Month: February 2021

Medved Uroš iz Berogradskog Zoološkog vrta dao nam je danas svoju “prognozu” vremena.

Prema narodnom verovanju na Sretenje medvedi mogu da predvide da li se zima produžava ili je vreme za toplije dane. Ako mečka izađe iz svoje pećine i ne vrati se unutra to znači da zima neće potrajati.

Medved iz našeg Zoo vrta danas uživao na jutarnjem suncu, i na taj način predvideo koliko će nam još trajati zima.

“Naš medved Uroš je jutros izašao iz zimske pećine i uživao u jutarnjem suncu. Po narodnom verovanju, Sretenje je dan kada se susreću zima i leto, a po ponašanju medveda možemo da predvidimo trajanje zime. Izgleda da su pred nama lepi dani”, navodi se na Fejsbuk stranici Zoološkog vrta grada Beograda.

Javnost šokirana

Pevač Slobodan Radanović priveden je na saslušanje pošto je komunalna policija u kafani pored Starog sajmišta na Novom Beogradu nešto posle 18 sati zatekla oko 600 ljudi.

Interventna jedinica je upala u lokal, prekinula nastup i rasterala prisutne, nakon čega je usledilo nekoliko hapšenja.

“Gasi muziku, gasi muziku odmah!”, čuje se kako policija viče na snimku, nakon čega možemo videti vidno šokiranog pevača kako brže-bolje silazi sa bine.

Radanović je pevao pesmu od Dina Merlina pod nazivom “Smijehom strah pokrijem”, a kada je sišao sa bine, publika je nastavila da peva kao da se ništa ne događa.

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave Sretenje Gospodnje, uspomenu na dan kada je Bogorodica prvi put uvela u hram novorođenog Hrista da ga posveti Bogu

Prvi susret Boga i čoveka pod svodovima jerusalimskog hrama i sretenje novorođenog Mesije koga je u naručje primio pravedni starac, poznat kao sveti Simeon Bogonosac, slavi se uvek četrdesetog dana po Božiću.

Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i njegovo značenje ukazuje na prvi susret Spasitelja sa ljudima.

Prema kanonu SPC, svrstan je u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice koju je, kako kaže predanje, prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Krstitelja, uveo u jerusalimski hram na mesto određeno za devojke.

Sretenje Gospodnje je jedan od najsvečanijih događa i na liturgiji, u jednoj od najlepših pravoslavnih molitvi, izgovaraju se reči pravednog Bogonosca koje izgovara sa Bogomladencem u naručju – “Otpusti sad raba tvojega Gospode, jer videše oči moje spasenje tvoje…”

Ovaj događaj iz života crkve opisan je u četvorojevanđeljima gde se među svedocima pominje i Ana, kći Fanuilova, koja je prisustvovala Sretenju Gospodnjem, i potom objavila stanovnicima Jerusalima da je “konačno stigao onaj koji je odavno najavljivan i očekivan”.

Predanje dalje kaže da su fariseji obavestili cara Iroda o događaju u jeruslamskom hramu. Uveren da je to novi car koga su najavili proroci sa Istoka, Irod je naredio da ubiju Isusa.

Međutim, prema uputstvu Anđela Božjeg, božanska porodica je već bila na putu za Misir.

Česta slava u srpskom narodu 

Sretenje se slavi od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.

Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu, koji za ovaj praznik vezuje svoju tradiciju i običaje.

Dan Sretenja 1804. godine presudan je za istoriju srpskog naroda, jer je tog dana Krađorđe Petrović podigao u Orašcu Prvi srpski ustanak.

Narodna verovanja za Sretenje

Na Sretenje se sreću i razdvajaju zima i leto. Od Sretenja dani postaju duži, a noći kraće, pa se u narodu kaže “Sretenje obretenje”

Ako je na Sretenje sunčan dan i medvedi izađu iz jazbine i uplaše se svoje senke, pa se vrate nazad, veruje se da će zima potrajati još šest nedelja.

Običaj je da se na Sretenje obavezno pale sveće jer se smatra da plamen ima skrivenu čarobnu moć i da će kuću štititi od grmljavine i drugih nesreća.

