Pevačica Neda Ukraden iako ima 70 godina, izgleda nikad lepše, a pratioci na društvenim mrežama ne mogu da veruju kako izgleda kada se skine u kupaći.
Neda je sa svojim pratiocima na Instagramu podelila fotografiju u belom kupaćem kostimu, a korisnici pomenute društvene mreže su je “zatrpali” pozitivnim komentarima na račun njenog izgleda.
– “Uvek si bila najlepša”, “Kao devojčica”, “Nikad lepša”, “Svaka čast” – samo su neki od komentara ispod pevačicine fotografije na pomenutoj društvenoj mreži.
Najviše me brine kako će moja sestra psihički proći kroz ovaj period. A onda, želim da nam bude toplo i da nam kuća bude ograđena. Jednostavno, da se osjećamo sigurnije nego sada.
Ovako počinje priču Milica Bezarević (18) iz sela Stubline kod Obrenovca, koja je sa sestrom Marijom (16) ostala sama u trošnoj kući nakon što im je majka preminula pre nepunih mesec dana.
Život ih nije mazio, sazrele su preko noći. Dve i po godine sa majkom su se borile protiv njene teške bolesti – negovale su je, hranile, kupale, menjale pelene… Noćima nisu spavale. Krile su suze dok su majku gledale u užasnim bolovima. Nažalost, bolest je bila jača i majka im je preminula u 45. godini.
Do doma sestara Bezarević mora da se skrene sa glavnog seoskog puta, neasfaltiranom stazom stiže se do njihove kuće – neograđeno dvorište, kuća usred poljane okružene šumom i njivama. Sestre Bezarević dočekuju nas ozbiljne, vidno skrhane bolom zbog gubitka majke.
Iz Beograda su se preselili u Stubline odmah po Miličinom rođenju, a pre desetak godina ostale su same sa majkom koja se razvela od njihovog oca.
– Mama je bila žena zmaj, dosta je radila, istovremeno u gerontološkom centru, na pijaci i pored svega čuvala starije žene. Uvek je bila požrtvovana i ništa nam nije nedostajalo. Nikad nismo osećale nedostatak ljubavi ili pažnje. Mama se postarala da se osećamo zaštićeno i bezbedno – započinje priču Milica.
A onda se majka razbolela. Dijagnoza je bila rak dojke.
– Ona je uvek bila optimista. Kad god se vrati sa hemoterapije, ponašala se kao da je bila na kafi sa drugaricom. Nije želela da nas opterećuje i kad je imala operaciju, gledala je da nas skloni od svega toga i da ništa ne osetimo – kaže mlađa sestra Marija.
Posle nekog vremena delovalo je kao da je izlečena, ali se prošlog leta javio bol u kostima, otežano se kretala… Tada su joj lekari dijagnostikovali karcinom kostiju koji je metastazirao na nekoliko mesta.
– Mama je bila zdravstveni radnik i uvek odgovorna prema svom zdravlju. Nismo razmišljale o nečemu lošem, jer nas je ona učila da mislimo o lepom. Zbog toga nismo potpuno bile svesne ozbiljnosti bolesti dok nije pala u krevet – objašnjava Marija.
S knedlom u grlu opisuju period u kome su gledali majku kako polako vene.
– Poslednjih nekoliko meseci nije se iskreno nasmejala, u očima joj se nije video sjaj koji je imala. Bukvalno smo je gledali kako se polako gasi. Spavala sam s njom, pokrivala je, hranila, davala lekove, menjala pelene. Od januara nisam nigde izlazila – priča Milica.
Pomagalo im je nekolicina poznanika njihove majke i koleginice s posla koje su donosile pelene i potrebne stvari za njihovu mamu. A onda su usledile najteže dve nedelje.
Ne postoje reči koji bi objasnile kako su se osećale tog 26. jula.
– Sećam se da me je Milica probudila oko 5 ujutru i rekla da mami nije dobro. Sedele smo pored nje dok se to nije desilo… Sve što je trebalo da se uradi morala sam ja, jer je sestra maloletna. Na sahrani je bilo dvesta ljudi, većinu sam videla prvi put u životu i kad su svi oni otišli, s nama su ostali samo Marijini drugari i drugarice – priča Milica.
Ona je svesna da u ovom trenutku sebi ne može da dozvoli da tuguje.
