fb

Ginekolozi GAK “Višegradska” izveli su pravo čudo – uspešno su porodili ženu koja je tokom porođaja imala snažan infarkt miokarda, saznaje “Blic”.

Kada je prof. dr Saša Kadija, ginekolog u GAK “Višegradska”, došla u nedelju na celodnevno dežurstvo, nije ni slutila kakva drama je očekuje tog dana.

– Tog jutra pozvale su nas kolege iz Urgentnog centra zbog pacijentkinje koja ima masivni akutni infarkt miokarda, a koja je trudna – počinje priču za “Blic” prof. dr Saša Kadija.

Iako je žena bila blizu porođaja, nije joj još uvek bio termin. Međutim, kada je ekipa iz GAK-a stigla, videli su da je pacijentkinja već počela da se porađa. Da situacija bude još komplikovanija, ova žena je bila na jakoj terapiji protiv zgrušavanja krvi.

– Ta terapija je dodatno urgožavala naš deo posla. Ipak, s obzirom na to da je ušla u porođaj, morali smo odmah da reagujemo – priča prof. Kadija.

U sledećem momentu, pred lekarima se našao nesvakidašnji izazov – na krevetu je sedela pacijentkinja koja nije mogla da diše, a zbog popuštanja srca imala je i vodu u plućima. Mogućnost prirodnog porođaja sa napinjanjem je potpuno odbačena, te su doktori morali da se odluče za najrizičniju opciju.

– U momentu donošenja odluke za carski rez ona je bilo životno ugrožena. Prvi razlog je masovni, sveži infarkt miokarda. Obično je potrebno da pre operacije, a posle infarkta, prođe tri do šest meseci. Ovde nismo imali tu mogućnost. Drugi faktor rizika bila je i antikoagulantna terapija koju su kardiolozi morali da primene – pojašnjava prof. dr Saša Kadija.

Iako carski rez nije toliko komplikovana operacija, ipak može biti opasna. U ovom slučaju, opasnost je pretila zbog velikog gubitka krvi jer je primala terapiju protiv zgrušavanja krvi i tokom samog porođaja.

Pored teške odluke lekara da porode pacijentkinju putem carskog reza, problem je bila i anestezija koja je morala biti krajnje specifična za trudnicu koja u momentu porođaja ima infarkt miokarda i čije srce konstantno popušta.

 Iz GAK-a je otišla cela ginekološko-hirurška ekipa, neonatolozi sa svom pratećom opremom i pedijatrijskim sestrama, a od kuće je došla i naša načelnica anestezije prof. dr Tatjana Mostić – ističe prof. dr Saša Kadija.

Carski rez je trajao pola sata i porodilja je, na sreću, izbegla očekivani enormni gubitak krvi. Paradoksalno, i nakon porođaja njen život je i dalje bio ugrožen.

– Kada se trudnoća završi, smanji se pritisak na srce, zahtevi organizma postaju potpuno drugačiji, ali se te promene dešavaju dosta naglo i onda je i to dodatni rizik po porodilju. Nakon porođaja, ona je ostala u Urgentnom centru, a mi smo je svakodnevno obilazili. Na sreću, i mama i beba su bile dobro – sa osmehom kaže prof. dr Saša Kadija.

Važan je timski rad lekara

Kako prof. dr Saša Kadija ističe, za srećan kraj zaslužan je timski rad.

– Specifičnost Urgentnog i Kliničkog centra jeste multidisciplinarni pristup – mogućnost da se u roku od 15 minuta angažuje 10 specijalista različite vrste. Bez toga ne bismo se našli na tom mestu dovoljno brzo da joj uspešno pomognemo.

Ime muža voditeljke Tamare Grujić je Vuk Đoković, i on je čovek koji joj pomaže u realizaciji emisije koju vodi! Par je udruži osnage, pa se upustio u preduzetničke vode. 

