Noćas u selu Bočar kod Novog Bečeja nastradao je Dušan Škrbić (28) paleći kukuruzovinu na njivi i na mestu ostao mrtav
Prema nezvaničnim informacijama, nesrećni mladić se slučajno zalio benzinom dok je polivao strnjiku, te se zapalio i propao kroz bale slame.
Komšinica O. N. nam je kroz suze otkrila da je Dušan bio dobro dete i da se bavio poljoprivredom.
Ostavio dvoje dece iza sebe, sina od 2 godine i ćerku od 4. Otac mu je umro kada je imao 13 godina, a majka je u penziji – rekla nam je Dušanova komšinica.
Policija još uvek nije pronašla telo. Još uvek nema informacija šta se desilo sa Dušanovim telom, da li je ugljenisano ili samo ne mogu da ga nađu.
Slava Sveti Nikola pada u vreme Božićnog posta i zato je po pravilu posna
Srbija sutra slavi jednu od svojih najmasovnijih slava, Svetog Nikolu, ali za razliku od prethodnih godina ispred čačanskih ribarnica nema dugih redova, niti nestrpljivih kupaca.
U doba korone krsne slave proslavljaju se samo u krugu porodice, a većina domaćina u strahu za svoje i zdravlje drugih, poštuje propisane epidemiološke mere.
– Ove godine prvi put kupujem ribu na komad, a ranije je to bilo na destine kilograma. Sada ćemo proslaviti u krugu porodice jer tako je najsigurnije. Ne želim da dođem u situaciju da se neko u mojoj kući zarazi i, ne daj Bože, završi u bolnici. Biće slava i okupljanja i nakon korone – izjavio je Čačanin Dušan Kovačević.
U ribarnicama ponuda je standardna, ali je manje novca u kasi kod većine trgovaca. I dalje su najtraženiji šaran, pastrmka i smuđ, ali ima i morske ribe.
– Nekad se u redu za ribu čekalo i nekoliko sati, a ove godine je malo drugačija situacija. U proseku su domaćini uzimali oko 50 kilograma, a za Svetog Nikolu se prodavalo čak i preko tonu ribe, sada je to deset puta manje. Korona je uticala na sve, pa tako i na naš posao. Ali, nadamo se da će konačno i ovo proći – kaže Zoran Zornić, prodavac ribe na čačanskoj pijaci.
Slava Sveti Nikola pada u vreme Božićnog posta i zato je ona po pravilu posna. Osim ribe, koja je glavni specijalitet na slavskoj trpezi, u prodaji se nalazi i veliki broj drugih posnih jela, međutim, i njihova prodaja ove godine dosta je manja.
Sutra je jedna od najvećih slava u srpskom narodu.
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici slave 19. decembra slave Svetog Nikolu – zaštitnika putnika, moreplovaca, dece…
Procenjuje se da polovina pravoslavaca u Srbiji slavi Svetog Nikolu, dok druga polovina, kako se kaže, ide u goste. Sveti Nikola je hramovna i manastirska slava SPC.
Posvećeno mu je više od 600 crkava.
Sveti Nikola je slava nepromenljivog datuma – 6. decembra po starom, odnosno 19. decembra po novom kalendaru, na dan kada je 343. godine taj svetitelj preminuo.
Slavi se i 22. maja, u znak sećanja na dan kada su njegove mošti 1096. godine prenete iz Mira u Likiji u tada pravoslavni Bari, u Italiji, i položene u crkvu svetog Jovana Preteče, koja je ubrzo postala stecište hodočasnika.
Tri godine potom građani Barija podigli su velelepnu crkvu tom svecu.
Sveti Nikola, arhiepiskop mirlikijski, slavi se i u celom hrišćanskom svetu. Praznuje se kao dečji praznik u zemljama zapadne Evrope, jer tada deca dobijaju poklone ako su bila poslušna.
Foto: Srbija Danas / Saša Džambić
Zaštitnik je grada Amsterdama.
Rođen je u gradu Patara u oblasti Likija u Maloj Aziji, od roditelja Teofana i None, u vreme rimskog cara Valerijana.
Još kao dete Nikola je pokazivao neobične duševne darove. Kada je odrastao i izučio škole, želeo je da stupi u sveštenički čin, pa ga je njegov stric, arhiepiskop, “proizveo” za sveštenika grada Mira.
