Profesorka književnosti iz Ðenove Marisa Kavana ostavila je testamentom 25 miliona evra raznim dobrotvornim organizacija, piše agencija Ansa.
Umrla je u 96. godini, a u testamentu je dala precizne upute kako da se podeli bogatstvo koje je ostavila iza sebe. Na sve je mislila pre smrti, čak je ostavila i nekrolog u kome se pozdravlja s prijateljima i bivšim učenicima.
Velike sume novca ostavila je, između ostalih, organizaciji Amnesti internešenel, bolnicama u Ðenovi, Fondu za istraživanje malignih obolenja, nevladinoj organizaciji “Prijatelji bez granica”, međunarodnoj organizaciji za zaštitu dece “Save the children” i drugim humanitarnim i nevladinim organizacijama.
Gospođica Kavana, kako su zvali pokojnicu, nije se nikada udavala, živela je veoma povučeno daleko od krugova mondenskog sveta a sve do penzionisanja predavala je književnoist i italijanski jezik u srednjoj školi.
I vila u kojoj je živela, a čija se vrednost procenjuje na tri miliona evra, biće prema testamentu prodata najboljem ponuđaču, a novac podeljen, prema testamentu, u dobrotvorne svrhe.
MAMA nam je umrla pre tačno godinu dana. Od tada se brat Marko i ja brinemo o baki LJiljani, jer nas je i otac napustio i više ne dolazi.
Ovim rečima Marijana Dačević (10) iz Suvog Dola kod Blaca, bez još postavljenog pitanja, objašnjava kako žive njen brat Marko (14) i ona. Iako je legla ranije da bi se naspavala, jer zbog škole ustaje u pet časova, malena devojčica koja je, prema rečima njene bake LJiljane, preko noći odrasla, kao prava domaćica odmah nas pita da li želimo kafu.
– Marijana je, nažalost, prinuđena da se bavi svim ženskim poslovima u kući. Sprema hranu, čisti, kuva, brine se o meni, sređuje me, oblači… Meni je nedavno zbog gangrene amputirana noga tako da se njih dvoje sami brinu i o meni – ne skrivajući tugu govori baka LJiljana iz kreveta smeštenog u krajičku dnevne sobe.
Ne skriva baka svoj očaj zbog sudbine koja je zadesila ovo njeno dvoje mališana. Zbog toga najviše krivi svog sina koji je napustio svoju decu i ne brine se više o njima.
– Da mogu barem da im zamenim roditelje… Volim ih više nego svoj život… Ali, nažalost, ne mogu da im pomognem.Umesto ja njima, oni pomažu meni – uzdišući priča baka LJiljana i nevešto skriva suze od unučadi.
Kaže nam i da žive od svega 8.000 dinara, koliko iznosi njena socijalna pomoć, i da preživljavaju zahvaljujući humanim ljudima.
– Mnogo nam je pomogao Dejan Milošević iz Kuršumlije. Kupio nam je električni šporet i ogrev, jer ni drva nismo imali nego neko šiblje koje je Marko uspeo da iseče i donese – priča LJiljana.
BEZ DRUŽENJA I IGRE
MARIJANA se bori koliko može sa svim kućnim poslovima ali mi je mnogo žao što je lišena igre i druženja sa drugaricama. Nedavno mi je rekla: “Bako, ne mogu da pozovem drugarice, nemam vremena a i kuća nam nije okrečena”, priča nam baka LJiljana i u šali dodaje da je devojčica sama sebi i frizer. – Pokušala sam da je podšišam, ali pošto nisam uspela kako treba, ona je sama uzela makaze u ruke i završila šišanje. Tako je to kad su dobri, a prepušteni sami sebi…
Bakinu priču pažljivo je slušao unuk Marko sedeći na krevetu iza nje. Dok smo ga hvalili da je dobar i odgovoran, da je dečak a već glava kuće, vesela i vedra Marijana nas pita šta to znači, ali nam odmah daje do znanja da joj brat pomaže i u mešenju hleba.
