Month: February 2021

I dok mnogi na razne načine pokušavaju da se domognu posla u Nemačkoj, neki nisu imali sreće sa poslodavcima. Ovo je Dušicina priča.

Samo zahvaljujući bogu ja sam se iz rada u Nemačkoj, i to po preporuci, vratila živa.

Tako svoju ispovest za “Žena.rs”. počinje Dušica Maksimović (42) koja je, kao i mnogo naših sunarodnika, poželela da oproba sreću sa poslom u “obećanoj zemlji”, Nemačkoj.

– Samo zahvaljujući bogu, vratila sam se živa. Da li sam i zdrava još nisam sigurna, moraću da potvrdim, ali svoju priču delim za nauk drugima – kaže nam Dušica.

Njena priča počinje maja 2019. godine, kada je na slavi njenih roditelja susrela rođaku koja joj je ponudila, činilo joj se, jedinstvenu priliku. Imena u ovoj priči promenjena su po Dušicinoj želji kako bi se obezbedila anonimnost svih aktera, lali su poznata redakciji. A priča ide ovako:

– Na slavi sam se srela sa svojom rođakom Draganom iz Lazarevca. Ona mi je napomenula da njena kuma Sanja i njen suprug, po struci mašinski inženjer, žive u Nemačkoj i da im je potrebna pomoć oko deteta. Dete koje bih čuvala ima dve godine, a obezbedili bi mi platu, hranu, smeštaj kao i troškove puta i osiguranje. Oklevala sam isključivo zbog terapije koju dobijam na Institutu za reumatologiju u Beogradu gde se već četiri godine unazad moram pojaviti jednom mesečno. Razmišljala sam o tome, dok je Sanja insistirala da pođem i da ostanem šest meseci iako sa srpskim pasošem imam pravo da boravim najviše 90 dana u komadu. Uveravala me je da ne treba da brinem jer ona navodno ima neku vezu na graničnom prelazu u Hrvatskoj, kao i da će ona snositi troškove eventualne kazne koju bih mogla da dobijem. Nakon što sam svojoj lekarki objasnila situaciju, odobrila mi je da otputujem na tri meseca – kaže nam Dušica.

Posle mnogo peripetija i razgovora sa dotičnom Sanjom kako bi se uskladili termini, pao je dogovor da Dragana dođe u Nemačku krajem avgusta i ostane do prvog oktorba, pa da potom svi zajedno dođu automobilom u Srbiju na sedam dana, gde će svi pozavršavati svoje obaveze u Srbiji a potom se opet svi zajedno vratiti u Nemačku gde bi Dušica trebalo da ostane do Uskrsa naredne godine. Sanja je Dušici takođe napomenula da ona i suprug imaju mesečna primanja od oko 10.000 evra, te im finansije nisu nikakav problem.

– Dan mog polaska smo potvrdili 18. avgusta, i to tako što mi je Sanjin suprug rezervisao i platio kartu za 25.8. na stajalištu kod Sava Centra, s polaskom u 00:05. Poslali su mi kartu mejlom i više puta naglasili da je polazak u nedelju uveče. Ni ja, kao ni oni, u toj gužvi, nismo uočili da je karta za subotu a ne nedelju uveče, a ja sam uplatila i osiguranje od 4.000 dinara za šta su mi oni obećali da će mi refundirati. Tek kada sam pokušala da se ukrcam u autobus, vozač mi je ukazao na to da moja karta važi za prethodni dan. Pokušala sam da kontaktiram Sanju ali ona više nije bila na mreži, pa sam se vratila kući. Sanja je poruke videla tek sutra ujutro. Sanjin suprug opet mi je rezervisao kartu za Manhajm. Tako sam 26.8. opet krenula na put, iz Beograda preko Zagreba pa do Nemačke – kaže Dušica.

Posle mnogo presedanja i kašnjenja zbog redova vožnji autobusa, što je, kaže, naljutilo Sanju, Dušica je napokon jedva stigla u Ludvigshafen, što je bio konačni cilj. Stigla je oko pola tri izjutra, a na stanici ju je dočekao Sanjin suprug.

