fb

Bliži nam se najradosniji hrišćanski praznik.

Rođenje Isusa Hrista je praznik koji se proslavlja sa porodicom u domu, kao i odlaskom na crkvena bogosluženja.

Uz sve običaje, okupljanje cele porodice oko bogate trpeze je centralni događaj. Obavezno se pali kandilo i lomi se česnica. Ali, na stolu je još jedan od velikih simbola najradosnijeg hrišćanskog praznika – Božićno žito.

Iako se pred Božić može kupiti gotovo svuda, ukoliko ste od onih koji vole da poštuju običaje,zasadite ga sami!

Da bi izraslo do Božića treba ga na vreme posaditi. Treba da je zeleno i bujno, jer će takvi biti i usevi tokom godine, kaže staro verovanje.

Pšenica se sadi na praznik Svete velikomučenice Varvare, 17. decembra kod pravoslavaca, a kod katolika 13. decembra, na dan Svete Lucije. Za sadnju vam je potrebna šaka pšenice i tanjir ili posuda u koju će se posaditi.

U plitku posudu stavite zemlju, pa na nju poređajte pšenicu, koja je stajala u vodi preko noći. Odozgo prekrijte zrna sa još malo zemlje, koju ćete svakodnevno kvasiti, odnosno prskati vodom na sobnoj temperaturi.

Pšenična zrna se mogu staviti i bez zemlje. Samo se rasporede po dnu posude, tako da je u potpunosti prekriju.

Foto: Profimedia

Ostavi se do ivice bar 1 cm, jer će se pšenica nicanjem raširiti. Zalivati umereno. Najbolje je samo prskati vodom jednom do dva puta dnevno.

Može se u sredini posude ostaviti prostor u koji će doći sveća. Uzeti plitki tanjir po želji, u sredinu staviti manju čašu (za rakiju). Nasuti zrna pšenice oko čaše do ivice tanjira.

Pšenicu koju ste posadili možete prekriti pamučnom tkaninom natopljenom vodom. Stavlja se preko, da bi zrna ravnomerno bubrila i da bi dobijala dovoljnu količinu vlage za to. Kada se pojave prve klice, tkaninu treba skloniti da bi pšenica nesmetano nicala.

Pre nego što se stavi na sto, žito se ošiša makazama da bude ravno, jer retko kad samo izraste ravnomerno.

Na Badnji dan stavite sveću u sredinu, a žito po sredini vežite crvenom mašnom ili trakom u vidu trobojke (zastave).

Ministarstvo finansija objavilo je da pomoć u vidu 5.000 sutra leže na račune jednoj grupi građana

Penzionerima će sutra – u četvrtak 17. decembra, biti uplaćena pomoć od po 5.000 dinara, potvrđeno je u Ministarstvu finansija.

Pomoć od 5.000 dinara dobiće svih 1,7 miliona penzionera.

Pored toga, penzionerima će od 1. januara penzije biti uvećane za 5,9 procenata, u skladu sa švajcarskom formulom za usklađivanje penzija.

Švajcarska formula predviđa da se jednom godišnje penzije usklađuju 50 odsto sa inflacijom, a 50 odsto sa rastom plata.

Izvor: Tanjug

Odgovori koji bole…

“Čega se pametan stidi, time se budala ponosi.” Time bi se, možda, moglo opisati ono što smo juče, u utorak, mogli čuti od strane rijaliti učesnika poznatog formata “Zadruga”, 4. sezona.

Zadrugari su imali ponovo u Beloj kući kviz (ne)znanja, koji je vodio Dragan Marinković Maca. Pravila igre su bila da pročita ime poznate ličnosti, a da učesnici “Zadruge 4” kažu da li je pomenuta ličnost živa ili mrtva, a potom da od ponuđene tri opcije izaberu zanimanje iste.

Odvale koje su pojedini učesnici izgovorili zgrozile su gledaoce kraj malih ekrana, a koliko su neinformisani i koliko su časova u školi propustili, govore njihovi odgovori.

Prvi je odgovarao Janjuš na pitanje ko je Vasko Popa. O čuvenom piscu, koji je ubrojan u 100 najznamenitijih Srba, Janjuš ne zna, a ma baš ništa, ali je pukom slučajnošću tačno odgovorio da Popa nije živ. Nakon toga ponuđeni odgovori za zanimanje bili su: političar, pisac ili slikar, a Janjuš je rekao:

– To Popa mi ne zvuči kao da je slikar. Mislim da je on političar, knjigu nisam nijednu pročitao od Vaska Pope.