“U slučaju našeg zajedničkog posla odlučili su zajednički interes i profesija. Ja sam radila na televiziji, moj suprug na filmu. On je diplomirao produkciju na Akademiji umetnosti u Beogradu, koju sam ja upisala i sada sam na trećoj godini. Nama se sudbinski desilo da smo se prvo upoznali i počeli da živimo zajedno, a onda i stupili u brak radeći poslove ispred i iza kamere. Kada se pružila mogućnost da radimo zajedno, spojili smo lepo i korisno”, rekla je svojevremeno Tamara, pa dodala: “Brak između nas bio bi neodrživ da sam ja na terenu devet meseci, a on na drugim projektima. Mi zapravo radimo i živimo zajedno. S druge strane, bez obzira što imamo ista profesionalna interesovanja, karakterno smo potpuno različiti. Ja sam plahovita, on je veoma smiren tip, pravi producent. Ja sam ispred kamere, uvek tražim više, uvek želim više, tražim pomoć, novac, podršku, ljudi reaguju na mene, a on radi ono za šta ja nemam vremena, a podjednako je važno”, rekla je ona.

Pogledajte kako on izgleda:

Melanija, Dimitrije, Božidar i Zaharije Krstić, četvorke rođene u Beogradu, posle tri meseca pod budnim okom lekara stigli su u Suboticu.

Roditelji Mira (29) i Mladen (39) Krstić, i njihov najstariji sin, osmogodišnji Vasilije, presrećni su što je porodica konačno na okupu. Da je lako sa četiri bebe, ne kriju – nije, ali ljubav i želja da što pre sustignu vršnjake i započnu bezbrižno detinjstvo jača je od svega.

Prve četvorke posle sedam godina u Srbiji su rođene 13. novembra 2018. godine, a u svoj topli dom, gde su obasute pažnjom i ljubavlju, stigle su u četvrtak, 24. januara.

Na pitanje kako ste, Mladen kaže: “Malo smo umorni”. Ali ništa im nije teško i njihov dom pršti od ljubavi.

– Deca nam tek sada imaju po 2,2 i 2,3 kilograma, ali svi su dobro, hvala bogu. Polako napreduju i razvijaju se. Ima nekoliko stvari koje moramo da pratimo, ali biće to sve u redu – kaže Mladen Krstić.

Oko četiri bebe svi su angažovani, i roditelji i bake i Vasilije.

– Polako se navikavamo jedni na druge, upoznajemo se, a oni uglavnom spavaju. U svemu učestvuje i njihov bata. Vasilije ih drži i hrani. Mnogo im se raduje i srećan je što smo svi zajedno – kaže otac petoro dece.

Bebe su nakon rođenja bile u inkubatorima, ali i dalje su osetljive i trebaće im vremena da se adaptiraju na porodični dom. Goste neće moći da primaju još najmanje mesec i po dana, pogotovo što je sada period prehlada i gripa.

– Jedu dohranu za prevremeno rođene bebe i uglavnom svi u isto vreme spavaju. Tako su navikli i u bolnici. Jedu jedan za drugim, a onda spavaju – kažu roditelji.

Mira Krstić se porodila u 27. nedelji trudnoće. Prva je svet ugledala Melanija, zatim su se rodili jednojajčani blizanci Dimitrije i Božidar, i četvrti je Zaharije. Melanija je bila teška samo jedan kilogram, Dimitrije 1,1 kilogram, Božidar svega 860 grama i Zaharije 870 grama.

– Jako liče, pogotovo jednojajčani blizanci. Teško da ih možete razaznati i prepoznati ko je ko. Ne stižemo za sada da ih mnogo zagledamo, jer čim ih nahranimo moramo da ih utopljavamo. Imaju svako svoj krevetić i svi su zajedno u jednoj sobi. Ovo je period privikavanja i još ne znamo ni šta nam sve treba i kako ćemo, ali polako i biće sve u redu – priča nam ponosni otac Mladen.

Za sada su malim Krstićima najpotrebnije pelene i dohrana, ali i uslovi u kojima će napredovati, a što im roditelji, bake i brat pružaju sa puno ljubavi i nežnosti. Neophodne su i lekarske kontrole, zbog kojih će za oko mesec dana ponovo ići u Beograd, ali će posetiti i kardiologa u Subotici.

Zbog četvorostruko uvećane porodice Mira neće moći da nastavi da radi. Biće stalno zaposlena majka i zato će Krstići morati da se snalaze samo od Mladenove plate. To neće biti lako, ali u optimisti.

– Radiću i boriću se za svoju porodicu, za svoju decu – izjavio je ponosni otac.