– Znam da moram da idem napred. Nisam psihički pala i ne mogu da objasnim, ali osećam neku snagu. Naravno da mi je teško i da mi mama nedostaje. Sada dok moram te druge stvari da završavam ne mogu sebi da dopustim da jedan ceo dan provedem sedeći i ne radeći ništa. Kad sve to prođe, mogu da dozvolim sebi taj luksuz da potonem ili da se osećam loše – ističe ova hrabra devojka.
Najveću pomoć imaju od roditelja Marijinih drugara, koji su se nakon sahrane organizovali da im srede kuću koliko su u mogućnosti.
– Zamenili su prozore, stavili nekoliko reflektora oko kuće, zvali da se promeni sijalica na banderi, promenili elemente u kuhinji i pločice u jednoj sobi. Sredili su nam zapušenu cev u kupatilu zbog koje voda nije odlazila u odvod, kao i bojler koji je peckao dok se tuširamo – zahvalna je Milica.
Ipak, ostalo je da se zameni drvena stolarija na dve terase i trula vrata od soba. Kuća je dvospratna i najveći problem je krov koji prokišnjava i to se jasno vidi na zidovima u celoj kući. Takođe, između krova i zidova postoje ogromne rupe iz kojih prodire sunčeva svetlost u gotovo svim prostorijama na spratu.
– Mi ovako živimo godinama i ne možemo da primetimo da nam nešto nedostaje. Najvažnije nam je da se popravi krov, da se uradi izolacija i fasada. Takođe, volela bih da nam dvorište bude ograđeno. Iz bilo kog pravca može neko da nam uđe u dvorište, pa nam tako neretko ulaze životinje i psi, a ranijih godina ljudi su prolazili kroz naše dvorište jer im je daleko da idu okolnim putem. Nije nam prijatno, bojiš se kad nemaš ogradu – iskrena je Milica.
Kako su odmalena odrastale same sa majkom, obaveze oko održavanja imanja se za njih podrazumevaju, te ističu da im uopšte nije teško da pokose travu i poseku grmlje oko kuće.
– To je normalno, kao za svakog ko ima dvorište. Takođe, menjam sijalice, kad iskoči osigurač vidim koji je i promenim ga. Zimi cepam drva, čistim šporet – navodi Milica.
Zbog posvećenosti majci Milica je morala vanredno da upiše četvrtu godinu Medicinske škole “Nadežda Petrović” u Zemunu, smer kozmetičar, i ostala su joj još dva ispita. Marija kreće u treću godinu iste škole i odličan je đak.
– Jednu nedelju idemo u školu, a drugu onlajn. Što se tiče onlajn nastave, roditelji moje drugarice obezbedili su mi računar i internet. Takođe, jedna žena mi je obezbedila školski pribor, sestra od drugarice će mi dati knjige. Inače, stanujem u domu u Zemunu, ali razmišljam kako će biti mojoj sestri kad bude sama dok sam ja tokom nedelje u domu – ističe ona.
Ne znaju kako će dočekati zimu
Prošle godine grejali su se na struju, jer je tako bilo zgodnije zbog mame, a nisu imali ni drva. Ipak, to je donelo ogromne račune za struju koje su tek nedavno uspele da otplate.
– Ove zime ne znamo kako ćemo se grejati, verovatno na drva, ali ne znamo kako ćemo da ih nabavimo. Nas dve ne možemo da zamislimo da u ovoj kući bude toplo. U dnevnoj sobi je uvek bilo toliko hladno da se i veš zaledi. Zimi nikad nismo imale na raspolaganju celu kuću, jer smo uvek grejale samo jedan deo – objašnjava Milica.
Novinarka i književnica Jelica Greganović napisala je članak povodom dolaska velikog broja naših građana iz inostranstva u Srbiju zbog predstojećih praznika.
Autorka je ogorčena, stiče se utisak da naši ljudi koji žive u inostranstvu kao da ni malo ne mare što je u Srbiju u toku treći i vrlo jak talas koronavirusa, i što dolazak velikog broja ljudi samo može pogoršati već ionako tešku situaciju.