Ovoga dana devojke paze kakvog će muškarca prvo sresti. Veruje se da ako prvo sretne crnomanjastog, za takvog će se udati, a ako sretne plavog, onda za takvog. Isto važi i ako sretne zdravog, bogatog, siromašnog ili bolesnog.

Srbija slavi Dan državnosti 

Na Sretenje 1835. godine u Kragujevcu je proglašen i prvi ustav kneževine Srbije, poznat kao Sretenjski ustav, a Srbija na ovaj dan slavi Dan državnosti. 

Jednog popodneva primila je telefonski poziv sa groblja gde je sahranjena mala Faviola.

Ožalošćena majka dvogodišnje ćerkice koja je tragično preminula bila je nedeljama u depresiji pre nego što se okuražila da po prvi put ustane iz kreveta.

Tragična smrt male Faviole Rodrigez mentalno je raznela njenu majku Saundru koja nije verovala da je život posle ovakvog događaja više moguć.

A onda se dogodilo nešto krajnje bizarno i jezivo. Jednog popodneva primila je telefonski poziv sa groblja gde je sahranjena mala Faviola. Radnici su je zamolili da dođu.

Kada je Saundra došla i prišla grobu ćerkice, samo što se nije onesvestila. Oko spomenika je primetila dečje korake identične onim koje je Faviola pravila. A to je bio tek početak misterije.

Radnici su joj rekli da neko dete već nekoliko dana posećuje grob noću i da su to sad snimile i nadzorne kamere. Slučaj je prijavila jedna porodica koja obigrava oko susedne rake u kojoj se nalazi telo njihovog ubijenog sina. Kako ih je nasilna smrt dotukla, tražili su snimak kamere da vide da li će se možda ubica pojaviti na groblju.

Umesto ubice, videli su duh jedne devojčice sa strane. Rekli su radnicima da je tu neko na snimku, da bi oni povezali taj duh sa Faviolom. Njena majka je pogledala snimak sa groblja u Novom Meksiku i počela da jauče.

“To je ona! Ljudi, to je stvarno ona. Njen duh!”, vikala je neutešna Saundra, prenosi CBS.

Na snimku se zaista vidi silueta devojčice identične Favioli kako ide oko groba i gleda i pipa cveće. Kraj nje se nalazi jedan stariji dečak. Saundra je ubeđena da je taj dečak osoba koja je ubijena a koja počiva do groba njene ćerke.

“To su njih dvoje. Spojila ih je tragična priča”, sigurna je Saundra.

Faviola Rodrigez preminula je dok ju je čuvao Saundrin dečko. Prema istrazi policije i sudeći prema modricama na telu devojčice, nju je najverovatnije ubio taj čovek dok ju je čuvao.

“Tata, dok sam stajala na nogama, ja sam se branil. Ali kada me je savladao, potpuno sam se predala” – priča očajni otac

Kada sam video ćerku u bolnici nisam mogao da je prepoznam koliko je bila unakažena! Pričala mi je šta joj je taj ludak radio, kako joj je lomio rebra i prste, pa ju je sekao nožem i pekao peglom. Tom monstrumu treba psihijatar i nadam se da će dobiti dugu robiju, priča očajni Dragan Filipović, čiju je ćerku zverski mučio njen dečko Đorđe Lacković (24) u iznajmljenom stanu u Novom Sadu. 

Plašila ga se 

Zabrinuti Dragan je u bio u porodičnoj kući u selu Banovo Polje kod Bogatića. Ispričao je da su on i njegova surpuga sumnjali da njihova ćerka ima problem sa Đorđem, ali nisu ni slutili da bi on bio u stanju da je tako unakazi. 

– Pre nego što mi je taj ludak unakazio ćerku, posumnjali smo da ga se Ivana plaši. Poslednju put, kada je došla kod nas iz Novog Sada, gde je živela sa Đorđem, primetio sam da je ćutljiva i povučena. Pitao sam je da li je sve u redu sa njom. Kazala mi je: “Jeste tata, sve je u redu” , samo par dana nakon toga, u utorak, Ivanina drugarica mi je javila šta se dogodilo – rekao je Dragan. 