Svoj duhovni život počeo je u manastiru Novi Sion, gde se i zamonašio. Posle smrti roditelja, razdelio je siromašnima svu nasleđenu imovinu.
Prema predanju, vođen čudesnim glasom krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe i već je svojom pojavom donosio utehu, mir i dobru volju.
Pada u vreme velikog božićnog posta, pa vernici pripremaju isključivo ribu i drugu posnu hranu.
Sveti Nikola je u istoriji hrišćanstva zabeležen kao jedan od najvatrenijih zagovornika hrišćanske crkve i veliki protivnik jeretičkih učenja u prvim vekovima hrišćanske propovedi.
Mnogo poštovan u srpskom pravoslavlju sveti Nikola je bio zaštitnik srpskih kraljeva pa su najstarije crkve njemu posvetili. I knez Miloš Obrenović slavio je Svetog Nikolu po svim narodnim običajima kao svoju slavu.
U manastiru Studenica crkvu Svetog Nikole (13. vek) podigao je Stefan Nemanja, a kralj Uroš i Nemanjić i kraljica Jelena Anžujska sagradili su pored svoje zadužbine u manastiru Gradac crkvicu Svetog Nikole koja je i danas gotovo netaknuta.
Svetog Nikolu su već za života smatrali svecem i prizivali u pomoć. Prema verovanju, on može da izleči svaku boljku.
Mnoga čuda su se desila zbog njegovih moštiju koje mirotoče. Bolesni koji su mu se molili, kako kažu verovanja, uspeli su da povrate vid, prohodaju, a gluvima se vratio i sluh. Na današnji dan bi trebalo posaditi pšenicu, da bi izrasla do Božića.
Prvo treba da budeš čovek pa onda sve drugo, kaže doktor Vladimir Gajić iz Kozjaka kod Loznice, u čijoj privatnoj ordinaciji stoji neobična poruka za pacijente i koji besplatno pregleda one koji ne mogu da plate, piše RTS.
“Sva sreća da ga imamo u selu. Da radi 24 sata, uvek bi imao posla. Za doktora Gaju u rodnom Kozjaku meštani imaju samo pohvale. Jako plemenit čovek i dobar čovek, ako nemaš ne platiš, to je tačno”, priča Mara Nikodinović iz Kozjaka.
“Ja sam doveo pacijenta koji je stvarno izvadio hiljadarku, bio sam prisutan, i on je rekao: Ne treba, ako nemate, nemojte se ustručavati”, bićete pregledani, kaže Ivan Stepanović.
Odluku o besplatnim pregledima Vladimir Gajić, specijalista urologije, doneo je i napisao pre deset godina od kada je u privatnoj praksi. To je skromno, kaže, njegov dug prema meštanima, ali i Hipokratovoj zakletvi.
Foto: Printscreen / RTS
“Desi se nekad da pacijent neće sam da kaže već kroz razgovor procenim da nije u mogućnosti, da nije zaposlen ili ima puno dece. Bilo je takvih koji kažu uzajmio sam pare, ja im kažem: nemojte, taman posla, uzajmljene pare vratite, a ja ću vas pregledati besplatno. Ili nazovu telefonom i kažu da nisu u mogućnosti, nisu primili penziju, a ja im kažem da dođu na pregled, pare nisu bitne”, priča Vladimir Gajić.
Ponosan je doktor što se na ljudskost uzvraća istom merom.
“Nema zloupotrebe, nisam još za deset godina imao da bahato dođe i kaže da nema da plati. Jednostavno, to su sve skromni ljudi i skromne situacije”, ukazuje dr Gajić.
Dobar glas se daleko čuje, a objava na oglasnoj tabli u čekaonici nikog ne ostavlja ravnodušnim.
“To je humana stvar, dobra stvar, da još ljudi postoji u Srbiji takvih“, priča Vojić Drago.
Donacije pacijentima, donacije selu, na doktora Gaju u Kozjaku, tvrde, uvek mogu da računaju. Nesebičnost se uzvraća, dodaje i doktor Gaja.
Odgovor na njegov natpis su otvorena vrata prijatelja na sve strane i prepuna knjiga utisaka.
Oliver Pal Gajodi, dječak je zvjezdanih očiju, kako su ga od milja nazvali humani ljudi koji mu pomažu da prikupi 2,4 miliona dolara za najskuplji lijek na svijetu. Prikupljeno je više od pola sume.