Njen članak prenosimo u celosti:
“Da se predstavim shodno tekstu koji sledi i tako sebi dam alibi. Ja sam gastarbarjter na privremenom radu u domovini. Doduše, gastarbajter nisam postala iz ekonomskih, nego emotivnih razloga. Jeste da nisam znala da sam se udala za stranca, niti da će deo dotadašnje države, u koji sam se odselila, postati inostranstvo. Kako god, tek ja sam više od dvadeset godina živela van Srbije, tamo i troje dece rodila, radila, čak su mi i državljanstvo dali. Što takođe nije nebitno za moje dalje izlaganje.
U jednom trenutku sam se čak iz tog inostranstva preselilila u još inostranskije inostranstvo. Dakle, ja znam šta znači poželeti se domovine, znam koliko nedostaju roditelji, prijatelji, kajmak, koncerti, zavičaj, kuće, ajvar, kafane, pozorišta, ulice, čvarci, kumovi, reke, parkovi, zgrade, knjige, sir, slave, suvo meso i još suvlje šljive, sela, komšije, burek iz pekare, vicevi, gradovi, pesme, drveće, kafići, kajsije koje imaju u sebi medenu kap i to da svi oko tebe srpski govore. Znam šta je željenje da se dođe u Srbiju, jer sam se je onoliko naželela.
FOTO: TANJUG/NIKOLA ANĐIĆ
Ali, ne mogu da prihvatim da zbog tog željenja baš sada mora da se dođe u Srbiju, usred vrhunca najvećeg talasa epidemije, koji Srbija preživljava. Može da mi kaže ko šta hoće ili o mom mišljenju da misli šta god hoće, ali ja mislim da je to bahato i neodgovorno, neće biti da je dotle došlo da je nečija nostalgija vrednija od tuđeg i sopstvenog života.
A, što se tiče toga da baš za Uskrs, Božić ili Novu godinu mora da se dođe u domovinu, nešto se ne sećam da su za Uskrs 1999. godine, kada je Srbija bombardovana, bile kolone na granici i stotine hiljada onih koji bi baš u domovini morali da proslave pomenuti praznik. Gde je tada bilo to moranje koje se sada pominje uz željenje da se dođe u Srbiju? Ili je tada bilo jasnije da može da se pogine, no sada. Biće da su se tada smrt i nevolja videle jasnije, pa nikom iz inostranstva nije bilo do željenja i moranja.
Ja sam odmah posle bombardovanja došla u Srbiju, zbog posla i porodične situacije. Na granici su još uvek bili policajci i vojska sa dugim cevima. Ali kolona gastarbajtera, koji bi želeli da vide šta im je od domovine ostalo i koji bez nje ne mogu, tada nije bilo. Tako da ovo sadašnje moranje stvarno ne mogu da progutam. Kao ni to da očito niko od gastarbajtera ne razmišlja kuda će sa sobom ako se razboli, jer ni za domaće baš mesta nema. Da li misle o tome da će, ako dobiju simptome, produžiti čekanja za testiranje, a sada se već satima mere? Ima li za njih mesta u bolnicama, ima li kreveta, respiratora? Padaju li im na pamet lekari, medicinske sestre i drugo medicinsko osoblje koje s nogu od bolesti i umora pada s nogu već mesecima? Ili razmišljaju samo o tome kako da pobegnu od zaključavanja u inostranstvu u kom žive, kako da se nazabavljaju kako tamo ne mogu, pa ko živ ko mrtav.
FOTO: KAMERE.AMSS.ORG.RS
Ako neko misli da je meni lako da ovako pišem, jer sam u Srbiji, mogu samo da mu napišem da je to sada meni najteže u životu. Ja jesam u Srbiji, ali su mi deca u inostranstvu. Ove godine sam ih samo dva puta videla. Iako sam državljanka i Slovenije u kojoj oni žive. Priča o tome kako državljani moraju da mogu da uđu u svoju zemlju, u vanrednoj situaciji nije baš takva kao inače.
Uzmimo na primer mene, ja sam kao što rekoh državljanka i Slovenije. U vreme između dva talasa epidemije sam mogla da uđem u Sloveniju, u kojoj imam decu i imovinu. Tada je Srbija bila na zelenoj listi za ulazak u Sloveniju, što je značilo da u nju mogu da uđu samo oni koji su državnom uredbom navedeni. Svi ostali iz Srbije, bez obzira kog su državljanstva, i dalje nisu mogli da pređu slovenačku granicu. Meni, njihovoj državljanki, su velikodušno dozvolili da u uđem i ostanem u Sloveniji četrdesetosam sati. Što je bilo odlično, jer poznajem Slovence i to one prave, a ne ko ja gastarbajtere, koji su u svoju domovinu mogli da uđu na samo jedan dan. Toliko o moranju.