Slikarka Olja Ivanjicki, koja je preminula 2009. godine, za Maju Marinković je živa, a po zanimanju je balerina.

Glumac Predrag Ejdus koji je preminuo je pre dve godine, ali ta vest nije stigla do Sandre Rešić, koja je rekla da je živ, ali je barem znala o kome se radi i da je u pitanju glumac. Za Milutina Milankovića je rečeno da je vojskovođa iz Prvog svetskog rata.

– Kventin Tarantino – bilo je pitanje za Anu Bulatović.

– Glumac, živ, mrtav. Ne znam… Košarkaš? – odgovorila je pevačica.

– Reditelj, j*bem mu mater – zaurlao je Fran Pujas.

– Edit Pjaf – bilo je pitanje za Jovanu Matijević.

– Nikad čula – rekla je.

– Pitagora – bilo je pitanje za Zerinu Hećo.

– Naučnik, mrtav – odgovorila je Zerina.

Za Kobija Brajanta je Dragana rekla da je glumac i da je živ.

Milan Mladenović je mrtav i fudbaler Crvene zvezde, navela je Kijina mama Nadica.

Toma nije znao ko je Ingrid Bergam, niti je znao da li je muško ili žensko.

U “Zadruzi” se moglo čuti i da je Miloš Crnjanski bokser, a jedna zadrugarka je navela da misli da je Branka Katić mrtva, iako je prvobitno rekla da je živa.

Foto: Youtube Printscreen/ Zadruga Official

Foto: Youtube Printscreen/ Zadruga Official

Za Savu Šumanovića je rečeno u “Zadruzi” da je mrtav, što je tačno, i književnik, što nije tačno, bio jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti.

Zola nije znao ko je Ruđer Bošković.

Ša nije znao ko je Janik Noa.

Tom Ford je živ i modni kreator, rekao je Anđelo.

BIVŠI suprug ju je skoro svakog dana pratio.

Dao joj je razvod, ali ne i slobodu. Otkako je povredio ruku mnogo se promenio, i tada su krenule Milenine muke. Sve je morala da radi sama, oko kuće, oko stoke… Ujutru je mrtva umorna dolazila na posao u “Grameru”.

Ovim rečima, šokirane zločinom, pričaju koleginice o Mileni, koju je u utorak veče u Aleksincu bivši suprug Saša P. Krenuo je da je sačeka, sa sobom je poneo crveno plišano srce i očev pištolj. Pucao je u nesrećnu ženu, pa u sebe. Milena je preminula na mestu tragedije, a Saša je podlegao povredama u bolnici.

– Letos je rešila da ga napusti jer ju je psihički maltretirao. Ipak redovno je odlazila kući jer je brinula o ćerki koja se razbolela pre nekoliko godina, kao i o trogodišnjoj unuci. Ipak, sve to nije uticalo da na poslu bude najbolja od svih nas, najvrednija, najodgovornija.

Kažu da je živela sama u Aleksincu, privatno, ali da ju je Saša stalno proganjao i molio da se vrati. Da je zbog njega menjala brojeve telefona.

– On se čudno ponašao poslednjih dana, nedavno je izmislio da je umrla u snu i javio firmi. A onda je pre par dana preko telefona počeo da se oprašta od prijatelja, kao da je dobro isplanirao da uradi to što je uradio.

O Mileni imaju samo reči hvale.

– Imala je težak život i pre braka. Majka joj je umrla dok je bila mala. Deda je ubio rođenog brata, pa zapalio kuću, a otac se odao alkoholu. Utehu je našla u deci, u dve ćerke. Jedna se udala rano, otišla u Ražanj, a druga je pre pet godina obolela od šizofrenije. Svi smo potrešeni vešću da je ovako završila -kažu za „Večernje novosti“ koleginice pokojne Milene.

Oduvek je izbegavala da govori o privatnom životu…

Folk pevačicu Ćanu svi znaju po njenom popularnom nadimku koji je i uzela kao umetničko ime.

Ipak, njeno pravo ime jeste Stanojka Bodiroža, a kako je uvek izbegavala da govori o privatnom životu, malo kome je poznato i to da se iza njenog imena krije porodična tragedija.

Naime, Ćana je rođena kao šesto dete u porodici, a njeni roditelji su već ostali bez troje dece, koja su preminula još kao bebe, piše Pulsonline.

Kako se navodi, ne bi li “skinula prokletstvo”, njena majka je odlučila da posluša savet jednog prijatelja i devojčicu nazove Stanojka, kako bi stalo umiranje dece.

