglašena mrtvom. Obdukcija je pokazala da je uzrok smrti neuhranjenost kalorijskih proteina (PCM), koja je posledica dugotrajnog gladovanja. Par je u početku negirao odgovornost, a nameravali su da optuže lekare.Međutim, policija koja je pretraživala stan pronašla je devojčin dnevnik skriven u njenoj sobi, sa gumenom prostirkom na podu za krevet, u kojoj je bila zatvorena od juna ove godine.Majka devojčice očigledno se slomila kada se suočila sa dnevnikom koji joj je bio posvećen. Majka je navodno priznala da je “mučila” devojčicu i naredila joj da pije vodu nakon što je molila za hranu. Kasnije je tvrdila da joj je “žao” zbog onoga što se dogodilo.Perola je sahranjena prošle subote, a stotine stanovnika iz grada došli su na njenu sahranu.

Moj dobri komšija Marko u selu je bio poznat po svom biciklu. Sretali bismo ga svuda – kod Milunkine prodavnice, najbliže u našem naselju, niz šumovitu ulicu kod Žarkovića, gde davno zatvoren kiosk čami već godinama, kraj vojne kasarne, u pravcu ka gradu. Činilo se da nema mesta u Žiči na koje Marko nije stizao svojim biciklom, brz kao strela, s licem koje bismo prepoznali izdaleka.

Dugih, tromih letnjih dana, na travi okruženoj turskim karanfilima, moje sestre i ja bismo tonule u dosadu, kad bi baba, sedeći na plastičnoj stolici ispred garaže, najavila: “Ene ga Marko”.

Eno Koleta na biciklu, sa šeretskim osmehom, babin omiljen gost. Skreće zemljanim putem ka našem dvorištu i uz škripu koči.

Baba je obožavala Marka, jer je redovno svraćao da popriča sa njom. Šta se radi po selu, ko je daleko bilo umro, ko se porodio, koja se udala a koji se oženio. Uz to da kaže po koju nevaljalu šalu, koju je baba uvek volela da čuje. A onda i da uzme Tufnu, našu čupavu mačku, koju bi podigao uz obraz i od milošte poljubio.

Pamtio je čudne detalje – znao je registarske tablice svih u komšiluku napamet. Mi bismo ga zapitkivali, a on bi hitro odgovarao: “Bida KV 076 JR”.

Kole je bio duša našeg sela. Ako kome treba da se trkne po namirnice ili bilo šta drugo, bio je tu da pomogne. Viđali smo ga kako šeta sa Igorom, dečkom koji nije imao mnogo prijatelja zbog zdravstvenih problema; viđali smo ga kako glasno pušta muziku i peva dok krstari ulicama. Prosto, voleo je život i retko je bio namršten.

Marko je pomagao svom ocu, keramičaru, u njegovom poslu. Bio je vredan i često ga je pratio. Želeći da stekne svoja primanja, već kao “momak za ženidbu”, zaposlio se u JKP “Čistoća”.

Jedan pogrešan, koban korak mog dobrog komšije, razotkrio je prljavo zlo koje i dalje mirno spava u našem gradu.

Kad je tog leta Marko pao sa traktora radeći svoj nimalo lak, ali pošten posao, kolege nisu mislile da treba da pozovu hitnu pomoć. Dok je krvario, svojim vozilom su ga odvezli u bolnicu.

A dok je lutao između života i smrti, u zadriglim prostorijama JKP “Čistoća” Kraljevo, neki čovek, ili neka žena, kalkulisali su šta će Preduzeće morati da plati zbog nesrećne sudbine svog radnika. Onog nevidljivog radnika koji kupi vaše smeće i održava vaše parkove. Odjednom je njegova povreda na radu postala opasno vidiljiva, opasno skupa.

Zamišljam tog uvaženog direktora kako govori uvaženoj službenici da što pre otkače malog – nije na poslu, nema tu šta. Zamišljam i iz stomaka mi se širi mučnina.

