Month: March 2021

Epidemiolog Predrag Kon kaže za RTS da je medicinski deo Kriznog štaba predložio vanredno stanje i zatvaranje svega osim apoteka, prehrambenih radnji i pumpa. Ističe da vanredno stanje nema alternativu “inače ćemo pući k’o zvečka”.

Predrag Kon je, gostujući u Jutarnjem programu RTS-a, rekao da rezultat jedino može dati potpuno sprečavanje kontakata.

– Ovakve mere koje su bile preko vikenda nisu ono što je medicinski deo Kriznog štaba tražio, daleko oštrije smo tražili, da sve bude zatvoreno osim prehrane, apoteka i pumpi, da bi se shvatila situacija, ne samo radi shvatanja veći radi toga da se prekine lanac transmisije – naglašava Kon.

Ističe da vanredno stanje nema alternativu.

– Medicinski deo Kriznog štba ne može ni na koji način drugačije da predlaže, svu težinu odgovornosti mora da preuzme čitavo društvo, medicinski deo jasno zna da je ovakva mera ekonomski udar, ali bez obzira na to, to je mera koja štiti živote, i to moramo otvoreno i javno da kažemo. Predlog je da mora da se zabrane nezaštićeni kontakti inače ćemo puknuti k’o zvečka i tek tada će biti jasno šta to znači kad pukne zdravstveni sistem – rekao je epidemiolog.

“Britanski soj će biti dominantan”

Napomenuo je da imamo dokazano prisustvo britanskog soja, kao i da će on “daleko jače i brže da se prenosi”.

– Očekujem da će uskoro to da se pokaže. On još nije dominatan, ali će biti. Mi ne možemo više da sedimo skrštenih ruku. Juče smo tražili isto što i prošlog vikenda. Da se produži sedam dana. Sve mere koje su bile sa skraćivanjem radnog vremena dovele su do ilegalnog okupljanja, kao što vidimo. Ispada da ništa drugo ne može osim vanrednog stanja – kazao je dr Kon.

“Ugrožena nam je vakcinacija”

Ukazuje da ono što traži medicinski deo Kriznog štaba na kraju ispadne da to podrazumeva vanredno stanje i policijski čas.

– Međutim, policijski čas može da bude neprekidan, vremenski ograničen, o tome nije bilo reči, niti je potrebno u ovom trenutku, veoma značajna je odluka da li će biti vanrednog stanja ili ne. Ne može grupa od 10 lekara, ne može ta grupa da odluči o vanrednom stanju. Mi smo predočili šta je neophodno, ova situacija nije naivna – naglašava Kon.

Napominje da nam je zbog širenja virusa ugrožena vakcinacija na ovaj način.

– Isti ljudi koji su bili u crvenoj zoni sada rade na vakcinaciji, ne možete jedno i drugo, iscrpljenost je izvan svih granica, ne može to više da se toleriše – naglašva Kon.

“Brojke su posledica zimovanja”

Brojke sadašnje su posledica zimovanja, kako je rekao na koje su upozoravali još u decembru.

– Mi smo upozoravali sve vreme. Što se tiče skijališta moram da kažem mi smo pred zimski raspust u decembru rekli da oni ne treba da imaju veću popunjenost od 30 odsto. To nije ispunjeno. Mi smo to pomenuli. Sve smo to jednostavno naglašavali ali očekigledno da ta lična odgovornost za koju se stalno pozivamo ne vredi i u takvoj situaciji se čovek oseća frustrirano. I inepskcija koja se satire na terenu ne mogu da rade svoj posao.Ne razume se da je ovo smrtna bolest. Niko ne razime kada se kaže da je virus u cikrulaciji.

Starica (83) vratila se u život 10 sati nakon što je bila proglašena mrtvom!

Ksenija Diduk proglašena je mrtvom u njenoj kući nakon što je porodica pozvala Hitnu pomoć, a lekari konstatovali da nema otkucaja srca.