– Svi su spavali i on je odmah otišao da spava. U njihovoj spavaćoj sobi je veliko kupatilo. Dakle, nema tuširanja dok ne ustanu, a ja sam umorna i znojava sa puta, dok je napolju 30 stepeni. U malom hodniku je manje kupatilo kome sam imala pristup, a koje ima samo lavabo i šolju. Posle tri dana konstantnog sedenja, konačno sam se makar opružila malo, u nadi da ću se ujutro istuširati i malo doći sebi. U pola devet su svi ustali, međutim, odmah su nastavili sa svojim obavezama, te nije bilo vremena da uradim to što sam planirala. Sanja je starijeg sina od 10 godina ispratila na ekskurziju a ja sam odmah preuzela brigu o mlađem, zbog kog sam i došla. Tek oko tri popodne uspela sam da se konačno i ja okupam. Sanja i njen suprug žalili su mi se na prošlu dadilju koja ih je svakog časa zivkala telefonom i molila da izađu s posla. Kod mene, njihov sin Ivan imao je vrhunski tretman i uvek sam znala kako da ga umirim, nahranim i sve ostalo. Radila sam i mnoge druge stvari koje mi nisu u opisu posla. Kuvala sam iako to nije bio dogovor. Sve u svemu, imala sam dnevno oko dva sata slobodnog vremena i to sam uglavnom provodila sedeći na stepenicama zgrede, plačući i odbrojavajući dane do povratka u Srbiju – kaže nam Dušica, dodajući i da je dogovor bio da će ona spavati na kauču u dnevnoj sobi koja, kako su joj rekli, nije prometna. Međutim, ispostavilo se da cela porodica tamo boravi dok ne krene na spavanje, oko ponoći, te je Dušica konstantno bila iscrpljena.

Prvi ozbiljan sukob nastao je kada se Dušica Sanji požalila na loš tretman koji dobija od njenog starijeg sina.

– Ti si znala da ja imam dvoje dece i da moraš da vodiš računa o njima? – rekla mi je i ostavila me u šoku jer smo se jasno dogovorile da je moja obaveza samo mlađi, Ivan. Kada sam joj to i rekla, dreknula je na mene:

– Odmah idi! Izlazi iz stana!

To sam i želela da uradim, ali Sanjin suprug me je preklinjao da ih ne ostavljam na cedilu pa sam popustila. Nekoliko dana kasnije, saznajem da je moj suprug imao tešku saobraćajnu nesreću, ali je na svu sreću on ostao živ. Sanja se uopšte nije uzrujavala zbog toga, već je samo hladno prokomentarisala: “Pa eto, makar je živ”. Ostala sam frapirana – priča nam Dušica.

– Sanja je iz mene iscedila i poslednji atom energije, a onda smo konačno seli u kola i krenuli kući. Svanulo mi je kad sam se dokopala Srbije. Radila sam za platu od 500 evra, daleko ispod tržišne cene, jer je ona mislila da sam bedna. Daleko od toga, bojim se da se iz ove priče vidi ko je bedan. Na kraju, ostali su mi dužni oko 150 evra. Kada sam ih putem Vibera kulturno pitala za to, prvo me je blokirao Sanjin muž, a potom i Sanja par dana kasije – završava Sanja.

A svoju priču, kaže, rešila je da podeli sa ljudima kako bi skrenula pažnju na opasnosti rada na crno u inostranstvu, pa čak i kada ide preko poznatih osoba.

Pomogla našem Dejanu Panteliću, Željku Mitroviću…

Jedan od najvećih stručnjaka za transplantaciju matičnih ćelija u Nemačkoj i Evropi je profesorka dr Nadežda Basara, za koju zna ceo svet i priča o njenim uspesima u lečenju teško obolelih pacijenata.

Dr Basara je trenutno direktor interne medicine na Malteser St. Franziskus bolnici u nemačkom gradu Flensburgu. Pre 20 godina je došla u Nemačku bez znanja nemačkog jezika, ali to joj nije bila prepreka da ga nauči i u isto vreme napravi uspešnu karijeru, postane docent, i kao prva doktorka iz jugoistočne Evrope koja nije rođena i školovana u Nemačkoj, postane profesor medicine, piše makedonski dnevni list Večer.

Pet godina je bila na čelu transplantacionog centra Univerzitetske klinike u Lajpcigu. Zahvaljujući njoj taj centar je po rezultatima lečenja leukemija i po broju realizovanih transplantacija bio na prvom mestu u Evropi. Ova jaka žena crpi energiju iz ljubavi prema medicini, ljudima, radu i porodici. Za nju je najveća satisfakcija kada izleči pacijenta i to smatra ličnim uspehom, što joj daje novu energiju na putu uspeha.