Marko je dobio otkaz petog dana kome, a četrnaestog je preminuo.

Da JKP “Čistoća” sad Markovim roditeljima, Pavlu i Slobodanki, isplati milione, sav taj novac ne bi njima vratio Koleta. Ne bi Žiči vratio nasmejanog plavog dečaka sa kojim smo išli u Jeremije, igrali trte, žmurke i traženja po mapi.

Kraljevo je ogrezlo u siromaštvo, a ono malo njih koji su se dokopali nekakvog položaja ili kapitala, ne libe se da što više izrabe i prisvoje. Za minimalac se radi krvavo, otimaju se slobodni dani, a očekuje se zahvalnost “što ima posla”. Umire se bez dostojanstva.

Marko sada počiva pod Stolovima, tihim brdima koja okružuju naše malo selo. Tu je njegov grob, među grobovima mog oca i strica, istih onih radnika čiji je život pun znoja i odricanja u trenu ispario u besmisao.

A isti besmisao i jedno veliko Ništa čeka i onog direktora, i onu službenicu, i onog Markovog kolegu. Tmina i neizdrživa pomisao na beskrajnu tišinu koja ostaje iza svakog nedela u Srbiji.

Kole će sačuvati svoje dostojanstvo u mom sećanju i u sećanju svih Žičana koji su ga voleli. On će živeti u pamćenju, gde će biti Čovek, a ne Radnik koji nije došao na posao.

Moj dobri komšija, počivaj u miru, dok ćemo mi živi čekati pravdu koja će, ako ikada dođe, imati opori ukus krvi, koji često proganja posetioce Spomen-parka u kojem je nestala i tvoja mladost.

“Kroz čempres vjetar duva, i kroz groblja vjetar duva, draga sloboda, da l’ će znati da pjeva?”

Darko Lazić sinoć je u emisiji “Amidži šou” govorio o teškom periodu kroz koji je prošao krajem prošle godine, kada je ostao bez oca Milana.

Darko je najpre istakao da je upravo otac, koji je svirao harmoniku, zaslužan za to što se on danas bavi muzikom.

– Ja sam s njim počeo kao mali u kafani. Zbog njega pevam, s njim sam počeo – rekao je pevač.

Darko je zatim priznao da se još nije pomirio sa gubitkom oca, ali i da se kaje zbog svađa koje su imali.

– Mnogo sam toga preživeo u životu. Nisam se još isplakao kao čovek, ne mogu da se pomirim s tim da njega više nema. Opet, život ide dalje, ipak je porodica na prvom mestu. Malo mi je krivo zbog nekih svađa sa njim. Krivo mi je što sam mu neke stvari rekao, tek kada izgubiš nekog shvatiš koliko ti je značio u životu – poručio je pevač.

Podsetimo, Darkov otac Milan Lazić preminuo je u decembru prošle godine, nakon komplikacija koje su usledile posle operacije želuca.

Glumica ističe da joj je najbitnije da svoju decu zaštiti od negativnih uticaja i da ih učini ponosnim na svoju majku

Mina Lazarević kao mama troje dece Luke, Marka i Ive priznaje da jednoj ženi i glumici nije lako da sama izdržava porodicu, ali da je naučila kako da se izbori za bolje sutra.

– Mi živimo u muškom svetu, nije to samo sada, tako je vazda bilo. Malo smo se popravili od vremena kad su i muške i ženske uloge igrali muškarci. Ali u mojoj profesiji definitivno ima manje ženskih likova. Zato moramo biti mnogo veći borci za položaj u profesiji i društvu. Sve je manji broj glumica koje dočekaju pozne godine u ovom poslu – objašnjava Mina, i dodaje:

– Evo već više od 20 godina postojim i borim se kao lavica da i dalje postojim, da školujem i gajim troje dece najbolje što umem. Takođe, otplaćujem neki stambeni kredit, a opet neki stariji od mene nisu ni imali mogućnost da uđu u kredit. Tako da ne žalim se, nisam neko ko kuka, ja sam borac i idem dalje stalno.