Ivana je zbog stravičnih povreda na grudima i plućima zbrinuta na grudnoj hirurgiji Instituta u Sremskoj Kamenici, pa je Dragan odmah odjurio tamo da vidi ćerku. 

– To je bilo strašno, nisam mogao da je prepoznam. Ivana je teško govorila, ali mi je do detalja ispričala šta se dogodilo. Rekla mi je da je Đorđe umislio da ona ima drugog dečka, što je potpuna budalaština. Počeo je da je udara rukama i nogama, po celom telu, da je baca na radijator. Motkom joj je izlomio četirir rebra, probio joj pluća… 

Rekla mi je, “Tata, dok sam stajala na nogama, ja sam se branil. Ali kada me je savladao, potpuno sam se predala” – priča očajni otac. 

Kako je Ivana ispričala ocu, Đorđe je u jednom trenutku uključio peglu da se zagreje, a onda ju je bacio na pod. Jednom nogom joj je kleknuo na leđa, a drugom počeo da je gazi po prstima. 

– Kad joj je izlomio prste, uzeo je zagrejanu peglu i počeo da je prži po rukama i vratu. Onda je uzeo nož i sekao je po butinama – kazao je šokirani Dragan i dodao da bi Đorđe Ivanu sigurno ubio da je nije spasila drugarica: 

Posle sat vremena torture Đorđe je rekao Ivani da ide da odveze službeni kombi i nardio joj da ga sačeka u stanu, da bi mogao da nastavi da se iživljava nad njom. Čim je izašao iz stana, Ivana je pozvala drugaricu koja je došla po nju i odvela je u bolnicu. Da juje Đorđe zatekao u stanu kada se vratio, sigurno bi je dokrajčio! Ja ne mogu da verujem da čovek može da bude takva zver. Bio sam na ratištima i takve stvari nisam video. Đorđu treba psihijatar i želim mu dugačku robiju! 

Zla kob koja je zadesila porodicu Bogdanović iz sela Kostenica kod Prokuplja obavila je ceo kraj u crno. Sada čekaju da Vitomir (42) u Nišu preuzme svoju tragično nastradalu suprugu Suzanu (33) Bogdanović, koja je nakon saobraćajne nezgode podlegla povredama, kao i beba koju je prerano rodila u prokupačkoj bolnici u porodici Bogdanović muk i jecaj.

– Eto, umesto da se radujemo i veselimo bebi, treba da ih ispratimo. Velika je ovo tragedija, da je sreće da je išlo redom. Trebalo je ja da umrem, a ne moja snaha. Malopre me zove sin koji u Nišu čeka da je uzme i pita da li nešto da kupi za bebu. Rekla sam mu da kupi sve i da je lepo obuku – kaže nam kroz jecaj Vitomirova majka Danica koja je u kući sa njihovim sinovima Stefanom (14) i Danilom (11).

Ona dodaje da će beba i majka biti sahranjene u istom kovčegu, a da će devojčica biti položena na majčine grudi.

– Jutros da skuvam kafu, svi tu i meni se ote:”Ajde, Suzo ti!” A onda shvatim da mi je nema. Kako ćemo sada? Šta da radimo bez nje i bez unuke? Planirali su narednog ponedeljka da kupe sve za bebu, a sad ne znam – dodaje Danica.

I dok prima saučešće, kao da ne zna na koju stranu da se okrene, pa čas ovamo, čas tamo. I ostali tiho hodaju pognute glave.

– Sinoć je bilo strašno. Vitomir je plakao, pričao kako se desilo. Vraćali su se iz Prokuplja jer su bili na kontroli pošto joj je termin za porođaj bio 10. septembar. Kupili su i namirnice. Rekao mi je da se auto samo stvorio ispred njih. Suzana je sama izašla iz automobila, pitala ga da li je povređen, a onda pala ispred kola u nesvest. Sam je pokušavao da je povrati. Vikao je da je trudna i da mu pomognu, ali ni vozač automobila, hrvatski državljanina Ž. P. koji živi u Nemačkoj, ni devojka koja je bila sa njim nisu prišli – priča nam Vitomirov rođak koji je među prvima bio na licu mesta.