Među pacijentima koje je lečila dr Basara, veliki broj ljudi je iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, a domaća javnost ju je upoznala po uspešnom lečenju teško obolelog od aplastične anemije Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije, kao i poznatog voditelja RTS, Dejana Dekija Pantelića, koga je izlečila od tumora na krajnicima.

Pantelić se, gostujući u emisiji Svet zdravlja, koja je emitovana na RTS-u, prisetio momenata sa lečenja u Nemačkoj i kada mu je bilo dosta teško stanje dr Basara ga je ohrabrila ovim rečima: Dejane, kod mene ljudi ne umiru.

Lista poznatih ličnosti koje je dr Basara lečila se tu ne završava, jer neke poznate ličnosti ne žele da im se ime pominje u javnosti. Pre 16 godina je transplantacijom matičnih ćelija od nesrodnog donatora izlečila mladog pacijenta iz Srbije obolelog od najtežeg oblika akutne limfoblasne leukemije, filadelfija pozitivne i to je prvi pacijent s Balkana izlečen od te bolesti.

Povodom dana državnosti Srbije odlikovana je zlatnom medaljom, a Crna Gora joj je dodelila državljanstvo za zasluge u lečenju njihovih pacijenata.

Ovo je intervju sa dr Basarom, koji je izašao pre nekoliko godina u makedonskom listu Večer.

Opišite nam vaš put od doktora u Srbiji do vrhunskog hematologa i onkologa u Nemačkoj?

– Put nije bio nimalo lak. Te prelomne 1997. imala sam 39 godina, skladan brak, dvoje divne dece i supruga koji me je uvek u životu podržavao. Sa završenom medicinom, magistraturom, doktoratom i specijalizacijom u Beogradu radila sam kao načelnik funkcionalne dijagnostike na Institutu za hematologiju Kliničkog centra Srbije. Dok je direktor bio prof. dr Rolović sve je odisalo napretkom i znanjem i značili smo sve do 1994. nešto u Evropi. Njegovim odlaskom u penziju nastao je preokret za mene saznanjem da nova direktorka nije imala viziju napretka instituta, već je mislila samo na svoje lične interese.

U dogovoru sa suprugom odbijam dva poziva iz Pariza i prihvatam poziv prof. Fauzera iz Nemačke, odlazim prvo ja, a suprug se malo kasnije pridružio sa decom. Tamo sam, prosto rečeno, “bačena u vatru” u rad sa najtežim hematološkim bolesnicima i dodatno me postavlja za najodgovorniju osobu pred nemačkim zakonom o lekovima u proizvodnji transplantata i krio-konzerviranju matičnih ćelija. Vrlo brzo postajem načelnik hematologije i onkologije.

Za sve to vreme učim nemački jezik koji u početku nisam znala (sporazumevala sam se na engleskom i francuskom), učim za nostrifikaciju diplome, specijaliziram internu medicinu i hematologiju i onkologiju, pišem naučne radove, kao docent sa nostrifikovanom titulom doktora nauka držim vežbe i predavanja studentima u Majncu i držim vežbe nemačkim kolegama sa posla iz dijagnostike.

Na Univerzitetu u Majncu sam predložena za profesora medicine, a titulu dobijam po prelasku na Univerzitetsku kliniku u Lajpcigu, gde sam pozvana da budem glavni načelnik hematologije i onkologije. Tamo sam vodila i transplantacioni centar matičnih ćelija kao i proizvodnju transplantata matičnih ćelija i njihovo krio-konzerviranje. Ubrzo izbijamo na prvo mesto u Nemačkoj po broju i uspešnosti transplantiranja, a mene Evropsko društvo transplantatora postavlja za glavnog inspektora transplantacionih centara po Evropi. Videvši moje uspehe na svim poljima hematologije i onkologije Malteški red Nemačke me poziva za direktora interne medicine u njihovoj bolnici u Flensburgu, što sam pre četiri godine i prihvatila.

Kakav tretman imate tamo kao Srpkinja i da li vam je to bila prepreka u karijeri?

