fb

DIPLOMIRANI inženjer Milan Radojičić (56) iz Crne Trave već trinaest dana na glavnoj beogradskoj štrafti, Knez Mihailovoj ulici, sa tablom oko glave drugi put traži posao dostojan diplome, karijere i stečenog znanja.

Transparentom koji u vrelim letnjim danima nosi i po osam sati dnevno pokušava da skrene pažnju poslodavaca i zaradi za nešto više od kore hleba, koju trenutno dobija u manastiru Svetog arhangela Stefana u Slancima, nadomak prestonice.

Iako se Ministarstvo saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture svakodnevno hvali brojkom od preko 61.000 aktivnih gradilišta u Srbiji, poražavajuće deluje činjenica da posla za čoveka koji je svoju stručnost dokazao na gradilištima u Nemačkoj i Švedskoj još uvek nema. Čak ni licenca koju mu je upravo izdalo resorno ministarstvo i savršeno znanje dva strana jezika, što je jasno naglašeno na tabli koja prekriva gornji deo njegovog tela, izgleda da je dovoljno samo za razočaranje i sažaljenje brojnih sunarodnika i znatiželjnih turista.

– Bio sam zaposlen prošle godine tri meseca u jednoj firmi iz Beograda, ali je podizvođač hteo da radi mimo predviđenog projekta, što nisam dozvolio i na kraju sam u njihovoj svađi ispao kolateralna šteta. To su moja načela i ne odstupam ni pedalj od njih – decidirano tvrdi Radojičić. – Ove godine sam mesec dana bio zaposlen kao šef gradilišta, ali su ispale komplikacije oko plaćanja i napustio sam posao. Iako mi u manastiru u Slancima koliko-toliko pomažu, to je samo puko preživljavanje, ako se uopšte može nazvati tim imenom. U bezizlaznoj sam situaciji, bez dinara u džepu, a sa velikim teretom na leđima.

Da su neka davno prošla vremena, o poštenju i principima Milana Radojičića pričalo bi se kao o normalnim ljudskim načelima, ali su oni danas tolika retkost da ih je potrebno stalno isticati. Sve ponude koje je dobio ovih vrelih avgustovskih dana nisu bile zadovoljavajuće, štaviše mnoge su ga vređale. Kako nam priča, ima onih koji zastanu i teška životna priča čoveka iz Crne Trave im natera suze na oči, ali i onih koji misle da ništa ne zna, jer uhlebljenje traži kod čuvene Delijske česme u centru Beograda.

– Posao koji mi je skoro ponuđen u Nemačkoj morao sam da odbijem jer nemam porodicu, oca, majku, živim totalno sam, a na crno ne bih pristao nikada da radim – potresno priča. – Više od sto firmi dobilo je moju biografiju i radno iskustvo, a još od 2012. pokušavam da se na duži period zaposlim u rođenoj zemlji. Trenutno ni koru hleba ne mogu da priuštim, sitog me samo drži poštenje i dobra volja sestara manastira Sveti arhiđakon Stefan u Slancima.

nim znanjem engleskog i nemačkog jezika, pet licenci i odličnim poznavanjem projektovanja zgrada, mostova i tunela poslodavci u Srbiji nisu imali sluha za njega. Krov nad glavom i stalan posao pronašao je kod braće preko Drine, a u Republici Srpskoj bio je do 2012. godine.

– Ekspert sam za urbanizam, projektovao sam 42 kapitalna projekta i 120 kuća, što u Srbiji, što u inostranstvu. Najveći projekti su mi devet lamela od 48.000 kvadratnih metara, Tržni centar “Pevec” u Banjaluci gde sam bio šef nadzornog tima, hotel u Tesliću… – predugo bi trajalo svo Milanovo nabrajanje. – Ostao bih tamo, ali su dve firme za koje sam projektovao otišle pod stečaj. Radio sam sa najvećim ekspertima za tunele i mostove na ovim prostorima, kao i za profesorom Dejanom Lukićem. Neverovatno da to sve ne zavređuje ničiju pažnju.