Ona je i odlična učenica dok njen brat koji jedan dan pohađa nastavu a drugi boravi kod kuće, stidljivo kaže da nema kompjuter putem kojeg bi pratio onlajn nastavu. Zato posle dužeg razmišljanja na pitanje šta im najviše nedostaje, kaže da je to internet jer je televizor koji su dobili od humanih ljudi priključen na antenu koju im je poklonio komšija.
– Da nije dobrih ljudi, mi zaista ne bismo mogli da preživimo. Deca su mala a ja nemoćna – ponavlja baka čiju priču zamišljeno sluša Marko, dok se Marijana trudi da ukućanima popravi raspoloženje.
Ova malena devojčica koja na plećima nosi preveliki teret uvek je vesela. Pitamo je šta bi želela da dobije i šta joj najviše nedostaje, a ona kao iz topa odgovara:
– Sve mi treba. Volela bih da imamo novi krevet za baku, a za mene i Marka kako bude, jer ja spavam na podu. A bato bi sigurno voleo da dobije “frezu” ili traktor.
Marko potvrdno klima glavom i kaže da sam sređuje dvorište i nabavlja namirnice ali da je uvek pri ruci sestrici i baki za sve što zatreba.
– Sada još ne mogu više da radim i doprinesem da živimo bolje, ali ću se čim još malo odrastem zaposliti. Gledaću i da osim mojim baki i sestri, pomognem i svima kojima je pomoć potrebna – govori nam ozbiljno ovaj dečak svestan obaveza koje su mu nepravedno pripale, ali zbog kojih se ne žali, već samo želi da bude još više od koristi.
GLUMICA Nataša Ninković (48) našla se na meti kritika zbog toga što se ne ulepšava pomoću estetske hirurgije i estetskih zahvata, iako je ona jedna od najlepših naših glumica, koja neguje isključivo prirodan izgled.
Naime, na Tviteru je osvanuo jedan status koji je podigao prašinu na tom mreži.
– Žene, ajmo o ovome jer je meni to jako čudno: Zašto se Nataša Ninković malo ne zategne? Je*ote, kad sam ja kao sekretarica u krš firmi uspela da skupim za botoks i hijaluron, može i Nataša Faking Ninković! Brate, gledam ovu Daru iz Jasenovca i ne mogu da verujem da Nataša izgleda kao moja baba! Žena je moje godište, alo, jel vi kapirate! Pa idi u pm, zategni se, glupačo! – napisala jedna korisnica Tvitera, a objava je vrlo brzo postala viralna i dočekana je na nož.
Jedan fan kroz tri stavke odgovorio je korisnici Tvitera, nezadovoljnoj izgledom glumice.
– Biraj: “Žene Jasenovca 40-tih godina prošlog veka nisu bile botoksirane”, “Nataši je to lice sredstvo za rad, zašto bi ga umrtvljivala botoksom? Kako će preneti emociju ako pola lica ne može da pomera?”, “Ko će je birati za ulogu prikladnu njenim godinama, ako je botoksirana?”.
– Ograničene površne budale koje ne kontaju da je Nataša Ninković gospđetina koju ograničene površne budalastine ne zanimaju – napisala je jedna korisnica.
Ovaj tvit naišao je na oduševljenje Natašinih fanova, a odgovori sekretarici koja je prozvala glumicu samo su se nizali.
Mnogi su Natašu uporedili sa Monikom Beluči, hvalili ne samo njen izgled nego i način na koji se ponaša u javnom životu, njenu glumu, harizmu, ali i u krajnjoj liniji to kako je odigrala svoju ulogu u filmu “Dara iz Jasenovca” od kog je sve i krenulo.
Teškom životu Zorana Perovića (40) odbrojani dani uz pomoć grada Čačka. Umesto brvnare, uskoro dom od 50 metara kvadratnih i – traktor.
Višestruko ranjenom borcu sa Košara Zoranu Peroviću (40), iz sela Ostre kod Čačka, koji s porodicom živi u veoma teškim uslovima, u brvnari staroj više od 150 godina, uskoro će biti podignuta nova kuća od 50 metara kvadratnih. To je, prilikom posete skromnom i poštenom čoveku, koji živi isključivo od nadničenja, obećao gradonačelnik Čačka Milun Todorović.