Ćana, inače, ima dva starija brata, a ona je jedino žensko dete u porodici.

Sa devet godina pevačica je ostala i bez oca, tako da je odrastala uz majku i braću.

Želeli smo da pecamo, pa smo došli na prvu peščanu plažu Ada u Belegišu. Deda je predložio da idemo na špic… Ne znam kako smo iznenada upali u duboku vodu. Zagrlila sam ga, jer ne znam da plivam, ali smo počeli da tonemo.

Ovako je za svoju dušu otovrila 12-godišnja Aleksandra Jovanović iz Belegiša, prisećajući se tragedije koja se dogodila na Dunavu kada je počela da se davi, a iz Dunava je izgurao njen deda, inače čovek sa invaliditetom koji nije imao jednu ruku.

– Sećam se da me je deda gurao ka obali dok sam bezuspešno pokušavala da nogama napipam dno. Plakala sam i govorila: Deda, pomozi mi, pomozi… On je odjednom nestao, a onda se opet stvorio ispred mene. Gurao me je tom svojom jedinom rukom, i ja sam nekako stigla do obale – seća se mala Aleksandra za “Novosti”.

Srećom, dete je uspelo da se spase iz reke, ali njen deka, njen heroj nije.

– Kada sam izašla iz vode i osvrnula se, na površini vode sam videla samo njegovu kosu. Potom je nestao u Dunavu. Moj deda Mile je umro da bih ja živela!

Oči 12-godišnje Aleksandre pretvaraju se u dve velike suze, dok priča kako je izgubila voljenog dedu Milorada Jovanovića (60). Kobnog dana, Mile, kako su ga komšije zvale, utopio se u Dunavu. Spasao je unuku, ali njemu spasa nije bilo!

– Kada sam isplivala na obalu, nije mi bilo dobro, videla sam neke ljude, oni su pozvali tatu, Hitnu pomoć i policiju. Deda je bio dobar, mnogo sam ga volela, a i on mene… – govori Aleksandra tiho, sa beskrajnom tugom u glasu.

Nesrećni Milorad Jovanović bio je invalid, nije imao jednu ruku, ali je uprkos hendikepu od moćnog Dunava oteo unuku. Za sebe nije imao snage. Njegovo telo ronioci Žandarmerije pronašli su tek dan kasnije. A meštani Belegiša, gotovo pola godine posle ove drame, još pričaju o njegovom podvigu!

– Kako su upali u duboku vodu, niko od nas ni danas ne ume da objasni. Bio je dobar čovek. To dokazuje i njegova žrtva. Neka počiva u miru! – kaže njegov komšija Ilija.

– Žao mi je što se ovo dogodilo – dodaje njegov prijatelj Đorđe. – Pamtićemo ga po dobrom, bio je veseo, dobrodušan, čvrst… Uvek bi se našao da pomogne onima kojima je pomoć bila potrebna. Zašto je sve tako moralo da bude, ni danas mi nije jasno.

Baka Ankica (80) i deka Borivoje (91) svakog popodneva na zidiću podzemnog prolaza kod Ušća na Novom Beogradu zajedno prodaju cveće kako bi pomogli ćerki koja ne radi i unuku koji je teško bolestan. Kažu, ćerka mora da neguje teško bolesnog dvanaestogodišnjeg sina, a oni da joj pomognu koliko god mogu.

Tako su celo proleće i leto proveli na zidiću prodajući suncokrete koje njihova ćerka na svaka dva-tri dana bere u Surčinu. Devedesetjednogodišnji deka Borivoje se ne žali, iako bez štaka više ne može da hoda.

Svakog popodneva Ankica i Borivoje zajedno prodaju cveće kako bi pomogli ćerki koja ne radi. Kažu, ona mora da neguje teško bolesnog dvanaestogodišnjeg sina, a oni da joj pomognu koliko god mogu.Pripremila Darka Žarić

“Stojiš, prodaš ili ne prodaš. Nije lako ovde stajati pet, šest sati, a ne dobiti ni 1.000 dinara. Ali to je sve za ćerku, nije za nas, za ljubav dece – sve!”, kaže Ankica.

Na svaka dva-tri dana, njihova ćerka odlazi do Surčina gde bere suncokrete. Borivoje se ne žali iako bez štaka više ne može da hoda.

“Ležanje nije dobro, ja imam iskustva, nego uvek rad. Nije važno da li ste mladi ili stari – važno je da se radi”, rekao je Borivoje.