Porodica je počela da se priprema za sahranu, počela je da dolazi i rodbina, pozvan sveštenik, a na groblju su počeli da kopaju raku za staricu.

Međutim, u jednom trenutku ćerka joj je dotakla čelo i shvatila neverovatnu stvar – bilo je toplo! Opipala je majku po telu i shvatila da nije hladna, kao što se to dešava sa ljudima koji umru.
Odmah su je odvezli u bolnicu, gde je ustanovljeno da je ustvari živa, a onda je ispričala da je, kada je otvorila oči, videla ljude u belom oko sebe.

– Mislila sam da sam umrla, i da su to anđeli, ali su to ustvari bili doktori. Očigledno je Bog imao milosti za mene čim sam oživela – rekla je starica.

Doktorka koja radi u lokalnoj bolnici rekla je da 20 godina radi ovaj posao, ali da ništa slično nije videla, dok je sveštenik naveo da se “desilo čudo i da je sam Bog staricu vratio u život”.

Napomenuo je da imamo dokazano prisustvo britanskog soja

Epidemiolog Predrag Kon, član Kriznog štaba za borbu protiv korona virusa rekao je gostujući u Jutarnjem programu RTS-a da su daleko oštrije mere tražene za prošli vikend da bi se jednostavno shvatila situacija i da bi se prekinuo lanac transmisije. On je rekao da nema alternative za vanredno stanje i policijski čas.

– To je mera koja štiti živote i to je ono što mora javno da se kaže – rekao je dr Kon:

– Predlog jeste da moraju da zabrane kontakti koji su zaštićeni, inače ćemo puknuti kao zvečka, pa će tek tada biti jasno kako je kad pukne zdravstveni sistem. Mi nemamo šta drugo da prelažemo. Mi smo deo države i imamo obavezu da dalje radimo. Potpuno je jasno kakav je naš stav. Ako ne bude prihvaćeno nastavićemo da radimo u takvim okolnostima. Mora da se shvati da ovo više nije nikakva igra, da se šeta. Dok je neko u crvenoj zoni i jednostavno ne može više, ne može više, to treba naglasiti. Mora da se zaustavi. I jedini način da se zaustavi je da predložimo ono što smo predložili.

Napomenuo je da imamo dokazano prisustvo britanskog soja, i istakao da je interesantno da ne želimo da slušamo šta se dešava u drugim zemljama a to je da on ima daleko jači potencijal.

On će daleko jače i brže i da se prenosi. Očekujem da će uskoro to da se pokaže. On još ne dominira ali će biti. Mi ne možemo više da sedimo skrštenih ruku. Juče smo tražili isto što i prošlog vikenda, Da se produži sedam dana. Kada se vikednom ograniči vreme stvaraju se gužve što je kobtarporduktivne. Sve mere koje su bile sa kraćivanjem radnog vremena dovele su do ilegalnog okupljanja, kao što vidimo. Ipsada da ništa drugo ne može osim vanrednog stanja – kazao je dr Kon:

– Kada samo tražili tu zabranu bilo je protivustavno tako da to austomatski podrazumeva vanredno stanje. Ono što tražimo na kraju ispadne da to podrazumeva vanredno stanje i policijski čas. Policijski čas može da bude neprekidan i vremenski ograničan. O tome nije bilo reči. Vrlo je tačna odluka da li će biti vanredno stanje. Ne može grupa od 10 lekara da odlučuje o vanrednom stanju., Mi smo predočili šta je neophodno. Ova situacija nije naivna. Nama je ugrožena vakcinacija. Isti ti ljudi koji su bili u crvenoj zoni sada rade na vakcinaciji. iscrpljenost je izvan svih granica. Ne može to više da se tolesruše.

Brojke sadašnje su posledica zimovanja, kako je rekao na koje su upozoravali još u decembru.