Oliver je i mali “vitez iz sijenke”, a taj nadimak je dobio jer je džentlmenski “ustupio mjesto” djevojčicama koje boluju od iste bolesti, da prije njega prikupe potreban novac i odu na liječenje. Te djevojčice su Sofija, Lana, Anika i Minja, imena koja će dugo biti ispisana u našim srcima.
A Oliver je i hrabar mališan koji odolijeva svim bolovima i terapijama i koji danas proslavlja svoj prvi rođendan. Da ih ima još mnogo, da se njegov glas i hod daleko čuju, i da zvijezde sijaju još jače u njegovim očima, poklonimo mu najljepši poklon – život, tako što ćemo poslati SMS sa brojem 848 na 3030.
Nažalost, ovaj predivni dječak dočekaće i proslaviti svoj prvi rođendan u bolnici, a mi se nadamo da će svaki naredni slaviti u krugu svoje porodice, daleko od bolničkog kreveta.
Humani ljudi udružili su svoje snage u zajedničkom cilju – da pomognu Oliveru da prikupi astronomsku svotu novca, te su licitirali sve što su, čini se, imali.
FOTO: PRIVATNA ARHIVA
Tako je glumica Snežana Jeremić Nešković objavila da nudi svoj glas. Naime, kako je navela, ona je brojnim likovima iz crtanih filmova pozajmljivala glasove. Njena ideja bila je da personalizovanu glasovnu poruku pošalje za dijete, putem mesindžera, a za tu uslugu, svaki roditelj treba da pošalje dvije poruke, jednu za drugom i da stavite u komentar fotografiju poslatih poruka za malog Olivera.
Nude kola, motore
Tu su i oni koji se odriču svojih rođendanskih poklona u ime malenog Olija. Jedna od humanih žena objavila je da je za svoj rođendan dobila lančić od supruga, ali da želi da ga licitira i novac uplati za Olivera.
Takođe, tinejdžerka Verica (12) skratila je svoju dugu kosu i licitirala je za malog Olija.
Nemanja Ugrešić, bajker koji u svojoj radionici prerađuje stare motore, riješio je da licitira jedan od svojih dvotočkaša.
– Skupljen je novac za svu djecu sem za Olivera tako da… Prodajem Hondu CX500. Cijena je 10.000 evra. Novac na Oliverov račun, kod mene po ključeve i motocikl. Molim za RT – napisao je Nemanja.
Ninoslav Trivunović iz Subotice je u nagradnoj igri poklanjao svoj auto u zamjenu za jedan SMS za malog Olivera.
Humani ljudi licitaraju i čajnike, šolje, haljine, knjige… Sve, samo da ovaj preslatki dječak prikupi prijeko potreban novac. Inače, za Olivera je do sada prikupljeno nešto više od 50 odsto neophodne svote novca, piše Telegraf.
Za Oliverov 1. rođendan, ali i njegov život:
upišimo 848 i pošaljimo SMS na 3030
Slanjem SMS poruke iz Švajcarske: Upišimo human848 i pošaljimo SMS na 455
Uplatom na dinarski račun: 160-6000000732419-36
Uplatom na devizni račun: 160600000073285198
IBAN: RS35160600000073285198
SWIFT/BIC: DBDBRSBG
Uplatom platnim karticama putem linka: E-doniraj
Uplatom sa vašeg PayPal naloga putem linka: PayPal
Posetili su kasarnu, obišli stara mesta, kafane i druge prostore u kojima su nalazili razonodu, slušali su muziku i jeli leskovački roštilj.
Prijateljstvo između Gorana Kniewalda (61) iz Zagreba, Andreja Šušteršiča (61) iz Ljubljane i Zorana Pavlovskog (62) iz Beograda staro je skoro 35 godina, a započeto je u julu 1981. godine kada su kao “matori” diplomci stupili u kasarnu JNA u Leskovcu.
Ova neobična družina Srbina, Hrvata i Slovenca povezana je i kumovskim vezama, inače se okuplja skoro svake godine, a poslednji veći susret priredila je na 30-godišnjicu završetka vojnog roka.
– Odlučili smo da obeležimo 30 godina izlaska iz JNA na način da se okupimo u Leskovcu, posetimo kasarnu (barem spolja), obiđemo stara mesta, kafane i druge prostore gde smo nalazili razonodu.