Eto, to sam htela da napišem. Odavde iz sela pored Kragujevca, gde ću kad se sve sabere, oduzme i rekapitulira, provesti najveći deo ove godine. Zbog epidemije. Zahvalna što sam imala kuda da se sklonim iz Beograda i što mogu da radim od kuće. Koliko čujem po sokacima, obližnja varoš je već preplavljena austrijskim tablicama. Stigli naši. Mogu samo da se njima i svima onima, koji će tek da stignu, obratim rečima dobrodošlice – Samo ste nam još vi falili”.
Sama proslava rođendana koštala je oko 100.000 evra
Protekle nedelje Dragana Mirković i Toni Bijelić slavili su punoletstvo ćerki Manueli, za čiju organizaciju su iskeširali više od 100.000 evra! Ovaj bračni par napravio je gala proslavu na krovu luksuznog hotela “Ric” u Beču gde se okupilo oko stotinak zvanica, a kao što se i očekivalo, na meniju nema čega nije bilo. Najraznovrsnija topla i hladna predjela, vrsta mesa, ribe i dezerta, a pored internacionalnih specijaliteta, bila su zastupljena i ona iz Srbije i Bosne.
Protekle nedelje Dragana Mirković i Toni Bijelić slavili su punoletstvo ćerki Manueli, za čiju organizaciju su iskeširali više od 100.000 evra! Ovaj bračni par napravio je gala proslavu na krovu luksuznog hotela “Ric” u Beču gde se okupilo oko stotinak zvanica, a kao što se i očekivalo, na meniju nema čega nije bilo. Najraznovrsnija topla i hladna predjela, vrsta mesa, ribe i dezerta, a pored internacionalnih specijaliteta, bila su zastupljena i ona iz Srbije i Bosne.
Kako za hranu, tako i za pića, nije se ni u čemu oskudevalo, pa su gosti mogli da uživaju u različitim vrstama alkoholonih pića, vina, kao i domaće rakije, koja je posebno bila zanimljiva onima koji su željni rodnog kraja. Dragana i Toni su sve organizovali osluškujući želje i potrebe slavljenice, a jedino u šta Manulea nije bila upućena jeste njen rođendanksi poklon.
Posle sečenja torte i vatrometa, ponosni roditelji su svojoj ćerki predali ključeve novog automobila marke Majbah. Cena ovog četvorotočkaša je oko 300.000 evra jer je u njega ugrađena najmodernija oprema. Inače, ovaj automobil važi za jedan od najsigurnijih na svetu, što je Dragani i Toniju bilo jako bitno.
Kako saznaju mediji, Manuela je pre rođendana rekla roditeljima da ne želi veliku proslavu, kakvu je u maju prošle godine imao njen brat Marko, pa se zato odustalo od svečanosti u dvorcu, iako su roditelji želeli za ćerku gala slavlje. Odustali su od megalomanske gozbe, ali je i organizacija u elitnom hotelu sa menijem i programom izgledala tako da može da parira svakoj proslavi u svetu. Kada se uzme u obzir da je i Marko dobio isti poklon kao i Manuela, jasno je da popularna pevačica i biznismen ne razdvajaju svoju decu ni po čemu. Pravilo od kog se nije odustalo još od prošlog rođendana jeste da zvanice ne objavljuju fotografije sa proslave na društvenim mrežama, što je većina i ispoštovala.
Foto: Printscreen
Posle celodnevne proslave, gosti željni daljeg provoda nastavili su proslavu Manuelinog rođendana u jednom od objekta svetski poznatog lanca ugostiteljstva “Fešn tv klub”. Mišel Adam, vlasnik ove franšize prisustvovao je žurki, što je pevačica i otkrila objavivši samo tu fotografiju sa gala proslave, koja je trajala do duboko u noć .
Božo Cicvara (66) iz Žabara, izbeglica iz Slavonije, pre godinu dana oboleo je od karcinoma pluća.
