V. Š. (15) navodno je silovao dete (4) u Vladimircima kod Šapca.
Prema prvim informacijama, tinejdžer je uhapšen.
U mestu Vladimirovci kod Šapca, V. Š. (15) navodno je silovao je dete, piše Objektiv.rs.
Prema nezvaničnim informacijama, tinejdžer je uhapšen.
(Objektiv)
Olivera Simić iz Novog Pazara zbog NATO bombi pre 20 godina izgubila je supruga Vladana i dvogodišnjeg sina Marka, a Marija Tošović iz Merdara jedanaestomesečnu ćerkicu Bojanu i muža Božina. I Marija i Olivera bile su trudne kada su ih zadesili najgori dani koje su ikada doživele, a oba oca poginula su grleći decu i pokušavajući da ih telima zaštite.
– Oko 23.30 sati počele su bombe da padaju nedaleko od naše kuće. Zavili smo Bojanu u ćebe, ona je tada imala 11 meseci, i spustili se u podrum. Zaboravili smo flašicu sa mlekom, pa suprug se vratio do kuće. Kada je stigao ponovo u podrum uzeo je Bojanu u naručje. Ja sam čučnula pored njih i kada je bomba udarila u temelj od kuće, sve nas je zatrpala zemljom. Od silne udarca usta su mi bila puna krvi – priseća se danas Marija Tošović, koja je tada bila u sedmom mesecu trudnoće.
Iako je njen suprug Božina bio zatrpan zemljom i ranjen, dozivao je suprugu Mariju, govoreći joj da se ne plaši.
– Čula sam da me neko zove, to je bio moj suprug, on je isto bio zatrpan zemljom. Bio je ranjen, ali u svesnom stanju, pričao je. Nakon toga stigli su moj otac i brat, koji su rukama pokušavali da nas izvuku iz zemlje. Bombe su padale celu noć – priča Marija o toj strašnoj noći uoči Uskrsa 1999. godine.
Spasioci su, kaže Marija, prvo rukama izvukli njenog supruga Božinu:
– Moj tata je tada jedini video da se Bojana, moja beba, ugušila. Ujutru sam saznala da mi je beba mrtva, a suprug podlegao povredama zbog unutrašnjeg krvarenja.
Trudna krenula da ih traži, ali ju je kod kuće čekala tragična vest
Sličnu tragičnu sudbinu doživela je i Olivera Simić.
– Bila sam u devetom mesecu trudnoće kada su mi NATO bombe ubile dvogodišnjeg sina i supruga, kaže za Kurir Olivera Simić – čiji je dvogodišnji sin Marko poginuo u zagrljaju oca Vladana pre 20 godina u prodavnici auto-delova u prizemlju stambene zgrade u Novom Pazaru.
Olivera je tog nesrećnog 31. maja 1999. godine imala 24 godine.
– Bila sam u porodičnoj kući, a njih dvojica su otišli do naše radnje da nešto uzmu. Suprug je bio mobilisan, preko noći je bio u kasarni, a ujutru bi dolazio na nekoliko sati da bude s nama. Kada sam oko pola dva čula bombe, pokušala sam da dobijem supruga na mobilni, ali mi nije odgovarao. Vođena nekim instinktom, u devetom mesecu trudnoće krenula sam pešice ka toj radnji. Na pola puta sam srela devera koji mi je rekao da se vratim kući, ali nije ništa hteo ništa da mi kaže, pa sam pomislila da su naši dobro – priseća se Olivera, koja danas živi u Novom Sadu sa ćerkom Anom, koja tamo studira.
Vratila se, a u kući ju je sačekalo dosta rođaka.
– Bili su uplakani, ali mi niko ništa nije govorio. Uporno sam ponavljala pitanje gde su Marko i Vladan dok mi svekar nije rekao šta se dogodilo. Sećam se da je došao moj ginekolog i od tog trenutka do porođaja, 17. juna, bila sam pod injekcijama. Posle porođaja shvatila sam da moram da živim zbog ćerke. Ona je rođena iz jedne velike ljubavi i od tada sam život posvetila njoj – priča kroz suze Olivera.
Mali Marko je 19. maja 1999. godine, 13 dana pre pogibije, proslavio drugi rođendan, ali majka Olivera nije imala snage da priča o tim srećnim danima.
