Nadežda Biljić ušla je u “Zadrugu 4” kao specijalni gost, a u rijalitiju će se zadržati samo sedam dana.
Nadežda Biljić ušla je u Belu kuću i šokirala sve zadrugare.
Nadežda se sa Tomom nije ni pozdravila, a Panić je sve vreme bio u šoku.
Trejler “48 sati i jedan minut” nedavno je objavljen na internetu, a reč je filmu koji je inspirisan slučajem 15-godišnje Tijane Jurić, koja je pre šest godina oteta, mučena i ubijena.
Scenariskinji ovog filma, Sonji Rajačić, u Holivudu poznatoj kao Sonia Alexa, inspiracija za scenario bio je slučaj koji je stravično potresao srpsku javnost i doveo do uvođenja Tijaninog zakona, a kojim su pooštrene kazne za najteža krivična dela, među kojima su i ubistva dece. Između ostalog, ovim zakonom promenjeno je i to da policija više ne čeka da prođe 48 sati da bi krenula u potragu, već kreće odmah.
Film “48 sati i jedan minut” upravo se bazira na tome kako zakon od 48 sati čekanja sprečava policiju da odmah krenu u potragu za decom, pa su roditelji prinuđeni da sami i svim silama tragaju za njima.
Rajačićeva u razgovoru za portal Nova.rs ističe da ju je Tijanin slučaj toliko potresao, te da je tada odlučila da piše o tih 48 sati i šta oni znači za potragu deteta.
“Htela sam da kroz svoju umetnost doprinesem promeni zakona i tada je i nastao ovaj film. Dosta dugo sam gledala koji film da pišem i onda se desilo sve to sa Tijanom. Obožavam decu i jako sam emotivno reagovala i potresla se zbog svega što se desilo. Film nije rađen po istinitoj priči, ali je inspiracija za isti bio Tijanin slučaj”, kaže Rajačićeva.
Ona ističe i da joj je Igor Jurić, otac nastradale Tijane, pružio veliku podršku.
“Zapravo, najveću podršku mi je dao Igor Jurić. On je divan čovek, zaista, i od samog početka je bio tu za svaku vrstu pomoći. Zaista predivan čovek, uvek je podržavao ovaj projekat, čak je jednom prilikom došao na dan snimanja”, kaže Rajačićeva.
Glume Nataša Ninković i Marina Ćosić
U pomenutom filmu glavna junakinja odlučuje da sama krene u potragu za otetim detetom, nakon što je policija obaveštava da mora da prođe 48 sati pre nego što krenu u potragu.
Trejler za film je izašao zbog festivala, ali zasad nije poznato kada će građani moći da ga vide u bioskopima. U pomenutom filmu, između ostalih, glume Nataša Ninković, Marina Ćosić, ali i drugi…
Podsetimo, Tijana Jurić oteta je i ubijena u noći između 25. i 26. jula 2014. godine u blizini sela Bajmoka. Njeno telo je pronađeno 12 dana kasnije, 7. avgusta, na zapuštenom smetlištu u naselju Čonoplja u opštini Sombor. Zbog zločina koji je šokirao srpsku javnost uhapšen je Dragan Đurić, mesar iz Surčina. On je osuđen na 40 godina zatvora.
Državljani Srbije iz raznih krajeva Evrope uputili su se ka otadžbini u velikom broju najverovatnije u želji da praznike provedu u svojoj zemlji. Ovo je izazvalo velike gužve u više delova Evrope, na granici Austije i Slovenije, ali i prelazima između Slovenije i Hrvatske.
Velike gužve su na prelazima Batrovci i Horgoš, gde su kolone kilometarske.
– Ne znam koliko je kolona na prelazu dugačka, ali znam da je duga. Nema ko da obavesti ljude koliko se čeka. Čekao sam sat vremena i uspeo sam da se probijem na drugi prelaz Bački Vinogradi koji danas radi bez pauze i iskoristio sam to. Tamo se čeka oko jedan sat – rekao je za Telegraf.rs M. R, koji se zatekao na prelazu Horgoš.
Na Horgošu je neverovatna gužva. Na Bačkim Vinogradima se brzo radi i pored velike gužve. Opet ne mogu da prođu tu ljudi sa kosovskim dokumentima koji se masovno vraćaju sa tog prelaza.
Kako kaže, ljudima za sada ne manjka hrane, pošto na obližnjim pumpama mogu da uzmu nešto da pojedu.