Glumica ističe da joj je najbitnije da svoju decu zaštiti od negativnih uticaja i da ih učini ponosnim na svoju majku.

– Neki kažu za mene da sam junak, ali ja sebe ne vidim tako. Toliko živim život, da ne pronalazim prostor da sebe hvalim, ali moja deca jesu junaci. Pre svega zato što se nose sa mojim likom i delom. Koliko god se trudila da im pomažem u tome i da čuvam našu privatnost, oni su deca poznate glumice i to je specifična težina, svako od njih iznutra zna kako se nosi sa tim. Jedino što mogu da učinim jeste da kada se pomene moje ime da ih ne bude sramota, već da im bude drago, kao i da svi koji me pomenu, pomenu sa nekim ponosom – objašnjava Mina koja je najveću popularnost stekla kao mlada glumica likom Čupke u seriji “Porodično blago”.

– Popularnost je nešto lepo što može svakom mladom glumcu da se dogodi. Svaki glumac koji kaže da ga to ne zanima nije iskren, jer glumac voli da ga publika prepoznaje i to je nešto najlepše što se meni dogodilo. Divno je kad vam ljudi aplaudiraju jer su vas prepoznali na sceni ili dođu na moju predstavu jer vide moje ime na plakatu. To je poverenje koje sam stekla kod ljudi i ljubomorno ga čuvam i ne želim da pokvarim. S druge strane, naravno da popularnost nosi i petljanje u vašu intimu u granicama koje vama ne odgovoraju, ali to je nešto sa čim moramo da se borimo i da sačuvamo svoju privatnost.

Mina se razvela 2017. godine od supruga Gorana Stanića, od koga je pretrpela fizičko nasilje, pa je razumljivo zašto retko priča o svom privatnom životu.

– Mislim da sam u nekoj meri uspela da sačuvam privatnost. Popularnost mi je donela više lepog nego ružnog, jer smatram da nisam osoba koja provocira ili nosi nešto negativno. Prvenstveno sam umetnik i volim svoj posao i mislim da je privilegija da se danas živi od svog posla – kaže Mina, i otkriva kako i pored svega lošeg što je prošla i dalje gleda pozitivno na sve u životu:

– To je od danas do sutra, borimo se. Niko ne može da mi oduzme ono što nosim u sebi, a gde crpim pozitivnu energiju? Ne znam. Mislim da se tako rađamo. Neko to može da nauči kroz život, ali nam svima treba snaga da trajemo, pogotovo u poslu kojim se bavim. Recimo, periodi kad ne radiš su najteži i tad moraš da nađeš način da opstaneš i da te se užele, a u tom periodu moraš biti jak.

Uvek ću videti dobro u ljudima i verovaću u ljubav

Glumica ne krije da je u životu imala mnogo srušenih ideala, ali da je iz toga naučila mnoge lekcije.

– Kad smo mladi, pravimo te greške iz neiskustva, kad smo stariji opet, jer niko nije imun, svakome se desi da se zaljubi, pa gleda kroz te ružišaste naočare. Ja ću uvek biti takva i videti dobro u ljudima i verovaću u ljubav i porodicu kao zajednicu i verovaću u poštenje i talenat i sposobnost da se pravim sredstvima probija kroz život. Ja sam prva koja želi da ostavi takav primer. Mentalna snaga je nešto što nas čuva, što nam dopušta i daje da trajemo, kada neko nema snage onda posustane. Linija nije uvek ukazana, svako ima uspone i padove – iskrena je glumica.

Zorica Bruncik, popularna pevačica narodne muzike, postala je najpopularnija “žrtva” omiljene zabave Tviteraša iz Srbije u poslenjih nekoliko godina. Naime, najnovija fora je da se ispod slike nekog polu poznatog opskrunog lika izmisli srceparajuća priča i napiše “zašto mediji ne pišu o tome”. Pa evo, da razjasnimo i da se malo nasmejete.