– Mi smo upozoravali sve vreme. Što se tiče skijališta moram da kažem mi smo pred zimski raspust u decembru rekli da oni ne treba da imaju veću popunjenost od 30 odsto. To nije ispunjeno. Mi smo to pomenuli. Sve smo to jednostavno naglašavali ali očekigledno da ta lična odgovornost za koju se stalno pozivamo ne vredi i u takvoj situaciji se čovek oseća frustrirano. I inepskcija koja se satire na terenu ne mogu da rade svoj posao.Ne razume se da je ovo smrtna bolest. Niko ne razime kada se kaže da je virus u cikrulaciji.

Ne ide mi se u školu. Skoro svaki dan me dečaci tuku i vređaju jer nosim pocepanu torbu i nemam mobilni telefon – priča Gregor Nađ (7) iz Bačke Topole.

– Ne daju mi ni fudbal da igram s njima. Govore mi da mogu da igram jedino ako i ja donesem loptu, ali nemam novca da je kupim, a na odmorima ostajem u učionici, da me napolju ne bi tukli – drhtavim glasom priča đak prvak Gregor.

Kako bi bar po nečemu bio sličan vršnjacima, iz novina je isekao fotografiju mobilnog telefona i nalepio je na karton, pa je nosi u džepu, a pored toga jedina zanimacija mu je još i polomljeni automobil, poslednja uspomena na tatu, koji je preminuo 2010. godine.

– Ne dam nikome moj automobil. Voleo bih još samo da imam fudbalsku loptu – glasno naglašava mališan.

Donedavno, Gregor nije mogao ni da priča, jer je nakon smrti oca doživeo šok i prestao da govori, a tek nakon velikog truda logopeda i psihologa ponovo je propričao. Njegov mlađi brat Adrijan (4) boluje od Daunovog sindroma i još nije prohodao, dok sestra Viktorija (6) ima velikih problema sa bronhitisom, jer niko ne može da je vodi dva puta dnevno na inhalacije, a novca za inhalator nema.

Njihova majka Dejana Draškić Nađ je godinu i po dana nepokretna, od kada je u saobraćajnom udesu doživela četvorostruki prelom noge, pa je vezana za krevet i invalidska kolica, a jedinu, kakvu-takvu pomoć, ima od svoje majke Erike (71), koja, iako je preživela čak tri infarkta, radi sve fizičke poslove i hrani decu.

– Bilo je dana kada nismo imali šta da jedemo. Tada nam je bio prioritet da nahranimo Adrijana, a mi ostali smo morali da se strpimo. Suze mojih unuka, Viktorije i Gregora, zbog gladi, nešto je najteže što sam doživela – priča baka Erika Draškić.

Mali Adrijan je, i pored lošeg zdravlja, uvek nasmejan. Njegove raširene ručice, kojima dočekuje sve posetioce, i poljupci, kojima ih nesebično časti, teraju suze na oči i onima sa najtvrđim srcem. Iako nema razvijenu moć govora, upija sve što se dešava oko njega, pa nas je iznenadio izvođenjem njegovih verzija pesama: „Motori, motori“ i himne Partizana.

– Obožavam svog batu i, iako jedva čekam da i ja krenem u školu, biće mi sa druge strane krivo jer neću moći toliko vremena da provodim s njim. Kada on spava, ja se igram sa barbikom, a volim i da se šminkam maminom šminkom i jedva čekam da nam neko dođe u goste kako bih isprobavala haljine. Uskoro ćemo u vrtiću imati i priredbu u kojoj ću i ja učestvovati, ali sam jako tužna jer moja majka ne može da dođe da me gleda – rekla nam je mala Viktorija.

Često najvažnije lekcije o životu dolaze iz najneočekivanijih izvora. To se dogodilo meni, kada me je moja trogodišnja ćerka naučila najvažnijoj stvari koju znam.

Tako piše mama i blogerka Meri Ketrin Bekstorm, koja je na svom Fejsbuk profilu podelila epizodu sa ćerkom koja je raznežila ljude širom sveta, a mi je prenosimo u celosti.

