Month: February 2021

Dok se širom Srbije bore da zaštite nedužne životinje, u Ivanjici ubijaju pse. Ranije je zabeleženo nekoliko slučajeva trovanja pasa, a poslednji bezdušni potez dogodio se u naselju Lučka reka, kada su Vladimiru Ćerimanu, nedaleko od kuće, ubili kućnog ljubimca iz lovačke puške.

Sibirski samojed, star tek godinu dana, bio je ljubimac porodice Ćeriman, ali i sve dece u komšiluku. Miroljubiv i raspoložen za igru pas je tog dana trčkarao u dvorištu, a onda je nestao.

– Primetio sam da ga nema i krenuo u potragu. Inače, reč je o rasnom psu sa urednim rodovnikom, pasošem, upečatljivo plavom ogrlicom, pa sam u prvom trenutku bio ubeđen da je tu negde, odlutao za decom ili nekim drugim kučićima. Kako nisam uspeo da ga pronađem, odlučio sam da kontaktiram azile u Požegi i Vrnjačkoj Banji, međutim ni tamo ga nije bilo. Obišao sam čitavu Ivanjicu, raspitivao se, ali bez uspeha – priča tužno vlasnik stradalog psa, Vladimir Ćeriman.

 *FOTO: PRIVATNA ARHIVA

– Ne znam uopšte kako da opišem trenutak kada sam ga našao. Bilo je užasno hladno, padao je sneg, jedan komšija u prolazu mi skrenu pažnju da je primetio neke kučiće na brdu iznad. Krenuo sam prema tom mestu, i kao da me nešto vuklo, bez obzira na hladnoću, da idem sve dalje i dalje. Ono što sam zatekao u šumarku, zaledilo mi je krv u žilama. Moj pas ležao je krvav u snegu. Prišao sam i video da je neko pucao u njega. Bio je mrtav – priča neutešni vlasnik.

– Odmah sam kontaktirao policiju i nadležnog veterinara. Kada smo psa odneli u veterinarsku ambulantu, uz pomoć rengendskog snimka, saznali smo da je ubijen iz lovačke puške i da je u telu imao preko 60 zrna od metka za divljač. Podneo sam prijavu u policijskoj stanici protiv N. N. lica – kaže Vladimir.

 *FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Tuga za ljubimcem koji im je, kako kažu, prirastao za srce, ne prestaje. Ono što ih neizmerno brine jeste potez tog nečoveka koji je hladnokrvo ubio živo biće, i strah da li takve osobe mogu dovesti i do ljudske nesreće.

Đorđe Lacković (24) iz Klenja kod Bogatića, koji je uhapšen nakon što je brutalno pretukao svoju devojku Ivanu Filipović (22) u njihovom iznajmljenom stanu u Novom Sadu, pred tužiocem se branio da “nije hteo da je toliko prebije”.

– Poludeo sam od ljubomore. Tukao sam Ivanu, ali nisam hteo da ode tako daleko – pravdao se Lacković u Osnovnom sudu u Novom Sadu, saznaje “Blic”.

On je u utorak zverski pretukao i mučio devojku Ivanu (22) u iznajmljenom stanu gde su zajedno živeli.

Pomahnitali Đorđe se nad nesrećnom devojkom iživljavao satima, motkom joj izlomio rebra, sekao je nožem po licu i butinama, bacio je na radijator i pekao joj ruke peglom.

Đorđe je istog dana uhapšen, a zatim je izveden pred tužioca u Osnovnom sudu u Novom Sadu, nakon čega mu je određen pritvor do 30 dana.

– Kazao je da mu je zbog ljubomore pao mrak na oči. Priznao je da ju je dugo tukao, ali da nije ni bio svestan kolko je daleko otišao u tome – kaže izvor blizak istrazi.

Takođe je dodao da je torturu i zverski napad nad nesrećnom devojkom započeo oko 11.30h.

– Počeo je da bije nesrećnu devojku najpre rukama, nogama i drvenom motkom, kojom joj je polomio četiri rebra. Zatim ju je bacao na radijator i nastavo da je udara, pri čemu joj je probio plućnu maramicu. Potom ju je pekao peglom. U jednom trenutku joj je rekao da ide da odveze službeni kombi i naredio joj je da ga sačeka u stanu, “da bi nastavio tamo gde je stao” – priča izvor.