Tako smo i učinili u junu 2012 godine, a stupili smo i u kontakt s našim tadašnjim starešinom kome je takođe bilo vrlo drago da se vidi s nama nakon toliko vremena. Naša druženja se mahom svode na odlaske u restorane i kafane, gde se uz dobar roštilj prisećamo raznih događanja i situacija koje su nas tada zaokupljale.
Nas trojica nismo dobili prekomande, pa smo ostali zajedno na jugu Srbije punu godinu dana. Većini nas taj period je predstavljao jedan važan segment u razvoju i „odrastanju“ i stoga ostao u lepoj uspomeni – rekao je Goran, profesor geoloških nauka, i dodao da uživaju kada se prisete starih fotografija, pisama, sitnih vojničkih potrepština poput džepnog nožića, papira na kojem su marljivo precrtavali poslednjih 100 dana u vojsci…
Andrej, inženjer mašinstva, kaže da pamti kulturni šok pri susretu sa posterima Zorice Bruncllik koji su u to vreme krasili grad, malih tranzistora – u vlasništvu svakog vojnika koji drži do sebe – iz kojih su pri obavljanju jutarnjih obaveza dopirali domaći narodnjaci, nestašice kafe koja je vladala u to doba.
– Smejemo se lepim stvarima koje smo doživeli, a teške i sumorne događaje pokušavamo da zaboravimo! Jedno je politika, a drugo su obični ljudi. Kod nas nema prepreka i granica u druženju – objašnjava ovaj Slovenac i dodaje da jedva čeka da ponovo dođe u Leskovac na obeležavanje 35-godišnjice prijateljstva.
Beograđanin Zoran naglašava da ratove i teške teme ne pominju, da im svaki susret prođe uz muziku i lepe teme.
– Nama sve izgleda isto kao i ranije. Mi se razumemo dobro i nema šta da komentarišemo devedesete, nacije, razaranje one lepe države… Ostaćemo prijatelji zauvek! Šta da vam kažem kad sam ja kumovao Goranu iz Zagreba i gde god da odem, osećam se kao u svojoj zemlji – iskren je ovaj rudarski indženjer.
Na kraju, sva trojica se sećaju anegdote koju su doživali u novogodišnjoj noći 1982. godine.
– Novu Godinu smo dočekali u kasarni, u spavaoni, jer je napolju bilo dosta hladno. Bilo nam je dopušteno da se počastimo pečenim prasetom, pivom, uz praćenje zabavnog novogodišnjeg programa na TV.
Sve je to potrajalo do ranih jutarnjih sati, a većina drugara je u neko doba usnula lep i dubok san. Nakon buđenja, pre podne 1.1.1982, opće čuđenje prisutne vojske, ali i dežurnog, bilo je izazvano činjenicom da smo nas nekoliko „staraca“ zaseli pred ekranom kako bi pratili bečki novogodišnji koncert.
Bilo je jasno da nekim mlađim vojnicima nije bila jasna naša želja vezana uz koncert, no nekolicinu smo uspeli da nagovorimo da s nama pogledaju prenos.
Kulturno smo se uzdizali dok je u spavaoni još uvek ugodno mirisalo na prasetinu – ispričao je Goran i skrenuo pažnju da je tih dana glavna pesma koja se desetak puta dnevno vrtila na lokalnoj radio-stanici bila ona Đorđa Balaševićeva „Mirka, ljubavi jedina moja ti“.
Za njih je to bila pesma nad pesmama. A verovatno je i danas.
Pevačica priznala da nikome u ovoj situaciji nije lako.
Balkanska diva Svetlana Ceca Ražnatović je za emisiju “Ekskluziv” pričala o nastupu u Lucernu, ali i o problemu s kojim se suočava estrada zbog pandemije koronavirusa.
– U Lucernu je mnogo opuštenije. Moranje je da nose maske u zavtorenim prostorima, na ulicama ne, potpuno slobodno šetaju. Cirih je nešto drugačije, oni su rigorozniji, verovatno što su imali porast zaraženih. U svakom slučaju, meni je bilo dovoljno da samo izađem na binu i da osetim tu energiju napokon. Stvarno nam to fali – rekla je Ceca i nastavila:
– Estrada je stvarno u problemu. Ne pričamo sada o meni, Lukasu, Breni… A što i da ne pričamo o nama? Nama su troškovi jezivi, prihodi su nula, a zamislite tek ove ljude koji za mnogo, mnogo manje para rade. Mislim da to nije fer. To nešto što mediji malo provuku, estrada kuka. Pa kuka, naravno, zato što i mi imamo porodice i mi smo živa bića koja treba da opstanu – kaže Ceca.