– Moja ćerka i ja smo se sat vremena borile da konačno zaspi. Konačno sam je pre oko desetak minuta stavila u krevet i kroz stisnute zube, puna besa, rekla joj: “Volim te Holand, ali da večeras više nisi rekla ni reč. Sad ideš na spavanje i dosta mi je kenjkanja oko plišanih igračaka”.

– Mama?

Taman sam bila na vratima i bukvalno sam zagrizla jezik.

– Šta je sad Holand?

– Moram da ti kažem još jednu stvar.

Naravno da je morala. Ustala je i podbočila se. Kosa joj je divlje letela oko lica a ručicama je brisala suze i sline sa lica.

– Mama – počela je i zurila u mene… “OPRAŠTAM TI”.

A onda se bacila na krevet i počela da neutešno plače sigurno minut. Nisam znala šta da radim. To njeno “opraštam ti” zvučalo je kao psovka.

– Znaš li ti šta uopšte znači opraštati?

– Znam!

Naravno da sam morala da čujem objašnjenje.

– To znači da nisi u pravu, a ja sam umorna od toga da sam ljuta i sad ću da idem da spavam i srce mi više neće imati stomakobolju kad ti oprostim – rekla mi je.

I eto, tako sam ja večeras naučila lekciju o opraštanju od trogodišnjakinje. I naravno da sam se popela u njen krevet i izmazila se sa njom, jer je i moje srce imalo stomakobolju.

Moja devojčica me je podsetila da nikad ne idem ljuta u krevet, da mi srce ne bi imalo stomakobolju. I znate šta? Imam 35 godina i tek sad sam usvojila tu lekciju.

Na njenim nejakim plećima je mnogo briga, ali ipak odličan je đak i vrlo uspešno pohađa i muzičku školu

U srpskom pravoslavnom kalendaru crvenim slovima upisan je današnji praznik Detinjci. I dok će mnogi mališani dočekati ovaj praznik u toplom domu, trinaestogodišnja Milica Vučković provešće ga u trošnoj kući, brinući o bolesnom ocu i iznemogloj majci. Njihova kuća u selu Bumbarevo brdo udaljena je četiri kilometra od glavnog puta, a do praga porodice Vučković kad padnu prve kiše ne može se ni traktorom.

“Prokišnjava na nekoliko mesta, ali krpimo i stavljamo šerpe svuda po kući. Kad je leto onda je sve drugačije, ali kad dođu hladni dani sa kišom i snegom mnogo nas je strah da se kuća ne uruši. Ali, sve to podnosimo nekako, jer tata je bolestan i onda je njegovo zdravlje najpreče nemam vremena ni da pomislim na nemaštinu”, kaže ova hrabra devojčica za RINU.

Na njenim nejakim plećima je mnogo briga, ali ipak odličan je đak i vrlo uspešno pohađa i muzičku školu.

“Ona sve sama uči, nema od nas dvoje niko ništa da joj pomogne. Bistra je, pametna i dobra devojčica i to je naš najveći poklon i nagrada na ovaj veliki praznik Detinjci. Postoji taj običaj da deca danas nešto daruju roditeljima, naša Milica nama čini svaki dan”, rekla je majka Stanica sa suzama u očima.

Otac Novica teško je bolestan i imao je nekoliko operacija. Nakon toga više nije potpuno sposoban za rad, ali ipak se bori koliko može. Njegovu napaćenu dušu pored starog šporeta na drva, greje i Miličina muzika dok svira violinu, a u ovoj kući svega nedostaje, osim ljubavi i topline.

“Zadnjih nekoliko meseci živimo samo sa 3.000. Mnogo je teško, ali borimo se kako moramo. Samo da smo svi zdravi, pa će svega biti”, kaže Stanica.

Iako živi u teškim uslovima Milica se nijednom nije požalila, a sva ta nemaština i briga koja je njenim vršnjacima potpuno nepoznata, za nju je svakodnevica. Ipak, ova devojčica ne odustaje, vredno i marljivo uči, jer zna da će se njena upornost i želja da roditiljima pruži bolje uslove za život jednog dana i ostvariti.