Kada je konačno prestao sa iživljavanjem i izašao iz stana, devojka je pozvala svoju drugaricu u pomoć koja je odmah došla po nju i odvela je u bolnicu.

On je došao i tamo da je traži i tada je i uhapšen.

Đorđe se tereti za nasilje u porodici i nanošenje teških telesnih povreda. Da li će ga tužilaštvo dodatno teretiti za još neko “teže” krivično delo, zavisi od rezultata istrage.

“Radom i poštenjem, a ne lažima i uvredama sve ćemo pobediti”, poručio je večeras predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

On je na svom Instagram profilu objavio fotografiju sa sinom Danilom uz opis:

– Večeras vreme provodim sa starijim sinom, mojim Danilom. Roditelj sam koji je najviše laži o svojoj deci istrpeo, ali to šta su i šta rade mom Danilu, ničije dete u Srbiji nije doživelo. Naša zajednička poruka je da ćemo ih radom i poštenjem, a ne lažima i uvredama sve pobediti. Predaja nije opcija – napisao je Vučić.

Ranije danas, takođe putem Instagrama, Vučić je građanima zahvalio na poverenju u državu i umeće, veštinu i sposobnost njenog rukovodstva.

 Hvala svima koji su se svakoga dana, na prvoj liniji odbrane od epidemije, borili za budućnost Srbije – napisao je Vučić.

Još jednom je naglasio značaj vakcinacije.

– I hvala svim ljudima koji su radili na projektu nabavke vakcina jer vakcine znače život, ali i napredak ekonomije i budućnost naše zemlje – poručio je predsednik.

Roditelji najbolje znaju da je nekad lakše da prežive zapaljenje pluća sa komplikacijama nego da se izbore sa svojom decom. Kažeš – ne, ali ne vredi, kažeš – idemo, ali kao za inat tad se detetu ne ide. U ovakvim situacijama ne postoji rešenje, osim ako pitate ovog oca.

Aerodrom je najstresnija lokacija na svetu. Nikad niste 100% sigurni da ste na pravoj kapiji, panično tražište izlaz, a ako kojim slučajem presedate situacija je dodatno napeta.

Jedan otac snimljen je na aerodromu kako pokušava da objasni ćerki da moraju da požure i da nije trenutak da bude razmažena. Pošto metoda ubeđivanja nije upaila, otac je našao drugo rešenje.

Ćerka je postala torba na točkiće. Neprijatno za gledanje, ali jedini način da se stigne na vreme.

U komentarima ispod video-klipa neko je napisao: “Ovo je evidentno rešenje. Ili plakanje ili ovo. Nema trećeg. Barem je sve rešeno mirnim putem”.

Uradila je ovo u trenutku kada je bila vrlo potrešena

Pevačica Zorica Brunclik izgubila je pre dve godine svog velikog prijatelja i kuma Šabana Šaulića, a posle samo nekoliko dana od njegove smrti preminuo je i Zoričin brat Ljubivoje.

Zorica od tih nemilih trenutaka razmišlja o starosti i o neminovnom kraju života, pa je rešila da napiše testament. 

Ona iz tri braka ima troje dece, i četvrto iz vanbračne zajednice, i smatra da sva deca treba da dobiju nasledstvo, a sa tim se čak i Kemiš slaže.

Zorica je, navodno, sela i hitno saopštila mužu da mora da reši pitanje testamenta, šta je sve rekla i uradila, poslušajte ovde:

VELIKI požar izbio je večeras na uglu Kisačke i Partizanske ulice u Novom Sadu, gde se, prema prvim saznanjima, nalazi magacin tepiha i laminata.

Za sada, buktinju gasi više od pet vatrgosnih vozila.

Podsetimo, pre devet godina, svega desetak metara dalje, izbio je požar u diskoteci Kontrast, gde je tragično nastradalo šestoro mladih ljudi.

Podsećamo, u stravičnom požaru u diskoteci ”Kontrast” 2012. godine vatrena stihija uzela je šest mladih života.

Vatra je buknula dva sata posle ponoći i neverovatnom brzinom se proširila diskotekom na uglu Partizanske ulice i Sentandrejskog puta u Novom Sadu.