Ova teška dijagnoza zahteva dugotrajno i sveobuhvatno lečenje, ali Božo za tako nešto nema para, a više – ni snage. On i supruga Radmila žive ispod granice siromaštva, samo od njegove penzije koja iznosi svega 4.500 dinara. Od tih para ne mogu ni da se prehrane, a kamoli da kupe sve lekove koje Božo mora da uzima kao neophodnu terapiju.
– Moj muž je imao šest ciklusa hemoterapije, a onda sedam zračenja. Sada treba da počne još jedan ciklus hemoterapije, ali krvna slika mu je toliko loša, da neće moći da je podnese, pa se ona odlaže. Ja krvnu sliku ne mogu da mu popravim, jer para za meso i vitamine nemamo. Sve što imamo, a to je svega 4.500 mesečno, dajem na kupovinu lekova za njega – priča za “Novosti” očajna supruga Radmila.
Božo treba da uzima ukupno 11 lekova, od čega je samo jedan besplatan. Taj mu je odredio konzilijum lekara u Beogradu, a sve ostale, njih 10, supruga mora da mu kupuje.
– Ni sama ne znam kako uspevamo da preživimo. Nemamo pomoć ni od koga, sami se mučimo. Imamo dve ćerke, ali one imaju svoje porodice i ne mogu da nam pomognu, tako da smo prepušteni sami sebi – priča Radmila.
Supružnici Cicvara iz Slavonije su došli 1997. godine. Božo je ovde redovno radio više od 20 godina, ali doprinosi su mu plaćeni samo za pola staža, pa otud njegova mala penzija. Na sreću, ove godine dobili su stan u Žabarima kao izbeglice, pa bar za krov nad glavom ne moraju da brinu.
– Srećni smo zbog stana, ali Boži je neophodno da se leči i to pod hitno, a mi para nemamo – kaže očajna Radmila.
STAN
Ključeve jednoiposobnog stana u Žabarima supružnici Cicvara dobili su u martu ove godine. Sa još 11 stanova, on se nalazi u zgradi izgrađenoj preko Regionalnog stambenog programa, koji obazbeđuje trajno stambeno rešenje za najugroženije izbegličke porodice.
Marija Šerifović je u toku karantina i vanrednog stanja usled pandemije korona virusa, često isticala koliko joj se negde putuje. Čak je i pravila “igricu”, gde je svaki dan “boravila” na drugom mestu, naravno, samo u njenoj mašti.
Međutim, mašta je sada postala stvarnost, s obzirom na to da je Marija dočekala “svojih 5 minuta”.
To znači da je napokon uspela da ode, negde van Beograda, a svojim pratiocima je pokazala da je sa sobom ponela pasoš, kofer, ali i svoje kuče.
– E, tako. Ko hoće, može da čestita. Doviđenja i prijatno – napisala je Marija uz fotografiju prirode, ali nije otkrila gde je otišla.
Sigurni smo da joj poruke od fanova već pristižu, s obzirom na to da svi znaju koliko je ovo jedva čekala.
Poznato je da mnogi estradnjaci muče muku sa finansijama otkako vlada pandemija koronavirusa. Njihova primanja su minimalna jer nemaju nastupe, te su se mnogi od njih i žalili kako jedva imaju za osnovne potrebe
Nakon priznanja Miroslava Ilića da mu je mesečno, za pristojan život, kako kaže, potrebno tri hiljade evra, podigla se velika halabuka.
Ipak, ima i onih skromnijih – Kija Kockar kaže da mesečno može da živi i za 20.000 dinara.
– Moje obaveze za stan su oko 8.000 dinara, telefon varira jer imam neograničen paket, ali preko toga ide jer šaljem poruke na 3030. Za gorivo, ako sam po gradu, treba mi 4.000 dinara jer retko gde idem. Što se hrane tiče, mogu na hlebu ceo mesec da budem, ali da kažemo prosek jer često spremam sama, uključujem i sokove i za to mi treba 8.000 dinara. Znači 20.000 dinara bez telefona, da mogu da platim obaveze, hranu za frižider i gorivo. To je neki minimum s kojim mogu da živim. A živela sam i s manje. Ovo je samo za mene – kaže Kija i dodaje da njenoj porodici treba više:
– Što se tiče porodice, tu varira, jer verovali ili ne, obaveze za stan u Zrenjaninu su veće od mog u Beogradu, iako je malo veći po kvadraturi. Tu najviše para ide. Ovo govorim o minimumu koji mi treba kao mladoj osobi bez dece da bih izmirila obaveze prema državi, napunila frižider i imala za gorivo. Naravno, život je takav da ti taj minimum nije dovoljan jer uvek imaš neki dodatni trošak. Uvek! – završava Kija.