Dok se oni koji koriste društvene mreže, veoma dobro zabavljaju u komentarima ispod ovakvih objava, oni koji slabo koriste društvene mreže ili ne prepoznaju likove sa slika, često se upecaju, te zaista poveruju u viđeno. Upravo to je snašlo Zoricu Brunclik, koja je na svom Instagram nalogu podelila post u kojem se apelovalo na medije da pišu o “mladoj Romkinji, Mii Jovanović”.

“Mia Jovanović iz romskog naselja u Kragujevcu, osvojila je prvo mesto na eropskom prvenstvu. Zašto nije jedna televizija to nije objavila”, pisalo je ispod slike Mije, ali ne Jovanović nego Kalife.

Podsećanja radi, Mia Kalifa je Libanka, koja je svetsku slavu stekla u svetu filmografije za odrasle, gde je provela samo nekoliko meseci, nakon čega se povukla.

Naravno, to naša popularna pevačica nije znala te je nasela kako na propratni tekst, tako i na fotografiju Kalife, verovatno iz najbolje namere.

Kada je objavila apel na svom oficijalnom Instagram nalogu, na Tviteru je nastala prava žurka, te su korisnici uz nevericu, komentarisali kako Zorule zna samo za Kemiša, te i kako ona verovatno nije upoznata sa opusom delanja Kalife iz prošlosti.

Ovakve stvari nisu retkost, te su na šalu tviteraša nasedali i drugi, jer, iako živimo u digitalnom dobu, ne gledaju svi profesionalne filmove za odrasle, te je tako u nekoliko navrata Srbin postajao i Džoni Sins, jedan od najzvučnijih i najpoznatijih muških glumaca u svetu kinematografije za odrasle.

Za razliku od Kalife koju povezuju sa uspesima u gimnaziji i brigom o bolesnoj porodici, njega uglavnom predstavljaju kao posvećenog doktora, dobrog studenta ili samohranog oca koji požrtvovano vodi računa o svojoj deci. Sve te tvrdnje su lažne i deo su takozvanih internet trolova.

Upravo zbog te rečitosti i trke ko će da napiše tužniju, a samim tim, i viralniju priču, osobe koje ne provode dosta vremena na društvenim mrežama, često poveruju u ovakve objave, te postanu žrtva “savršene” obmane. Baš poput Zorice Brunclik.

Iz autobusa su videli da neko leži zaronjen u sneg, ali nije im palo na pamet da je to mogla da bude njihova sestra ili neko blizak

Majka troje dece Ivana J. (34) preminula je od posledica smrzavanja, a njeno telo, zaronjeno u sneg, satima je stajalo nasred puta.
Ivana J. (34), majka troje dece čije je beživotno telo pronađeno u ponedeljak ujutru u blizini mosta u selu Lece kod Medveđe, umrla je od posledica smrzavanja, potvrđeno je u Policijskoj upravi Medveđa, a kako Objektiv saznaje, nesrećna žena je mesecima imala problema sa alkoholom.

Kako za naš list ističe komšija pokojne Ivane, njeno telo su prvi spazili rudari koji su se vraćali iz noćne smene, ali kako objašnjava, niko od njih se „nije setio” da zastane.

– Iz autobusa su videli da neko leži zaronjen u sneg, ali prošli su pored nje kao pored mrtve mačke. Nije im palo na pamet da je to mogla da bude njihova sestra ili neko blizak. Sramota! Tek kad su došli kući, jedan od rudara je pozvao jednog komšiju i rekao mu da neka ženska leži polugola u snegu. Kad smo došli, nasred puta smo videli Ivanu, koja nije davala znakove života. Odmah smo pozvali policiju i Hitnu pomoć – kaže komšija preminule meštanke Lecea, koji je insistirao na anonimnosti.

ŽIVELA OD SOCIJALNE POMOĆI

Prema rečima našeg sagovornika, nesrećnu ženu je ekipa lekara reanimirala više od sat i po, ali nije joj bilo pomoći.