U dimu su se tada ugušili Marina Aničić (25) iz Čuruga, Tamara Miladinović (25) iz Novog Sada, Milena Dalmacija (26) iz Futoga, Zoran Ignjatović (28) iz Bosne sa prebivalištem u Novom Sadu, Marko Pavlović (29) iz Kragujevca i Renato Vuković (20) iz Kikinde.

Lakše su povređeni Vesna Ignjatović (29) iz Novog Sada, koja je iščašila rame i posle ukazane pomoći u Urgentnom centru puštena kući, Nevena Grbić (25) iz Novog Sada je prebačena u Institut za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici, a lekarska pomoć je pružena i Maji Blagojević (24) i Siniši Radojeviću.

Vlasnik diskoteke Alojz Ganić je osuđen na pet godina zatvora 2014. godine, dok su zakupac Slaviša Stanišić i električar Miroslav Papuga dobili devet godina, a drugi zakupac Dejan Ratković sedam.

Marina Radoš, mlada spisateljica iz Mostara, napisala je status o ljubavi i očekivanjima koji je dirnuo čitav region.

“Šta ako su vas slagali da se od ljubavi ne živi? Meni je mater jednom rekla da se od ljubavi živi, a od para preživljava. Ja njoj verujem. Zato što nigde toliko ljubavi nisam videla kao u stanovima od 30 kvadrata i bolesničkim posteljama.

Šta ako su vas slagali da prestane vremenom, da ćeš joj se “smejati jednog dana i zaboraviti je? Nijedna naša mlada ruka ne drži čvrsto onu drugu kao što se drže dve staračke. Šta ako su vas slagali da bi trebalo da nađete sebi ravnog? Meni nisu uspeli slagati tako nešto, jer nikad nisam videla toliko prkosa i borbe, kao u ljubavima koje su komšije i strine osuđivali sa prozora.

Kao da su one merilo vaših života. Što ako su vas slagali da ljubav mora nositi vašu naciju i veru? U novinama i pričama su propali, a ja sam na svoje oči viđala one najveće ljubavi, najlepšu decu, najviše odricanja i žrtve baš kod takvih. I da, oni su sretni. Daleko od svih koji su ih se zbog njihove ljubavi odrekli. I onih kojima je njihova mešana ljubav propala, baš kako bi propala i da nije bila mešana.

Što ako su vas slagali da morate do 25-e? Do 35-e? Do 40-e, jer je krajnje vreme? Mene nisu uspeli, jer niko mi nije tako stvarno i realno pričao o ljubavi kao ona koja je svoju pronašla sa 50. I sada mu trči u zagrljaj kao devojčica od 15 godina. Šta ako vam sve vreme lažu? Šta ako vas sve vreme pokušavaju da uvere da je ljubav ono što su oni nekad imali, i sad više nemaju jer prestane ‘kada sirotinja uđe na vrata’, ‘kada dođu deca’, ‘kad treba vratiti kredit’, ‘kada ga izobliči bolest’, ‘kad više ne može da spava s tobom tri puta dnevno’.

Nemojte verovati ni meni. Verujte samo sebi. Držite svoju ljubav čvrsto; rukama, nogama, noktima. Jer ona neće prestati, nego će ojačati, baš kad dođu deca. Baš kad sirotinja uđe na vrata. Baš kad bude trebalo vratiti kredit. Baš kada on bude bolestan. Baš kada ne bude mogao spavati s tobom tri puta dnevno.

I možda niste svi napravljeni u ljubavi, ali pravite novu decu u ljubavi. Ili ih nemojte praviti. Nekim ljubavima ona nisu ni potrebna. Samo nemojte dozvoliti da vam lažu. Drugi nam se mešaju u plate, školovanje, posao, zdravlje, oblačenje, prehranu, utiču na polovinu našeg života jer je svet takav. Ali svoju ljubav nikome ne dajte. Jer je to najviše što ćete postići u životu.

Je*eš ti platu od deset hiljada ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan s kesama najnovije odeće koju nema ko da skine. I sve pare ovog sveta, ako ih nemaš s kime podeliti. Jer, od ljubavi se živi. Od para se preživljava, i s parama se iživljava.”

Ništa slično nećete pročitati ove godine

Roker Jago Anaks, poznatiji pod pseudonimom “Princ ponoći” otišao je u Grčku i iskopao stričev grob kako bi potom njegove kosti preneo u Sjedinjene Američke Države.