U međuvremenu, vlasti su odlučile da produže rok da se od 21. decembra za ulazak u Srbiju traži negativan PCR test na korona virus. Naš sagovornik smatra da je upravo i to razlog ovolikim gužvama.
– PCR test se neće tražiti do ponedeljka. Mislim da je ovolika gužva zbog uvođenju mera za karantin i PCR test. Zbog toga su svi brže bolje požurili kući i nastao je kolaps – kaže M. R.
Legendarni pevač, ili kako su ga mnogi zvali dorćolski šmeker Džej Ramadanovski, preminuo je u nedelju 6. decembra i za sobom ostavio neutešnu porodicu, prijatelje i kolege, koji svakim danom žale zbog ovog gubitka.
Džejeva smrt je najteže pala njegovoj najmlađoj ćerki Mariji, koja se na njegovoj sahrani od bola i stresa jedva je stajala na nogama, a nakon što je ispraćen na večni počinak, zahvalila se svim očevim kolegama koji su mu uputili poslednje zbogom.
Nekoliko dana kasnije, na njenom nalogu na Instagramu osvanula je dirljiva poruka posvećena upravo pokojnom ocu.
– Tata, vidiš li rane moje, dok pričam sa tvojim likom? Vidiš li suze moje, dok plačem nad tvojom slikom? Vidiš li me zvezdo moja najsjajnija, kako ti je ćerka sve tužnija? Vidiš li moje snove, dok te sanjam? Vidiš li kako me ubijaju tvoja ćutanja, čuješ li krik mog bola, dok jeca ćerka tvoja? Čuješ li me tata mili moj, jer sa tobom je otišao i život moj – napisala je Marija na Instagramu.
Pevačica otkrila kome će u nasledstvo ostaviti imovinu
Pevačica Lepa Lukić gostovala je u današnjoj emsiji televizije Pink, “Magazin In”.
Ona je kod voditeljke Sanje Marinković pričala o aktuelnim temama, između ostalog i o krizi koja je zavladala na estradi usled pandemije koronavirusa.
Lepa se u emisiji zapitala gde je pevačima toliki novac kojim su umeli da se hvale.
“Pevači govore, sve mi zauzeto, zaradili su pare, što ne čuvaju. Sve daju na šminku, duvanje i grudi, posle se žale da nemaju šta da jedu. Sada treba dosta para zaraditi, svi se hvale da su dosta zaradili, pa valja nešto i da se sačuva”, rekla je Lepa, a potom otkrila kome će ostaviti imovinu, budući da se pisalo da će nešto prepisati i mački.
“Imam ja kome da ostavim imovinu, imam i mačku i njoj ću nešto da ostavim. Ja imam svoje bratance i njima ću da ostavim imovinu, a mačku ću dati jedan ćošak.”
Lepa je onda istakla da nju publika ne prezire i da je vole jer je prizemna.
“Od mene niko od publike ne prezire, ja znam da sam voljena u narodu. Ja sam na sceni 50 godina, pola veka pevam. Najvažnije je trajati, i dan danas me publika voli, sigurna sam da se nisam održala samo sa pesmom, ja sam svesna da pevam lepo, ali publika voli da pevač bude prizemniji. Ja sam takva, takva sam rođena”, rekla je Lepa u emisiji.
Sutra su Detinjci, praznik koji se slavi tri nedelje pre Božića, a za koji postoje određeni običaji koje bi svaka porodica trebalo da ispoštuje.
Običaj je da toga dana rano ujutro, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, roditelji vežu svoju decu najčešće za ruke ili noge, i obično za stolicu na kojoj sede.
Za vezivanje se koriste kaiš ili običan kanap, odnosno deblji konac. Mnogi vezuju svoju decu još dok su u toplim posteljama.
Vezivanje za Detinjce, Materice i Oce, ima višestruku simboliku.
Prvo simbolizuje čvrste porodične veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama.
Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je u svom životu čovek dobro učinio.
ĆUTAO sam sedam godina, ali više ne mogu. Moju majku Vlastimirku (70), 2013. godine u knjaževačkom selu Ponor taj Borivoje najpre je u našoj porodičnoj kući brutalno silovao, zatim ošišao i ekserom ubadao po glavi, da bi je, na kraju, zadavio golim rukama!
Ono što je u sebi držao punih sedam godina, u trenutku je izbacio iz sebe Batica Nikić (55), taksista iz Knjaževca, koji do sada nije želeo da priča o stradanju svoje majke, nadajući se da će vreme učiniti svoje i rane vremenom izbledeti.