NATO bomba koja je 31. maja 1999. tačno u 13.25 pogodila stambenu zgradu u centru Novog Pazara, mesaru i prodavnicu auto-delova u prizemlju, usmrtila je 11 Novopazaraca, dok je 12 povređeno. Najmlađa žrtva tog dana bio je mali Marko Simić.
Stric gledao kako ih izvlače iz ruševina
Kada su NATO bombe pogodile zgradu i prodavnicu auto-delova koju su Vladan i njegov brat Dejan držali, Dejan je bio u magacinu na drugom kraju grada.
– Čim je pala prva bomba, rekao sam radniku: “Idemo da pomognemo ljudima”, ne znajući da je naša prodavnica pogođena i da su Vladan i Marko bili unutra. Ispred prodavnice sam video Vladanov auto i dečji bicikl pozadi u kolima – priseća se Dejan Simić, stric malog Marka.
Ušao je u radnju i počeo da pretura po ruševinama.
– Stigli su i vatrogasci. Rasklonili su tezge i nisu nikoga našli. Pitali su gde dalje da traže, pa sam ih uputio u kancelariju, koja je bila s druge strane prodavnice. Bomba je baš s te strane pala i odnela sva tri zida zgrade gde se Vladan bio sakrio s Markom – kaže Dejan.
Ne seća se ko ga je izveo napolje odakle je posmatrao kako spasioci iz ruševina izvlače žrtve.
– U bolnici mi nisu dali da uđem, već mi je jedan prijatelj rekao da je Vladanu jedna ruka bila otkinuta, a da je drugom čvrsto držao Marka. Od tog dana otac i majka više nisu ni živeli, samo su disali. Televizor nije upaljen za očeva života, a umro je 2013 – drhtavim glasom priča Dejan.
On je prethodnih dana, uz pomoć nekoliko ljudi, pomogao onima kojima je bilo najteže
Stanovnici Pančeva i okoline (oko 100.000 ljudi) ostali su u petak bez vode, i to dva sata pre najavljenog termina. Pančevci su nekako uspeli da obezbede zalihe, ali je, nažalost, bilo i starih i bolesnih građana koji sami nisu mogli do vode neophodne za najosnovnije potrebe.
Ipak, njima je u pomoć pritekao Miša Sekulić, mladić iz Pančeva, koji je za ove ljude heroj, jer je organizovao akciju sa ciljem da se bolesnima što pre obezbede zalihe vode.
On je prethodnih dana, uz pomoć nekoliko ljudi, pomogao onima kojima je bilo najteže.
– U Banatskom Brestovcu smo obezbedili zalihe vode ženi koja je bolesna i nepokretna i ne može da ode do cisterne, niti je mogla juče da obezbedi rezerve vode. Uspeli smo baki da pomognemo kratkoročno, ali imam planove da joj pomognem dugoročno. To je bio najteži slučaj na koji smo naišli. Nekoliko sati nakon akcije, i dalje sam bio potresen. Ona živi sama u oronuloj kući. Nema struju, grejanje, niti minimalne uslove za normalan život – kaže Miša.
Dodaje da će se postarati da nepokretnoj starici u nekoj od narednih akcija obezbedi bolje uslove.
– Treba da joj se uvede struja, grejanje, da joj se popravi kuća, obezbedi nega – navodi mladić.
Priča i da želi da pomogne što većem broju ljudi.
– Nažalost, velikom broju ljudi koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme je potrebna naša pomoć. Mislim da je za ovu radnju dovoljna samo volja da se pomogne drugim ljudima kojima su u ozbiljnim zdravstvenim i finansijskim problemima – ističe sagovornik.
Ovaj mladić kaže i da je svojim primerom želeo da podstakne i druge da preduzmu iste mere, odnosno pomognu onima koji su, nažalost, bolesni.
Miša Sekulić je, inače, od 2011. godine član Rotarakt kluba u Pančevu i od tad pomaže onima kojima je pomoć preko potrebna.
– Smatram da je pomaganje drugim ljudima normalna stvar i da nije potrebna nikakva ideja osim da čovek poseduje volju – poručuje ovaj mladić.
Malo se našalila!
Pevačica Marija Šerifović nedavno je postala jutjuberka, a najnovijim snimkom privukla je veliku pažnju.
Naime, Marija je snimila video u kom su njeni pratioci imali priliku da joj postavljaju pitanja, a jedan nepoznati muškarac napisao joj je:
– Hoćeš da se udaš za mene – glasilo je pitanje, a pevačica se našalila i odgovorila:
– Imamo dogovor – odgovorila je Marija i nasmejala je mnoge, dok su joj neki čak i čestitali.