Iako je nabavio sve potrebne papire za to i po povratku u zemlju ispričao je na aerodromu da se kosti prenose kako bi se sahranile u porodičnu grobnicu, istina je bila potpuno drugačija.

Roker je kosti strica doneo kako bi s njima napravio električnu gitaru (!) i tako se zahvalio stricu što ga je 1990. godine upoznao sa hevi metal muzikom koja mu je danas najveća i jedina prava ljubav.

“Otišao sam u prodavnicu koja se bavi proizvodnjom gitara, ali nisu hteli da čuju za to da mi pomognu na ovaj način. Želeo sam da sviram na stričevim kostima, samo tako sam mogao da osetim dalju bliskost s njim. Na kraju sam morao sam da napravim gitaru i uspeo sam”, rekao je Jago Anaks, prenosi Dejli star.

Dodao je i da rodbini nije bilo nimalo drago zbog onog što je učinio. Štaviše, neki članovi su želeli da ga linčuju zbog uništavanja kostiju.

“Ne vidim to tako. Ovo je najlepši način da ponovo budemo bliski. Da nije bilo njega, nikad u Tampi ne bih upoznao najvažnije bendove današnjice. Sada mogu na miru da vežbam na stricu Filipu, a i on može na neki način da uživa što je ponovo sjedinjen sa omiljenom muzikom”, kaže Anaks čiju su priču mnogi čitaoci na Floridi proglasili za najbizarniju u 2021. godini.

Četvrtak je porodici Biljane Đorić iz Mataruške Banje postao najgori dan, a svaki drugi u mesecu najgori datum. O svakoj godišnjici suvišno je govoriti, jer je danas tačno 5 godina kako je nema.

Vesna Đorić, majka Biljane Đorić iz Mataruške Banje, koja je nestala na današnji dan 2015. godine, već pet godina udara u zid, živi od dojava i trči za njima. 

Vesna pet godina nagu i osmeh za svoje drugo troje dece sakuplja gutajući lekove za smirenje. Pet godina plače i laže da je boli glava kada je je sin od 9 godina pita kada će Bilja da dođe. Pet godina obilazi manastire… 

Biljana je netala u Kraljevu, kao devojka od 19 godina.

– Poslednje informacije smo dobili pre dve godine da je viđena u Grčkoj. Da radi u nekom butiku. Mi smo to prijavili policiji, policija je proverila, a posle smo suprug i ja išli u Grčku. Ispostavilo se da je devojka iz Mataruške Banje, da liči na moju Bilju, čak i ja lično znam tu devojku. Čovek je iz najbolje namere to prijavio. Bilo je i raznih prevaranata, da je viđena u Bosni, pa u Valjevu. Sve te informacije smo proveravali. Čak su nam javili i da je u Zaječaru. Kum je našao tog momka, privodio ga u policijsku stanicu. Ispostavilo se da je samo hteo da uzme pare – počinje Vesna priču za Telegraf.rs.

FOTO: FACEBOOK.COM

Za Biljanom je raspisana žuta interpolova poternica. Ponuđena je i novčana nagrada za informaciju, koja bi trebalo da se obnovi. Ali, ništa… Četvrtak je postao dan kojeg se ježi. Svaki drugi u mesecu jako težak, a svaka godišnjica…

Od tog četvrtka, 2. decembra 2015. godine, od nje nema ni traga, ni glasa. Umesto da iz Kosovske Mitrovice, gde je studirala, dođe kući u petak, nestala je dan ranije.

– Apsolutno ništa mi nije ukazivalo da ona to može da uradi, jer ona nije problematično dete. Nikada problem sa njom nismo imali. Tog 2. decembra imala je kolokvijum. Čule smo se kada je završila negde oko 14 časova. Rekla je da je super uradila, da sutradan ima još jedan i da ima da uči. Dogovorile smo se da se čujemo kasnije da bi učila – priseća se tog 2. decembra pre pet godina Vesna:

– Istog dana sela je na voz i došla u Kraljevo. U Kraljevu je na trafici ostavila svoj mobilni telefon i pasoš. Nije imala ličnu kartu. Izgubila ju je bila, pa je predala za novu. Ostavila je sve to na trafici i rekla da će doći to neko da uzme. Zvala sam je. Nije se javljala. Nikada se nije desilo da se ne javi. U jednom momentu sam poslala poruku “ako mi se ne javiš obavestiću policiju”. I kada sam okrenula posle 2,3 minuta, javila mi se devojka i rekla mi je: “Znate šta, ovaj telefon je ostavljen na trafici?”. Pitala sam koja je trafika, rekla im da ništa ne diraju, i da ćemo doći. Prvo smo otišli u policijsku stanicu, pa sa policijom do trafike da vidimo da li je to bila ona. Međutim, i na kamerama se videlo da je to ona i da je ona ostavila pasoš, i od tada nikakav ni trag ni glas nema.

Pravila iskušenika u manastiru

Kao roditelji, Vesna i njen suprug su odmah pomislili najgore. Pretraživali su šume, dovodili ronioce, pretraživali reku Ibar, kajakaši su mesecima išli nizvodno i uzvodno.

– Međutim, i inspektor je isključio tu mogućnost skroz. Rečeno nam je voda mora da izbaci telo – jedva govori:

– Sumnja policije je da se ona nalazi negde u manastiru. Jednom prilikom kada smo otišli u policiju, mene je inspektor pitao da li je vama padalo na pamet da je ona negde u manastiru. Stvarno nije. Posle sam ja krenula i po manastrima da je tražim. Nisam znala za ta njihova pravila a pravilo je ako odeš u manastir kao iskušenik, i kažeš da ne želiš da se zna da si u manastiru godinu, dve, pet, 10, nema šanse da kažu. Ja sam tako išla od manastira do manastira i sve igumanije su mi isto rekle. Čak mi je jedna rekla i da je kod mene ja ti ne bih rekla. Onda sam otišla u Beograd, u Patrijaršiju. Kažu, ako je njena bila želja da se ne zna, vi to ne možete da saznate.

FOTO: NESTALI SRBIJA

Pitam je postoji li mogućnost da je tamo. Odgovara potvrdno.

– Samo nek je živa. Ja nijednu mogućnost ne isključujem ali bih najviše volela da je tamo. Još mi policija kaže da bi se telo našlo. Jedino gde ne možemo nikako da prodremo je crkva. Obraćala sam se i zaštitniku građana. I on je dobio odgovor da je crkva država za sebe. Čak i da je u afektu besa rekla da ne želi da se zna 5, 10 godina da je u manastiru, i da se posle nedelju dana predomislila, ne bi joj dozvolili, zato što bi time kršila taj njihov kanon.

– Molila sam u Patrijaršiji, samo mi kažite jeste ili nije, ako je u manastiru ne morate da mi kažete ni koji je manastir, ni koja je eparhija, samo da znam da mi je dete živo. Ako nije, kažite mi nije. Išla sam po manastirima i u Bosni i po Crnoj Gori. Ne postoji ženski manastir u koji ja nisam otišla. Ne postoji. Čak je i inspektor išao kod jedne igumanije. I njemu je ona rekla da je kod mene ja ne bih mogla to da kažem a i da hoćeš da pretreseš manastir, ne bi je našao. Ja bih je sakrila. To mi je bilo čudno.

Vraćajući dane unazad pre Biljaninog nestanka, Vesna je i pronašla u glavi ćerkine rečenice koje su mogle da ukazuju da ona razmišlja o crkvi, iako je nikada nisu tako često posećivali. Pominjala je i Bibliju.

– Odemo mi u crkvu za vreme praznika i kada nam je slava, ali nismo neki zaluđenici. Bilo mi je čudno kada nama je slava bila u novembru, Đurđica, citirala je Bibliju. Pošto je gorela sveća rekli mi je da ugasim televizor i cigaru, greh je da gore dok gori sveća. Pitam se odakle joj to, rekla mi je da je čitala. Jednom kad smo otišli u Kosovsku Mitrovicu, nismo je zatekli u sobi. Bila je, kaže, sa drugaricama u crkvi, što nikad nije radila radnim danima. I govorila mi je da je lepa crkva. A pošto je kući trebalo da dođe u petak, bratu je kupila igračku, a kako nije znala šta će sestrama, kazala mi je: “Uzeću im brojanice.” – priseća se Vesna.