– Nekoliko godina pre zločina, u Ponor, koji se nalazi na pola puta između Knjaževca i Svrljiga, doselio se čovek, koji se predstavio kao Borivoje – seća se Batica. – O sebi nije mnogo pričao, osim da je rođen 1961. u Danilovgradu.
Meštani su ga prihvatili. Bilo im je čudno što Borivoje nikada nije išao u Knjaževac, ali nisu postavljali suvišna pitanja.
– Borivoje je živeo u kuć, koju mu je, za male pare, ustupio jedan naš komšija. Izdržavao se tako što je, za nadnicu, skupljao seno, cepao drva i radio sve poslove koje bi neko želeo da mu plati – nastavlja Batica. – Voleo je da popije. Nije bio agresivan, ali bio je, nekako, mračan i čudan.
U međuvremenu, Batici je umro otac, a brigu o domaćinstvu nastavila je da vodi njegova majka, koju su svi u Ponoru znali po nadimku Timka.
– Tog kobnog 23. juna, samo pet dana pre rođendana moje majke, Borivoje, koji je bio pripit od ranog jutra, došao je do moje kuće, i od Timke, koja je pekla rakiju, zatražio da mu da jednu flašu – nastavlja Nikić. – Moja majka je to odbila, a došljak je utrčao u dvorište, i uvukao Vlastimirku u kuću.
Kako je posle na suđenju priznao, Borivoje je Timku, najpre brutalno silovao. Onda ju je odvukao u drugu sobu i ošišao je, usput joj zabadajući ekser po glavi. Na kraju ju je zadavio.
– Komšinica je prolazila pored moje kuće i videla zatvorenu kapiju, i kazan za pečenje rakije u dvorištu – seća se Batica. – Odmah me je pozvala. Mislim da sam za nekoliko minuta, sluteći da se desilo nešto strašno, stigao u Ponor.
Na poternici
NA suđenju, gde je Borivoje pravosnažno osuđen na 17 godina zatvora, otkriveno je zašto nije pričao o sebi i nije imao lična dokumenta. Kako se ispostavilo, on je u Crnoj Gori silovao svoju sestru i ubio jednu devojku. Za njim je bila raspisana poternica, a on je pobegao u Srbiju.
Komšinica ga je čekala na ulazu u selu, a onda su ugledali Borivoja kako ide ka njima. Rekao im je: “Upravo idem od Timke”, što je Batici bio signal da se “stvori” ispred svoje kuće.
– Preskočio sam ogradu i ušao u kuću – i dalje je u šoku Nikić. – U prvoj prostoriji sa vrata sam na zidu video tragove krvi. Na krevetu, koji je bio prekriven jorganom, ugledao sam beživotno telo majke. Bila je u lokvi krvi.
Nakon uviđaja, koji je trajao celu noć, zaključak je bio nedvosmislen – Vlastimirka je bila silovana, ošišana, ubadana ekserom po glavi i – zadavljena!
– Borivoje je pobegao, ali je pronađen sutradan – nastavlja ovu do sada neispričanu priču Batica. – Na suđenju je priznao sve, ali je kazao da je bio pijan. Rekao je, doslovce: “Timka je bila dobra, nisam hteo nju da ubijem, već drugu ženu…”
„PUNIH šest godina kako čekamo pravdu, a i dalje niko ne reaguje.
Ništa se ni po jednom osnovu nije pokrenulo, sumnjamo da je pasivnost tužilaštva sa ciljem da slučaj zastari za krivično gonjenje. Zato pitamo, da li je život naše majke manje vredan od ostalih, ali odgovor nismo dobili.“
Ovim rečima Gradimirka Popović, profesorka iz Kosovske Mitrovice podseća za „Novosti da i dalje nema sudskog epiloga saobraćajne nesreće u kojoj je nastradala njena majka Milanka (77) a ona i brat Jordan (53) preživeli sa teškim telesnim povredama. Nesreća se, kaže, dogodila 19 decembra 2014. godine. Na njihov “pežo”, kojim su se kretali iz pravca Kopaonika ka Brusu, naleteo je džip američke ambasade u Beogradu, za čijim je volanom bio šef ekonomskog odeljenja ambasade Dejvid Endru Krživda.
Pored nje i brata, i sada pokojne majke Milanke, u vozilu su bila i dva dečaka od tri i po i pet godina koji su srećom prošli bez težih povreda.