– U Nemačkoj se pre svega ceni rad, i ako radite uspešno, bićete prihvaćeni. Međutim, da biste uspeli kao stranac u Nemačkoj, a posebno kao Srpkinja, morala sam da budem uvek duplo bolja od njih. To nije uvek nailazilo na simpatije od strane mojih kolega, ljubomora je ljudska osobina i naravno postoji i kod Nemaca. Pre dve godine sam, na primer, doživela da je u regionalnim novinama izašao veliki članak o nedostatku lekara u Nemačkoj, kao i zapošljavanju i problemima lekara iz inostranstva. U okviru tog članka je objavljeno da se “priča” da ja dajem prednost pacijentima iz Srbije u odnosu na nemačke pacijente, sto je svakako nonsens za svakoga ko poznaje kodeks lekarske profesije i Hipokratovu zakletvu, a naročito mene kao osobu i lekara kome nikada nije bila bitna ni nacionalnost, ni boja kože, ni veroispovest pacijenta.

Šta biste vi preporučili vašim kolegama u Makedoniji i šta je put do uspeha jednog dobrog specijaliste?

– Put do uspeha je samo optimalno i sveobuhvatno lečenje bolesnika sa najboljim mogućim metodama koje postoje. U Beogradu nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da ne mogu da kod bolesnika primenim transplantaciju od srodnog ili nesrodnog donatora, a znala sam da sa tom metodom mogu da ih izlečim. Za mene je bilo neprihvatljivo da posedujem znanje, a da ne mogu da ga primenim. Otišla sam u Nemačku 1997. da bih mogla da radim kompletnu i najbolju medicinu i na taj način izlečim mnogobrojne pacijente.

Šta znači brza i dobra dijagnostika za uspeh u lečenju bolesti?

– Sve! Dobra i brza dijagnostika određuje sudbinu bolesti, da li pacijent ima šanse da bude izlečen ili ne i zbog toga je izuzetno važna. Trenutno kod svih malignih bolesti je neophodna molekularna dijagnostika koja je u Nemačkoj gotova u roku od 48 sati. Takvu efikasnost nema nijedna zemlja u Evropi, čak ni Švedska koja se smatra jednom od zemalja sa najboljom zdravstvenom zaštitom u Evropi.

Koliki je procenat izlečenih pacijenata sa malignim bolestima u vašoj bolnici?

– Za ove četiri godine, koliko vodim onkologiju, hematologiju, pneumologiju, dijabetologiju i intezivnu medicinu u bolnici Malteser St. Franziskus Flensburg procenat izlečenja malignih bolesti je 90 odsto. Taj podatak se odnosi na praćenje bolesnika dve godine posle lečenja u bolnici jer kasnije nisu svi revnosni u kontrolama, tako da ne možemo da dalje vodimo evidenciju o njihovom zdravstvenom stanju.

Po kojim medicinskim protokolima lečite akutne leukemije, limfome i aplastične anemije i da li u lečenju matične ćelije daju dobre rezultate?

– Po najsavremenijim protokolima koji se primenjuju u svetu. Transplantacija matičnih ćelija i dalje je jedina metoda sa kojom mogu da se izleče gore navedene bolesti i pored velikog broja novih lekova koji su registrovani za neke od malignih bolesti.

Koliko ste transplantacija matičnih ćelija u vašoj uspešnoj karijeri realizovali?

– Blizu sam brojke od 1.900, ali to nije toliko bitno, već koliko sam uspešno transplantirala. Svetski rezultat od 86 odsto preživljavljanja dve godine posle transplantacije postigla sam u Lajpcigu, a nadmašila ga sigurno sa transplantacijama u Flensburgu, koji je trenutno 90 odsto uspešnosti za tri godine od otvaranja transplantacionog centra.

Da li imate pacijente iz Makedonije i koliko njih je izlečeno ovom metodom?

– Sa zadovoljstvom mogu da kazem da od 17 godina koliko transplantiram u Nemačkoj, u poslednjih 10 godina uspešno lečim i transplantiram pacijente iz Makedonije. Transplantacijom matičnih ćelija sam izlečila do sada najmanje 20 pacijenata iz Makedonije.

Da li je transplantacija matičnih ćelija od nesrodnog donatora revolucionarno dostignuće u medicini i kod kojih malignih oboljenja daje dobre rezultate?