On dodaje da je Suzana bila čelik žena. Sve je radila sa Vitomirom. Po celu zimu su rezali voće.

– Samo su od poljoprivrede živeli. Pošteni i vredni ljudi. Ona je sve poslove radila sa njim. Evo pre deset dana brala je šljive. I zaista joj nikada ništa nije bilo teško. Vi nemate pojma koliko je to bila vedra i dobra žena, a njihov brak je bio idealan i svima uzor u selu. I kuću su krenuli da prave. Ciglu po ciglu zidali su zajedno – dodaje naš sagovornik.

Žarko P. će danas biti sproveden kod zamenika tužioca Osnovnog tužilaštva u Prokuplju i saslušan kod sudije za prethodni postupak, nakon čega bi trebalo da se zna da li će mu se odrediti pritvor. Prema našim saznanjima ni Vitomir ni Žarko P. nisu imali alkohol u krvi.

Telo bebe Vitomir će moći da preuzme sutra, pa se pretpostavlja da će sahrana da se obavi nakon toga.

Skidam sat, venčani prsten, srebrni lanac sa kokardom Kraljevine SHS koju sam dobio od Ravnogoraca za vreme snimanja “Ravne gore” i ulazim u rendgen odeljenje. Svi nevoljnici, kojih ovde po hodnicima sa paravanima ima preko 200, već imaju koronu. Ovde niko više nema šta da izgubi, niti da rizikuje, nit od koga i od čega da se čuva – sem da sačeka svoju sudbinu. Ipak, svi nose maske i brižno ih popravljaju na svojim licima

Moj ulazak u crvenu zonu prijemne službe kovid bolnice “Bežanijska kosa” činio mi se kao da sam došao na snimanje filma ili TV serije – na set produkcije koja ne kuburi sa statistima.

Da li sam tako hteo da se odbranim od projektovanog užasa u glavi, čije slike sam stvorio gledajući zastrašujuće snimke iz bolnica u Kini, Americi i Italiji? Ljudi, žena, starijih, mlađih, čak i mladića koji sede na stolicama i klupama bez naslona skamenjeni kao skulpture ili nepomično stoje oslonjeni na zidove i stubove u velikom suterenskom prijemnom holu – bilo je na pretek. Ovde ništa ne liči na igru i imaginaciju – sve je puka, teška i surova realnost.

Prepune čekaonice zabrađenih ljudi koji nigde ne gledaju sem u zamišljene tačke na podu, dahću od vreline temperature, strpljivo čekaju da budu prozvani i sipljivo kašlju. Spolja se gotovo permanentno čuju udaljeno, pa sve jače zavijanje sirena ambulantnih kola… Uočavam, na moje veliko olakšanje, da ovde niko nikoga posebno niti zazire nit opservira, uključujući i mene koji sam, baš kao i svi oni, pozitivan na virus.

Skidam sat, venčani prsten, srebrni lanac sa kokardom Kraljevine SHS koju sam dobio od Ravnogoraca za vreme snimanja “Ravne gore” i ulazim u rendgen odeljenje. Svi nevoljnici, kojih ovde po hodnicima sa paravanima ima preko 200, već imaju koronu. Ovde niko više nema šta da izgubi, niti da rizikuje, nit od koga i od čega da se čuva – sem da sačeka svoju sudbinu. Ipak, svi nose maske i brižno ih popravljaju na svojim licima.