Životna priča Nevenke Harkaji (71) koju je ćerka ostavila na ulici, a Marica Lazić iz Mirijeva je primila u svoj dom, dobila je novi epilog. Ako ste pomislili da se ćerka Verica javila, nije.

Naime, Centar za socijalni rad iz Vršca, nakon pisanja “Telegrafa” došao je po ženu koja je preko noći ostala bez ičega.

Jedan od predstavnika centra ušao je u Maričin stan u kom su bile spakovane dve torbe, Nevenka obučena u toplu odeću, ali sa suzama u očima čekala je njihov dolazak. Bilo je teško otići.

Kako Lazićeva kaže, navikle su se jedna na drugu, a baka nije mogla sinoć da zaspi od uzbuđenja, treme, neizvesnosti, ali i tuge – odlazi od žene koja joj je praktično spasila život.

– Teško mi je jako. I deci i meni. Nedostajaće nam. Dala sam joj mobilni, uplatila kredit i rekla da mi se javi čim stigne. Brinem se, ne bih volela da opet završi na ulici. Postala nam je svima draga – rekla je za “Telegraf” Marica.

Centar za socijalni rad iz Vršca za dalji scenario Nevenkinog statusa ima dva rešenja: dok se ne završi izrada dokumenata koja su zbog krađe njene ćerke nevažeća, ona će biti u prihvatilištu ovog grada. A kada svi papiri budu sređeni, biće joj ponuđen boravak u gerontološkom centru ili mogućnost odlaska u hraniteljsku porodicu.

U tretman koji ova ustanova može pružiti Nevenki ulazi hrana, odeća, smeštaj. Svoju penziju, bez koje je trentuno, dobiće kada dokumenta ponovo dobije.

Predstavnici su dodali i da će oni podići tužbu protiv ćerke Verice, zbog izbegavanja obaveze izdržavanja. Pogledajte razgovor Marice i socijalnog radnika.

Nevenka ipak ima samo jednu želju “da redovno pije lekove i odlazi na kontrole lekaru, da ima šta da obuče, ne bude na hladnom i ima šta da jede”.

Mnogi humani ljudi doneli su baki dovoljno garderobe i obuće, a ona se duboko zahvalila i našalila.

– Juuu, vi me opremiste kao da iz Nemačke idem u Vršac – rekla je Harkaji.

Ipak, tugu i suze nismu mogli da sakriju. Torbe su spakovane u gepek, a onda je trebalo da usledi najteži zagrljaj. Teži od onog kada je Nevenka ostavljena na ulici.

Marica nam je kroz suze ispričala da joj je “naredila” da se javi čim stignu, a da previše poverenja nije imala ni u socijalne radnike (potpuno opravdano) najbolje pokazuje to što ih je mnogo puta pitala šta će biti sa Nevenkom.

– Ponavljam se opet, ali teško mi je. Mesec dana smo delile od hleba do odeće. Rekla sam joj da sačeka dokumenta tamo, da ode lekarima i te neke tehničke stvari da odradi, a onda ako poželi, zna gde može. Naša vrata su joj uvek otvorena i ona to zna. U pola dana, u pola noći, moju adresu ima. Volela bih da živi sa nama – iskreno nam je, sa pola glasa rekla ova divna žena.

POMOGLA JE BAKI, ALI JE I SAMA IMALA PROBLEME…

Marica Lazić daleko je više od građanke koja je pomogla nepoznatoj ženi. Ne, nije to mala stvar, ali kada čujete život ove žene, postaće vam jasno zašto je ona dupli heroj.

Naime, ona ima troje dece, zbog svojih zdravstvenih problema rano je penzionisana. Ipak, životnim problemima tu nije bio kraj. Njen suprug je nastradao pre nekoliko godina, a ona je ostala da bude i otac i majka maloj deci, sa minimalnim primanjima.

Snalazi se kako ume i zna, ima privatan biznis. Proizvodi ukrase od papira, a sve to prodaje upravo on – Nemanja, dečak koji je i pronašao Nevenku.

Teška životna situacija i sva nedaća nisu je sprečila da zaboravi da bude ono što bi svako od nas trebalo – čovek.

Nevenka je dok pišem ovo verovatno stigla u prihvatilište, a mi ćemo je uskoro nazvati da je pitamo kako joj se sviđa novi dom.

Policija u Subotici uhapsila je Marka D (34) zbog sumnje da je izvršio krivično delo silovanje.