– Transplantacija matičnih ćelija od nesrodnog donatora se primenjuje u Nemačkoj preko 30 godina i činjenica da su rezultati isti kao i kod transplantacije od srodnog donatora (brat ili sestra) je veliki uspeh, ali ne bih mogla da kažem da se radi o novom revolucionarnom dostignuću. Alogena transplantacija daje odlične rezultate kod akutnih leukemija, mijelodisplastičnih sindroma, limfoma i teških oblika anemija.

Da li su kvalitetan način života i preventiva dobar način zaštite od malignih bolesti?

– Kvalitetan način života, pod kojim se između ostalog podrazumeva najmanje 30 minuta dnevno telesne aktivnosti u smislu šetnje, brzog hodanja, trčanja, uz mediteransku ishranu, puno povrća, redovnog korišćenja voća, ribe, belog mesa, bez pušenja i preteranog konzumiranja alkoholnih pića je najbolja preventiva i zaštita od malignih bolesti. Nažalost, to ipak nije dovoljno. Genetika, kao i izlaganje opasnim hemijskim materijama i zračenju igraju veoma važnu ulogu u nastajanju malignih bolesti. Zračenje osiromašenog uranijuma koji je korišćen prilikom bombardovanja Srbije 1999. godine je dokazano kao riziko faktor za nastajanje malignih bolesti.

Status koji je rasplakao mnoge  

Nakon što se na društvenim mrežama pojavio snimak iz čekaonice Kliničkog centra u Kragujevcu, na kome se vidi medicinska sestra koja na šalteru za prijem pacijenata puši cigaretu, iz ove zdravstvene ustanove su saopštili da su protiv zaposlene pokrenute odgovarajuće disciplinske mere.

Sada se i zdravstvena radnica oglasila na Fejsbuku, a njen status vam prenosimo u celosti:

“Piše na fejsu, o čemu razmišljam!

Razmišljam o ovim aktuelnim događajima na temu ZDRAVSTVO U SRBIJI. Ljudsko sam biće, po profesiji – zdravstveni radnik. ….I kao čoveka, boli me upravo – ljudska zloba.

I sudite mi. ….(i meni i svima nama u zdravstvu ). Imate pravo….

Da li znate, koliko sam puta,na svojim rukama,imala mrtve ljude, mrtvu decu iz saobraćajnih nezgoda, izbodene noževima, upucane,alkoholisane,overene narkoticima,pretučene,sa teškim prelomima rebara ili lobanje?

Znate li koliko puta sam ispirala nečiju decu, žene, muškarce, koji popiju šaku lekova i pokušaju suicid? (na to ih nismo naveli mi u belim mantilima već porodica ili okolina ).

Znate li koliko je infarkta srca ili mozga prošlo kroz Urgentni centar a sad ti isti ljudi prođu i zahvale se?

Znate li koliko se žena porodi u garaži Urgentnog centra?

Sudite mi slobodno jer sam zbrinjavala teške opekotine i izvadila stotine krpelja. .

Ne samo ja, već mnoge moje kolege!

Sudite mi jer sam bila neprijatna prema gospođi od 80 god koja je insistirala da bude pregledana baš kad smo reanimirali dečaka od 12 god. (Ona smatra da je hitnija od dečaka)

Sudite mi jer sam nebrojano puta u toku noćne smene transportovala intubirane pacijente za Beograd.

I sudite mi jer sam x puta preplakala smenu zajedno sa roditeljima koji dođu da identifikuju svoju decu ….

I jesam, zapalila sam cigaretu, napisala primopredaju i krenula kući da ugledam svoju decu.

Koliko asmatičara, koliko ujeda: stršljena,pčela, pasa. …Koliko padova s motora, traktora, oraha, aneurizmi, epi napada. …koliko bolova u grudima, stomaku, leđima,bubrezima ….koliko krvarenja….I čega još sve?

I obični građani ne treba da znaju s čim se mi sve srećemo. I ne treba da znaju kako se rodbina ponaša i preti. ..(spasite ga!!!! Ako on ne preživi, i vi ste mrtvi !!!!)

Koliko puta smo zbog gradskih obračuna zbrinjavali te iste povređene, dok su nam civili stajali nad glavom s pištoljima. …

Sudite mi…… jer smo kolege i ja uspešno reanimirali utopljenike sa jezera u Šumaricama…

Sudite mi jer radim masažu srca momku iz saobraćajne nezgode a sve vreme mu zvoni telefon na kom piše MAMA. ..I oči mi se mute od suza al “navijam”da srce uspostavi ritam. 