Ceca navodi da je bilo putnika na njenom letu.
– Lukas i ja smo bili sami u biznisu, ali je bilo putnika. I na tamo, i na ovamo. Narod funkcioniše, mora život da se nastavi. Ovo može da traje Boga pitaj do kada, ali mi moramo da živimo i da preživljavamo – objasnila je Ceca.
Voditelj Dejan Deki Pantelić prepoznatljivo je TV lice već dugi niz godina. Iako je Dekijev osmeh jedan od njegovih najvećih aduta, voditelj je prošao kroz mnogo teških situacija u životu, ali nije dao da ga bilo šta slomi. Umro mu je otac, deca su mu obolela od dijabetesa, a borio se i sa teškom bolešću.
Pre nego što je Dejan postao voditelj, radio je u pekari, bio je vozač u rent-a-car agenciji, a kasnije i di-džej. On je potom počeo da radi na televiziji, a karijeru je pauzirao 2012. godine zbog bolesti o kojoj je i javno odgovorio.“Smetalo mi je što me sažaljevaju, samo sam tražio mir i unutrašnju energiju, koju sam dobio od porodice i prijatelja. Sve mogu da mi kažu, da sam loš čovek ili loš voditelj, ali ne mogu da mi uzmu prijatelje koji su i dan danas uz mene, svakodnevno me zovu i pitaju da li sam dobro, da li mi treba nešto, da li mi treba novac. U ovoj mojoj priči novac mi je itekako bio potreban. Emotivna snaga mi je došla od njih, zbog njih i svoje porodice sam iz inata dokazao da mogu opet posle svih problema da se vratim ispred kamere i da radim svoj posao sa osmehom na licu”.
Dejan Pantelić, Foto: Instagram/Printscreen
“Godine 2012. morao sam da izađem i studija i da napravim pauzu. Tada sam sa Cecom Danilović radio emisiju povodom Olimpijskih igara u Londonu. Nisam imao neke bolove, prosto sam osećao da nešto nije u redu. Imao sam problem ispod krajnika, a namerno neću da ga imenujem. On je krenuo da se širi i da mi gura jednu žlezdu. Lutao sam po lekarima. Ništa me nije bolelo. Rak u startu ne boli, ali verovatno kasnije boli. Krvna slika mi je bila fantastična, nisam bio pušač, nikad nisam pio. Na prvi pogled krajnik je bio zdrav. Tek kada su uradili radikalnu operaciju, videlo se da se on učaurio ispod krajnika”, pričao je Deki u emisiji “Tako stoje stvari” kako je otkrio bolest 2016. godine, pa dodao:
“Smetalo mi je što me sažaljevaju, samo sam tražio mir i unutrašnju energiju, koju sam dobio od porodice i prijatelja. Sve mogu da mi kažu, da sam loš čovek ili loš voditelj, ali ne mogu da mi uzmu prijatelje koji su i dan danas uz mene, svakodnevno me zovu i pitaju da li sam dobro, da li mi treba nešto, da li mi treba novac. U ovoj mojoj priči novac mi je itekako bio potreban. Emotivna snaga mi je došla od njih, zbog njih i svoje porodice sam iz inata dokazao da mogu opet posle svih problema da se vratim ispred kamere i da radim svoj posao sa osmehom na licu”.
Dejan Pantelić priznao je da ni malo lako nije podneo kada je saznao da boluje od teške bolesti.
“Rad čoveku vraća snagu. Onog trenutka kada vi saznate, svi mi koji smo prošli tu fazu i saznamo da imamo… Ja ne volim da imenujem tu vrstu bolesti… Nije lako se suočiti sa time”, rekao je Dejan Pantelić u “Novom jutru” prošle godine.
Tokom bolesti najviše ga je pogodilo to što ga ćerka nije prepoznala kada se vratio sa terapije, jer je smršao 20 kilograma, a i to što su ga mnogi otpisivali, stoga je odlučio da se slika za medije kako bi dokazao da je živ i da se bori.
“Promenila mi se psiha kada sam se vratio, na goru. Jer sam mislio da me svi oko mene lažu i da ja neću preživeti”, rekao je voditelj u ovoj emisiji, a priznao je i da je posećivao psihijatra.