– Grad će da pomogne u izgradnji kuće i u nabavci traktora. Za to postoji novac u budžetu. Ti si vredan čovek, čitava Srbija ti to duguje. Dobićeš i posao, da radiš i da imaš redovnu platu, da ne zavisiš od nadnice. Radovi na gradnji nove kuće od 50 metara kvadratnih počinju odmah. Ove nedelje počeće da se radi i pristupni put do kuće – rekao je Todorović u trošnoj kući Zorana Perovića.
Zoran se borio na Košarama, a sa granice Srbije sa Albanijom 1999. vratio se sa 17 kopči na glavi. Nema nijednog sigurnog dinara za ukućane, koji teško privređuju, i sam vodi domaćinstvo u gorskom bespuću. Sa njim, u brvnari sagrađenoj pre više od veka i po, u koju nije uvedena voda, žive ostareli roditelji Milomir i Milka, brat Vlade, koji je bolešljiv i ne ide od kuće, i drugi brat Rade, nadničar kao i Zoran.
Pored nadnice, jedini izvor prihoda za Peroviće je proizvodnja kajmaka, koji prodaju preprodavcima. Imaju pet krava i tri junice. Zarade taman toliko da plate struju, pa ova porodica nema ni dinara duga.
Zoran se i dalje seća borbi na Košarama, kada je u jednom trenutnu sa svojim saborcima nosio u šatorskom krilu povređene i poginule ratnike. I sam je bio ranjavan, dva dana bio je u komi, ali se odmah, pošto se malo oporavio, vratio na položaj.
– Borim se za opstanak, ali bih opet otišao u rat da branim Srbiju – kazao nam je ovaj hrabri i časni čovek.
Košare
ŽELjA
Prilikom posete, gradonačelnik Čačka je Zoranu poželeo i da se u novoj kući oženi, što je Perović dočekao sa osmehom, u nadi da će sresti srodnu dušu s kojom bi planirao i potomstvo.
U subotu i nedelju svi kafići, restorani i tržni centri radiće do 14 sati, a od ponedeljka se, prema nezvaničnim saznanjima, radno vreme vraća na uobičajeno – do 20 sati.
Na sednici Kriznog štaba donete su nove mere, koje će i zvanično biti saopštene danas u 15 sati.
Odlučeno je da tokom vikenda svi kafići, restorani i tržni centri rade do 14 časova. Od ovih mera biće izuzete benzinske pumpe koje će moći da toče gorivo i posle 14 sati, a objekti uslužnih delatnosti radiće do 20 časova. Takođe, prodavnice prehrambene robe radiće uobičajeno.
Apoteke i dostava hrane su takođe izuzeti iz skraćenog režima do 14 časova.
Takođe, biće zatvoreni kafići i u svim ski-centrima – neće raditi uopšte, a na otvorenom do 14 časova. Predlog Kriznog štaba se šalje Vladi Srbije, a zvanična odluka će biti saopštena u 15 časova.
Mere koje su usvojene važiće u subotu i nedelju na teritoriji čitave Srbije.
Jedan vozač u Minesoti napravio je šokantan snimak na kojem se vidi kako u toku vožnje iz automobila ispada dvogodišnje dete, dok je majka, nesvesna šta se dešava, nastavila da vozi
Jedan vozač u Minesoti napravio je šokantan snimak na kojem se vidi kako u toku vožnje iz automobila ispada dvogodišnje dete, dok je majka, nesvesna šta se dešava, nastavila da vozi.
Incident se dogodio jer je sedište bila nepravilno osigurano u automobilu, a na sreću dete je prošlo bez povreda, prenose “Nezavisne”.
Snimak je zabeležio Čed Čedar Mok koji se vozio iza automobila iz kojeg je dete ispalo.
Majka, koja je bila za volanom kada je shvatila šta se dešava vratila se na mesto događaja, ali se suočava s optužbama za nemar.
“Da mi se to nije dogodilo pred očima ne bih verovao”, rekao je Čedar Mok, koji je odmah pritrčao u pomoć detetu.