– Živela je od socijalne pomoći od 6.000 dinara u trošnoj kući, nigde nije bila zaposlena, a dvoje dece joj je usvojeno, dok jedno živi s njenom bivšom svekrvom. Muževi su je odavno napustili, sva uteha joj je bila u alkoholu. Nije bila nasilna, naše selo je malo, svi smo je sažaljevali, jer smo znali da joj nema pomoći – navodi komšija pokojne žene.

POLICIJA REAGOVALA I RANIJE

Kako saznajemo, lekari Hitne pomoći u Medveđi i prošle nedelje su nesrećnoj ženi više puta spasavali život.

– Toliko se opijala da je imala trovanje alkoholom. Ni majka, koja živi u susednom selu Maćedonce, nije mogla da joj pomogne. Ko zna gde se uputila to veče, pa se samo srušila – kažu susedi preminule majke troje dece. Da je Ivana ranije pravila probleme, potvrdili su i u policiji.

– U toku prošle nedelje imali smo nekoliko intervencija u njenoj kući – kazali su kratko u policiji.

Inače, ovo je prvi slučaj smrzavanja na jugu Srbije ove zime. Pre četiri dana 40-godišnji muškarac iz okoline Vučja prva je osoba koja je zbog promrzlina smeštena u Ustanovu za odrasle i starije u Leskovcu, a po nalogu Centra za socijalni rad.

Piše: Nikolina Marić

Dodala je da je pokušala da pobegne, ali da su je stražari zaustavili

Princeza Latifa, ćerka šeika Muhameda ibn Rašida el Maktuma, premijera Ujedinjenih Arapskih Emirata i vladara Dubaija uplašila je prijatelje, a onda i pratioce na mrežama snimkom iz toaleta.

Ćerka premijera i potpredsednika UAE poručila je u suzama iz toaleta da se u kući već neko vreme oseća kao talac, da se plaši za svoj život i da ne zna šta će.

“Ne znam hoću li preživeti kad čuju da sam slala ovaj snimak”, rekla je 35-godišnja žena iz toaleta na čijem prozoru postoje rešetke i straža ispred pa se oseća kao da je u zatočeništvu.

Mlada princeza pobegla je 2018. godine iz Dubaija ali je, prema pisanju BBC-ja i drugih uticajnih svetskih portala uhvaćena, drogirana i vraćena kući. Od tada niko nije čuo za nju.

“Talac sam u vili koju su zbog mene pretvorili u zatvor. Nekoliko puta sam pokušavala da se oslobodim stega i pobegnem, ali su stražari bili neumoljivi”, kaže Latifa.

Najviši sud u Londonu utvrdio je da je šeik Muhamed ibn Rašid el Maktum u dva navrata, 2002. i 2018. godine nasilno vraćao ćerku kući kršeći osnovna ljudska prava. Ljudi širom sveta od 2018. se pitaju šta se dešava sa Latifom i da li je uopšte živa.

Na društvenim mrežama već tri godine postoji heštag “oslobodite Latifu”, prenosi BBC Panorama.

Izvor: Objektiv.rs, BBC

Ističe da je fizička bol prošla, ali da psihička još uvek nije i da se sa tim i dalje bori u sebi!

Svoje najlepše dane otkad je počeo da se bavi muzikom, ali i najveću tugu i bol, Slobodan Bobi Stojadinović proživeo je sa svojim kumom Šabanom Šaulićem. Godinama je nastupao sa njim, pa i one kobne noći u Nemačkoj pre tačno dve godine, kada su kralj narodne muzike i klavijaturista Mirsad Kerić nastradali u saobraćajnoj nesreći, koju je Bobi preživeo.

Ovaj muzičar iz Beča, koji se ni do danas psihički i fizički nije oporavio od udesa, za Objektiv otkriva detalje poslednjih trenutaka koje je proveo sa Šaulićem, i šta se sve desilo nakon što je automobil u kome su bili njih trojica, udario Turčin Alsin Levent, kome ove godine konačno treba da se sudi.