Sumnja se da je on više puta silovao svoju maloletnu ćerku (14). Njemu je određeno zadržavanje do 48 sati nakon čega će uz krivičnu prijavu biti priveden tužiocu.

Marko D. se sumnjiči da je silovao svoju ćerku više meseci, svaki put kada bi ona došla u posetu pošto su joj roditelji razvedeni.

Otac je pretio devojčici da će je tući i da će njene nage fotografije objaviti na društvenim mrežama ako bude ispričala nekome da je seksualno zlostavlja.

Slučaj je otkriven pre nekoliko dana kada se devojčica požalila majci. Žena je odmah prijavila slučaj policiji.

U zabačenom vojvođanskom sokaku u Mokrinu kod Kikinde kućerak bez pola krova, umesto vrata rupa, na mestu prozora plastika.

Tu živi petoro mališana, svi jedno drugom do ušiju. Ljubica je najstarija, ima osam godina, sledi je Andraš (7), pa Nikola (5), zatim Anastasija (4), i na kraju Violeta, najmlađa – od samo dve godine.

Ulaz u kuću porodice Andraša i Valentine Gligor čuvaju dva psa. Čuvaju decu, drugo nemaju šta. Unutra usred dana mrak. Plastika na prozorima ne dozvoljava da prodre svetlo, struje nemaju jer je Andraš uz trećinu kuće nasledio i očev dug za struju koji ne može da plati.

U sobi tri kreveta i peć bubnjara, tolika da tek nešto malo ogreje decu. Iako je maj, još je hladno. Kiša, vlaga, buđ uvlače se u kosti. Duva sa svih strana, previše je rupa u zidovima, ne pomažu ni zakrpe od stare odeće. Deca se igraju na hladnom, zemljanom podu pokrivenom izlizanim linoleumom. Stare igračke svuda po sobi. To je njihov kutak, to je njihov dom. Oni, međutim, imaju samo jednu želju – da imaju televizor jer mnogo vole da gledaju crtane filmove.

– Ja bih volela da imam televizor, da gledam crtaće. Najviše volim Sunđer Boba, ali mi se sviđa i Lignjoslav – stidljivo kaže četvorogodišnja Anastasija.

Porodica Gligor živi od socijalne pomoći i dečjeg dodatka, ukupno 34.000 dinara. I Andraš radi, gde ima posla i koliko može jer zbog velikog bruha na stomaku ne može da radi teže poslove.

– Radio sam u Beogradu na građevini, ali sada više ne mogu. Ne smem zbog ovolikog bruha. Sada pomažem starijim ženama u selu, radim u njihovim baštama, okrečim im kuću, neke lakše poslove po dvorištu. Za hranu deci uvek zaradim, oni nisu nikad gladni i ne smeju da budu. Gajim i svinje i koze, pa tako prehranjujem porodicu – priča Andraš Gligor.

Supruga Valentina hvali ga da je dobar muž.

– Dobar je moj Andraš, ne bih ga menjala ni za koga na svetu. Radi kad god ga pozovu, a kad je kod kuće, pomaže meni, opere, ponekad i skuva ručak, ništa mu nije teško. Ne pije, ne luduje, uvek je sa mnom i sa decom – uz stidljiv osmeh priča Valentina.

Najveći problem je struja.

– Snalazim se i ovako, ali mnogo bi bilo lakše da imamo struju, pa da nabavimo neki frižider i leti sačuvamo hranu, a i decu bih lakše kupala. Ovako, sačekamo ovo dvoje starijih da dođu iz škole, onda Andraš nacepa drva, ugrejem vodu na šporetu i okupam ih sve petoro ovde nasred sobe u koritu – objašnjava Valentina.

U manjoj prostoriji, koja bi trebalo da bude kuhinja, oronuli sto i dve stolice, prastara vitrina i još stariji šporet. – Ovde kuvam, šporet mi baš dobro služi. A deca nisu zahtevna, jedu sve. Hvala bogu, zdravi su. Ispečem krompir, napravim supu, ponekad paprikaš sa krilcima. Sve jedu, ali najviše vole slatkiše.