Stalnom riziku i permanentnoj opasnosti od smrtonosnog virusa izloženi su samo hrabri ljudi, doktori, sestre, tehničari, laboranti, higijeničarke – koji su jedini zdravi i koji su tu da nam pomognu. Zdravi su dok, uprkos skafanderima i zaštitnoj opremi, i njih kovid ne obori. Što veoma dobro znaju i čega su svesni i što njihovo uzvišeno profesionalno i lično činjenje uzdiže do neviđenih etičkih visina. Tu su da, izlažući opasnosti sopstveni život, odano i požrtvovano, do poslednjeg atoma svoje snage da ljudima pružaju pomoć – sve dok i oni ne postanu pacijenti. A koliko je bolesnih i zaraženih lekara iz bolnice “Bežanijska kosa” i iz drugih zdravstvenih ustanova na odeljenjima iznad – saznaću u danima koji su bili preda mnom. Mnogo, veoma mnogo…

Dok su zdravi, kao pčele u prepunim košnicama, lekari tiho, u redu i mimohodu, po ustaljenim procedurama i protokolima, dijagnostikuju, skeniraju, pregledaju nesrećne i bolesne ljude. U traumatičnoj selekciji života i nade, nasuprot strahu i strepnji – razdvajaju, ko će ambulantno da se leči, a ko će morati da legne. Dok još ima koji slobodni krevet… Ko će da ponovi laboratoriju, ko ide na rendgen, a ko mora hitno i odmah na skener? Ko je stigao u bolnicu kasno?

Ko se lečio sam kod kuće, jeo beli luk i pio rakiju ili je slušao u Skupštini Srbije tirade univerzalno pametnog Srbina koji zna sve, koji se u sve razume, ponajviše u kung-fu, koji je nedavno napadao dr Kona, Krizni štab, i lekare “jer ništa drugo i ne rade već se samo šetkaju po televizijama i pričaju preko TV ekrana”? Ovo je izgovorio narodni poslanik protiv kojeg nemam ništa kad egzibiciono baca po studiju voditelje pre nego što počne da daje intervjue. Radi se o supermenu koji je bolovao od korone, kako kaže, četrdesetak minuta i pobedio je – skoro brže od Trampa. Naslućujete, reč je o neuništivom Draganu Markoviću Palmi. Za koga se, koliko čujem, zainteresovala Svetska zdravstvena organizacija koja izgleda hoće da njegovu ekspresnu pobedu nad kovidom evaluira i prikaze na CNN-u. Ukoliko mu predsednik Skupštine i koalicioni partner Ivica Dačić to dozvoli? Jer, pogotovo posle bratske posete baćuške Lavrova, Ivica smatra da bi svetska javnost mogla sasvim dobro da se upozna sa kovid terapijom “ala Palma” i preko “Sputnjika”?

U ovako teškim i crnim vremenima malo šale i sprdnje nije na odmet. Moje lečenje je počelo devastiranom krvnom slikom i napadnutim plućima jednog šezdesetsedmogodišnjaka, koliko nosim na leđima. Sa solidno visokom kilažom bio sam prototip kovid žrtve, sa zavidnim i optimalno visokim faktorima rizika.

Prvo što nikako nisam hteo da dozvolim je da me obuzmu panika i strah. Prepustio sam se stručnom osoblju koje se ovih sudbonosnih dana ničim drugim i ne bavi već samo borbom i otimanjem ljudi iz kandži korone. Ostao sam miran, pribran i duševno stabilan. U tome mi je krucijalno pomogla moja divna porodica, moja supruga Milena, ćerka Jelena, snaha Ivona, moj sin Nedeljko, zet Peđa… A sama pomisao na moje unučiće Filipa i Aleksandra i unuke Sofiju i Lenku davala mi je ogromnu snagu da se borim, da ne pokleknem i da izdržim…

Ipak, najvažniji doprinos mom ozdravljenju, pored Boga Svevišnjeg, dale su doktorka Vera, koja me je vodila, moja zemljakinja iz Kruševca doktorka Jasna i iznad svega dr Marija Zdravković, direktorka KBC “Bežanijska kosa” – sa svojim vrhunskim timom lekara, stručnjaka i humanista.

Ne mogu a da sa dubokim poštovanjem ne pomenem izuzetne medicinske sestre koje nečujno noć-dan bdiju nad svakim pacijentom. Ali i divne, blage higijeničarke koje sve čine da bolničke sobe blistaju, kao i smerne i pristojne servirke koje služe obroke koje bi na svom meniju poželeli mnogi beogradski restorani zdrave hrane…

Dani u bolnici su teški. Pogotovo ako vas je zakačio kovid čije namere još ne uspeva da dokuči savremena medicina. Ja sam ležao 17 dana, obasut velikom brigom i pažnjom. U terapeutskom smislu, laički sam došao do zaključka da od lekara dobijamo terapiju koja samo treba i može da nas zaštiti od posledica kovida, da nas ojača kako bismo se sami izborili. Nemamo lek, ali sam ukapirao da su naši lekari ušli u šemu i metodologiju razvoja i toka ove nesreće.

