fb

Stravičan slučaj dogodio se 18. juna u večernjim časovima na ograđenom igralištu na Bokshagener placu

Zoran Z. sprečio je otmicu deteta iz jednog berlinskog parka. Nepoznati muškarac je, kako piše Bild, iskoristio nepažnju majke i dete poveo iz parka sa sobom. Da nije bilo Zorana, ko zna kako bi se priča završila.

Stravičan slučaj dogodio se 18. juna u večernjim časovima na ograđenom igralištu na Bokshagener placu. U trenutku otmice na igralištu je bilo mnogo roditelja sa malom decom.

Među roditeljima je bila i Hajka S., koja se spremala da krene kući s dvogodišnjom ćerkicom, kada je neposredno ispred kapije primetila neobičnu scenu – devojčicu u tamnoplavoj haljinici koja se igra kraj izlaza dok majka razgovara sa jednim od roditelja, i krupnog neurednog čoveka koji prilazi devojčici.

“Instinkt mi je govorio da tu nešto nije u redu. Sve se odigralo brzo, uhvatio je devojčicu za ruku i krenuo, a dete ga je jednostavno pratilo. Bilo mi je jasno da moram nešto da preduzmem”, kaže Hajke, koja je, držeći ćerku za ruku, potrčala prema kiosku koji drži Zoran Z. (44) i pozvala ga u pomoć.

Zoran se nije premišljao ni trenutka. Pojurio je za muškarcem koji je devojčicu podigao na krkače i ubedio ga da vrati dete majci.

Zoran je sve vreme snimao otmičara i zapitkivao ga zašto je uzeo dete iz parka. “Nije mi jasno kako nemački roditelji ostavljaju decu samu kod kuće s nekim bebisiterima, užas”, odgovorio je on.

Zoran je insistirao da dete vrati majci, koja je u parku, na šta je ovaj na kraju pristao.

“Bio sam ovde, došao sam biciklom. Došla je ta žena, vikala je: „Zorane, Zorane, mislim da je onaj čovek oteo dete. Pomozi!“ Potrčao sam, zaustavio ga i pitao da li je to njegovo dete. Odmah je rekao da nije. Pristao je da se vratimo. I sve se dobro završilo. Veoma sam ponosan, zahvaljujem Bogu što sam u pravo vreme bio na pravom mestu”, izjavio je heroj Zoran za „Bild njuz“.

Dragana Mirković i sama ističe kako sin Marko i ćerka Mauela ne vole isticanje i nisu privučeni javnim životom.

Javnosti je poznato da folk diva Dragana Mirković iz braka sa Tonijem Bjelićem ima dvoje dece, Marka i Manuelu.

Marko je brat stariji dve godine i mlađa Manuela ne iskazuju nikakvu želju da budu deo show biznisa, a jedna ponuda je došla i kao potvrda toga, koju je Manuela odlučila da je odbije.

Foto: Instagram/printscreen

Dragana se našla na jednoj ekskluzivnoj zabavi tokom odmora u Monte Karlu, a članovi jednog prestižnog zatvorenog društva su imali pristup, među kojim se našao i popularni dizajner Filip Plejn.

On se oduševio Manuelom koja je izrasla u pravu lepoticu, zgodna i lepa devojka koja je visoka čak 182 cm. Pitao je odmah da li je zainteresovana da se bavi manekenstvom, ali je onda sramežljivo odgovorila da nije o tome razmišljala.

Foto: Printscreen

Prilazili su joj svi u Monte Karlu sa predlozima da se u poslu modela oproba jer ima zaista dobre predispozicije. Za sad, ona takvu želju nema, mora priznati da joj je zbog toga donekle drago, samo od nje zavisi da li će promieniti svoje mišljenje, kazala je Dragana pa je dodala:

– Manuela ima još vremena da odluči kojim će profesionalnim putem krenuti, čini se kako će izabrati neku vrstu umetnosti, to će biti njena odluka, u koju se Dragana i Toni neće mešati sigurno – govorila je pavačica za medije svojevremeno.

Osim što ima bogatu karijeru, uz Draganu je i njena porodica da je podrži.

Nedavno je jedan američki portal objavio da po zaradi u dosadašnjoj karijeri, ona može da parira i svetskim zvezdama.

Ali, nije samo ona ulagala u vilu u Beču gde danas uživa, već i njen suprug Toni Bijelić, koji je uspešan biznismen.