– Od 17. marta 2015. život mi se okrenuo naopačke. Teško mi je i mučno da se setim – počinje svoju ispovest za “Blic” Kragujevčanin Đorđe Joksimović (48).

Kao građevinski limar 23 godine je zarađivao za hleb u Tehničko-remontnom zavodu u Kragujevcu. Prijatelji su ga 2007. godine upoznali sa Jasminom (36) iz Lazarevca, zavoleli su se i ubrzo započeli zajednički život. Dobili su tri ćerke. Deca su imala sve što treba, živeli su u oskudici, ali bez velikih problema. Sve do tog 17. marta.

– Kad sam se vratio s posla, kod kuće nisam zatekao ni ženu ni decu. Posle dva sata čekanja da se vrate, od komšiluka sam saznao da je došla policija i ljudi iz socijalne službe su mi odveli ženu u psihijatrijsku ustanovu jer je navodno htela da naše ćerke Mariju (9), Laru (8) i Bebu (6) udavi u rečici Ždraljici blizu našeg stana. Odmah sam otišao u Centar za socijalni rad u Kragujevcu koji je već bio zatvoren. Sutra ujutro sam opet otišao tamo i od socijalne radnice Mirjane Hadžić opet sam čuo tu verziju priče: da su mi deca smeštena u hraniteljsku porodicu, a žena je hospitalizovana. U Centru su mi obećali da će za dva, tri dana da mi vrate decu, kad se snađem zbog teške porodične situacije. Ni ženu nisam mogao da vidim, nego sam jedino imao pravo da ostavim potrepštine koje sam joj doneo u bolnicu. Bio sam šokiran, očajan i zabrinut šta treba da prvo preduzmem da što pre vidim ćerke. Zato nisam došao na posao nekoliko dana, a u firmi su mi ubrzo dali otkaz.

Nije htela da udavi decu

Moja bivša žena je zbog psihičkih smetnji smeštena u stacionar za psihijatrijske bolesnike „Male pčelice“ nadomak Kragujevca. Mi smo se u međuvremenu rastali. U braku Jasmina nikad nije pokazala da psihički boluje. Posle mesec dana od kad su mi decu smestili u hraniteljsku porodicu, Jasminu sam video prvi put u bolnici. Tada mi je rekla da ona nije htela da udavi decu nego ih je izvela na igralište. Tamo je srela komšiju koji je pozvao policiju nakon što ju je pitao šta tu radi, a ona mu odgovorila: Šta to tebe briga?! Rekla mi je da kad su s policijom i iz socijalne službe došli po nju i decu, tada je od užasa i očaja doživela nervni slom.

U Centru su tvrdili da su deca bila mokra kad su došli po njih, a svedoci to negiraju i potvrdili su to na sudu. Posle nekoliko dana od kad su mi odveli ćerke bez odgovora kad će mi ih vratiti, ja sam započeo štrajk glađu ispred Centra za socijalni rad u Kragujevcu. Četiri dana sam štrajkovao, a onda me je policija oterala odande. Meni se život pretvorio u lavirint bez izlaza zbog problema s decom. Kako je tih teških dana vreme sporo prolazilo i slušao sam lažna obećanja od socijalne službe da će mi vratiti ćerke, rešio sam da iz protesta krenem peške iz Kragujevca u Beograd već posle nekoliko dana. Četiri puta sam prešao peške taj put i svaki put bdio sam danima ispred zgrade Vlade. Najduže sam pešačio prvi put 16 sati, išao sam autoputem dok me policija nije vratila u Kragujevac pa sam opet krenuo ka Beogradu. Ljudi koji su me usput sreli su mi davali vodu. Prvi put sam u Beogradu protestovao šest dana, drugi put 15 dana, treći put nedelju dana, a četvrti put sam bio najduže 22 dana pred zgradom Vlade. U međuvremenu sam svaki put dobijao obećanja da će rešiti spor oko vraćanja moje dece.