ŽIVOTNA priča nesvakidašnja za savremeno doba. Baranka Maja Tomić sa 35 godina, ima iskustvo dva života – duhovnog i svetovnog. Trebalo joj je vremena da objedini dva sveta, da bi bila sigurna u sebe.
Posle decenije koju ju provela u manastiru, od svoje 13. do 23. godine, bavi se nesvakidašnjim zanimanjima – dadilja, pojac, predavač veronauke. Pored posla, hobi su joj knjige koje čita na tri strana jezika – ruskom, engleskom i italijanskom, a broj pročitanih dela broji se hiljadama. Sve ovo dobija još veću dimenziju ako se sagleda činjenica da je praktično prekinula školovanje u 7. razredu, ali uporna i ambiciozna mlada žena sve je nadoknadila. Dostigla je više od prosečnog. Danas radi kao dadilja, voli decu i posvećena im je, a sa ponosom kaže da je decu koju čuva naučila strani jezik.
KAKO se Maja kao 13-godišnja devojčica našla u manastiru, gde je provela deo detinjstva i adolescencije? Deca maštaju, imaju razmišljanja, želje za budućnost, ali sa 13 godina ipak nemaju spoznaju jasnoće života.
– Priča koja prethodi odlasku u manastir je duga i praktično je od mog rođenja. S godinama se gradio taj moj unutrašnji podsticaj ka manastirskom životu. Kao deca, sa roditeljima smo odlazili u manastir Reževići i taj susret je bivao sve češći. Moj odlazak u manastir dogodio se godinu dana pošto je tetka, lekar, pošla u manastir Ravanicu. Ta moja želja postala je realna, i mada sam tada bila dete želja je dugo tinjala, ali nije mi se činilo da je rano. Roditelji su uticali. Odlazim u isti manastir u kome se moja tetka zamonašila – priča svoju životnu priču Maja Tomić.
Uz manastir Ravanica postoji ustanova za decu ometenu u razvoju. Moja tetka, lekar, je bila načelnica. Mi smo odlazili i pomagali. Moj susret sa negovanjem, pomoći, obrazovanjem, već tada je ukazao na neke svetove i prirodno je došla ta potreba da radim sa decom.
– Deca sa kojom provedete vreme, utkate sebe, ne zaboravaljaju vas. Stalno dobijam pozive, nikada moj rođendan ne zaborave. Postali su dragi prijatelji. Rad sa decom nikada ne može biti samo posao. To je posebna posvećenost. Uživam u poslu dadilje, i uz čuvanje dece, što je primarni deo, svako dete sam naučila da govori strani jezik. Imamo obostranu radost učenja..
Deset godina Maja je provela u manastiru Ravanica, živela potpuno drugačijim životom od svojih vršnjaka, nije doživela prve dečje simpatije, ali ima druga sećanja…
– Prvo osnovno obrazovanje pamtim po međusobnoj ljubavi, po izuzetnom poštovanju, disciplini koja nije bila osnovana na autoritetu već na ljubavi. Hijerarhija, naravno, postoji i bilo je mnogo različitih generacija u to vreme, u manastiru Ravanica. Mati Zinovija je isto sa 12 godina došla u manastir, a kad sam je stigla imala je 72 godine. Većina sestrinstva starijih godina je praktično ceo život provela u manastiru. Možda sam ja bila poslednja generacija devojaka koje su dolazile maloletne u manastir.
Prihvatile su me kao dete, ali i kao buduću monahinju – priseća se Maja.
KOLIKO joj je, kao iskušenici u manastiru u periodu od jedne decenije, nedostajao porodični dom – roditelji, dve sestre, petorica braće.
– Mene su roditelji doživljavali kao sveću, koja gori za dobrobit i zdravlje naše porodice. Uvek su to doživljavali kao da su svoje prvo dete dali Bogu. Ta misao mi je mnogo značila u životu. Ja sam u manastiru dobila drugu porodicu, koja nije bila utopijska, bila je stvarna. Žal za porodicom nisam osećala, a moj život u manastiru je imao smisao i davao je drugu, uzvišeniju notu. U 10 godina više sam razmišljala, to što nismo odrastali zajedno učiniće da smo manje poznati jedni drugima, a i jeste bio jedan od izazova sa kojim sam kasnije morala da se suočim – iskrena je ova Baranka.