-Iako smo se mi, što je na licu mesta ustanovljeno, kretali propisno i dozvoljenom brzinom na naš auto je velikom brzinom naleteo džip u kojem je bio američki diplomata.Od siline udarca, majka koja se nalazila na mestu suvozača, nastradala je na mestu, a mi smo osim sa povredama ostali sa teškim psihičkim traumama -nastavlja priču Gradimirka.
Ona ogorčeno dodaje da se njena porodica oseća diskriminisano i da zbog nereagovanja pravosudnih organa smatraju da su građani drugog reda. Kaže, trebalo je da pravosudni organi pokrenu postupak i ispitaju slučaj, jer je evidentno da je američki državljanin učinio krivično delo po našem zakonu. A oni i šet godina posle ništa nisu učinili.
IZJAVA SAUČEŠĆA POSLE TEKSTA
– NAJVIŠE nas pogađa nereakcija. To što niko ne pita kako smo zbog naših trauma i bolova koje osećamo .I posle šest godina sa tim se borimo čekajući pravdu od koje ne odustajemo i za koju verujemo da ikao je spora da je ipak dostižna – govori Gradimirka, koja podseća da su iz američke ambasade u Beogradu reagovali izjavom saučešća tek posle pisanja “Novosti”.
– Ni uviđaj na mestu nesreće nije adekvatno urađen. Službenik američke ambasade se pozvao na imunitet, iako tada nije bio na službenoj dužnosti, već je otišao sa porodicom na skijanje na Kopaonik. Policija i tužilac su ga pustili odmah, a nas su povređene i u šoku nastavili da ispituju i uzimaju izjave tri – četiri sata – nastavlja ogorčeno priču profesorka iz Kosovske Mitrovice.
Ona smatra da je nadležno tužilaštvo u Raškoj trebalo da postupi drugačije, jer se dogodila nesreća sa smrtnim ishodom.
– Našu majku niko više ne može da vrati i to nam je jasno, ali nas boli nepravda. Ogorčeni smo pasivnošću domaćih pravosudnih organa, konkretno tužilaštva. Opravdano sumnjamo da će u ovom slučaju nastupiti zastarelost krivičnog gonjenja američkog državljanina za krivično delo sa smrtnim ishodom. Jer, osim istrage gotovo ništa više nije preduzeto. Još tokom istrage više se vodilo računa o pravima izvršioca krivičnog dela, nego o pravima i zaštiti prava žrtava-oštećenih – zaključuje Gradimirka, zahvalna „Večernjim novostima“ koja su, kako naglašava, jedine pisale o njihovom slučaju.
POSLALA ZAHTEVE TUŽILAŠTVU I MINISTARSTVU
OSIM istrage na mestu nsreće i dopisa tužilaštva iz Raške koje je 12.05 2016. godine poslalo zamolnicu američkom tužilaštvu da preuzme slučaj, Gradimirka ističe da ni jedna jedini korak više nije preduzet.
-Iako je tužilaštvo SAD trebalo u roku od šest meseci da dostavi odgovor da li preuzimaju ili odbijaju slučaj, to se nije dogodilo, kao ni sledeći potez našeg pravosuđa – dodaje Gradimirka.
Ona je poslala zahtev tužilaštvu u Kraljevu, gde su, kako kaže, po službenoj dužnosti bili u obavezi da izvrše nadzor. Takođe je poslala i Ministarstvu pravde zahtev za nadzorom u postupku zbog kršenja odredbi zakona o javnim tužilaštima.
Pre nekoliko dana je objavljeno da su srpski pevači i pevačice dobili pomoć države od 90.000 dinara.
Finansijsku pomoć dobili su izvođači koji uživaju status samostalnih umetnika, i to na molbu Samostalnog sindikata estradnih umetnika Srbije, koji je od Ministarstva finansija zatražio novčanu pomoć za svoje članove.
Među njima nema Maje Nikolić, koja je sad izjavila da je od države dobila “samo onih 100 evra”.
“Imam dva sina, cifru ne bih komentarisala od koliko novca živim. Neka svako razmisli koliko košta pomagati sinu od 22 godine, koji radi i završava fakultet i sinu od 14 godina, koji živi sa mnom. To zna svaka prosečna srpska porodica koliko košta život. Infostan, grejanje, telefoni i ostali računi su oko 300 evra. Neću da se gađam sa ciframa, ali sam jedva živa”, rekla je pevačica i dodala da joj je krivo što “moj bend, moji muzičari koji rade za 50 evra, i sa tim hrane porodice, nemaju od čega da žive”.