Milan Radojičić prihvatiće da radi bilo kakav projekat, samo da sve bude legalno i transparentno, jer drugačije ne ume. Sa nadom da će iz drugog pokušaja Delijska česma biti srećne ruke, a broj telefona na transparentu doći do prave osobe, ponovo je na grudi okačio “oglasnu tablu” i stao nasred Knez Mihajlove ulice, u nadi da su, ipak, diploma i poštenje i dalje na ceni.

Teško povređenu Violetu na rukama sam nosio do bolnice. U jednom trenutku sam osetio kako se opustila, tada sam shvatio da mi je ćerka mrtva, rekao je Dragiša Jošić, otac ubijene devojke

Violeta je stravično krvarila, ali je bila živa. Dok sam je u naručju nosio ka bolnici u Koceljevi, osetio sam da je umrla. U tom trenutku ubica mi je prošao iza leđa i mirno rekao: “Znam ja gde treba nož da zabodem.”

Ovako za Informer započinje priču Dragiša Jošić (51), otac Violete Jošić (19), koju je u nedelju u porodičnoj kući u selu Batalage kod Koceljeve ubio Dušan Petronijević (33). On je devojci čak 15 puta zabo nož u vrat jer nije mogao da podnese to što nisu više bili u vezi.

Planiran za zeta

– Dušan je došao do kapije i rekao da želi da sačeka Violetu jer ima iznenađenje za nju. Pustio sam ga da uđe, nisam znao da njih dvoje nisu više bili u vezi. Vidite, Dušan je nebrojeno puta bio kod nas u kući. Sedeli smo i ponekad pili zajedno. Mislio sam to je to, on će mi biti zet – kaže Dragiša.

Neutešni otac navodi da je Violeta kobnog jutra došla s posla i da ju je Dušan dočekao kod kapije.
– Ušli su u sobu i ubrzo se začuo krik: “Nemoj, Dušane, molim te!” Supruga Ljiljana, Violetina maćeha, prva je uletela u sobu i videla kako Dušan sedi na mojoj jedinici i silovito u nju zabada nož. On je unezvereno pogledao Ljiljanu i krenuo ka njoj, ali je ona izletela iz sobe i počela da me doziva – priča Dragiša i dodaje:
– Odmah sam utrčao u sobu i video da krv šiklja iz moje Violete. Izgubio sam razum. Podigao sam je sa poda i otrčao do automobila. Stavio sam je na prednje sedište, na zadnje je sela Ljiljana, a sa njom i Dušan, koji je držao nož u ruci. Da me sad pitate kako se on našao tu, ja zaista ne bih znao da vam kažem.

Violetin otac je ispričao da je, vozeći do bolnice u Koceljevi, sve vreme pokušavao da pomogne ćerki.

Vadio krv iz usta

– Jednom rukom sam držao volan, a drugom sam joj iz usta vadio krvave ugruške. U jednom trenutku sam primetio da joj je jedna noga omlitavila i da je pala na menjač. Kad smo stigli u Koceljevu, Violeta je još bila živa, ali je ubrzo preminula. Nažalost, nisam dovoljno brzo stigao u bolnicu da spasem život mojoj jedinici. Za ovo što je uradio ne postoji dovoljno stroga kazna za Dušana – rekao je neutešni Dragiša.

Ljiljana Josipović, maćeha ubijene devojke, istakla je da je Violeta bila dobra, vesela i vredna devojka.
– Pre desetak dana se zaposlila u fabrici sokova “Rauh”. Dušan i ja smo planirali da joj kupimo automobil kako bi lakše stizala do posla. Strašno je sve ovo – rekla je Ljiljana.

Violeta Jošić biće danas sahranjena na lokalnom groblju u njenom rodnom selu Batalage. 

Pretnje ubici

Na Fejsbuk profilu osumnjičenog Dušana Petronijevića juče su osvanuli brojni pogrdni komentari.
“Majmune smrdljivi, što ubi tu jadnu devojku. Gori u paklu, ološu glupi. Smrtna, momentalno. Nema suđenja, smrtna kazna za ovakve monstrume. Nju ništa neće vratiti, a životinja ne treba više da živi”, samo je jedan od komentara.

Detinjstvo provela u nemaštini.

Gordana Goca Lazarević prvi put u karijeri otvorila je dušu i ispričala bolne detalje iz mladosti koji je prate i danas kada je ostvarena žena i kada može sebi sve da priušti.