Ankica i Borivoje već imaju i stalne mušterije, koje svrate skoro svakog dana do ovog, i dalje zaljubljenog bračnog para. Dve ćerke i petoro unuka i praunuka samo su osnažili njihovu ljubav, a i danas se sećaju kada i gde su se sreli – na poljani pred zgradom.

Na pitanje da li je to bila ljubav na prvi pogled, Ankica kaže da njoj jeste. “Imala sam 17 i po godina, on je bio vojno lice u uniformi. Šta da kažem, svideo mi se”, priča Ankica.

I kad sezona cveća prođe, kažu, nastaviće da pomažu. Zajedno, kao i dosad, tokom šezdeset jedne godine braka.

“Deci tako kupimo, damo kad su rođendani, ali od naše male penzije ne može se mnogo. Ja imam 18.000, a on oko 30.000 dinara penziju. Dok sve platimo, dok jedemo, dok uštedimo…”, objašnjava Ankica.

Ipak, svoju priču sa nama su podelili teška srca. Kažu, ne žele sažaljenje. Dobro čine i nadaju se dobrom. Čuvaju jedno drugo kao prvog dana i sa razlogom, ne razdvajajući se ni na trenutak, nose titulu najzaljubljenijeg para novobeogradskog Ušća.

I kad sezona cveća prođe, kažu, nastaviće da pomažu. Zajedno, kao i dosad, tokom šezdeset jedne godine braka.

“Deci tako kupimo, damo kad su rođendani, ali od naše male penzije ne može se mnogo. Ja imam 18.000, a on oko 30.000 dinara penziju. Dok sve platimo, dok jedemo, dok uštedimo…”, objašnjava Ankica.

 *Foto: RTS Youtube printscreen

Ipak, svoju priču sa nama su podelili teška srca. Kažu, ne žele sažaljenje. Dobro čine i nadaju se dobrom. Čuvaju jedno drugo kao prvog dana i sa razlogom, ne razdvajajući se ni na trenutak, nose titulu najzaljubljenijeg para novobeogradskog Ušća.

Višeslava (44) i Milomir (46) Miailović vlasnici su pekare u Zemunu, koja godinama nudi mogućnost trudnicama da za svega jedan dinar pazare čuvenu ivanjičku pitu krompirušu, a sada i svakom svom zaposlenom nude pomoć od 100.000 dinara ukoliko dobije dete. Na ove humane poteze podstakla ih je lična borba – 18 godina su Miailovići pokušavali da dobiju dete, dok nisu dobili svog – Srećka.

– Osamnaest godina i 240 dana, kako broji moj muž, pokušavali smo da dobijemo dete. A onda sam posle pet veštačkih oplodnji ostala trudna i sada naš Srećko ima četiri godine – ovako za “Blic” počinje priču Višeslava Miailović.

Njen suprug Milomir došao je na ideju, kada je ostala u drugom stanju, da svakoj trudnici do Srećkovog 18. rođendana naplaćuju ivaničku krompirušu simboličan jedan dinar. Zašto baš ovu vrstu, a ne neku drugu pitu? Miailovići su poreklom iz Ivanjice, a tamo raste najbolji krompir, objašnjava Višeslava.

– Ideja je bila da ponudimo koliko možemo. A pekara se nalazi blizu doma zdravlja, pa prolazi mnogo trudnica. Za Srećkov prvi rođendan, 18. septembra 2015. svim bebama koje su se rodile u Zemunskoj bolnici na taj dan, dali smo vaučere od 5.000 dinara, a mamama, naravno, ivanjičku krompirušu – priča ova humana žena, prisećajući se da su tada darovali sedam beba.

Ona kaže da ih je na najnoviji humani potez, da sa 100.000 dinara podstaknu i pomognu svoje zaposlene koji žele da dobiju dete, inspirisala državna borba za povećanje nataliteta, ali i jedan još ličniji razlog.

– Nama niko nije pomogao kada smo se borili za Srećka – kaže Višeslava, i priznaje da je bilo izuzetno teško, a da se te posledice osećaju i dalje.

– Plaćamo kiriju i živimo kao podstanari u vešernici, ali nama privatnicima je valjda lakše nego drugima, pa hajde da pomognemo koliko možemo. Nemamo ništa, izvlačimo se iz dugova i kredita. Ostala sam trudna nakon pete vantelesne u Pragu. Ja sam već bila i odustala, jer su najveći problem uvek pare, ali moj muž je optimista, stalno je govorio: “Da probamo još ovaj put” – priča naša sagovornica.