Kasnije je snimak objavio na Fejsbuku a za kratko vreme skupio je pola miliona pregleda.
ADVOKAT Oliver Like (45), Nemac koji godinama živi u Švajcarskoj, rođen u protestantskoj porodici, koji je čitavog života bio ateista, pre nekoliko dana krstio se u srpskoj crkvi i prešao u pravoslavlje. To je “posledica” Oliverove ljubavi prema Srbiji i srpskom narodu, sa čijim se nedaćama i istorijom upoznao prilikom raznih poseta našoj zemlji.
Oliver je rođen u Ofenburgu, gde je kao dečak upoznao Nebojšu, Srbina iz Pančeva koji mu je ubrzo postao najbolji prijatelj. Od njega je i prvi put imao prilike da čuje o teškim vremenima u našoj zemlji, sankcijama, ratovima, istoriji.
Upravo zbog Nebojše, u Srbiju je prvi put došao davne 1998., kada je imao 22 godine.
– Sam moj dolazak iz Nemačke u Srbiju je bio komplikovan. Nisam mogao da dođem avionom, te sam morao da putujem autobusom, preko Mađarske. Trebala mi je i viza preko konzulata u Frankfurtu. Tada sam video posledice ratova i sankcija koji su pogodili Srbiju – započinje Like.
Ipak, uprkos nedaćama koje su zadesile našu zemlju, u Pančevu je osetio pravi srpski mentalitet koji opisuje jednom rečju – gostoprimstvom. Tada se, moglo bi se reći, i zaljubio u Srbiju.
– Kada sam došao tamo, svi su skočili, bilo im je jako drago što je “Švaba” došao kod njih u goste. Fasciniralo me je to što bi svi oni pre umrli od gladi, ali je bilo bitno da ja iz njihove kuće odem sit. Osećao sam se vrlo dobrodošlo – priča Nemac.
U Srbiju je ponovo došao posle 21 godinu, kako bi posetio porodicu svog prijatelja Nebojše, ali i zbog svog prijatelja Aleksendra Dorina, novinara i publiciste koji je hapšen zbog pisanja knjige o Srebrenici.
Prethodnih godina dosta toga je saznao o Srbima, o padu Krajine, Jasenovcu… shvatajući da zapadni mediji o srpskom narodu stvaraju potpuno pogrešnu, izopačenu sliku.
– Predstavili su Srbe kao primitivce i ljudoždere. Još tada, kada sam prvi put bio u Srbiji, video sam da to što mediji na zapadu pišu nema veze sa onim što sam zatekao kada sam došao. Takođe, slušao sam i od Nebojše o svemu što se Srbima dešavalo, a on je moj prijatelj i njemu sam mnogo više verovao – priča Oliver.
Pravoslavlje je duhovnije, iskrenije
Oliver priča da ga protestantizam i katoličanstvo nisu nikada privlačili, a sve dok se nije susreo sa pravoslavnim crkvama, ikonama i freskama, bio je ateista.
– Prvi put sam bio u jednoj ruskoj pravoslavnoj crkvi u Frankfurtu na služenju uskršnje liturgije i tada me je to privuklo. Pravoslavlje je autentičnije od onog što sam video u Nemačkoj, Švajcarskoj, deluje mi iskrenije, duhovnije. Dok je katoličanstvo nekako mračno i prazno, pravoslavlje je prepuno boja – opisuje Nemac svoje utiske o pravoslavnoj veri.
NJegova porodica dobro je prihvatila tu odluku, da pređe u pravoslavnu veru, a Oliverovom drugu Nebojši je, kako kaže sa osmehom, izuzetno drago.
Like na desnoj ruci nosi brojanicu koju je kupio u jednoj srpskoj crkvi, a oko vrata lančić sa priveskom na kojem se nalazi Sveti Nikola. NJega je kupio u Ukrajini.
Sada, kao pravoslavac, želi da nastavi sa obilaženjem pravoslavnih hramova. Najveća mu je želja da poseti Kosovo i Metohiju i tamošnje manastire.