“Imao sam pomoć psihijatra jer nisam mogao da prevaziđem tu informaciju da moram da se borim za svoj život, pri tome imam malu decu. U tom trenutku sam mislio kako nisam naučio svog Vukašina da igra fudbal kako treba, Lana je tek krenula u prvi razred. Čak 1. septembra nisam otišao u dvorište škole da je ispratim. To je jako teško. Ne sećam se tog trenutka kada su mi rekli da imam kancer. Tada treba da čovek bude sebičan i da misli samo na sebe”, rekao je Dejan u pomenutoj emisiji.
Dejan Pantelić, Foto: Screenshoot Youtube
Deki je u javnosti govorio i o zdravstvenim problemima sa kojima su njegova deca, sin Vukašin i ćerka Lana, suočili kada su bili još mali.“Muka nas je naterala da upoznamo dijabetes zbog naše dece, u roku od dva meseca pre šest godina ta bolest je oboma dijagnostikovana. To je možda bio okidač ovog mog problema. Sve se to izdešavalo, i otac mi je umro u međuvremenu”, rekao je voditelj u “Tako stoje stvari” pre četiri godine, te istakao da je u saradnji sa Ministarstvom zdravlja pokušavao da izgradi sistem i da vrati savetovališta u zdravstvene ustanove.
“Četiri stana, pa za sve računi, infostan, struja…”
Pandemija koronavirusa u svetu napravila je pravi kolaps. Udarac na zdravstvo, finansije, ali i socijalno udaljavanje ljudi predstavlja pravi izazov sa kojim će se svet suočavati u godinama koje dolaze.
Sfera ekonomije i finansija predstavlja najveći problem za mnoge države, čak i one mnogo razvijenije od Srbije. Ipak, naša država se dobro “drži” uprkos mnogim ograničenjima u privredi zarad očuvanja javnog zdravlja.
Jedan od odluka države izazvala je veliku pometnju u javnosti. Radi se o pomoći koju su dobili estradni umetnici jer su uskraćeni za prihode koje bi ostvarivali za vreme nastupa. Ova odluka ne bi dospela u žižu interesovanja javnosti da se ne radi o ljudima koji tokom jedne večeri zarade nečiju mesečnu platu. Čak i to bi moglo da prođe bez pompe da nije megalomasnkih izjava pojedinih estradnjaka kojima za “normalan” život treba od 3 do 10.000 evra mesečno.
Nakon što je pevač Miroslav Ilić izjavio da mu je 3.000 evra mesečno dovoljno da bi pristojno živeo, mnogi su se zapitali koliko pevači mesečno troše.
Iako zarađuju hiljade, a neki i desetine hiljada evra mesečno, tokom pandemije korona virusa nemaju nastupe, pa su mnogima primanja svedena na nulu.
Nekoliko domaćih zvezda i popularnih pevača otkrili su koliko mesečno troše.
Folk zvezda Aca Lukas nerado govori o finansijama tokom pandemije korona virusa zbog situacije u celoj zemlji, a kako kaže, mesečno može da živi i sa znatno manjim primanjima od onih na koja je navikao.
– Pošto sam ja roditelj i pomažem svojoj deci, meni je sasvim dosta 1.300 – 1.400 evra. Ako mogu i druge normalne porodice sa tim da žive, mogu i ja – poručuje Lukas.
Boban Rajović priznao je da će u ovakvim situacijama povući ručnu.
– Šta god da kažem, neko će verovatno pogrešno protumačiti, ali neću kalkulisati nego ću se voditi onim kako jeste, iskreno kao i obično, u nadi da će ljudi razumeti baš tako, kako jeste. Trošim onoliko koliko mi mogućnosti dozvoljavaju, naročito u poslednjih nekoliko meseci koliko od muzike nisam zaradio ni dinar. Logično je da ću u situaciji u kojoj smo povući ručnu za neke stvari, u kojima nemam ručnu kada je sve normalno i stabilno. S tim u vezi, možda bi taj iznos na mesečnom nivou mogao da bude oko 5.000 evra, ali upravo u toj, stabilnoj finansijskoj situaciji, kada radim i nastupam.
– U to spada održavanje kuće, porezi u Srbiji, Danskoj i Crnoj Gori, i da ne nabrajam sad šta sve, jer nije ni pristojno. Nisu mi svo troje dece još uvek potpuno na svojim nogama, ali ne bih o tome koga od njih još uvek ja pomažem, jer će Bogu hvala i treće dete uskoro biti i u tom smislu svoj čovek. Ima tu bezbroj troškova i ta cifra je opravdana. U ovo vreme, kada ne zarađujemo kao ranije, logično je da se sve nekako smanjilo, ali ne znatno.