Pijemo vodu iz bunara. Kažu da voda nije dobra, jer je bunar dva puta poplavljen. Tata nema para da plati da provere vodu, a mi nemamo drugu, moramo da je pijemo, pa šta nam Bog da – kao veliki opisuje Jovan Đusić (11) svoj život u selu Selište kod Trstenika.

Četvoro Đusića – tri sestre i brat imaju veoma teško detinjstvo. Uslovi u kojima žive daleko su od onih u kojima rastu njihovi vršnjaci. Jovan (11), Milica (10), Jelena (7) i Nikolina (2) ne znaju kako izgleda kupanje u kadi, spavanje u toploj sobi, u svom krevetu. Ni za veš-mašinu ne znaju. Nemaju ni računar, ni telefon, a ni drugare. Zbog velikog siromaštva u kojem žive skoro da im niko ne dolazi u posetu.

– Imam neke prijatelje u školi. Ali, niko od njih mi nikada nije došao u kuću. Sigurno se stide. Znaju da sam siromašan. Zvao sam ih, nije da nisam, ali nikada niko nije došao – otvorio se Jovan.

Ne idu Đusići ni na rođendane kod drugara iz škole. Vrlo su retki takvi odlasci, jer kažu da vide da su nepoželjni. Jednostavno, stide ih se. Nikoga oni ne optužuju zbog toga, više im je to izletelo dok smo zajedno sedeli i razgovarali u jedinoj sobi u kojoj je moguće boraviti. Ostale sobe su ruinirane, sa pocepanim nameštajem punim vlage, betonskim podom. U jednoj, koja im je, kako kažu, spavaća, samo jedan krevet.

– U njemu svi spavamo – pokazala je Milica prstom na stari krevet. Prehladno je u sobi. Ali, kada svi zajedno legnemo, onda se ugrejemo – tiho priča Milica.

Iako im sve treba, ova deca ne pričaju o tome. Ćute. Zadovoljni su onim što im roditelji Mihailo (46) i Marina (33) daju. Sebi dozvole samo da sanjare.

– Voleo bih da se okupam u kadi. Da je napunim toplom vodom i legnem. To nikada nisam probao. Majka nas posipa vodom u plastičnom koritu. Leti napolju, a zimi pored šporeta – govori Jovan.

Brat i sestre nemaju skoro ništa, ali imaju mnogo ljubavi jedno za drugo. Kažu da se vrlo retko odvajaju. Majka Marina ih je naučila da moraju da vode računa jedni o drugima.

– Nemamo mi ni kompjuter ni telefon. Mi se igramo na livadi ili pored potoka. Imamo pse, mačke. Penjemo se na drveće, igramo žmurke… To su naše igre. Nisam ni neki đak, ali mama me je vaspitala da poštujem druge – kaže Jovan.

Jelena se sprema da krene u školu. Ne priča mnogo. Ipak, uspeli smo da saznamo šta najviše voli.

– Volim čokoladu. Obožavam je. Volim i sve druge slatkiše – blago se osmehnula kada je to izgovorila.

Deca vrlo retko idu van sela. Ponekada se dešava da odu u Trstenik sa majkom. I to samo jednom mesečno kada idu po socijalnu pomoć. Tada se voze autobusom. I uživaju u tome, jedan od retkih trenutaka u kome to mogu.

Imamo za brašno, ulje i so, i to je to

Šestočlana porodica Đusić je kuću u Selištu dobila u nasledstvo, odnosno prepisana im je kao nagrada jer su vodili računa o prethodnom vlasniku. Ali, kuća stara više od pola veka, više i ne liči na dom.

– Imamo 50 ari neobradive zemlje. Na malo bašte posadimo povrće i to nam bude od koristi. Nemam stalan posao i zato nadničim na njivi za dnevnicu od 2.000 dinara. Od ove godine smo počeli da primamo socijalnu pomoć, koja za našu porodicu iznosi 18.000 dinara. Inače, do pre nekoliko meseci smo imali samo dečji dodatak. Kupimo brašno, ulje, so. Da imamo za hleb. I to je to. Nije nam lako – kaže otac Mihailo.

“U kasnim popodnevnim satima zvali su nas iz hitnog hirurškog prijema i rekli da se žena ispred bolnice porađa u kolima. Odmah smo sišli dole.”