Na pitanje veruje li da je živa, kaže da joj se osećanja mešaju, i da kao majka ne može da prihvati da ona nije živa.

– Ne mogu. A verujte da bi mi bilo lakše, ne znam da li ćete da me razumete, da je nađem mrtvu nego da prolazim ovu agoniju. Ne mogu da prihvatim da je mrtva. Živa je za mene, neću da odustanem do poslednjeg atoma snage, boriću se, ići ću gde god čujem. Što je najgore što sada ne dobijam nijednu informaciju. Policija je meni rekla da su oni uradili svoj deo posla, da su udarili glavom o zid i da nemaju više šta da rade.

– Ovo ne želim nikome. Živim pod lekovima. Imam još troje dece, dve ćerke i sina. Ona je nastarija. Imala je dečka, ali je vezu raskinula 4 meseca pre nestanka. Dečko je ispitivan, dva puta je stavljen na poligraf. Ne zna on ništa. Ali, ja sam sigurna da neko nešto mora da zna. Nije mogla sama u zemlju da propadne. Neko nešto mora da zna. Dovoljno bi bilo da mi neko anonimno kaže živa je ili ona, “živa sam, ne tražite me, neću da vas vidim i čujem”…

Vesna kaže da u porodici nije bilo nikakvih svađa. Nikada nije imala problema u školi. Nigde ne nalazi odgovor šta bi moglo da je natera na ovo.

A kako je majci koja pet godina živi u neznanju?

– To je pakao. Još prvo dete. Ovo ne bih želela ni najvećem neprijatelju. Kako ja živim? Ali, ovo nije život. Preživljavanje. Moram zbog druge dece. Popijem šaku tableta za smirenje i idete dalje. Par puta sam završavala u bolnici, u Hitnoj, pogotovo kada su ti neki praznici, rođendani. 19. novembra joj je bio rođendan. Popijem tabletu za smirenje da bih mogla zbog druge dece. Par puta mu je došlo da dignem ruku na sebe, pa sam pričala sa psihijatrima. Moram da imam snage dok je ne nađem, a posle šta mi Bog da – kaže ova majka.

“Mama, kada će Bilja da se vrati?”

Sva deca je pamte. Mali Bogdan koji sada ima 9 a kada je nestala tek četiri, pogotovo.

– Bogdan najviše priča o njoj. Nema dana da me ne pita kada će Bilja da se vrati, a gde je otišla. Trudim se da ne plačem pred njim, a i kada se desi, kažem da me boli glava – priča Vesna.

Trgne se na svaki nepoznati broj. Kad neko pozvoni na vrata, misli ona je.

– Rekli su mi i da je u javnoj kući, držali bi je dve godine, posle ne bi bila sposobna za rad. Jedino gde ne mogu da je traže jeste crkva – kaže i ističe koliko je boli svaki drugi datum u mesecu, svaka godišnjica:

– Ne znam da li ću završiti u Hitnoj ili ću ceo dan danas da preplačem. Te godišnjice mi budu… Svaki 2. mi je u mesecu težak, ali godišnjica. Drže me samo reči inspektora da bi se telo pronašlo.

O Biljaninom nestanku, biće ispisane i stranice jedne knjige. Sve će na papir staviti Vlada Arsić, a zvaće se Zid.

– Gde god da se okrenemo nailazimo na zid. Nema je. Taman se ponadamo, i odjednom zid – završava kroz suze Vesna.

Dok se radovala svom uspehu, Marija je jednom rukom grlila Vericu, a u drugoj je držala tortu, koja joj je skliznula i pala na pod

Marija Šerifović posetila je poslastičarnicu svoje majke Verice Šerifović u Kragujevcu, kako bi naučila da pravi tortu, ali joj se desio jedan peh.

Pevačica je uz maminu pomoć uspela da napravi svoju omiljenu tortu, zbog čega je bila veoma ponosna.

Dok se radovala svom uspehu, Marija je jednom rukom grlila Vericu, a u drugoj je držala tortu, koja joj je skliznula i pala na pod.

“Danima ne mogu da se oporavim, posle ovoga ništa više neće biti isto. Zakazala sam i psihijatra da mi pomogne da preživim ovu tugu”, rekla je Marija u videu na svom Jutjub kanalu, nakon što joj je ispala torta.