Prošlo je već dve godine od Šabanove smrti. Kako se osećaš danas?

– Kako sam… Kad me neko pita kako sam, i dan-danas ne mogu da odgovorim jer ni sam ne mogu da pronađem odgovor na pitanje kako da definišem ovo moje stanje. Teško, veruj mi, teško. Kažu da vreme leči sve, da vremenom čovek zaboravlja i da se oporavlja, međutim, kod mene to nije slučaj. Fizički bol prolazi, ali psihički bol koji nosim u sebi je moj veliki problem zbog kog se još uvek nisam oporavio potpuno. Imam problema sa levim kukom, noga me boli i pri svakom koraku koji napravim, osetim bol. Taj bol me uvek vrati u to vreme, i ako se desi da zaboravim, opet me taj bol podseti na sve to. Uvek sam psihički u tom danu.

Ti si jedini koji je preživeo veliku tragediju. Bio si na zadnjem sedištu. Da li ti nekad padne na pamet da je možda sve to što se dogodilo možda neka sudbina, ili zašto se tebi nije desilo da ti pogineš, jer si se nalazio bliže mestu udara?

– To je istina jer ja sam bio prvi na udaru. Sećam se, posle tog tragičnog udesa kada sam bio u bolnici u Nemačkoj, jedan doktor je dolazio i uvek mi je govorio da su mene sačuvali anđeli, i to ne jedan, nego hiljadu. Ja sam ga pitao: ‘Kako mislite hiljadu?’, a onda mi je rekao: ‘Mnogo stvari je uticalo da bi ti preživeo. Kao prvo, zaspao si, telo reaguje drugačije kada spavaš, drugo, svi ti prelomi koje si imao, nisu bili kobni, a videli smo da je samo taj jedan prelom koji je Šaban imao bio koban za njega’. Inače, Šaban se, duša moja, pomerio napred da bi meni napravio mesta da bih
mogao da sednem, tako da sam se ja nekako iskrivio i namestio u taj desni ćošak. Onda mi je rekao da mu dam pojas, rekao sam mu da se ne veže jer sam znao da je to njemu uvek bio problem. On će na to: ‘Ne, ne, nemoj ti to, pusti. Ja hoću da se vežem za svaki slučaj’. Toga dana je nešto žurio, bio je ljut na mene što ga nisam probudio, a ja sam samo tri minuta kasnio. On nije spavao uopšte, došao je do moje sobe i lupao na vrata. Probudio sam Mirsada. Spremili smo se obojica za desetak minuta. On nas je čekao u holu hotela i čim nas je video, odmah je izašao i bacio cigaretu, a on to nikada nije radio. Odmah je počeo da nas požuruje da idemo i pitao nas je gde je parkiran auto. Mirsad mu je rekao da je parkiran malo dalje, a on je, videlo se, bio malo nervozan i rekao je: ‘Zašto toliko dalje?’. Došli smo do auta, ja otvaram vrata i pitam ga gde želi da sedi: ‘Ajde ti pozadi, vidiš da su ove klavijature iza, ne znam kako da to namestim.

GRUPA mladih Srba iz Čikaga napravila je pometnju u “najvećem srpskom gradu” posle Beograda, vozeći snoubordove po zavejanim ulicama prestonice Ilinoisa.

Jedan od njih prišao je automobilu, i uz pitanje “Brate, zaglavio sam se! Je l’ možeš da me povučeš” počelo je ludilo na ulicama Čikaga.

Snimak je objavljen na jutjubu, a kako je izgledala luda zabava mladih Srba možete pogledati ispod.

U Americi je nezapamćena snežna oluja praćena brutalnom hladnoćom ostavila milione bez struje i usmrtila najmanje 21 osobu.

Najgore je u Teksasu, državi koja je poznata po toplom vremenu i pustinjkom krajoliku, gde je energetska mreža u više navrata pala, pa su milioni ostajali bez struje.