Podgoričanin Darko Vujošević utopio se dok je pokušavao da spasi tročlanu porodicu koja je stradala u Skadarskom jezeru kada se prevrnuo čamac.

Tragedija se dogodila ispod manastira Vranjina, na Skadarskom jezeru kada se u nedelju ujutro prevrnuo čamac, i tom prilikom poginuli su supružnici Jana i Ratko Kumburović i njihova kćerka Nina, kao i Vujošević iz Kuča, koji je pokušao da spasi porodicu.

Kada se čamac prevrnuo Darko se ubrzo domogao obale, ali se vratio u nemirno jezero da pokuša da spasi tročlanu porodicu.

Valadislav Dajković, funkcioner Prave Crne Gore, posvetio je Fejsbuk objavu tragično stradalom Podgoričaninu, koji je herojski, u pokušaju da spasi život majke i ćerke koje su se davile u Skadarskom jezeru i sam izgubio život.

Objavu Dajkovića prenosimo u celosti:

– Darko, heroj! Večna slava Darku Vujoševiću iz Podgorice, koji je danas herojskom smrću pošao u, ne samo večnu slavu, već i u istinsku legendu. Darko je, nakon jutrošnje liturgije u manastiru na Vranjini, bio jedan od nastradalih putnika na čamcu koji ih je vraćao na obalu.

Već se domogao obale kada je video da se nesrećna majka bori sa vodom da spasi ćerku. Kažu da je herojski i bez razmišljanja uskočio u hladnu skadarsku vodu, pokušavajući da ih spasi.

Nažalost, nije uspeo. Hladno i talasasto jezero je bilo jače. Kako mi maločas reče mladi sveštenik Miloš Lučić, koji je dobro poznavao heroja Darka: “Skočio je da ih spasi ni ne znajući da ide na onaj svet. Ipak, znajući njegovu čistu dušu, siguran sam da se sada moli Bogu za sve nas grešne”.

Nastradaloj porodici Kumburović nek je laka crna zemlja, a tebi, Darko, ljudino dostojna podizanja spomenika, večna slava i hvala! – naveo je on.

Osamdesetčetvorogodišnja starica D.B. iz sela Botoš, pretučena je u svojoj porodičnoj kući kada su je 7. marta napala dva mladića iz istog mesta.

Kako saznaje portal Telegraf.rs, mladići su nakon 23 sata, ušli u porodičnu kuću gde je baka živela sama i nakon premetačine kuće, tražeći od starice novac počeli su da je fizički napaduju. Baka je nakon stravičnog incidenta uspela da pozove pomoć, prebačena je u zrenjaninsku bolnicu gde su joj konstatovane lake telesne povrede.

Rođak pretučene starice, D.B. rekao je da su nasilnici upali u kuću njegove tetke, tražeći joj novac, a onda su je nemilosrdno prebili.

– Baka je trenutno dobro, ali je vidno potresena. Svi smo uznemireni zbog ovog nemilog događaja. Ovom prilikom on se zahvalio policiji iz Banatskog Despotovca i MUP iz Zrenjanina koji su u kratkom roku uhapsili nasilnike – rekao je bakin rođak za naš portal.

Kako dodaje D.P. bakin rođak:

– Baka sama živi, nema penziju, već daje malo zemlje u arendu, što je oko 200 evra godišnje. Pokušavamo da sakupimo novac da baki kupimo kuću u blizini naše jer ja živim u susednom selu. Ona sada više sama ne može da ostane u kući. Ovo je velika trauma i za nas i za staricu u poodmaklim godinama koja se plaši sada i da iazđe iz kuće – plaši se rođak.

Iz Policijske uprave u Zrenjaninu sopštavaju da su slobode lišeni A.N. (24), S.N. (29) svi iz okoline Zrenjanina, zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivično delo razbojništvo u pokušaju.

Osumnjičenima je određeno zadržavanje u trajanju do 48 sati i, uz krivičnu prijavu, privedeni su Višem javnom tužilaštvu u Zrenjaninu. Nakon saslušanja određen im je pritvor do 30 dana.

Par iz pakla seksualno je maltretirao decu, a pao je kad je najmanje očekivao

Bebisiterka iz Sjedinjenih Američkih Država Pejdž Pul (28) uhapšena je zajedno sa momkom, inače oženjenim muškarcem, Britancem Rosom Kingslendom (44) zbog pedofilije i seksualnog zlostavljanja najmlađe dece.