Svaki susret je sters i sreća za sve nas

Osnovni sud u Kragujevcu je 15. jula 2016. presudio da se Jasmina i ja delimično lišimo roditeljskog prava nad ćerkama osim u pogledu ličnog odnosa i da plaćam mesečno na bankovni račun hraniteljske porodice 4.500 dinara za sve tri ćerke, odnosno po 1.500 dinara za svaku.

Tri meseca je prošlo dok opet nisam video ćerke u Topoli, gde živi hraniteljska porodica. Svaki susret je sreća i stres za sve nas! Prvi je bio najbolniji. Ćerke me od prvog susreta grle i ljube, plačemo ponekad svi i ponavljaju mi stalno da ih povedem kući. Obećao sam da ću ih čim budem uspeo vratiti u naš dom. Starije ćerke su u Topoli krenule u školu.

Pet godina živimo rastrzani. Ja sam u međuvremenu opremio svoju perionicu za motorna vozila i imam redovne prihode, pa sam kupio i opremio i svoju kuću u Kragujevcu.

Bivšu ženu viđam kad je iz bolnice dovedu da vidi ćerke jednom nedeljno, petkom, i budemo zajedno sa decom samo sat vremena. Njoj je teško palo svaki put kad pred njom ženu-hraniteljicu moje ćerke zovu „mama“ jer im je tako rečeno da je zovu u Centru, pa je u početku odbijala susrete, ali sada dolazi redovno da ih vidi.

U Centru u Topionici nam petkom nekad dovedu decu, a nekad ne. Smenjen je dosadašnji direktor tog centra i postavljen je novi.

Deca pitaju za naš dom, žele da se vrate meni, znaju gde im je majka smeštena. U Kragujevcu sam upoznao oko 50 porodica sa sličnom sudbinom. Moje ćerke su porasle, pate i teško im je bez mene, znam da će nositi ožiljke na duši zauvek iako su u toj porodici dobro zbrinute.

Navršava se u martu pet godina kako nas je zla kob rastavila. Nisam bio optimista do februara 2020. Ali od tada opet verujem da će se naša tragedija okončati i deca će mi biti vraćena, od kad sam čuo da je promenjen rukovodilac Centra za socijalni rad u Topionici koji je odbijao da potpiše da mi se vrate deca na brigu i staranje.

Meni su pružili podršku sestra i sestrići, roditelji su mi preminuli. I ljudi iz mog okruženja mi daju vetar u leđa, svi znaju kako se borim da mi vrate decu. Ja, kao i prvog dana, imam istu energiju i snagu da vratim moje ćerke u naš dom.

Po Đorđevom životu snimljen je film “Otac”

Po Đorđevoj priči reditelj Srdan Golubović snimio je film “Otac”, koji će biti prikazan na Festu.

– Srdana Golubovića sam upoznao u Beogradu kad sam došao da protestujem. Ispričao sam mu celu priču, zabeležio je i kamerom moje pešačenje za Beograd. Zbližili smo se, dobar je čovek, on mi je postao kao brat. Njegova želja, volja i hrabrost su napravili film „Otac“.

Divna Arsić iz Ministarstva za socijalna pitanja je dobila nadležnost da se bavi mojim slučajem, a još nismo makli ni makac. Meni najveću snagu svaki dan daje prijatelj koji ima decu, njihova prijateljska ljubav mi je najveći oslonac i daje mi volju za život da istrajem. Nijedan trenutak nisam odustao od borbe, boriću se jer mi to daje jedini smisao. Moje ćerke su imale sve što im je trebalo dok nisam dobio otkaz. Išli smo u ZOO vrt u Jagodini, šetali se kad sam bio slobodan i bile su srećna deca. Navodno su zaposleni iz Centra za socijalni rad u Kragujevcu dolazili nekoliko puta u kuću gde sam živeo s Jasminom i ćerkama kad bi prijavile komšije da ih je ona ostavila same, a ja sam tada bio radno na terenu. Ali ja u to ne verujem jer bi mi ona to sigurno priznala. Najmlađa ćerka je dobila prezime po majci Jeremić, jer kad se rodila, nisam bio u Kragujevcu da je upišem u matičnu knjigu rođenih, pa su u Centru doneli odluku da nosi majčino prezima i nikad nam posle nisu dozvolili da dobije moje prezime.