Andraš i Valentina skrušeno kažu da bi voleli da žive u boljim uslovima, zbog dece…

– Meni ništa ne treba, ja mogu ovde da živim, ali deca… Kada me pitaju “mama kada ćemo moći ovde kod nas da gledamo Sunđer Boba”, ja ne znam šta da im kažem. Ja samo ponavljam “biće, biće” – prepričava Valentina.

I pored svega ovoga, ljubavi u ovoj porodici ne manjka. Deca su vesela, druželjubiva, pričljiva, igraju se jedna sa drugima, sa tatom, mamom. Osmeh im je stalno na licu. Otac ih s osmehom posmatra.

– Nisam ni slutio da će mi u život ući Valentina. Mislio sam da ću ostati sam, sada kada sam srećan jer imam dečicu, voleo bih da im pružim koliko-toliko dobar život. Najveća mi je želja da im obezbedim jednu kućicu, ne mora da to bude ništa ekstra, samo da i moja deca imaju normalan život kakav zaslužuju. Ja im, međutim, ništa ne obećavam, ja sam vrlo dobro svestan šta mogu da im omogućim – kaže s pomalo tuge Andraš.

Brinu jedni o drugima

Ljubica i Andraš su u školi, a za to vreme Nikola se igra sa Anastasijom. Rastvore malo tečnosti za pranje sudova u bočicu, pa prave balone. Violeta ih oduševljeno gleda i trčkara za njima. Nikola je pravi nestaško, istrčava napolje, voli da preskače barice, Violeta ga u stopu prati, ali premala je za tu vodu, pa upadne u baricu. Njoj to nimalo ne smeta, oduševljeno se i dalje utrkuje s bratom. Anastasija, međutim, trči po mamu. Zna da sestra mora da bude odmah presvučena, kao velika brine o njoj. To je njihova svakodnevica, druge igračke nemaju.

SMS na 2552

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd.

Cena poruke 100 dinara

Važi za sve mreže

Dinarski račun:

2750010221949709 90

Societe Generale Srbija

Snimak divljačkog ponašanja jednog učenika nad profesorkom širi se među splitskim srednjoškolcima.

Može se videti kako se učenik dere na profesorku koja je htela da ga izbaci sa časa. Prvo ju je psovao, ali onda pretio da će dobiti stolicu u glavu i da će je zapaliti.

“Neću se više vratiti u školu, boli me k…. Evo, sad ću se popišati ovde na pod. I tebi na glavu. Oćeš mi davati neopravdani, jesi ti normalna… Neću izaći, sad ću ostati i ne možeš mi ništa. Zovi pandure. Sad ću ostati, možeš mi i ti i cela škola popušit k….”, govorio je .

Potom je seo u klupu i, između ostalog, rekao da će zapaliti profesorku. U pozadini se čuje smeh drugih učenika.

U jednom trenutku učenik ponovo ustaje i urla: “Oš stolicom u glavu?! Ići ćeš ti kroz prozor. Neću ići nigde, leći ću ovde i spavati”, prenose hrvatski mediji.

Video, koji je poslao jedan od čitalaca Dalmatinskog portala, zamagljen je, ali bez cenzurisanja zvuka “da se vidi u kakvim uslovima rade pojedini prosvetni radnici”.

Policija iz Negotina uhapsila je muškarca (29) zbog sumnje da je počinio nedozvoljene polne radnje nad dvema devojčicama, stare devet godina, od kojih je jedna njegova pastorka, a druga njena drugarica.

Tražio da se skinu

– Deca su se igrala u sobi, a onda im se pridružio muž devojčicine majke. On im je, navodno, predložio da sve troje legnu u krevet da se igraju – kaže naš izvor upoznat sa slučajem.

Kako dalje kaže, sumnja se da je uhapšeni legao između devojčica i da ih je neprimereno dodirivao.

– Rekao im je da to što rade nije ništa strašno i da to rade i drugi. Rekao im je da se skinu i počeo je da pipka drugaricu svoje pastorke po intimnim delovima tela. Dete se opiralo, ali i zbunilo i šokiralo. U jednom trenutku ju je uhvatio za ruku i stavio ju je na svoj polni organ – kaže naš sagovornik i dodaje da se devojčica tada uplašila.

– Ona je poskočila i uspela je da izađe iz kreveta. Brzo se obukla i izašla iz sobe, a potom i iz stana – kaže izvor i dodaje da se utvrđuje da li je u tom trenutku u kući bilo još nekoga, odnosno da li je uhapšeni bio sam s decom.