Upravo zbog toga što je moj slučaj dobro vođen po tim tajminzima kovid agresije – ja sam iz ringa izašao bez posledica. Za sada… Bitka se nastavlja. U kontrolama koje su preda mnom videću kolaterale, gubitke i štete. U snazi, u odlučnosti, u želji za životom i radom, u ljubavi prema porodici, u darivanju i poklanjanju pažnje svim dobrim ljudima koji to zaslužuju, koje znam i koje ne znam – pobedio me nije… Niti će… Makar smo – egal…

Nastaviću svojim putem. Ipak, neki odgovori do kojih sam došao zasigurno će me promeniti. Već jesu… Ne volim emocionalnu i međuduševnu trgovinu između ljudi kojima sam se uvek i ceo život nesebično davao. Nastaviću da se dajem i dalje onima koji mi vraćaju naklonost, ljubav i pažnju. Možda čak više i snažnije nego do sada. Međutim, oni koji su navikli da od mene samo uzimaju, ništa od mene ne mogu ni da očekuju.

Surovo, ali tačno i istinito. Čemu toliki i takav zaokret? Koliko ljudi mogu biti veliki, dragi, solidarni, topli, dobronamerni, iskreni, a koliko istovremeno u istom okruženju, istom društvu, kulturi i socijalnoj sredini, mogu biti zli, zluradi, pogani i loši? To je strašno… Dok miran i zahvalan Bogu sa prozora svoje sobe gledam kako se moji unuci igraju, nastojim da ovu ispovest završim nečim lepim, u slavu života… Ali, nažalost – ne mogu. Ne mogu u sebi da potisnem osećanje gorčine, zbunjenosti, destrukcije, nerazumevanja, razočaranja, očaja i strašne upitanosti?

O čemu se zapravo radi? Dobio sam više hiljada poruka iz zemlje i sveta sa rečima podrške i ohrabrenja. Neka je kao stena, kada je čovek bolestan – ranjiv je. Pamtiću ko je našao vremena i istipkao na svom mobilnom koju iskrenu i lepu reč dobrih namera – ali pamtiću i one koji se nisu ni osvrnuli? Zapravo, izvinjavam se – zaboraviću ih… Što pre. One koji su se poneli kao da na auto-putu zaobilaze pregaženo kuče da ne okrvave točkove. Kojima je, kao lanjski sneg, moje trenutno pokleknuće pred smrtonosnim virusom – bilo deo svakodnevice u kojoj se ništa posebno ne dešava.

Daleko bilo da živim u utopiji da svako i svi moraju da me vole? Ipak, svemu lepom, ljudskom, humanom i čovekoljubivom što sam napisao u ovoj ispovesti, sučeljavam nepatvorenu, morbidnu i zlokobnu mržnju kojoj sam ovih dana bio izložen bez ikakvog povoda, koju ne mogu, ne želim i neću niti da zanemarim, niti da prećutim. Citiram:

1. Na mom Instagram nalogu izvesni NK.TOME je ostavio poruku za mene koja glasi: “Umri, ko te j***”?!

2. Na sajtu B92 iz polumraka svog kompjutera, ophrvan patološkom mržnjom, neki nesrećnik je napisao: “Za Radoša ima mesta na Bežanijskoj kosi, ja mu želim da za njega bude mesta i u Aleji velikana”.

3. I na kraju, na sajtu jednog portala najgnusnija i najstrašnija poruka, koju je savesna redakcija ubrzo obrisala: “Radašine, pozdravi tamo Mandu, Žotu, Đodu, prijatelja Mitra i Dragojla koga si nedavno ispratio na onaj svet”!?