“Naša profesija je ugašena, 99 odsto je dobro jer će šund i kič otići, a šta ćemo mi umetnici koji znamo da pevamo… Ja kada prođe korona, neću imati za hleb. Nemam nikakva primanja već godinu i po dana, živim od šteka. Moj sin i ja smo dobili po sto evra od države i to je sve.
Porodica Jovanović, otac Momčilo i djeca Danijela, David i MIloš, na najgori mogući način su saznali da u onoj našoj “nesreća nikada ne ide sama” ima istine.
Ova čestita i vrijedna porodica, koja je godinama teško živjela u ruiniranoj kući u selu pokraj Ivanjice, prije nekoliko dana tragično je izgubila suprugu i majku, Sandru koja je nakon što je prvo ostala nepokretna prije mjesec dana, nažalost, preminula tokom liječenja u bolnici.
Momčilo i Sandra su proveli zajedno 15 godina braka i za to vrijeme rodilo im se troje djece. Danijela (11), Miloš (12) i David (14) godina. Trošan dom u ivanjičkom zaseoku Opaljenik i težak život poljoprivrednika i nadničara postao je još teži kada je Sandra pala sa nezgodnih stepenica, nakon čega je ostala nepokretna. Nedugo poslije toga, Sandra je i preminula u bolnici u Beogradu.
– Popila je kafu, bilo je negdje oko 15 do 6, spremala se da ide da bere maline. Ja sam ostao u kući sa dva sina. Odjednom, kćerka je počela da kuka, istrčao sam kao bez duše napolje, pogledam pravo, nema nikoga, a onda, kada sam se pogledao u stranu, supruga je ležala nepokretna. Niko ne zna kako je pala. Tokom transporta do Čačka, bila je svjesna, kao i kasnije do Beograda. Znate, ja sam znao da će najvjerovatnije ostati nepokretna, ali ovo nisam očekivao…. – započinje Momčilo Jovanović (54) priču za Blic.
Prema njegovim riječima, Sandri su stavili na četvrtom pršljenju dva šrafa, a na snimcima je bilo vidljivo i nagnječenje na vratu. Njena borba je trajala 40 dana, nakon čega je, kako je Momčilo rekao, zbog komplikacija na plućima preminula. Muka koju su imali prije toga, postala je samo još teža.
– Čitav život smo živjeli samo od poljoprivrede. Imam osam hektara zemlje, svinje, maline, radim gdje god me i gdje pozovu… Dječji dodatak nemamo, ukinuli su nam ga prošle godine, tako da sve što imamo ono što zardim u nadnici, što predam malina, i to je to. Ja imam 54 godine i čitav život se bavim poljoprivredom, sad da mijenjam posao ne znam, a moram da prehranim njih troje. Da je teško, teško je, al neću da kukam – kaže Momčilo.
Kako je rekao, djecu je nakon što je Sandra zaršila u bolnici, polako navikavao da će ona ostati nepokretna do kraja života. Međutim, njenu preranu smrt niko nije mogao da zamisli ni u najkošmarnijim snovima. Sandrin tragični odlazak čini se da je najteže pao maloj Danijeli (11), koja je majku i pronašla kako leži nepokretna u besvjesnom stanju. Prvo je nakon sahrane bila kod rodbine u Čačku, a onda je otišla kod očevog brata u Borču.
“Ona je to jako teško prihvatila, nije našla mira ni u Čačku, pa sam je odveo kod brata u Borču, sutra baš idemo po nju… Teško je, ali moramo zajedno dalje, sad smo sami…”
Pred Jovanovićima je sad možda i najteži dio života, koji će biti malo olakšan zahvaljujući dobrim ljudima iz opštine Ivanjica koji su im obećali izgradnju nove kuće o kojoj sanjaju godinama pošto u trenutnoj, uslova za normalan život, nemaju.
Najmlađa Danijela obično spava sklupčana na fotelji, dok David krevet dijeli s ocem Momčilom. Jedino ko ima svoj krevet, jeste najstariji sin Miloš. U ovoj trošnoj kući, sem što nemaju krevete, normalne podove, oni nemaju ni kupatilo.
O njihovom teškom životu znaju sve i lokalni mještani koji su potvrdili da u njihovom kraju nema bolje djece koje žive u tako teškim uslovim. Zbog toga, crkvena opština Brezova u saradnji sa MZ Opaljenik i Udruženjem građana za naprednije selo pokrenula je akciju pomoći porodici Jovanović za izgradnju kuće u kojoj bi mališani mogli da imaju bezbrižno djetinjstvo.