Ona se kroz suze prisetila vremena kada je kao devojčica živela u nemaštini bez roditeljske ljubavi, kada je svaki dan za obrok imala samo paštetu i hleb.

– Dok nisam počela da živim samostalno, namučila sam se mnogo. Sve je bilo surovo. Mama i tata su trbuhom za kruhom otišli u inostranstvo. Ostavili su mene i brata kod strica i strine. Onda je i strina morala da ide da radi, pa je ostavila mene i brata u kući u šumi sa jednim neuglednim čovekom da nas čuva. Nije se presvlačio po deset dana. Mi smo preko nedelje mazali pašteticu i margarin na hleb. Nismo znali ništa drugo. Dok strina ne dođe. Otud i moj gastritis, koji vučem od ranog detinjstva. Moram da kažem da nikada nismo bili gladni. Čokoladu smo kupovali jednom mesečno, ono malo životinjsko carstvo – rekla je Goca kroz suze u emisiji “Glamur specijal”, a onda je ispričala najbolniji momenat iz svog detinjstva, kada je njena mama stradala u saobraćajnoj nesreći kada se vraćala kući kod svoje dece.

– Mama nije mogla da izdrži bez nas, bila je mnogo tužna. Jedva je izmolila tatu da se vrate. U saobraćajnoj nesreći pri povratku je poginula. Nikada više je nisam videla. Uvek sam posle toga imala snove da se mama vraća. Decenijama sam je prizivala. To je bio proizvod moje mašte i prizivanja. Nekada sam je prepoznavala, a nekada ne. Tata se nakon toga nezvanično ženio nekoliko puta. To su bile neke žene koje su bile grube prema nama. Kada je jedna od njih došla, smislila sam srednju školu koja ne postoji nigde u blizini da pobegnem da ih ne gledam. Otišla sam u Beograd – rekla je Goca. – Nedostajala mi je majčinska ljubav. Kada su bili roditeljski sastanci, sama sam odlazila na iste, a onda sam gledala sve one majke i maštala sam koja bi volela da bude moja majka. Tako sam gledala i profesorke i nastavnice – ispričala je folk zvezda sve vreme brišući suze, koje su same navirale jer se prisetila rane mladosti i bolnih momenata iz života koji su na nju ostavili neizbrisiv trag.

Foto: Alo!/Masanori Jošida

Goca Lazarević je sa 15 godina, kada je otišla u Beograd, živela kod rodbine svoje maćehe. Oni su imali sina jedinca, koji ju je svakodnevno tukao iz ljubomore.

– On je bio razmažen i svaki dan me je tukao. Nije voleo što sam ja tu. Jednom, kada me je ozbiljno udario, vratila sam mu. Tada mi je njegova mama rekla da tražim drugu kuću. Spakovala sam stvari u kartonsku kutiju i pošla sam da tražim tetku. Znala sam samo da radi kod Liona u nekom bifeu. Jedva sam je našla. Od tog momenta sam živela kod tetke Rade u jednoj čatmari – rekla je iskreno pevačica.

Goca Lazarević prvi put je javno progovorila i o tome kako je upoznala 16 godina starijeg kompozitora Milutina Popovića Zahara, sa kojim je bila u braku, u kom su dobili sina i ćerku.

– On je za mene bio jedan čika-bauk, ali je vodio brigu o meni. Gledao je šta ja radim, gde spavam. Nisam znala šta se iza toga krije. To nije bila ljubav na prvi pogled, ali blizina je učinila svoje. On je imao više iks faktora. Šarmirao me je na poeziju. Bio je šarmantan, taj deo njega i danas volim. On je bio moj prvi poljubac, prvi muškarac, prvo iskustvo, sve prvo. Moj učitelj. Od njega sam mnogo naučila – rekla je ona.

Foto: Alo!/Rajko Ristić

Živela u kući bez struje!

Goca je devedesetih godina odlučila da napusti supruga Milutina Popovića Zahara i sa dvoje male dece otišla da živi u stravičnim poslovima.

– Otišla sam sa decom i sve sam ostavila. Otišla sam u jednu nezavršenu kuću koju smo pravili. Bez struje, bez telefona. To je bilo strašno. Bez ičega. Ništa nisam imala unutra. Kupila sam krevet, imala sam jedan televizor i jedan tranzistor. Bilo je mnogo teško. Plakala sam svaki dan posle razvoda – rekla je Goca.