Nažalost, mržnja i ništavilo su među nama. Moramo im prepoznati lice. Ako to ne učinimo – i kad pobedimo koronu, dugoročno – mi ćemo biti gubitnici…

Da bismo voleli i bili voljeni – to ne smemo dozvoliti. Da bismo bili ljudi, a nikako neljudi…

Desetogodišnji Pavle Samardžija (10) poginuo je sinoć kada je pao sa prozora stana na četvrtom spratu zgrade u banjalučkom naselju Novi Borik.

Njegova majka Darija Samardžija (39) je nestala kada je čula da joj je sin podlegao povredama i za njom je organizovana potraga. Nedugo nakon toga pronađeno je njeno telo, a utvrđeno je da je izvršila samoubistvo.

Dečak je preminuo sinoć oko 20:55 časova, a reanimacija je dečaka je trajala puna dva sata. Međutim, Hitna pomoć nije uspela da spasi dete.

Deo tela dečaka je nakon pada sa prozora završio na automobilu koji je bio parkiran ispred zgrade, dok je drugi deo tela pao na trotoar.

Majka je bila sama kada su joj saopštili da joj je njen sin jedinac preminuo. Ona je ubrzo nakon toga nestala, a pronašli su je obešenu oko 4 časa ujutru.

Njeno telo je pronađeno oko 150 metara od zgrade Hitne pomoći u naselju Sima Matavulj. Obesila se kanapom o drvo, mada policija tvrdi da se obesila koristeći pertle.

Porodica je poreklom iz Ključa, a otac je bio na putu kada se tragedija dogodila.

PORODICA U ŠOKU

– Evo, upravo sam čula da je dečak nastradao i da mu se potom majka obesila nedaleko od Službe hitne pomoći, odnosno zgrade Fonda zdravstvenog osiguranja RS. Nije izdržala bol. Reč je o jako poštenoj porodici, poreklom iz okoline Ključa. Supružnici su imali samo tog jednog sina.

Nesrećna žena bila je prosvetni radnik, a njen muž radi kao šef prodaje u jednoj firmi – otkriva sagovornik blizak ožalošćenoj porodici.

Dodaje da je cela porodica u šoku nakon ove tragedije koja ih je zadesila.

ČITAVA REPUBLIKA SRPSKA JE U ŠOKU

Ova tragedija je pogodila čitavu Republiku Srpsku i region. Ljudi su u stanju šoka i teško veruju u to šta se dogodilo.

Ljudi koji su pročitali vest ostavljaju poruke saučešća porodici, koja u ovom času prolazi kroz veoma teške trenutke.

Kažu da je majka verovatno reagovala u šoku i da je zato digla ruku na sebe. Drugi kažu da tuga za majku verovatno bila prevelika i da niko ne zna šta je roditeljska ljubav, osim kao i sam nije roditelj.

Adrijana Milutinov (31) preminula je posle teške borbe sa rakom dojke

Adrijana Milutinov (31) iz Kikinde, koja je preminula 6. decembra od raka dojke za života nije želela da se o njenoj bolesti i životnoj borbi puno priča. Nikada ništa nije tražila, ali je volela nesebično da daje i da pomaže drugima. Takva je, kažu njeni najbliži, bila i pre nego što ih je napustila.

U danu kada je Adrijanino srce prestalo da kuca, stigao je kućni aparat za kiseonik (kondenzator kiseonika), koji je ranije poručila preko humanitarne fondacije Budi human – Aleksandar Šapić, jer je poslednjih sedmica svog života koristila kiseonik. Adrijana je, pričaju njeni najmiliji, bila izričita. Zahtevala je da se kupljeni aparat stavi na raspolaganje kikindskom zdravstvu, tačnije ATD dispanzeru.

To je učinila u znak zahvalnosti prema dr Dragani Kljajić-Borić. U iščekivanju isporuke novog aparata, doktorka je nabavila Adrijani aparat za kiseonik i tako pomogla da dane svog života provodi kući, okružena porodicom i prijateljima.

Poslednja Adrijanina želja bila je i da se novac, koji je sakupljen mimo humanitarne fondacije Bude human, ustupi mladiću, učeniku novosadske Specijalne škole “Milan Petrović” u kojoj je radila i bila na ulsuzi deci sa posebnim potrebama.