Ona dodaje i da se njen suprug Milomir vodi parolom “Ako ne daš, ne možeš ni da dobiješ”, a Milomir se nada da će dobiti – stan na lutriji!

– Sada je cilj da obezbedimo Srećku stan. Mora da se radi da bi se Srećku kupio stan – odlučna je Višeslava, i kaže da se radi i te kako naporno.

– Došla sam na posao noćas u pola dva, a Srećka je u vrtić jutros odvela jedna moja radnica.

Višeslava naglašava da njihova želja da budućim roditeljima, zaposlenim u njihovoj pekari, daju 100.000 dinara nije reklama već da zaista imaju potencijalnih roditelja.

– Od kad smo otvorili pekaru 2007. godine, kod nas je osam, devet trudnica “prošlo”, radilo, porodilo se… I to sve dok ja nisam bila trudna, pa mi je tada teško padalo – priznaje ona i kaže da osim nje i supruga, u ovoj pekari trenutno rade tri prodavačice i dva majstora.

Da ih je dugo pratila loša sreća svedoči i činjenica da je na dan kada je trebalo da lekari odluče hoće li putovati u Prag na petu vantelesnu oplodnju, Višeslavi umro otac.

– Poslednji pregled u Beogradu, pred Prag, imali smo 6. januara popodne, a tog jutra mi je preminuo otac. On jedini nije upoznao Srećka. U međuvremenu su preminuli i roditelji mog muža, ali oni su imali prilike da Srećka upoznaju – zaključuje Višeslava Miailović u razgovoru za “Blic”.

Pevačica Neda Ukraden apelovala je na nadležne organe da u okvoru pomoći za preduzeća, privrednike, biznismene, finansijski pomognu i pevačima koji ne rade zbog epidemije korona virusa i nemaju novčana primanja.

Nedin apel izavao je lavinu komentara, a mi smo kontaktirali njne kolege kako bi nam rekli da li misle da bi i oni trebalo da budu među ljudima kojima će nadležni organi pomoći.

Popuarni pevač Aca Lukas istakao je da pevači u normalnim uslovima zarađuju više nego drugi,te da oni treba da budu oni koji će prižati pomoć.

– Mislim da je u ovoj situaciji to nije potrebno i ne bi trebalo. Ima mnogo ugroženijih grupacija ljudi. Mi u normalnim okolnostima zarađujemo mnogo bolje nego drugi. Zbog toga ne bi trebalo da tražimo tako nešto i da budemo na tom spisku pomoći, već da budemo oni koji pružaju pomoć – rekao nam je Lukas.

– Iskreno, poznavajući karijeru, godine, a i njeno finansijsko stanje, bilo je za očekivati da se Neda ponudi da pomogne, ne da traži pomoć – dodao je Aca.

Pevačica Goca Božinovska milsi da treba pomoći muzičarima i da ljudi deset pevača koji najbolje rade i zarađuju ne mogu da porede sa celom estradom.

– Trebalo bi da se na neki način pomogne i pevačima, jer ni mi ne radimo svoj posao. Ljudi upoređuju 10 pevača koji vrhunski rade i zarađuju sa celom estradom. Nije to baš tako, ima i onih pevača, muzičara kod kojih je situacija drugačija. To nije u redu, da se pevači zapostavljaju  – rekla nam je Goca.

– Ništa ne može da prođe bez nas ni pre korone, a ni posle korone. Ko je otvorio neku firmu ima sve olakšice i privilegiije, a mi… vruće uštipke – dodala je Božonovska.

Pevačica Dragica Radosavljević Cakana smatra da je pomoć potrebna pevačima i muzičarima, ali da prethodno treba da se utvrdi ko spada u tu grupu ljudi.

– Ne traje ovo stanje previše, ako se nastavi mislim da bi trebalo obezbediti neku vrstu pomoći i za pevače i muzičare. Problem su ljudi kojima je to jedini prihod ili nemaju penzije, oni koji manje rade. Oni muzičari koji rade po retsoranima, koji nemaju ušteđevinu i zarađuju novac samo od svog posla, za njih je problem da ne rade mesec, dva – rekla je Cakana.

– Trebalo bi pomoći, samo da se utvrdi kome je to potrebno, kome ne, ima tu dsta začkoljica. Takođe, i pevači mogu svojim članovima benda da obezbede bar nešto, koliko je ko u mogućnosti – objasnila je pevačica.