NA NOVOM groblju u Prnjavoru, od ponedeljka 21. decembra, počivaju supružnici Vlado (78) i Anđelka (76) Preradović, koji su otišli sa ovog sveta-u istom danu!

Umrli su istog dana posle 50 godina braka i zajedničkog života, u razmaku od tri sata. To stoji u zvaničnoj medicinskoj dokumentaciji, dok njihovi najbliži srodnici veruju da su ih „delile minute“.

Preradoviće, koji su važili kao jedan od simbola zajedništva i idlične ljubavi, zauvek je, tek, rastavila bolest-pošast, pod kojom kleca gotovo cela planeta. Rastavljene u dve zdravstvene ustanove u Banjaluci, oboje ih je pokosila-korona virus.

Zabeleženo je da je, 20. decembra, prva preminula Anđelka, tri sata iza ponoći. Tri sata kasnije, 6. ujutro, u dokumentaciji UKC RS stoji da je podlegao i Vlado.

Život ovog bračnog para, kako kažu njihovi sinovi Dragan i Radovan, odlikovali su veliko zajedništvo i ljubav. Vlado je bio dugogodišnji direktor ovdašnje tvornice nameštaja „Standard“, da bi potom dobar deo radnog veka zajedno proveli u prnjavorskoj Šumariji. On kao upravnik a ona blagajnik.

Tu s godinama raslu ljubav i vezanost dodatno su samo rasplamsali penzionerski dani, koje su, istovremeno čuvajući se i bežeći od korone, provodili na obroncima Ljubića, na imanju u Donjim Vijačanima. I tu je, kako je posebno isticao, Vladi desna ruka bila nerazdvojna saputnica Anđa, u proizvodnji meda iz 100 košnica.

Fatalnim virusom pogođeni su po silasku u Prnjavor.

Sinovi Dragan i Radovan, kažu, za „Novosti“, da se jedino pozdano zna da je majka Anđelka u 3 sata stavljena na aparate i da se ne zna koliko je još tačno bila živa do 6 časova kada je Vlado preminuo.

-Mi, njihova deca, kao svedoci njihove bezgranične vezanosti i ljubavi, verujemo da su i u tim poslednjim trenucima jedno bez drugog bili svega nekoliko minuta. Uverni smo da je, kojim slučajem, jedno od njih čulo da je umrlo ono drugo, da bi istog trenutka i njegovo srce stalo. Ništa nije slučajno. Očito je da su osetili da im se kraj bliži i da su tako otišli sa ovog sveta-kazali su nam Dragan i Radovan kraj odra svojih ponos roditelja.

Uz sinove i snahe, iz njih je ostalo šestoro unučadi, kao i ostala mnogobrojna rodbina i prijatelji.

JEDINSTVEN SLUČAJ LjUBAVI I ODLASKA

OPELO bračnom paru Preradovića, uz mere predostrožnosti i oproštajnu besedu, služili su Duško Drinić, protojerej-stavrofor prnjavorski i sveštenik štrbački Jeftimir Predrag.

-Ovo je ovakav prvi i nesvakidašnji slučaj, u mojoj 23 godine dugoj službi, služenja opela i predstavljanja Bogu supružnika upokojenih u istom danu. Znam ih kao uzorne parohijane i 51 godinu u braku. Položeni su u istu, zajedničku grobnicu-kaže, za „Novosti“, prota Drinić.

Tek rođenu bebu ostavljenu u kontejneru pronašao je jutros penzioner Slobodan Cvetković iz beogradskog naselja Žarkovo, odmah je alarmirao policiju i Hitnu pomoć, a detalji koje nam je otkrio pokazuju da je novorođenče samo pukim sticajem srećnih okolnosti preživelo.

Cvetković je rano jutros izašao da prošeta psa, a kada je njegov izmet hteo da baci u đubre, i približio se kontejnerima čuo je da iz njega dopire zvuk, koji je opisao “kao neko stenjanje”.