“Jedno od osnovnih manastirskih postulata je poslušanje. Ako sam u nečemu bila dobra – to je poslušanje.”
– Osvestite se da ste dobili dar slobode. Odreknete se svoje slobode a zauzvrat dobijete drugu, duhovnu slobodu. To je prirodna razmena. Moje tegobe su dobijale smisao, moje učenje nije bilo lineralno, bilo je uzvišeno. Doživela sam veći atak na slobodu zapravo kasnije, kada sam je praktično imala, nego onda kada sam je dala drugima. Poslušanje je dati vlast nad svojom slobodom, slobodno u ljubavi, u poslušanju – kaže Maja.
Spremala se, kaže, za celoživotni manastirski staž. Međutim, sa 23 godine izlazi iz manastira, iako je uobičajeno da devojke tih godina tek ulaze u manastire…
– Stvari su počele da se menjaju kada je preminula monahinja Zinovija, a na njeno mesto je došla mlada obrazovana monahinja – teolog po obrazovanju. Ona je videla u meni potencijal koji tada nisam mogla da prepoznam. Ogromna manastirska biblioteka od 7.000 naslova bila je moje omiljeno mesto. Za deset godina pročitala sam više od polovine tih knjiga. Dopadao mi se život kada čovek nije zaokupiran nepotrebnim stvarima, ostaje mu svet duševnih sila, koji sam ja usmerila na učenje. Mislila sam da takav život ne mogu imati nigde. Kao dete dala sam slobodu i bila oslobođena u duševnom spokoju, a kada “dobijete” slobodu, shvatite koliko ste sputani onim što vam nameće svakodnevica, borba da opstanete – objašnjava Maja svoje poglede na život u manstiru.
DOGODILO se da, opet, upliva u vode života izvan manastira, ali ljubav prema crkvi – ne prestaje.
– Predavala sam veronauku u Ulcinju, pri crkvi. Želela sam da napredujem. Znanje koje dolazi iz duhovnog sveta, asketske literature, meni mnogo ne pomaže i shvatila sam da moram da se fokusiram na ono što je život, čime ću biti socijalno prihvatljiva.
Fokusirala sam se na učenje stranih jezika. U 23. godini vratila sam se svetovnom životu, obrazovanju i završila osnovnu, srednju, pa sam upisala Fakultet, italijanski jezik i književnost – kaže Maja.
Na pitanje kakav je je bio susret sa svetovnim životom, poredi to sa odlaskom Adama iz raja.
– Spoznaja da sam samo čovek. Da nema, i ne može opstati ona čistota uma, ne može biti one stvarne slobode, to je bio susret sa realnošću. Kada živite okruženi ljudima koji imaju uzvišeni cilj, susret sa drugom vrstom ljudi koje pokreću drugi ciljevi, materijalni, telesni, je bio bolniji. Taj susret je bio suroviji – kaže sagovornica “Novosti”.
Što se tiče društveno-komunikacijskih veština, potreban joj je bio veliki rad.
– Krenulo je moje interesovanje za socijalne teme, religijsko-filozofske teme, za unutrašnje usavršavanje. Lako se dolazi do informacija preko interneta. Mislim da je u čoveku toliki potencijal, da prosečan čovek sa željom da uči – može sve da nauči.
Slobodna volja da izaberemo, da budemo najbolja verzija sebe. I to je potrebno naučiti. Izgrađivanje sebe na najbolje načine – zaključila je Maja Tomić.
B. Č. (39) još 2016. godine prijavila je policiji da su je muž, kum i njegov drug silovali, maltretirali i tukli u jednoj kući u Vojvodini, i to pred njenim maloletnim sinom. Iako je prošlo više od dve i po godine od tada, u tužilaštvu u Novom Sadu kažu da ovaj krivični postupak još u fazi istrage?!
Ove jezive optužbe njen muž, kum i njihov prijatelj su negirali.
Stravičan zločin dogodio se 26. juna 2016. godine u vikendici nedaleko od Fruške gore.
– To što se dogodilo mojoj ćerki je zločin nad zločinima – rekao je M. Č. njen otac za “Srpski telegraf”.
On je ispričao da je tog kobnog dana njen muž od koga je pobegla jer ju je tukao, došao kod njih kući, a kada je nije tu pronašao uzeo je njihovog desetogodišnjeg sina i uputio se ka vikendici u kojoj se ona krila.