Pevač Radiša Trajković Đani koji je osuđen na tri meseca kućnog pritvora zbog krivičnog dela nepostupanja po propisima za vreme epidemije, misli da bi trebalo pomoći muzičarima, ali da njemu konkretno, pomoć nije potrebna.

– Treba pomoć i pevačima. Meni konkretno ne treba ništa. U se i u svoje kljuse. Sam ću da radim i da pomognem sebi – rekao nam je Đani.

– Izrazila bih apel svim društvenim bitnim faktorima koji odlučuju o privrednom i uopšte o životu ove zemlje da, vodeći računa o ekonomiji, privrednom životu, povedu računa i onom malom broju muzičara, čitavoj skupini ljudi koji su deo jedne bogate muzičke industrije koji su zaista pogođeni ovom situacijom. Da se i njima na neki način omoguće privilegije koje su rezervisane za male, velike, srednje privrednike, biznismene… – rekla je Neda za Telegraf JETSET.

– Svi ti muzičari imaju svoje porodice, hrane ih, plaćaju neke račune, izdržavaju, imaju gomilu problema, a ova kriza će biti za mnoge jako neprijatna i velika, samo uz pomoć nekih zajedničkih akcija se može prevazići. To je apel svima koji se pitaju i odlučuju kome i kako idu sredstva pomoći, sredstava odlaganja, plaćanja dugova… Da se povede računa i o muzičarima i njihovim porodicama, to nije mali broj ljudi, oni žive od svog rada – kazala nam je Neda pre nekoliko dana.

Miroslav Stojanović (44), otac četvoro dece, izbeglica sa Kosova, izvršio je samoubistvo sinoć tako što je popio insekticid etiol, i to samo nekoliko sati nakon što mu je isključena struja zbog duga 22.000 dinara.

– Rekao je: “Ne mogu ovo više da izdržim, nemam da platim dug za struju deca će mi gladovati, ubiću se”, a zatim je prekinuo vezu – prepričava navodne poslednje Miroslavljeve reči, rođaka pokojnika.

Stojanović je sa porodicom živeo u Jelašnici nedalako od Niša, a kako tvrde njegovi najbliži govorio je da ne može da podnese siromaštvo, zbog čega se pretpostavlja da je odlučio da presudi sebi.

– Pre nego što je popio etiol pozvao je svoju rođenu sestru iz Bujanovca kada joj se izjadao kako ne može da podnese siromaštvo, što nema čime da hrani decu. Bio je očajan. Otišao je do česme u dvorištu i tu sebi presudio kada je uzeo etiol i progutao ga sa vodom – prepričava naš sagvornik upućen u situaciju porodice Stojanović.

Stana Stojanović iz Kosovske Kamenice, sestra pokojnog Miroslava došla je na sahranu brata, međutim porodica nema novca ni da sahrani nesrećnog čoveka koji je umro u najtežim mukama.

– Potrešena sam vešću da je podigao ruku na sebe, da ga nema više, još više me je potreslo što porodica nema novca da ga sahrani.  Izbegao je sa Kosova 1999. godine i sa majkom boravio u izbegličkom kampu u Sićevu. Nakon toga se  oženio i dobio decu, a od Komesarijata za izbeglice dobio je kuću u Jelašnici.  Mučno su živeli i on i snaja, nisu imali posao, živeli su od socijalne pomoći i tako hranili  decu. Kuća je opremljena tek toliko da mogu da žive, nisu imali ni kupatilo, sve je toliko potresno. Znali smo da žive teško, ali da će presuditi sebi to niko nije očekivao – priča Stana.

I Miroslavljeva sestra potvrđuje reči rođake, da je Stojanović pre nego što je presudio sebi pozvao svoju sestru iz Bijanovca.

– Sestra ga je zvala više puta ali se on više nije javljao na telefon, došli smo da im pružimo podršku ali ni mi nismo finansijski jaki da im pomognemo na drugi način. Snaja sad traži pomoć kako da ga sahranimo kao čoveka – objašnjava Stana.

Život porodice, objašnjava sestra nije bio lak, naročito jer su vreme provodili u kolektivnom centru koji je ostavio duboke tragove po psihičko stanje. Njihova majka se ubila 2004. godine skočivši u Nišavu.

– Tugovala je za domom koji je ostao na Kosovu, Miroslav je sve trpeo zbog dece, i borio se koliko je mogao ali je sve bilo teško. Ovo je neizmerna bol i zbog njega i zbog maloletne dece. Mnogo je teško – kaže sestra pokojnog Miroslava.