Kako se sumnja, seksualno zlostavljanje devojčica navodno se dogodilo u subotu, kada je kod pastorke u goste došla njena vršnjakinja.

Ispričala majci

Prema njegovim rečima, uhapšeni je zapretio devojčicama da ne smeju nikome da kažu šta se dogodilo.

• Međutim, čim je otišla kući, devojčica je majci ispričala šta se dogodilo kada je bila kod drugarice. Žena je odmah pozvala policiju i prijavila slučaj – ističe sagovornik i dodaje da je policija ubrzo zakucala na vrata osumnjičenog muškarca
• On je priveden i na teret mu se stavlja krivično delo nedozvoljene polne radnje. Određeno mu je zadržavanje do 48 sati, posle čega će biti priveden nadležnom tužiocu na saslušanje – dodaje izvor.

Kako kaže, osumnjičeni je nakon hapšenja rekao da nije kriv.U potpunosti je negirao delo i to što mu se stavlja na teret – završava izvor

Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova u Boru uhapsili su T. F. (29) iz Negotina zbog sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljene polne radnje, nad dve devetogodišnje devojčice.

Prema nezvaničnim saznanjima incident se dogodio dok je devojčica boravila u porodičnoj kući osumnjičenog.

Kako se sumnja, seksualno zlostavljanje devojčica navodno se dogodilo u subotu, kada je kod pastorke u goste došla njena vršnjakinja.

Sumnja se da je tada on navodno devojčicu koja je bila gost u njegovoj kući, neprimereno dodirivao.

Uplašena devojčica uspela je da pobegne iz sobe. T. F. je navodno zapretio devojčici da o onome što se dogodilo nikome ništa ne govori i da će to ostati njihova tajna.

Međutim, sve se razotkrilo kada su roditelji primetili da nešto nije u redu i onda se devojčica požalila majci. Čim je slučaj prijavljen policiji, organi reda su pronašli osumnjičenog i uz prijavu zbog nedozvoljenih polnih radnji određen mu je pritvor do 48 sati.

Nezvanično, T.F. je negirao delo koje mu se stavlja na teret a po isteku zadržavanja biće saslušan kod nadležnog tužioca. Do sada protiv osumnjičenog nema prijava da je počinio slična dela.

Žena nije mogla da sedi uspravno na sedištu, već se sve vreme ljuljala.

Srceparajući snimak prikazuje trenutak kada dečak uporno pokušava da probudi drogiranu mamu, nakon što se ona navodno onesvestila u autobusu. Veruje se da je video nastao negde u Americi.

Na snimku se čuje kako dečak plačući govori majci da su upravo stigli na njihovu stanicu.

– Mama, to je naša stanica, to je naša stanica – uporno je ponavljao mališan.

Međutim, kao što se vidi na snimku, majka ga uopšte nije čula, ljuljajući se na sedištu, očigledno nesposobna da sedi uspravno.

Muškarac koji se navodno vozio sa njima, takođe izgleda kao da je izgubio svest u jezivom snimku, za koji se veruje da je nastao negde u SAD. On je jedva stajao na nogama u autobusu i ljuljao se napred-nazad, nesvestan šta se događa oko njega.

Snimak je napravio jedan od putnika, dok su mu drugi govorili da mora da sedne.

Na snimku se vidi kako se i majka i muškarac češaju po licu. Intenzivan svrab je sporedni efekat većine opioida, odnosno heroina, i znak je hronične upotrebe heroina ili predoziranja.

Heroin izaziva imuni sistem da oslobodi histamin, hemikaliju koja se oslobađa kada osoba ima alergijsku reakciju. Histamin sužava krvne sudove i uzrokuje svrab.

Teodora Pavlović (14), devojčica sa cerebralnom paralizom, zasmetala je drugoj deci u igraonici i tako je počela drama koja već danima potresa Srpsku i ukazuje na problem koji se godinama gura pod tepih.

Teodora ima ozbiljnih problema s kretanjem i govorom, ali je izuzetno samostalna i vesela devojčica, kojoj u igri s vršnjacima nije potrebna pomoć.