– Ona je bila tako kako bi se sakrila od muža koji ju je deset godina svakodnevno tukao. On je bio u društvu kuma, koji je krstio mališana, i još jednog njihovog poznanika. Kada su videli da moja ćerka nije u kući sva trojica su se uputila ka vikendici i sa sobom su poveli mog unuka – ispričao je M. Č. On je dodao da su je potom sva trojica silovali i to pred dečakom koji je sve gledao.
Kako je i nesrećna žena, nakon horora koji je doživela, ispričala za “Blic”, muž joj je rekao da “dečak treba da vidi kako se to radi sa ženama”.
– Batine su bile svakodnevne. Bez razloga me je tukao, samo sam ga ponekad pitala za platu. Cela njegova porodica je to znala. Ćutala sam, jer je pretio da će ubiti i mene i dete. Udarao me pesnicama, šutirao, tukao tušem po glavi, sipao mi vruću supu na glavu, gasio mi pikavce po telu, burgijom me bušio po telu, razbijao čaše o glavu, stavljao mi ljute paprike u nos – opisala je B. Č. torturu kroz koju je prošla.
Ipak B. Č, nikada nije potražila pomoć lekara niti prijavila supruga policiji, kako kaže, „iz straha“, što istražnim organima otežava posao.
– U junu me je prebio, pa sam pobegla u vikendicu. Tu me prvo on silovao, zatim kum i na kraju njihov drugar. Kada su završili, muž me je istukao i nabio mi džak na glavu. Ubacili su me u gepek i doveli kući – priča ona.
Sin govorio o hororu
O nasilju je progovorio njen sinčić, nakon čega je njen otac B. Č. u oktobru pozvao policiju potpuno šokiran.
– Fenom joj je palio oči, čupao kosu, čekićem za meso ju je udarao po licu, pesnicama u nos, izbio joj zub, hteo je izbosti nožem, jela je izmet. Mrzeo sam ga i plašio ga se – rekao je dečak policajcima i dedi koji je tada prvi put saznao za nasilje.
Policija je još pre dve godine saslušala njenog supruga i dvojicu njegovih prijatelja po prijavi za nasilje u porodici i silovanje, i prosledila prikupljene informacije tužilaštvu.
M. Č. je za “Srpski telegraf” ispričao da pakao kroz koji je njegova ćerka prošla, uprkos svemu, još nije dobio sudski epilog.
– U policiji u Inđiji postoji krivična prijava, a tužilaštvo ne reagje. Nema kome se nismo obratili za pomoć, ali niko nije prstom mrdnuo – kaže nesrećni čovek i dodaje da neće stati dok se ovaj slučaj ne reši.
U Višem javnom tužilaštvu su za ovaj medij rekli da je postupak i dalje u fazi istrage?!
Ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović izbaciće ženu Vuka Draškovića Danicu iz Odbora direktora NIS-a
Ministarstvo rudarstva i energetike, na čijem je čelu Mihajlovićeva, predložilo je da se iz Odbora direktora Naftne industrije Srbije promene svi srpski članovi jer su dugo na tim funkcijama.
Kako se saznaje predlog je došao na red jer se smatra da direktori koji su dugo na funkcijama u Odboru nemaju nikakav učinak.
Ministarstvo koje vodi Zorana Mihajlović poslalo je prošle nedelje predlog da se iz Odbora direktora Naftne industrije Srbije (NIS) smene svi srpski članovi Danica Drašković, Dragutin Matanović i Dejan Radenković, saznaje Kurir.
Prema informacijama koje je objavio ovaj medij žena Vuka Draškovića zarađuje 771.000 dinara mesečno u Odboru direktora Naftne industrije Srbije.
Retke su situacije u kojima neko priskoči u pomoć kada vidi da drugu osobu maltretiraju, a ovaj snimak prikazuje baš takvu situaciju.
Baka je ulični prodavac koju su napadali inspektori, jer njen štand zauzima previše prostora.
Za njih je to možda velika stvar, ali definitivno nije razlog da napadaju ovu stariju gospođu. Zbog toga je u pomoć priskočio njen mali unuk koji je branio svoju baku. U jednom trenutku je došlo i do toga da je uzeo sa poda metalnu cev kojom je pokušavao da otera one koji napadaju njegovu baku.