– I da naglasim, uopšte se ne žalim na ovu situaciju, već se nadam da ćemo se svi izvući živi i zdravi, a onda će biti i pesme i slavlja i para. Za kraj bih želeo da naglasim da od države nisam dobio nikakvu pomoć, niti sam je tražio, niti bih je ikada u životu tražio. Ima ljudi kojima su ti novci zaista potrebniji, mene bi bilo sramota da se žalim – zaključio je Rajović
Radiša Trajković Đani i njegova supruga Slađa žive na visokoj nozi, a kako Slađa kaže, troškovi su im i tokom korone ogromni.
Kad je Slađa čula da je Miroslavu Iliću dovoljno 3.000 evra, prasnula je u smeh.
– Šta će njemu (Miroslavu) više kad je jednom nogom u grobu… Ma kakvi 3.000 evra, jedino ako se greje na Smederevac na drva. Meni toliko samo za račune treba. Na račune najviše trošimo, jer sad nigde ne idemo, 10.000 evra minimum. Četiri stana, pa za sve računi, infostan, struja… Onda plate, firma, doprinosi… Troškovi su nam ogromni – rekla je Slađa.
Pevačica Goca Božinovska kaže da nije trošadžija, ali da isto tako i ne broji koliko je potrošila na mesečnom nivou.
– Meni treba i 5.000, nema tih para koji se ne potroše. I za decu i za prijatelje, ako sklopiš da stvarno ispoštuješ sve, trba dosta, ali ja ne brojim. Kupim ono što mi treba i ne vodim evidenciju. Nisam primetila da mi zafali, ni koliko sam potrošila, ni koliko imam ne znam. Deca rade, pa sam ih skinula sa dnevnog reda, svi su samostali, i Mirko i Zorana i Jelena… Ne bi mi bilo loše da mi da neko 3.000 evra, Miroslav je čovek sigurno mislio na sve troškove. Ima i oko kuće troškova, te nešto popustilo, nešto puklo, krov, teže je ljudima koji imaju kuću nego stan – rekla je Goca i dodala:
– Kuvam, prčkam, spremam jer to volim, kupiću i na akciji, što da neću, čemu bahatost. Uklapam se ja i u prosečnu platu u Srbiju.
Kako je Anabela Atijas navela, najviše novca mesečno daje za školovanje ćerki Blankice i Nine.
– Moj život nije jeftin jer imam dvoje dece u privatnoj školi. Imam tinejdžerku, znate kako to sa tinejdžerima ide. Jeste da se u koroni manje troši, manje se izlazi, ja ne pamtim kad sam na sebe dinara potrošila. Ja ne žalim na obrazovanje, bez stresa se deca obrazuju i nama roditeljima je lakše kad imaš normalnu svakodnevicu. Te dve školarine, računi, život, Blankica ide na tenis, balet, iskreno ne smem da stavim na papir… nije ispod 2.000 evra – rekla je Anabela
Nikoljdan je praznik posvećen Svetom Nikoli. Proslavlja se 19. decembra u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve. Srpske porodice, koje tog svetitelja smatraju svojim zaštitnikom, na ovaj dan proslavljaju svoju krsnu slavu i u krugu najbližih slave svetog Nikolu.
Sveti Nikola je rođen u gradu Patari, u oblasti Likije, na području Male Azije, jedinac bogatih i znamenitih roditelja, Teofana i None. Kao jedinca darovanog od Boga, oni su ga Bogu i posvetili. Sveti Nikola je umro 19. decembra 345. godine (prema Julijanskom kalendaru 6. decembra), pa se taj dan obeležava kao pomen svetitelju i jedna je od najčešćih srpskih slava. Pravoslavni vernici svetog Nikolu smatraju borcem za Hristovu veru, pobednikom zla za ceo svet, a njegovo ime znači narodni pobeditelj, jer grčka reč “niki” znači pobeda, a “laos” znači narod, vernici.
Nikolaj se duhovnom životu naučio kod svog strica, Nikolaja episkopa patarskog, koji je osnovao manastir Novi Sion, u kom se Nikola zamonašio. Po upokojenju roditelja, Nikola je imanje razdelio siromašnima ne zadržavajući ništa za sebe. Pročuo se zbog svog milosrđa kao sveštenik u Patari, ali je on brižljivo skrivao svoja milosrdna dela.