Aca Lukas ima veće izdatke, jer ima četvoro dece.
– Živim sasvim normalno, kao većina ljudi. Imam troškove, komunalije, hrana, a i roditelj sam koji pomaže svojoj deci, pa mi je dovoljno od 1.200 do 1.400 evra.
Suzana Mančić je pre korone mesečno trošila oko 2.000 evra mesečno. I sad ima visoke troškove, jer ima dve ćerke i kućne ljubimce, ali kao i svi manje zarađuje zbog korone.
– Rekla sam da mi je potrebno minimum 2.000 evra i stojim iza toga. Ali sad je situacija takva da sam srećna ako imam 2.000. Nije mnogo 3.000 kao što kaže Miroslav, njemu čoveku toliko treba, takav mu je standard – smatra ona.
Kaća Živković, s druge strane, nije želela da govori o svojim troškovima, kad nema ni zaradu.
– Ne znam šta bih rekla, osim da trenutno ne zarađujem ni 3.000 dinara, tako da u ovom momentu ne mogu da razglabam da li je i koliko nekome neki iznos malo ili mnogo za pristojan život – kaže Živkovićeva.
Zahvaljujući njoj uhvaćeno je deset članova zloglasnog meksičkog kartela Los Zeta, a mafijaši su padali sve dok je nisu ubili ispred kuće ispalivši u nju 12 metaka
Majka čiju su kćer oteli i ubili pripadnici meksičkog narko kartela više je godina pratila i lovila otmičare i ubice svoje ćerke, a njena misija nažalost je završila njenim ubistvom. Njen plan podsjeća na onaj iz filma “Oteta” s Liamom Nisonom u glavnoj ulozi.
Mirijam Elizabet Rodrígez Martínez iz San Fernanda, postala je jedna od najvećih aktivistkinja za nestalu decu, nakon što je 2012. godine nestala njena ćerka Karen Alehandra Salinas Rodrigez. Njena neumorna potraga rezultirala je hvatanjem najmanje deset kriminalaca, pre nego što je i sama ubijena na kućnom pragu 2017. godine.
Karen (20) je bila oteta 23. januara 2012. godine, nakon što su je članovi kartela Los Zeta silom ugurali u svoj automobil i odveli. Od porodice su tražili hiljade dolara otkupnine kako bi je vratili, ali uprkos saradnji porodice Karen je ubijena, a njeni posmrtni ostaci nađeni su na napuštenom ranču 2014. godine.
Otada je Mirijam počela svoj lov na ubice svoje kćeri po celom Meksiku, pa i u Teksasu. Koristila se raznim lažnim identitetima, lažnim pištoljima i prerušavala se da bi na kraju uspela da locira, uhvati i ispita nekoliko članova kartela, koji se inače smatra jednim od najopasnijih u Meksiku.
Pronašla otmičara na granici
Među njenim metama bio je i mladi cvećar kojeg je godinama jurila, nakon što je saznala da je prodavao cveće pre nego što se pridružio kartelu, javlja New York Times. Nakon što je od doušnika dobila informaciju, Mirijam ga je, naoružana pištoljem, pronašla među prodavačima naočara za sunce na meksičkoj granici. Mladić ju je prepoznao i počeo je da beži, ali 56-godišnja Mirijam je uspjela da ga uhvati.
Držala ga je na nišanu pištolja sat vremena dok nije stigla policija. Nastavila je sa svojom istragom i zahvaljujući njoj uhapšeno je još deset članova kartela.
Dok je još tražila ćerku, čak je i sela za sto s jednom članom Los Zete, koji ju je uveravao da ne drže njenu ćerku i čak joj ponudio da će probati da je nađe ako mu plati dve hiljade dolara. Dok je s njim razgovarala čula je da ga neko preko radio veze zove – Sama.
Satima je pretraživala društvene mreže dok nije našla jednu fotografiju na kojoj je Sama bio tagovan i prepoznala je muškarca s kojim je razgovarala.