Par je pao u brzoj akciji policije u engleskom gradu Egziteru kada su bili zajedno pod istim krovom. Pejdž, koju su britanski mediji prozvali “crnim anđelom” jer joj je to bio i nadimak na društvenim mrežama, mesecima je čuvala tuđu decu po Americi.

Pre toga se putem društvenih mreža upoznala sa Rosom kome je u telefonu dodelila nadimak “prljavi tata”. Ubrzo su oboje shvatili da ih seksualno uzbuđuju bolesni sadržaji i pedofilija, te su se i fizički upoznali na Ostrvu u početku 2020. godine.

Dogovorili su se da Pejdž čuva tuđu decu i da ih tokom smene skida, dodiruje i snima. Potom bi sav materijal slala “prljavom tati”. Pejdž je zlostavljala troje dece starosti od 18 do 24 meseca.

U julu prošle godine ona je došla u Egziter kako bi zajedno saopštili njegovoj supruzi da se Ros razvodi od nje i da mu je Pejdž nova devojka. Zahvaljujući snalažljivosti supruge koja je dobro poznavala Rosa i znala je da se nešto dešava u njegovom telefonu, ona je alarmirala policiju.

Čekala je da se ‘crni anđeo’ pojavi pred njenim vratima. Znala je Rosova supruga odavno šta se dešava i imala je samo jedan cilj – da njegova devojka i on budu u zatvoru.

Par policajaca pojavio se krajem jula na vratima Rosove kuće kad supruga nije bila tu, ali Pejdž jeste. Namamili su ih sa pričom da su nove komšije i oni su ih pustili u kuću. Tada su uhapšeni.

Biznismen Ros Kingslend priznao je tokom jeseni da je počinio 12 seksualnih prekršaja kao pedofil, i za svoja nedela je prošle nedelje dobio 11 godina zatvora.

Što se bebisiterke, odnosno “crnog anđela” tiče, ona je sada dobila 13 godina zatvora pošto je direktno, na licu mesta zlostavljala decu.

On je takođe, 16. novembra 2020. godine oko 2:30 sati, vikao na B. A. uhvatio je rukama za kosu, a potom je udario šakom u glavu obrativši joj se rečima: „Da vidiš kako su mene policajci udarali radi tebe“

Foto: Shutterstock, ilustracija

Tužilaštvo Zeničko-dobojskog kantona podiglo je optužnicu protiv Esada Botića, zbog nasilja u porodici.

Naime, Opštinski sud u Visokom potvrdio je ovu optužnici u celosti te se očekuje zakazivanje glavnog pretresa.

Prema navodima optužnice 15. novembra prošle godine u Brezi u porodičnoj kući Botić je prišao svojoj sestri B. A. koja je spavala i počeo da je davi nogama koje je savio oko njenog vrata. Uhvatio ju je za ruku i savio je, a potom udarao šakama u potiljak glave. Kako se navodi u optužnici nakon toga je žrtvi stavio jastuk na lice i rekao: „Ti ne treba da živiš“.

On je takođe, 16. novembra 2020. godine oko 2:30 sati, vikao na B. A. uhvatio je rukama za kosu, a potom je udario šakom u glavu obrativši joj se rečima: „Da vidiš kako su mene policajci udarali radi tebe“ i “Ako me odvede policija tek ćeš onda videti svoje“.

Policija kaže da je samoubistvo, ali sada treba se utvrditi da li je ona nekome novac davala, kaže Gadžun

Nakon što se mlada majka Nevzeta Gadžun (27), iz Gornjih Lončara kod Kaknja objesila ostavivši iza sebe dva sinčića, njen suprug Muamer i dalje traga za uzrokom zbog kojeg je digla ruku na sebe.

On smatra da je kobnog 2. februara njegovu suprugu na očajnički čin „nešto natjeralo“ i želi otkriti šta.

Dao sam izjavu policiji

– Djeca su kod mene. Dođe mama i pomogne. Da mi je saznati bilo šta, da mogu mirno spavati. Dao sam policiji izjavu nakon sedam-osam dana. Što su me sada zvali iz policije? Što odmah nisu uzeli izjavu? Kazali su mi „ona je mrtva, skrati izjavu“. Ma ljudi ovdje ima nešto, veliko kažem ja njima. Da li mi je dijete ugroženo, da li smo mi ugroženi. Da li je ona nešto donijela sa sobom – pita se Muamer. 