Potom, sveti Nikola biva izabran za arhiepiskopa u gradu Miru, u Likiji. Poučavao je narod veri i zakonu Božjem, obilazio bolesne, otkupljivao je zarobljenike, koji su tada bili prodavani kao robovi, i puštao ih na slobodu, obilazio gradove i sela.
Do dolaska na presto cara Konstantina, za vreme vladavine cara Dioklecijana, sveti Nikola je bio zatvoren u tamnicu, gde je i zatvorenike poučavao veri. Nakon toga vratio se na svoj arhiepiskopski presto. Sveti Nikolaj je odlučio da obiđe sveta mesta. Na putu obilaska, Nikolaju su se dešavala mnoga čuda. Posle obilaska svih svetih mesta, sveti Nikola unajmi nekog lađara da ga odveze u Likiju, ali lađar je, iako je uzeo novac, hteo da ide na neku drugu stranu. Tada se podigao vrlo jak vetar i okrenuo brod u pravcu Likije, a svi napori mornara koji su, po naređenju kapetana, pokušavali da vrate brod, bili su uzaludni. Punim jedrima brod je došao u Likijsko pristanište, gde se sveti Nikola iskrcao.
Svetog Nikolu poštuje sav hrišćanski svet. Upokojio se u Miru, 345. godine, a potom su nekoliko vekova njegove mošti počivale u sabornoj crkvi tog grada. 1096. godine, posmrtni ostaci svetog Nikole preneti su u Bari, koji se nalazi u južnoj Italiji, u crkvu svetog Jovana Preteče. I danas mošti svetog Nikole počivaju u Bariju, u crkvi svetog Nikole, koju su u njegovu slavu podigli građani, verujući i poštujući svetog Nikolu kao čudotvorca i iscelitelja.
Prema predanju se smatra da je sveti Nikola povratio vid Stefanu Dečanskom, te je stoga ovaj srpski kralj hram u kom su pohranjene mošti svetog Nikole okitio srebrom i slao bogate priloge za njegovu izgradnju i opremanje.
Sveti Nikola je pomagao siromašnima, tešio narod i spasavao ga od gladi, branio Likiju i ostale gradove od ratnih opasnosti i nesreća. Smatra se zaštitnikom moreplovaca i svih putnika. I danas se veruje da sveti Nikola pomaže na moru i svi pomorci hrišćanske vere ga slave kao svog zaštitnika. Tokom vekova, sveti Nikola je postao jedan od najpopularnijih Svetaca. U cilju sećanja na njega i za njegovo proslavljanje podignute su hiljade crkava i manastira. Na pravoslavnim ikonama Sveti Nikola se najčešće predstavlja sa omoforom arhiepiskopa i Jevanđeljem u ruci.
Foto: Profimedia/ilustracija
Veliki broj vernika pravoslavne veroispovesti obeležava svetog Nikolu kao svoju krsnu slavu, kojom prilikom se uz sveću i slavski kolač, kao i Oče naš okupljaju članovi porodice, mole Bogu i slave ovog svetitelja kao svog zaštitnika.
Neke nerotkinje upravo se Svetom Nikoli mole za porod.
Sveti Nikola je i esnafska slava, on je zaštitnik lađara, splavara, ribara i vodeničara. Baš zato mornari na ovaj dan ne isplovljavaju, pa se ovo zove i “vodena slava”, a veruje se da ne treba započinjati ni putovanja.
Duh pomaganja i darivanja siromašnih, koji je bio smisao i životno opredeljenje svetog Nikole, pa i sutra treba darivati one koji nemaju i pomoći im. Zato je tradicija da se darivaju orasi, lešnici, jabuke i slatkiši stavljanjem u cipele pokraj kreveta ili u prozore.
U narodu vlada verovanje da je Sveti Nikola zaštitnik putnika i sirotinje. Postoji pravilo da domaćini mogu samo da pripremaju hranu, dok se drugi kućni poslovi ne smeju obavljati dan pre i dan nakon slave.
Dešava se da ukoliko otac deli slavu sinovima, jedan uzme letnjeg, a drugi zimskog Svetog Nikolu.
Na sutrašnji dan bi valjalo darivati decu, jer je Sveti Nikola voleo decu i brinuo o njima, pa ih je stalno darivao.