San mi je da sam opet sa ćerkama u našoj kući, da ih gledam kako rastu i pružim im ljubav. Žena i ja smo završili našu priču, ali i ona ih voli i treba da imaju kontakt.

Sve ovo mučenje ostaviće zauvek posledice na duše moje dece, bez roditeljske ljubavi se teško odrasta. Uvek im odnesem poklone. Imam osećaj da sam ostario deceniju za ovih pet godina zbog svih muka. Nikad neću odustati od njih! Iako mediji sada prate moj slučaj, i zovu me herojem, ja od toga nemam ništa i nisam to tražio. Tražim ljudsko pravo da živim sa svojom maloletnom decom jer mogu da se odgovorno brinem o njima i pružim im pristojne uslove za život.

Ovo sada ni za njih ni za mene nije život! Ovo je noćna mora koja traje svaki predugi dan.

Da li ste u 90% ili u onih 10% koji zadatak uspešno rešava?

Napišite nam rešenje u komentarima na Facebook-u, ukoliko do njega dođete!

Da li ste u 90% ili u onih 10% koji zadatak uspešno rešava?

Napišite nam rešenje u komentarima na Facebook-u, ukoliko do njega dođete!

Ovu primenu čepa možete videti i u ovom snimku

Svi smo dobro upoznati sa ambalažom suncokretovog ulja. Kada otvorimo flašu, većina nas baci onaj zaštitni čep koji ugledamo nakon što odvijemo plastični. Da li ste znali da on ipak ima svrhu?

Dosta ljudi zapravo nije uopšte pomišljalo da taj čep nečemu služi – ali nam je na njegovu namenu ukazala blogerka Sara Vurušić.

Ona piše o roditeljstvu, ali često pokazuje i korisne trikove za domaćinstvo.

Sada je na TikToku kratkim snimkom mnoge raspametila – jer nam je ukazala da je zaštitni čep od ulja zamišljen ne da se baci, već da se pametno iskoristi.

Naime, zapravo ga treba samo okrenuti i staviti nazad na otvor flaše, jer se tako manje ulja izlazi kada ga sipate na željeno mesto.

“25 godina nisam znala za ovo. Koliko ste vi godina imali kada ste saznali za šta služi zaštitni čep?”, pitala je ona svoje pratioce.

Ovu primenu čepa možete videti i u ovom snimku:

Neki su zaključili da će možda čep ispasti u tiganj ako jače nakrenemo flašu – što je Sara takođe testirala i ispostavilo se kao tačno.

Ovaj trik će nekima biti koristan – međutim mnogi su navikli da koriste ulje i bez zaštitnog čepa.

Niške četvorke, Veljko, Natalija, Radovan i Anđela Milenković, proslavile su svoj 18 rođendan i svi zajedno u istom trenutku, kako su i rođeni, zakoračili u svet odraslih.

Rođenadan su proslavili sa puno prijatelja jer, kako kaže majka Lidija, “u toj porodici se od njihovog rođenja, pa sve do sada sve množi sa četiri”.

Pa je tako bilo i sa zvanicama na rođendanu.

Nikome to nije smetalo jer je sve bilo još veselije i nasmejanije.

A, u porodici Milenković, i pored svih muka i problema sa kojima su se svih ovih godina nosili smeh je jedina stvar koja ne manjka.

Čini se da o ovoj sedmočlanoj, jer sa njima živi i baka Marina, može da se napiše roman.

Mada su četvorke sada odrasle i sami mogu da donose odluke i dalje se, po navici, oslanjaju jedni na druge i na roditelje.