Ovim rečima započinje priču profesor doktor Srđan Dikić iz Klinike za hirurgiju u KBC “Bežanijska kosa” o krajnje nesvakidašnjoj situaciji koja se prošlog petka po najvećoj mećavi odigrala ispred bolnice. Ova ustanova ne pruža ginekološke usluge, ali to nije sprečilo glavnog dežurnog na hirurškoj klinici prof. dr Srđana Dikića, kao i dr Igora Nađa iz hitnog prijema, anestetičara Ivana Bugarskog, anesteziologa dr Milicu Petković, dr Veru Gardijan, medicinsku sestru Maju Ranković i dr Vojkana Radisavljevića kao glavnog dežurnog lekara u bolnici da istog trenutka reaguju.

Sve je počelo oko 16 sati, kada se automobil koji je vozio mladić, a u kojem su bili još jedan muškarac i žena, zaustavio tačno ispred prijema.

*FOTO: VESNA LALIĆ / RAS SRBIJA

– U kolima ispred bolnice smo dovršili spontani porođaj. Presekli smo pupčanik i pošto su napolju bili ekstremno hladni uslovi dete smo utoplili i uneli u hitan prijem, gde smo ga okupali. Rođeno je vitalno žensko dete, koje je odmah zaplakalo i prodisalo – priča doktor Dikić.

Doktor Nađ dodaje da je bio zatečen i da nije imao takvih iskustava. Međutim, u tom trenutku glavni cilj je bio utopliti bebu. Na njihov poziv došla je i anesteziolog doktorka Milica Petković sa neophodnim priborom za eventualnu aspiraciju i intubaciju…

– Majku smo zatim uneli na hirurgiju i učinili ekstrakciju posteljice. Takođe nije bilo nikakvih problema u smislu krvarenja, žena je to sve lepo podnela – dodaje doktor Dikić.

U razgovoru sa porodiljom Merditom Ramadanović (34), dodaju doktori, utvrđeno je da u pitanju osmorotka, odnosno da je imala sedam porođaja pre ovog. Vodenjak joj je pukao nasred ulice na Novom Beogradu kada je krenula kod ginekologa.

Pukom srećom čitavu situaciju na ulici video je mladić koji se zaustavio i odvezao ih u bolnicu.

Porodilja Merdita je smeštena u “Narodnom frontu”.

– Kod kuće sam osetila bolove, ali mislila sam da je reč o lažnim kontrakcijama. Muž mi je, ipak, rekao da bi bilo bolje da krenemo. Krenuli smo peške, međutim, na ulici mi je pukao vodenjak i počeo je porođaj. Legla sam na sneg, dok je muž istrčao na ulicu i mahao vozačima. Jedan divan mladić je stao, međutim, beba je do tada već izašla cela i bila u mojim pantalonama. Odmah je zaplakala. Odvezli su me do “Bežanijske kose”, gde su presekli vrpcu – ispričala je porodilja za “Blic”

Imam porodicu i unuke, tu su računi i porezi, koje neko treba da plati. Biće gadno ako se epidemija ne smiri u skorije vreme, kaže Ljuba.

Pevač narodne muzike Ljuba Aličić (65) kaže da je na ivici bankrota jer zbog koronavirusa već mesecima nema tezge! On je otvorio dušu, pa je u razgovoru za Srpski telegraf otkrio da je potrošio skoro svu ušteđevinu tokom proteklih meseci, a s obzirom na to da još nije stekao uslov za penziju, nema drugi način da u ovom trenutku dođe do zarade.

– Koronu sam preležao u julu mesecu, a otkako je zavladala epidemija, jedva da sam zapevao na nekom veselju. Imao sam jedan nastup u avgustu, a posle toga ništa! Mnogo se vodila polemika oko toga da pevači ne smeju da se žale da nemaju para, ali ljudi treba da znaju da je to nama izvor zarade. Nemamo fiksno radno vreme i plaćeni smo po nastupu, kojih nema već mesecima. Imam porodicu i unuke, tu su i računi, porezi… Neko sve to mora da plati. Novac ne pada s neba. Odavno me niko ne zove da pevam, a i da pozovu, ne bih smeo da rizikujem da se opet zarazim jer sam imao jake simptome korone. To je bilo strašno! Imam neku ušteđevinu, ali sam sada na ivici bankrota jer se to istrošilo. Ne žalim se, snaći ću se već nekako. Činjenica je da će biti gadno ako se epidemija ne smiri u skorije vreme – kaže folker za naš list.

Ljuba nam je rekao da još uvek nije stekao uslov za penziju, ali da će mu se taj status u budućnosti promeniti.