– Najviše bih voleo da posetim Dečane – priča naš sagovornik koji je dan pre našeg razgovora bio na Mokroj gori i tamo obišao još jednu srpsku crkvu.
PEVAČICA Milica Pavlović je govorila je u emisiji “Šok Tok” o svojoj karijeri, ali i skorašnjem spotu koji je izazvao buru negativnih komentara.
– Ja sam srećna. Ne postoji ništa slađe nego kad se probudiš ujutru i znaš da si uradio sve svojim trudom. Svaki dinar sam uložila u svoju karijeru. Ja sam unuka jednog Vladimira. Od malena sam naučila da sve sama radim. Izrasla sm u ženu borca. Ponosna na sebe i na sve što sam uradila i na sve što u uraditi – rekla je Milica i dodala:
– U predhodnoj godini je stalo vreme. Cela ova situacija, svi se susrećemo sa nečim nepoznatim. Ja sam uvek želela da na najbolji način iskoristim svako vreme pa čak i ovo. Snimila sam dve pesme, dobila uloge u seriji.
Deka ju je, kako kaže, naučio gospodskom ponašanju, a sada je Milica Pavlović pred kamerama progovorila o spotu koji je izazvao buru negativnih komentara.
– Jedini moj cilj je bio da u predhodnoj godini, da u celom tom sivilu dam nešto šarenoliko poblici. To je bila jedina moja želja. Nigde na ovom svetu nemate žene kao što su naše. To je tematika. Naše žene su sposobne i da odu na posao, da čuvaju decu, spreme kuću itd. Svako ima prava da kaže meni se ovo ne dopada. Svako ima prava na mišljenje, ali način je bitan. Ja sam se po prvi put susrela sa sajber nasiljem – rekla je Milica.
Na današnji dan 1199. godine u Hilandaru, umro je otac Svetog Save, Stefan Nemanja osnivač dinastije Nemanjić koja je vladala srpskim zemljama više od dva veka. Kada je predao vlast i zamonašio se, dobio je ime Simeon.
Stefan Nemanja bio je veliki vladalac srpskog naroda, ujedinitelj srpskih zemalja, tvorac nezavisne srpske države, branitelj Pravoslavlja, progonitelj jeresi.
Bio je jedan od najznačajnijih ličnosti svoga doba u ovom regionu.
Uspeo je da proširi tadašnju srpsku državu i aktivno se borio protiv bogumila. Osnivač je dinastije Nemanjića koja je vladala srpskim zemljama više od dva veka. Kad je utvrdio državu i pravoslavnu veru, zamonašio se u manastiru Studenica 1195. godine i dobio ime Simeon. Potom odlazi u manastir Vatoped, na Svetoj gori, kod svog sina, tada monaha Save.
Zajedno obnavljaju manastir Hilandar, koji su dobili od vizantijskog cara. Još postoji loza koju je zasadio Sveti Simeon.
Narod veruje da zrno ovog grožđa iz Hilandara uz post i molitve Svetom Simeonu pomaže nerotkinjama da dobiju potomstvo.
Simeon je u njemu poživeo samo sedam meseci. Sava je preneo njegove posmrtne ostatke 1208. godine u Rašku, da bi nad njima izmirio svoju stariju braću Stefana i Vukana koji su se borili za vlast. Mošti su mu pohranjene u Studenici, njegovoj zadužbini.
Gradio je još Sveti Simeon i Đurđeve stupove, manastir Svetog Nikole kod Kuršumljije i i crkvu Svete Bogorodice na ušću reke Kosanice.
Zbog čudotvornog tečenja mira iz njegovih zemnih ostataka, prozvan je Mirotočivim.
Imam veliku nadu da ću uskoro pronaći svog brata, da ću ga videti i zagrliti jako i odvesti kod naše majke
Zorica Malić je odrasla kao jedinica.
Nije ni sanjala da će doći dan kad će saznati da je mlađa sestra i da negde ima starijeg brata.