“Za četiri minuta četiri bebe”

Drže se zajedno, sve dele, ali među njima, ipak, ima razlika.

Kako kaže mama Lidija, svako od njih nosi neku svoju ličnu crtu i osobinu.

Najstariji je Veljko, on je prvu rođen pre 18 godina, 21. novembra. Onda je minut kasnije na svet došla Natalija, pa Radovan, dva minuta posle Veljka, a Anđela je prvi put zaplakala minut posle Radovana.

Ta četiri minuta su promenila ceo život porodice Milenković, mame Lidije i oca Radovana.

– Nije bilo lako kada odjednom dobijete četiri bebe, ali sada, posle 18 godina, kada se osvrnem, vidim samo jednu veliku i srećnu porodicu – kaže mama Lidija.

– Posebno nam je dragi to što se oni međusobno slažu, pomažu jedno drugo, drže se uvek zajedno. Sada su pri kraju srednjoškolskog obrazovanja i pred njima je velika odluka, kako nastaviti dalje. Naša je želja da izaberu ono što vole i da sebe ostvare kroz karijere koje su pred njima – kaže ona.

Vreme kada su “zakoračili u svet odrsalih” donelo im je nove izazove, ali je za njih to trenutak i kada će svako, birajući put za budućnost, krenuti u nekom svom smeru.

Do sada su uvek bili zajedno, u vrtiću, osnovnoj i srednjoj školi.

Učenici su četvrte godine Medicinske škole u Nišu.

“Baviće se različitim poslovima”

– Voleo bih da upišem Pravni fakultet i da ostanem ovde – kaže Veljko.

Radovan razmišlja na drugi način. On je sportski tip, trenira odbojku pa je njegov logičan izbor Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.

Natalija želi da ostane u svetu medicine, pa je izabrala višu medicinsku školu, a Anđelija, koja je i najmlađa, kaže da obožava decu i da se igra sa njima te je otuda njen izbor pedagoška škola.

Ali i u svom “razilaženju” oni su pronašli zajedničku nit, a to je želja da ostanu u Srbiji.

– Nećemo dozvoliti da nas bilo šta razdoviji jer smo uvek tu jedni za druge – kažu te najpoznatije niške četvorke.

“Prvi dani bili su slatke muke”

Mama Lidija se sa setom seća prvih dana provednih sa četvorkama.

Bile su to za nju slatke muke. Ne krije da je ostala željna igre sa njima što i danas na neki način pokušava da nadoknadi.

Svi zajedno su prošli težak put njihovog odrastanja, a u tome su pomagale Lidijina i Radetova mama koja je i sada uvek na usluzi unucima.

Baka Marina za njih sprema obroke, ispraća ih i dočekuje iz škole.

I, pored svih problema sa kojima se sreću, Milenkovići su pravi primer da sreća može da se pronađe i u malim stvarima i da je najvažnija ljubav koju oni gaje u svom domu.

– Stalo nam je do toga da naša deca ostvare sebe kao osobe, da postanu dobri ljudi, što već sada jesu. Znamo da nas čeka još puno izazova, ali smo spremni na sve i sve da prebrodimo. Kako četvorke rade, tako nam i troškovi rastu, ali smo navikli na to. Suprug drži igraonicu, ja radim u Centru za socijalni rad, ali nisam u stalnom radnom odnosu, a više nećemo dobijati platu na koju smo imali pravo dok deca nisu napunila osamnaest godina – priča majka Lidija.

Prema njenim rečima, iz svake situacije su izlazili kao pobednici i u ono vreme, kada im je bilo najteže.

– Sami smo platili vantelesnu oplodnju, u to vreme nije bilo ni roditeljskog dodatka, sve je bilo teško ali sada je divno. Ništa ne bih menjala, možda bi ih samo više grlila i ljubila, jer dok su bili mali nisam nikada imala dovoljno vremena za to, mada sam, opet, svaki trenutak poklanjala njima – kaže mama Lidija.