Kaže da je sa suprugom imao skladan život, ali da je isto tako bilo svađa i trzavica kao i u svakom braku.

Odgovarat ću ako sam kriv za nešto

– Ubila se da bi nas spasila, to je bilo 100 posto. Dao sam ja ovo u novine, neka se zna. Ako neko misli da sam ja kriv, onda ću odgovarati, ali hoću da mi duša bude mirna. Srce mi puca…Policija kaže da je samoubistvo, ali sada treba se utvrditi da li je ona nekome novac davala. 

 Samo želim da se ispita, pare je tolike ona nekome nosila. I familija krije dosta stvari. Sad sam bio na njenom mezaru. Ne otkrijem li šta joj se desilo, ja odoh za njom – kazao je kroz suze Muamer.   

Devojčica (3) iz Arkanzasa je preminula, a njena mlađa sestra se bori za život nakon što su pronađene na zadnjem sedištu automobila. Za to vreme, njihova majka je spavala u kući.

Iz policije su naveli da su dobili poziv oko 14 sati – Kajli Petčenik (21) je rekla kako su joj ćerke nestale, prenosi Dejli mejl.

Petčenik je rekla policiji da je otkrila da su joj ćerke, Lajkn (3) i Olivija (15 meseci), nestale kada se probudila posle popodnevne dremke.

Policajac je otišao na lice mesta i zatekao devojčice koje su ležale bez svesti u automobilu njihove majke, koji je bio parkiran ispred kuće.

Lajkn je odvedena u lokalnu bolnicu gde je proglašena mrtvom, a njena mlađa sestra nalazi se u kritičnom stanju.

“Obe su verovatno žrtve vrućine”, naveli su iz policije.

Komšija je rekao kako ih je majka u ponedeljak pitala da li su možda videli njenu decu kada je shvatila da su nestala. On je dodao kako majka radi noćne smene, zbog čega je verovatno i legla preko dana da odmori.

Doktori apeluju da se deca ne ostavljaju u kolima sama tokom letnjih dana, jer temperatura u kolima brzo poraste i postane opasna po zdravlje.

Ne možete da vjerujete. Gledate djevojčicu koja vam uđe u vozilo na svojim nogama, a tri minute poslije je mrtva, ovim riječima je počeo svoju potresnu ispovijest za „Avaz“ Danijel Dado Džafić iz Sarajeva.

Naime, 4. februara prisustvovao je velikoj drami koju će, kako kaže, pamtiti dok je živ. On je sa suprugom, koja je u osmom mjesecu trudnoće, 4. februara povezao 16-godišnju Ajišu Brajlović i njenu majku. 

Danijela je pozvala Ajišinia majka da je vozi u Hitnu pomoć, odnosno da dođe po njih u sarajevsko naselje Buča Potok. 

Nalaz obdukcije

– Govorila je da joj se manta, da otvorimo prozor, da joj je loše. Već kod Fabrike duhana Sarajevo glava joj je klonula i tu je, nažalost, preminula. Moja supruga joj je davala vodu, masirali su joj vrat, ali već se i vilica ukočila. Strašne scene. Prošao sam kroz crveno svijetlo, vozio po trotaoru. Sve je trajalo dvije ili tri minute. Pred Hitnom je doktorica provjeravala puls i govorila „reanimacija, reanimacija“… Pokušavali su pola sata da je ožive, ali nisu uspjeli – priča u jednom dahu Džafić.

Prema njegovim riječima, ubrzo je došla policija i tužioc.

– Sve su fotografisali, uzeli izjave. Tek jučer su stigli nalazi obdukcije i utvrđeno je da se radi o zapetljaju crijeva. Puklo joj je debelo crijevo te je došlo do sepse – kaže ogorčeno Džafić. 

Jezive scene

I danas, kako kaže, sedam dana nakon drame, prolaze mu jezive scene kroz glavu.

– Uđem u vozilo, pogledam u retrovizor i vidim nju. Mladi život je ugašen. Katastrofa, ne znam šta drugo da kažem. Žao mi je male Ajiše. Žao mi je njene majke Sabine. Ona je borac. Sve je na njenim leđima bilo – zaključio je Džafić.

Dženaza namaz će se obaviti u petak na mezarju Kovači – Hrasnica.