– U prvom trenutku pomislio sam da je neka mačka upala u kontejner. Počeo sam da pomeram đubre ne bi li je pronašao i oslobodio, a onda sam ugledao zatvorenu kesu iz koje se taj zvuk čuo. Otvorio sam je u ugledao bebu, tek rođenu, bila je još sva krvava – vidno uznemiren ispričao nam je ovaj penzioner.

Kako je rekao, kada je kesu otvorio beba nije plakala, već je samo stenjala.

Šokiran i potresen prizorom, odmah je otrčao u stan, koji se nalazi u neposrednoj blizini kontejnera, ispričao supruzi šta je video i odmah pozvao Hitnu pomoć i policiju.

Potom je, kako je rekao, zajedno sa suprugom otišao ponovo do kontejnera.

Kako saznajemo, bebu u prvom trenutku niko nije smeo da uzme, jer su se plašili da je ne povrede, ali je dobra okolnost bila ta što su Hitna pomoć i policija došli neverovatno brzo, posle svega nekoliko minuta.

Tada su videli da je reč o tek rođenom dečaku, koji je na sebi još imao pupčanu vrpcu i posteljicu i da je bio sav krvav, što ukazuje na to da je u kontejner ostavljen neposredno po rođenju.

Plač se čuo još oko pet sati ujutru

Ovaj par, kao i ostale komšije, svedoče da su još oko četiri, pet sati čuli bebin plač, ali su svi pomislili da je to beba iz komšiluka, jer u zgradi imaju malo dete.

– Pomogao bih i mačetu i kučetu, a kamoli detetu. Nije mi palo na pamet da ću u đubretu pronaći bebu. Sve ovo me je mnogo pogodilo. I sam imam četvoro unučadi, od kojih je jedna beba – ispričao je za “Blic” penzioner Cvetković koji nije mogao da sakrije suze.

Srceparajući prizor muža i žene koji se rastaju na autobuskoj staniciu Tuzli, za tren oka se proširio društvenim mrežama, dirnuvši ceo regon.

Fotografiju je objavio Fejsbuk korisnik Irdin Bećirović, koji je u opisu objave istakao da mladić ostavlja suprugu i dete kako bio otišao u svet da bi zaradio onoliko koliko u BiH nije mogao, da bi svojoj porodici priuštio bolji život.

Dete, kaže, nije svesno da tata odlazi, već je bilo nasmejano i nosilo plišanog medu na stanici, dokotac u tim trenucima nije mogao da sakrije suze.

– U prizoru koji je trajao nekoliko trenutaka mnogo je testova koji nisu položeni. Pade na testu ono jako muško, prsi se, da bi na kraju pustio suzu. Ustvari ko da je bitno koliko si muško, ostavljaš nešto za šta se živi, kome je bitno koliko si muško. Pade država na testu, ona država koja treba da nas sve zagrli kako bi bili na okupu, ona država koja treba da kaže: “Vi ste naši sinovi ovde je vama mesto”. Palo je svašta nešto, ali ništa tako bolno kao rastanak – napisano je, između ostalog, na pomenutom profilu.

Muškarac (42) iz Ukrajine zvani Vitalij silovao je sopstvenu majku pošto mu je ona priredila žurku kako bi proslavili njegov povratak iz zatvora, piše Daily Mail. 

Vitalij je, kako prenose mediji, majku napao i silovao dok je ona spavala u dnevnoj sobi. 

On je odslužio dugogodišnju zatvorsku kaznu jer je ranije prebio čoveka nasmrt, a oslobođen je nedavno i došao je da poseti majku. 

62-godišnja žena se obradovala povratku sina i organizovala mu je žurku kako bi proslavili njegov povratak, ali on ju je napao u toku noći. 

Vitalij je uhapšen pošto ga je policija pronašla kako se kriju u kukuruzištu, i očekuje se da će i narednih pet godine provesti u zatvoru, pošto je tolika kazna u Ukrajini za silovanje. 

– Ja ga više ne gledam kao sina. Neki ljudi su došli da proslave. Svi smo popili. Sve je izgledalo dobro, a onda, kad su gosti otišli, on me je napao – rekla je nesrećna žena. 

Kad je osetila šta Vitalij pokušava da uradi, odupirala se, ali on ju je pretukao i silovao. 

Ona je posle sina prijavila policiji.