Roditelji male Tise iz Kikinde, koja je preminula oktobra ove godine posle borbe sa retkim oblikom tumora na mozgu, imali su veliku želju da deo novca za lečenje njihove ćerke preusmere i za lečenje teško bolesne sugrađanke.

Ipak, povinovali su se odluci Adrijane Milutinov i njenih najmilijih da sredstva ipak doniraju za lečenje jedne devojčice i jednog dečaka iz Beograda i Novog Sada.

Takva je bila Adrijana Milutinov, uvek brižna i posvećena osobama kojima treba da se pomogne, po čemu će je i pamtiti.

Žena, koju je očuh oteo kao jedanaestogodišnju djevojčicu i odveo u Meksiko, gdje ju je držao zatočenu 19 godina i svakodnevno silovao, za to vrijeme mu je rodila devetoro djece.

Anri Pijet uhapšen je u Meksiku u septembru 2017, godinu dana nakon što je njegova pastorka Rozalin Mekginis pobjegla.

Očuh je oteo Rozalin iz škole u Oklahomi da bi se osvetio njenoj majci s kojom je tada bio u vezi. Djevojčicu je odveo u Meksiko i prisilio je da se “uda” za njega. Dobili su devetoro djece, s kojom su živjeli u prljavom šatoru.

Godine 2016. Rozalin je uz pomoć misterioznog para pobjegla iz šatora sa osmoro djece i zatražila pomoć u američkoj ambasadi u Meksiku. Pijet je osuđen za otmicu početkom ove godine, ali i dalje čeka presudu za silovanje.

U epizodi američkog tok-šou programa “Dr Oz. Show”, koja će biti emitovana u utorak, Mekginis opisuje kako je spasena.

Bili smo u prodavnici, stajali smo ispred njih s gomilom djece. Nismo imali para da platimo namirnice, pa su ponudili da plate umjesto nas – ispričala je Rozalin.

– Pitali su gdje stanujemo. Tako je počelo. Anri je bio tip koji se klonio ljudi. Ali oni su vidjeli da nešto nije u redu i odlučili su da nešto preduzmu – sjeća se ona.

Pijet ih je požurivao da idu. Preselili su se, ali su ti ljudi ipak uspjeli da ih nađu.

– Znam da nešto nije u redu. Ako se ikako izvučeš, pomoći ću ti – rekla joj je nepoznata žena, koja je posumnjala zbog razlike u godinama i hrpe djece.

Rozalin je odvela djecu, a da im nije rekla da bježe.

– Nisu znali. Krila sam istinu od njih sve dok nismo pobjegli iz Meksika. Bili su zapanjeni. Svašta su preživjeli, naročito starija djeca – kaže ona.

– Govorio im je da su životinje. Ponašao se prema njima kao da su životinje. Govorio im je da su živi samo zato što im je majka tu – priča Rozalin.

Da nje nema, sve bi ih poubijao. Tukao ih je, a ona bi se umiješala i bilo je strašno.

– Trpjela sam sve vrste zlostavljanja koje možete da zamislite – otkriva ona.

Pijet ju je zlostavljao kao djevojčicu najmanje godinu dana prije nego što ju je oteo.

Godine 1997. njena majka, koja nikada nije javno govorila o slučaju, ostavila je Pijeta zato što ju je tukao, a on joj se osvetio tako što je oteo Rozalin iz škole.

U Meksiku ju je svakodnevno silovao i rodila je devetoro djece.

Niko ništa nije posumnjao sve dok se nije povjerila ženi koja je stanovala u blizini njihovog šatora 2016. godine. Ta žena je kasnije našla plakat iz 1997. s njenom fotografijom, slikom nestale djevojčice. U junu 2016. Rozalin je pobjegla sa osmoro od devetoro djece i preko Centra za nestalu i zlostavljanu djecu stupila u vezu sa američkom ambasadom.

Kada je Pijet najzad uhapšen, tvrdio je da je seks između njih bio sporazuman.

(Daily mail.co.uk, Blic)