Pre tri dana poželela je da se igra s drugom decom u banjalučkoj igraonici „Jungle Land“. Njena mama, Daniela Zeljaja, koja inače izbegava ovakve “izlete” zbog epidemiološke situacije, ovog puta je popustila i Teodora se, kao i mnogo puta pre toga, s radošću bacila na penjalice i tobogane. Ali, uskoro je usledio šok.

– Suprug i ja smo sjedili preko puta i nakon dve minute zvoni mi telefon, zovu nas da dođemo. Zatekla sam Teodoru pored vrata igraonice, a radnica u igraonici mi je rekla da treba da je odvedemo, jer se drugi roditelji bune zbog toga što je ona tu! Eto, njihove princeze se plaše Teodore – priča mama Daniela za Srpskainfo, kada smo, nakon incidenta, posetili porodicu Pavlović-Zeljaja u njihovom domu.

Nije pristala da svoje dete, koje nije diralo drugu decu, niti pravilo probleme, izvede iz igraonice, nego je tražila da zaposleni pozovu i druge roditelje – one kojima smeta devojčica sa poteškoćama.

Pošto to nije učinjeno, Daniela je pozvala policiju i rekla da će o ovom slučaju očigledne diskriminacije obavestiti i medije, ombudsmane, inspekciju, gradonačenika, Ministarstvo porodice, omladine i sporta RS…

Policajci su uskoro stigli, ali pre njih na licu mesta se pojavio vlasnik igraonice, koji je, prema tvrdnjama majke Daniele, pokušao sve da “popegla” tako što je policajce pozvao na piće, a njoj rekao: “Šta ćete, u takvom društvu živimo, ne može se tu ništa”.

– Odgovorila sam mu da se zaista ne može ništa, ako svi ćutimo i pristajemo na nepravdu i diskriminaciju, ali da ja na to nikad neću pristati – kaže Daniela za Srpskainfo.

Sve ovo Daniela je opisala u svom Fejsbuk statusu, u kojem je poručila: “Ne postoji niko i ne postoji ništa što će me sprečiti da se borim za prava dece sa poteškoćama, to ću raditi do poslednjeg daha, bilo da je reč o mom ili bilo čijem drugom detetu!”

Ova objava izazavala je pravu lavinu komentara. Teodora i njena majka dobile su na hiljade poruka podrške, a mnogi roditelji bolesne dece i dece sa poteškoćama poručili su da se sa sličnim problemima suočavaju na svakom koraku.

– Hvala vam u ime mog sina, u ime svih osoba koje imaju posebne potrebe. Hvala vam na pokazanoj hrabrosti, ako vam bude potrebna bilo kakva podrška, tu sam: da stanemo rame uz rame, da pokažemo svojoj deci da se borimo za njih, da nisu sami i odbačeni, da probudimo svest ljudi – napisala je jedna majka.

Objavu su komentarisali i građani, koji nemaju decu s invaliditetom, ali razumeju u čemu je problem i u čemu je suština diskriminacije.

Njihov stav je da je jasan: vlasnik igraonice je trebalo da se javno izvini Teodori i da vrata pokaže roditeljima čija deca ne prihvataju drugare sa poteškoćama.

Oglasio se i vlasnik igraonice, Marko Vračar, koji tvrdi da “nije bilo nikakve diskriminacije” i da je radnica u igraonici reagovala kako bi Teodoru zaštitila od neugodnosti.

Vračar je poručio da “prema pravilniku igraonice, deca mlađa od tri godine, kao i deca s posebnim potrebama, u igraonici mogu boraviti isključivo u pratnji roditelja”.

U Teodorinom slučaju, roditelji su procenili da ona može da se igra bez nadzora, što joj je i dopušteno, jer je ova devojčica, kako navodi, redovni posetilac njegove igaonice.

Svi roditelji, tvrdi Vračar, imaju obavezu da ostave brojeve telefona i da budu u blizini, da ih osoblje igraonice može pozvati, ako je to potrebno.

– Jednako smo postupili i u Teodorinom slučaju, kada smo primetili negodovanje druge dece i roditelja, jer bi nereagovanje na takvu situaciju moglo imati posledice, pre svega na Teodoru. Nama je bilo u interesu da Teodori bude ugodno, da se bezbrižno igra – poručio je Vračar.

Dodaje da Teodora nije izbačena iz igraonice “o čemu govori i činjenica da je nakon svega ostala još oko sat vremena da se igra”.