Snaja odležala 12 godina u Požarevcu, na psihijatrijskom veštačenju utvrdili da je tokom zločina bila uračunljiva

– Kunem je dan i noć, i na onom svetu ću da je kunem… Kuću mi je zatvorila, sve mi je uzela, nikad neću da joj oprostim – kroz suze priča Mirjana Perić iz sela Batušinac kod Niša, baka dveju devojčica koje je pre 23 godine otrovala majka, njena snaha Tanja.

Na porodičnom ognjištu jedne od nekad najimućnijih porodica u ovom kraju ostala je samo Mirjana sa devedesetogodišnjim svekrom, ostali članovi porodice su pomrli, a starica tvrdi da su i oni žrtve tragedije koju je izazvala njena bivša snaha.

– Moj sin Dejan oženio se Tanjom 1994. godine, napravili smo im svadbu kakva se u ovom kraju ne pamti. U naredne dve godine izrodili su dvoje dece, bili smo presrećni, snahi nismo dozvoljavali ništa da radi, njena obaveza je bila samo da ih čuva, a mi nismo izlazili iz njiva – priseća se nesrećna žena srećnih dana koji nisu potrajali.

Otac Dejan sa starijom ćerkom Tamarom Foto: D. K.

Bila je u vinogradu tog proleća 1996. godine kada su je komšije pozvale kući zbog smrti četvoromesečne Dragane.

– Vidim dete na krevetu već modro, ona ćuti, ej kuku, šta me snađe… mislim malo je, znala sam da bebe mogu da umru tek tako. Okupam je, obučem, sahranismo je, niko ni pomislio nije da je ubijena. Prođe 15 dana kad me opet zovu, mrtva i Tamara. Ne mogu da verujem, dete dve godine, jako, šta je sad, kakvo nas ovo prokletstvo snađe. Dođe policija, poslaše je na obdukciju, ne prođe dugo, traže da se Dragana iskopa iz groba – priča Mirjana.

U snahu nije sumnjala, sve dok nije potvrđeno da je oboje dece otrovano.

– Kad su iskopavali Draganu ona stoji pored groba i kaže policajcima “Koja će to majka da uradi, devet meseci da ga nosi, pa da ga ubije.” Policajac joj tad reče: “Neko je iz kuće, bilo baba, bilo deda, otac ili ti, mora da se zna ko je”.

Saslušavali su i mene, pitali kako sam ih čuvala, ja objašnjavam da bi ih namirila i ostavljala kod majke, a da sam onda odlazila u njivu. Tanja ništa ne priča, samo jede, jede… uvek gladna. Jedan dan dođoše, odvedoše je u sobu, posle malo izađoše i rekoše: “Priznala je! ” – opisuje tragediju očajna žena.

Ono što je najviše boli je to što snaha nikada nije kazala zašto se tako svirepo obračunala sa decom.

– Na suđenju je samo ćutala, i smejuljila se. Mogla je nas da okrivi, da se brani, ali nije. Ne razumem zašto mi je uništila unučad, ako joj nije bilo dobro, mogla je da ode, a decu da mi ostavi – kazuje Mirjana.

Snaha je otišla u zatvor, ali za Periće nije bilo utehe.

– Sin mi je umro pre deset godina, tvrdim od tuge za decom. Stalno je išao na groblje, sedeo pored spomenika, milovao decu po selu, nije mogao da ih prežali. Ubrzo mi je umro i suprug, nije više mogao da izdrži muku koja ga je pritiskala – jadikuje starica.

Tanja je osuđena na dvanaest godina zatvora, izdržala ih je u Požarevcu, a da nikad nikome nije objasnila zašto je ubila svoje devojčice. Ustanovljeno je da su deca otrovana pesticidom tzv. duvanskom vodom koju im je majka stavila u mleko. Devojčice su umrle u mukama, a Tanja je nakon njihove smrti objašnjavala novinarima da su samo štucnule i prevrnule očima. U Psihijatrijskoj bolnici gde je bila na posmatranju, ustanovljeno je da je zločin počinila u uračunljivom stanju.

Foto: Facebook

Nedavno je na Fejsbuku osvanula fotografija izloga jedne prodavnice sa nakitom i satovima, a na istom našla se nalepnica koja je uzburkala ceo region.