Kakva srčanost na delu, neverovatno. Snimak jeste malo stariji, ali je neprocenjiv.
Pogledajte:
(Izvor: espreso.rs)
Njena borba mnoge je inspirisala.
Pevačica Azra Kolaković poznatija pod umetničkim imenom Dona Ares preminula je pre tri godine nakon duge i iscrpne borbe protiv zloćudne bolesti.
Dok se borila sa tumorom koji joj se čak nekoliko puta vraćao, imala je podršku celog regiona, od estrade do fanova, pa čak i onih ljudi koji nisu slušali njenu muziku, već ih je osvojila svojom borbom.
Kada je preminula, ceo region je oplakivao, a danas, tri godine kasnije, niko ni ime da joj spomene. Tek ponegde na društvenim mrežama može se videti po koja objava posvećena Doni, sačuvana kao uspomena na nju.
Ipak, kao da je sada već pala u zaborav i ona i njena muzika i sve što je uradila u karijeri.
Roditelji dečaka kažu da je reč o prevari, te da su slučaj prijavili policiji
Malenom dvogodišnjaku Aleksi Radojičiću iz Užica, operisan je početkom decembra tumor na mozgu u Klinici za neurologiju u Beogradu. Operacija je, srećom, dobro prošla, a dečak je nastavio onkološki lečenje primenom zračne terapije.
Njegovi roditelji Verica i Veljko Radojičić trenutno se nezaposleni i novčana pomoć im je preko potrebna. Uz sve to, oni su i podstanari i imaju bebu staru nekoliko meseci. Zbog toga su pomoć zatražili javno, putem društvenih grupa, a fotografije malog Alekse zloupotrebila je V. J., predstavljajući se medijima lažno kao njegova majka kojoj je novac preko potreban, navodi Telegraf.rs.
Naime, ona je navela identične podatke kao i pravi dečakovi roditelji, osim što je, umesto ispravnog žiro računa porodice Radojičić, dala svoj koji se nalazi u Poštanskoj štedionici. Redakciji se obratio i navodni otac malog Alekse koji je molio za pomoć i izdiktirao drugačiji žiro račun. Inače, od juče on se ne javlja na telefon, povremeno ga uključi, ali ga isključi opet.
Roditelji dečaka kažu da je reč o prevari, te da su slučaj prijavili policiji.
– Pre nekoliko dana se u medijima pojavio žiro račun koji nije naš. Ispravan i jedini račun za pomoć Aleksi je 160-5300101894128-78 u banci Intesa. Užice je mali grad, ljudi su ubrzo videli da žiro račun koji je negde objavljen, na raznim portalima – nije naš – navodi Aleksina majka.
Ona dodaje da je većina para, najverovatnije, legla na pravi račun jer se brzo odreagovalo.
Kako kaže dečakov otac Veljko, već posle nekoliko sati od objavljivanja tuđeg računa, videli su da je reč o prevari neke druge osobe.
– Slučaj sam prijavio policiji. Šta da vam kažem… Bili smo u šoku i supruga, i ja kada smo videli. Neko koristi tuđe bolesno dete… Čak je negde i napisala da ima ćerku staru koliko i našu, to je videla u našoj objavi, jedino je stavila da se devojčica zove Lena, jer nije znala pravo ime deteta. Naša se ćerkica zove Marina – objašnjava Veljko.
“Odsekle su mi se noge kad sam video dete u bolnici”
Aleksin otac vrlo je emotivno doživeo to što je neko želeo da zaradi na bolesti njegovog deteta.
– Još je to teže jer smo i supruga i ja nezaposleni… Nemam reči. Aleksa ima još desetak terapija i novac je tome namenjen… Njegovo zdravstveno stanje je promenjivo. Nekad je nervozan, bude mu muka… Sad je u nekom mirnom periodu. Posebno nam je sve to bilo teško jer je supruga bila trudna kada smo saznali. Taj prvi momenat kada smo saznali… Noge su mi se odsekle kad sam ga video u bolnici. Nisam mogao osam dana ništa da jedem – drhtavim glasom će Veljko.
Kako bi se Aleksa što lakše oporavio, novac možete da uplatite na račun 160-5300101894128-78, Banca Intesa.
Iz Policijske uprave Užice kažu da je slučaj prijavljen policiji 20. decembra i da je predat Osnovnom javnom tužiocu, te da su u toku dalje provere.