Potom je na slici videla ženu odevenu u uniformu lokalne prodavnice sladoleda, udaljene dva sata od njene kuće. Nedeljama je possmatrala poslastičarnicu, pamtila raspored rada žene s fotografije i čekala da se Sama pojavi.
Kad se konačno pojavio, pratila je par do kuće i zapisala adresu. Mislila je da će je prepoznati pa je ofarbala kosu i nosila staru službenu odeću iz vremena dok je radila u Ministarstvu zdravlja. U toj odeći je sprovela lažnu anketu po njihovom komšiluku kako bi saznala ko sve živi blizu njihovog stana.
Ubijena na Dan majki
U tom periodu je upoznala jednog policajca koji je hteo da joj pomogne, ali dok je stigao nalog za hapšenje, Sama je već napustio grad. U septembru 2014. godine njen sin Luis prepoznao je Samu u svojoj prodavnici u kojoj je prodavao šešire. Pozvao je policiju i Sama je konačno uhapšen.
Ipak, njena želja da osveti ćerku završila se njenom likvidacijom na Dan majki 2017. Ispred kuće je upucana s 12 metaka, a pronašao ju je suprug. Jedan policajac koji joj je pomogao ispričao je kako nikad nije vidio da neki civil vodi istragu kao što ju je vodila ona.
– Pregledao sam njene dokumente. Detalji i informacije koje je uspela da prikupi i to potpuno sama su neverovatni. Bila mi je čast da joj pomognem koliko sam mogao – rekao je.
Aleksandra Mladenović zbog svog izgleda prošla je kroz pravu golgotu na društvenim mrežama pre nekoliko meseci, nakon pojavljivanja u emisiji “Amidži šou”.
Odmah su je optužili da se izoperisala, te da je brojnim estetskim zahvatima promenila lični opis. Ipak, ona tvrdi da to nije istina, već da se iza svega kriju zdravstveni problemi.
– U poslednje vreme sam čula da me napadaju, kažu da sam uradila puno estetskih operacija što nije istina. Jednostavno sam se ugojila, imala sam osam kilograma više, sada sam smršala tri. Imala sam i nekih zdravstvenih problema, dobila sam neki hormonski dizbalans i neke slične stvari koje ljudi nisu shvatili i onda je krenulo drvlje i kamenje po meni – priznala je pevačica u emisiji “Magazin in”, a potom dodala:
Aleksandra Mladenović
– Ne mogu da objasnim ljudima da na slici koju upoređuju imam 14 godina, sada imam 26. Sto ljudi, sto ćudi…
Nadežda Biljić ušla je u “Zadrugu 4” kao specijalni gost, a u rijalitiju će se zadržati samo sedam dana.
Nadežda Biljić je ušla u “Zadrugu” kao specijalni gost, a u rijalitiju će ostati samo sedam dama.
Nadežda se na samom početku obratila zadrugarima, ali i Tomi Paniću.
– Dobro veče svima, ja sam Nadežda Biljić nezaposlena. Muža nemam slobodna sam žena, imam nešto za muža u koferu, ne znam što beži – rekla je Nadežda i dodala:
– Pošto mama nije imala vremena da ti javi od pljuvanja mene, dete nam više nema sondu. Niko te od nas ne mrzi, tašta ti je rekla da joj ništa ne duguješ, ja te ne mrzim, nadam se da će ti ovo biti lekcija, majka ti je poželela da nađeš ljubav u “Zadruzi 4”, podržavala te je i sa Milicom, Paulom, Draganom. Dete je dobro, dobija na kilaži. Pare nisu potrošene. Došla sam da zaštitim dete, jer će o detetu govoriti kako mu je mama k*rva jer se j**ala na Uskrs – govorila je Nadežda.
– Dok si j**o nisi mislio na dete, na odelcetu mog sina, mog sina, kog sam ja jedva rodila. Tvoja majka me pljuvala, saznala sam da je pitala da li je dete tvoje. Imam 48 kilograma zbog tebe i tvoje majke. Šta ti pričaš za mene – govorila je Nadežda.
– Šta si ti pričala za mene – pitao je Panić.
– Tvoj rođeni brat je pretio da će da nas pobije, tvoja majka ima lažne profile i špijune, dragi moj Tomislave – siktala je Nadežda, a Panić je u jednom momentu i zaplakao.