Naime, ova fotka se delila na različitim grupama i izazvala je ogroman broj komentara i burnih reakcije, a sve zbog spornog znaka koji je zalepljen na pomenutom izlogu.

U prodavnici su, bar sudeći po diskutabilnoj etiketi koja to jasno dočarava, nepoželjne majke sa decom u kolicima… Tako da, ako kojim slučajem, poželite da uđete u ovu trgovinu, a šetate dete u kolicima, to neće biti moguće!

 *FOTO: PRINTSKRIN

“Radije ću uleteti s detetom bez kolica, pa neka razgleda lepo sam i pipa sve, ako im je tako draže”, “Zabranjeno virenje glave i nogu iz kolica!”, “Šta ima da traže recimo žene sa decom tu. To se lepo udaš bogato i pošalješ muža da ti kupi poklone”, “Ali pas verovatno može”, samo su neki od komentara.

S druge strane bilo je onih koji su ovakav potez vlasnika i podržali, istakavši kako je radnja lomljiva i mala, pa svaki nagao potez može da izazove “katastrofu”.

Šta vi mislite o ovome?

U gradu Labinu, u Hrvatskoj u utorak se dogodila teška saobraćajna nesreća kada je na pešake naleteo muškarac (38) na motoru. Tom prilikom je život izgubila Vesna Dragulin (62), ali ne pre nego što je uspela da spasi svog unuka.

– Supruga Marina čula je strašan prasak, izašla iz zgrade i u prvi tren nije ni shvatila da joj na podu u krvi leži svekrva Vesna, sve dok nije videla svog sina kog je ona otišla da dovede. Njega su uplakanog s raskrsnice prepune krhotina pomerili slučajni prolaznici – ispričao je to Albert, sin poginule žene.

Muškarca koji je vozio snažan “suzuki GSX1300” i koji je prouzrokovao tragediju, poznaje iz viđenja, jer je Labin malo mesto. On je i svraćao u prodavnicu brze hrane u vlasništvu porodice, a tragično stradala Vesna mu je čak i pripremala hranu. Usled teških povreda koje je zadobio u udesu, sada se bori za život u riječkom Sušaku.

Kako “24 sata” saznaje od portparolke PU istarske Nataše Vitasović, u trenutku naleta na glavi nije nosio kacigu, a motocikl mu nije bio registrovan.

Od nesreće, Albertu stalno zvoni telefon i prilaze mu ljudi da bi ga barem nakratko utešili.

– Ona je taj dan upravo završila posao u radnji, a njeno mesto preuzela je moja supruga Marina. Mama je pošla po unuka, mog sina, koji se nalazio u stanu u zgradi, u neposrednoj blizini, s druge strane ulice. Auto je parkirala na parking pored radnje, pa je morala da se vrati istim putem da bi oboje otišli u njenu kuću koja je malo dalje od Labina. I baš tad se čuo strašan udarac – jecajući govori Albert, koji je za tragediju saznap dok se nalazio u Rapcu.

Rekao je i da je od očevidaca saznao da mu je poginula majka spasila unuka. Njegovog sina je odgurnula u poslednjem trenutku s mesta pre naleta motocikla. Unuk je srećom bio samo lakše povređen, ali je bio u stanju teškog šoka. Plakao je i jecao sve dok ga u naručje nije primila majka, koja ga je brzo odvela u bolnicu.

“Suzuki” kojim je, kako kažu neki Labinjani, 38-godišnjak “doleteo kao metak” velikom brzinom, nakon udarca je završio gotovo stotinu metara dalje. Zaustavio se na drugoj raskrsnici koja blago vodi uzbrdo, a 38-godišnjak koji ga vozio ležao je nepokretan deset metara od pešačkog prelaza.

– Moja majka će svima ostati u sjćanju po dobroti. Pre nekoliko godina obolela je od teškog oblika karcinoma i preživela, da bi na kraju tako tragično stradala. Ona vam je bila izuzetna kao majka i supruga mom ocu koji je sada skrhan – rekao je Albert, pa dodao da će je svi pamtiti kao izuzetnog radnika jer je stalno radila, a, između ostalog, među prvima je u Labinu otvorila parfimeriju.