– Zvanično još uvek nisam u penziji, ali imam dobar staž. Ostalo mi je još malo da gulim do penzije, ali znate kako kažu, mi pevači nemamo rok za to kad je vreme da se penzionišemo. Celog života pevam, malo sam se umorio od estrade, ali ne nameravam da batalim pesmu. Pevaću dokle god imam snage za to – priča nam Aličić.

Folker kaže da ovih dana vreme provodi s najmilijima, a iz kuće izlazi samo kada ima želju da popije jutarnju kafu u kafani nedaleko od kuće.

– Spadam u ugroženu grupu ljudi kada je korona u pitanju jer sam čovek u godinama. Retko izlazim, odem samo do kafanice koja mi je tu u komšiluku. Tamo popijem kafu s prijateljima i vraćam se. Stariji sam čovek, pa se i obična prehlada teško podnosi. Uživam s unucima, nalazim sebi zanimacije. Tako će biti i za praznike. Nisam zakazao nastup za Novu godinu, ali sačekaćemo još malo. Možda se korona smiri, pa da izađemo iz kuće. Ova pošast je već svima preko glave – poručio je pevač.

Muzičari i pevači jesu, kao i mnogi drugi ljudi, pogođeni pandemijom koronavirusa i zbog toga im je država pritekla u pomoć. Mesecima ne nastupaju, a troškovi se nagomilavaju, pa su se mnogi od njih i javno žalili zbog toga.

Ovu finansijsku pomoć od države dobili su brojni izvođači koji uživaju status samostalnih umetnika, i to na molbu Samostalnog sindikata estradnih umetnika Srbije, koji je od Ministarstva finansija zatražio novčanu pomoć za svoje članove. Dragiša Golubović, predsednik Semusa, potvrdio je ova saznanja Kurira.

– Tu pomoć su dobili muzičari i pevači koji su u statusu samostalnog umetnika a da nisu u penziji, već su aktivni, i kojima još uvek teče radni staž. Među njima su Ivan Gavrilović, Snežana Babić Sneki, Marko Bulat, Beki Bekić, Jelena Broćić i mnogo drugi. Naknada je bila namenska zbog korone, tri puta po 30.000 dinara mesečno, ukupno 90.000 na njihove tekuće račune, s tim što je sve isplaćeno odjednom. Ta pomoć je znatno pomogla ljudima. Mi smo u ime Samostalnog sindikata estradnih umetnika i izvođača Srbije uputili zahtev Ministarstvu finansija da odobri dodatna sredstva i za samostalne radnike u oblasti kulture, tj. za muzičare i pevače koji nisu u statusu samostalnog umetnika, koji žive isključivo od svog posla i po tom osnovu su prijavljeni kod penzionog fonda i plaćaju sami sebi doprinose. Nadamo se da će i to odobriti – odgovorio je Golubović.

Ivan Gavrilović je otkrio da mu je ova pomoć u doba pandemije mnogo značila i da je veoma zahvalan Sindikatu što se bori za pevače koji su u nezavidnoj finansijskoj situaciji.

– Tačna je ta informacija. Dobili smo po 90.000 dinara, to nekom znači, a onom ko zarađuje puno možda i ne znači. Meni grad Beograd uplaćuje staž, na osnovu svega onoga što smo radili devedesetih, imali smo puno humanitarnih akcija – istakao je vlasnik hita “200 na sat”.

Danas proslavljamo praznik velikomučenice Varvare, a za ovaj dan je vezan jedan poseban običaj.

Naime, ljudi kažu da danas treba zasaditi božićnu pšenicu, kako bi izrasla do velikog praznika. 

Za sadnju vam je potrebna šaka pšenice i tanjir ili posuda u koju će se posaditi. U plitku posudu stavite zemlju, pa na nju poređajte pšenicu, koja je stajala u vodi preko noći. Odozgo prekrijte zrna sa još malo zemlje, koju ćete svakodnevno kvasiti, odnosno prskati vodom na sobnoj temperaturi.

Pšenična zrna se mogu staviti i bez zemlje. Samo se rasporede po dnu posude, tako da je u potpunosti prekriju. Ostavi se do ivice bar 1 cm, jer će se pšenica nicanjem raširiti. Zalivati umereno. Najbolje je samo prskati vodom jednom do dva puta dnevno.

Pšenicu koju ste posadili možete prekriti pamučnom tkaninom natopljenom vodom. Stavlja se preko, da bi zrna ravnomerno bubrila i da bi dobijala dovoljnu količinu vlage za to. Kada se pojave prve klice, tkaninu treba skloniti da bi pšenica nesmetano nicala.