Ima 23 godine i hrabro je uzela svoj život u ruke i odgovorno obavlja funkciju predsednika ’’Udruženja roditelja nestalih beba Vojvodine’’. Godine nisu prepreka za nju. Posvećena je borbi i ne odustaje od nje dok njena majka ne zagrli svog sina, a Zorica svog mlađeg brata. Na pitanja ljudi da li se ima razloga da se plaši sa puno hrabrosti odgovara: – Nemam ja strahova, ja samo mog brata tražim.
Ovo je pismo koje je ona napisala svom bratu:
TRAŽIM TE BRATE MOJ
Iako sam jedinica, odrasla sam sa braćom od rođene tetke i volim ih puno. Uvek sam posebno bila vezana za braću. Kao da sam nešto predosećala da se dešavalo i da se dešava oko mene.
Sećam se, bio je 6. april 2015. godine. Bila sam u Parizu kod brata od tetke. Mama me je nazvala i rekla da ima nešto jako važno da mi saopšti. Bila sam uplašena da se nešto nije dogodilo, ali nisam mogla da pretpostavim ovo. Rekla mi je: “Zorice, odrasla si devojka, sad mogu da ti kažem nešto važno. Ti imas rođenog brata koji je od tebe stariji dve godine. Sanjala sam ga noćas. Vreme je da krenemo da ga tražimo. Rodila sam ga živog, ali su mi rekli da je umro. Nisam im poverovala tad, ni sad im ne verujem. Hteli su ludom da me naprave”.
Moja osećanja u tom trenutku bila su pomešana, u isto vreme bila sam srećna i tužna. Plačem i smejem se. Poželela sam da budem u Srbiji tog trena, da budem uz mamu, da joj dokažem da nije sama. Preko noći sam postala mlađa sestra u potrazi za bratom i neko ko ima jednu jedinu želju, da ga pronađe.
Imala sam samo jedno pitanje za mamu, a to je “Zašto mi ranije nije rekla da imam negde rođenog brata”? Verovatno se plašila moje reakcije.
foto: Privatna arhiva
Majka se porodila 19.12.1993. godine u Sremskoj Mitrovici, oko 23:00h. Čula je i videla ŽIVO MUŠKO DETE.
Uspavana je nakon porođaja, a u međuvremenu su joj dali neki papir koji je jedva potpisala i odmah potom zaspala. Nikad nismo uspeli da nađemo taj papir u dokumentaciji u bolnici.
Sutradan, kada se probudila, dr Pingović je pozvao u kancelariju i saopštio joj je da je beba umrla. Prema njegovim rečima, bebi se obmotala pupčana vrpca oko vrata i beba se udavila. Mama ga je odmah pitala kako je to moguće kada je videla živu mušku bebu i čula plač?! Na to pitanje nije imao odgovor. Kada je pitala za papir koji je potpisala nakon porođaja, nažalost je i za to ostala uskraćena.
Otpuštena je iz bolnice 24.12.1993. bez deteta. Jedino što je dobila je otpusna lista koju je potpisao dr Pingović.
Inače, mama je poslata iz Inđije 14 dana pre porođaja u Sremsku Mitrovicu. Na ginekologiji u Inđiji nema maminog kartona.
Odmah, tog dana krenula sam da tražim po internetu bilo kakvu informaciju o nestalim bebama. Nisam bila svesna da se tako nešto dešavalo. Informisala sam se preko raznih medijskih izvora, ali sve je ličilo jedno na drugo. Prolazili su dani i noći, a ja u Parizu, daleko od mame, daleko od te Sremske Mitrovice, grada u kojem je moj brat nestao.
Posle 22 godine krećemo u borbu. Tražimo mog jedinog brata, a njenog sina prvenca.
Nailazim na jednu emisiju i na jednu divnu ženu, Anu Pejić. Pozvala sam je i ispričala joj našu priču. Stpljivo je saslušala, uputila me na prava mesta i dala mi sve zahteve koji su mi bili potrebni.
U junu stižem u Srbiju i krećem zajedno sa mamom put Sremske Mitrovice. Odlazimo kod matičara gde dobijamo dva papira, izvod iz matične knjige rođenih na kojem piše da je beba MRTVOROĐENA, što nije moguće. Mama je videla živog dečaka i čula plač.