Daniela Zeljaja odgovara: “Nisu nas izbacili, ‘zamolili’ su nas da izvedemo Teodoru”.

– Teodora je nastavila da se igra, samo zato što mi nismo dozvolili da izađe. Ja sam joj rekla da se vrati u igraonicu – kaže Daniela.

Cela ova situacija, dodaje ona, svedoči da ljudi, nažalost, ne razumeju šta je diskiminacija.

– Nemam ja ništa protiv te igraonice, niti protiv njenog vlasnika. Nisam ga poznavala, ni ime mu nisam znala, dok se ovo nije desilo. Nije mi cilj da upirem prstom u bilo koga pojedinačno, cilj mi je da živimo u boljem i pravednijem društvu – rekla je Daniela za Srpskainfo.

Teodora, koja je inače odlična učenica i omiljena u svom društvu u Osnovnoj školi “Branko Radičević”, “svojim rečima” nam je objasnila šta se desilo.

– Mnogo volim da se igram u igraonici, pogotovo da se spuštam niz tobogan. Ali, deca su mi se rugala, govorili su mi ružne reči, rekli su mi da sam velika beba i da im smetam – rekla nam je Teodora, uz pomoć roditelja, koji su poslužili kao “prevodioci”, jer, zbog teškoća u govoru, samo oni razumeju Teodorine poruke.

Sve ovo Teodora je ispričala sa osmehom i uz igru s tatom Branislavom i mlađim bratom Nikšom (6), ali mama Daniela zna kakve traume na nju, neminovno, ostavi svaki ovakav doživljaj. Zna i da se sa sličnim problemima bore mnoga druga deca, koja su, po bilo čemu, drugačija od većine.

– Nije u pitanju samo ovaj slučaj i samo igraonica. Priča o diskriminaciji dece, pa i odraslih sa invaliditetom, nije počela u četvrtak, niti završava sutra. To je duga, teška, gorka priča o duboko ukorijenjenoj nepravdi i čeka nas dugi i iscrpljujući maraton da se protiv toga izborimo. Ali, ja odustati neću – kaže energična Daniela.

Kaže da nikad nije tražila poseban tretman za svoju ćerku, ali da će uvek tražiti da se sa njom postupa kao i sa svakim drugim detetom – prema zaslugama, a ne po tome na koji način se kreće ili komunicira.

Kaže da su joj se javile brojne nevladine organizacije, aktivisti, roditelji, branioci ljudskih prava i prava osoba s invaliditetom, te da će im slučaj “Igraonica” poslužiti kao povod za veliku kampanju protiv diskriminacije, koju će uskoro pokrenuti.

– Imaćemo edukacije, javne tribine, plakate, video poruke, sve s ciljem da ljudi shvate da svako dete i svaki odrasli čovek ima pravo na dostojantven život bez diskriminacije – poručuje Daniela.

Kako bi Teodora imala bolje uslove za rehabilitaciju, odrastanje i školovanje, pred njen polazak u prvi razred, cela porodica se iz Foče, odakle potiču, preselila u Banjaluku.

Od tada žive kao podstanari, a roditelji ne biraju poslove da bi Teodori i Nikši obezbedili detinjstvo kakvo svako dete zaslužuje.

Teodora je, zbog teškog majčinog poroda, već u prvim minutima života ostala bez kiseonika, pa se od rođenja bori za svaki pokret. Uz pomoć duge i uporne rehabilitaicje mnogo je uznapredovala, pa se tako prošle godine takmičila u trčanju na specijalnom atletskom mitingu na Gradskom stadionu u Banjaluci.

Uživa u društvu vršnjaka i najveća joj je želja da jednog dana, sama, bez majčine pratnje, prošeta s drugaricama.

Teodorina mama Daniela je doktorka stomatologije, ali nije uspela naći posao u struci, između ostalog i zato što zbog brige o deci ne može pristati na prekovremeni rad.

Umesto u stomatološkoj ordinaciji za porodicu zarađuje čišćenjem nameštaja i automobila.

Nabavila je aparat za dubinsko čišćenje i sama sebe zaposlila, kao mala preduzetnica. U tom poslu joj pomaže i suprug, koji je uz to i konobar, moler, kućni majstor – jednom rečju, ne odbija nijedan pošten posao.