Pre nego što se stavi na sto, žito se ošiša makazama da bude ravno, jer retko kad samo izraste ravnomerno. Na Badnji dan stavite sveću u sredinu, a žito po sredini vežite crvenom mašnom ili trakom u vidu trobojke (zastave).

Inače za današnji praznik vezuje se i verovanje da od Varindana do Božića nije dobro sanjati. Ako neko sanja, onda o tome nikom ne govori, niti se snovi tumače. Ko sanja i dira garave sudove, te zime će mu vuci stoku napadati.

Na ovaj dan se sprema i jelo koje se zove varica.

Varindan je uvek 17. decembra po Gregorijanskom kalendaru. Pravoslavna crkva ga je posvetila svetoj Varvari, kćeri velikog velmože Dioskora koji se razgnevi kad saznade da je njegova kći postala hrišćanka i ubio je, 306 godine.

-Njene svete i čudotvorne mošti čuvaju se u Kijevu. U Srba je običaj je da se tog dana u posudu sa vodom potope zrna pšenice i da se na Božić iznesu na sto i pogledaju koliko su visoko izrasle zelene vlasi – rekao je za portal Pink.rs, etnolog Dragomir Antonić.

Prema njegovim rečima, po tome se tumači koliko će biti dobra naredna godina za sejanje pšenice.

Uoči Varindana običaj kod Srba je da domaćica pomeša žito, mahunarke, kukuruz, beli i crni luk i stavi sve u lonac da se vari, dodaje on.

Kad se jelo, koje se zove varica, skuva okupe se deca sa majkom i pre posluženja pevaju:

Varila se varica, Savica se hladila Nikolica kusa, Majka mu se busa Kozica se kozila, okozila kozice Da tor bude puniji, ovčice se jagnjile Krave nam se telile, kobile se ždrebile Dobri ždrale, sokole,nek ih momci igraju

Varica se jede za ručak i večeru, a jedan deo se ostavlja za Božić i iznosi na trpezu kao obredno jelo.

Suzana Mančić nikada nije krila da živi na visokoj nozi, a svojevremeno su burne reakcije u javnosti izazvale njene izjave o tome koliko novca troši na mesečnom nivou.

Ništa drugačije neće proći verovatno ni njeno poslednje priznanje o tome koliko košta najskuplji komad odeće koji poseduje u svom garderoberu.

– Najskuplji komad sada nosi moja ćerka jer je to nasledila od mene. Reč je o jednoj “Armani” haljini koja je koštala dve-tri hiljade evra. To je stvarno strašno! Doduše, kupljena je u pola cene, ali opet je to strašno mnogo – priznala je Suzana za “Telegraf.rs TV” uz prepoznatljivi široki osmeh.

– Neko sa tim novcem živi tri meseca, zar ne? Ipak, mi spadamo u profesije koje nisu specifične i koje ne mogu da se mere sa nekim prosekom primanja bilo gde – dodala je Mančićeva, da bi se zatim osvrnula na činjenicu da u svom ormanu ima i odeću za koju, kako sama kaže, nije izdvojila neku basnoslovno veliku cifru.

– Evo, ovu haljinu koju sada nosim sam platila 150 evra. Nosim je deset godina, pa psi laju za mnom jer me prepoznaju, tako da pravila nema – zaključila je nekadašnja loto-devojka.

– Mi ne zaboravljamo one koje su mnogi zaboravili a sami nisu u stanju sve da nabave!

Stolar Mile, poznati srpski humanitarac, ne prestaje da pomaže ljudima kojima je pomoć neophodna čak ni u jeku korone. 

Dok su mnogi uplašeni od ovog virusa koji hara našom zemljom, baš kao i celim svetom, hrabri Mile odnosi pomoć onima koji ne mogu sami. 

– Stefan i ja uspeli smo da dostavimo danas pomoć za porodicu sa troje dece sa hendikepom… lekove,pelene,nutridrink piće za dete koje ne jede čvrstu hranu i još dosta toga!

– Mi ne zaboravljamo one koje su mnogi zaboravili a sami nisu u stanju sve da nabave! – Nismo ulazili a i gledali da budemo što tiši jer Ivana koja je inače i slepa čim čuje moj glas sve ruši i puzi da dođe do mene što nismo uspeli pa je bilo i jako bolno ne pomaziti se sa njom i prošetati je kao i uvek…

Proći će jednom i ova muka… – zaključio je Mile.