Muž bez posla, ja bez posla. Živimo od svekrove penzije. Seli smo da se dogovorimo, ja ću brinuti o njemu dok ne umre, drugo se ništa nije promenilo – postiđeno priča snajka.
Nišlijka M. M. (43) razvela se od muža i po dogovoru se udala za svekra (72) ne bi li nasledila penziju od 800 evra. Ovakvih slučajeva je sve više u Srbiji, a građani im pribegavaju da bi obezbedili finansijsku stabilnost.
Zakon i praksa povodom ovakvih brakova su drugačiji.
Po zakonu nijedan matičar ne bi trebalo da odobri ovakav brak bez prethodne dozvole suda, ali praksa je često drugačija.
M. M. se razvela od muža kada se vratio iz inostranstva jer nije uspeo da pronađe sezonski posao. Tada se preudala za svekra.
Kako su deca rasla, ona je svom bivšem mužu postala maćeha, morali su da smisle nešto kako inostrana penzija ne bi propala.
Ona je postiđena povodom svega, i sramota je jer celo selo zna za ono što je učinila.
– Muž bez posla, ja bez posla. Živimo od svekrove penzije. Seli smo da se dogovorimo, ja ću brinuti o njemu dok ne umre, drugo se ništa nije promenilo – postiđeno priča snajka.
Ona ne smatra da je uradila nemoralan čin, već se izborila za sopstvenu egzistenciju:
-Između mene i svekra se ništa nije dogodilo, spavam sa mužem u istoj sobi, funkcionišemo kao par, a po selu se samo nagađa da li je nešto još bilo. Što da propadne penzija koja nije mala, a ni muž ni ja ne radimo – zaključuje priču Nišlijka.
U matičnoj službi nema tačnih podataka koliko je ovakvih slučajeva zabeleženo.
Šesnaestogodišnju Milicu je majka ostavila kod očuha Miloša, koji je sada dobio starateljstvo nad devojčicom. Sa Milicom su ostale da žive i dve sestre koje je njihova majka dobila sa Milošem. Tri sestre brinu jedna o drugoj, a nad sve tri bdi tata Miloš koji dobija 11 000 mesečno.
Uslovi u kojima živi ova porodica su za mnoge nezamislivi.
Da bi stigla do škole u Kuršumliji Milica dnevno pređe 15 kilometara. Čitav put prepešači, jer ne postoji nikakav prevoz. Posebno je teško zimi kada padne sneg i nema svetla.
foto: Prinrtscreen
Tada je očuh dočekuje na pola puta. Ali, Milica ne odustaje, ona je primer đaka, nikada ne kasni, obično stigne prva u školu, odlična je učenica, i vrlo ambiciozna. Sada je u drugom razredu gimnazije i želja joj je da upiše psihologiju.
I Miličine mlađe sestre pešače, ipak manje nego ona. Takođe su odlični đaci i devojčice za primer.
Dok su ćerke u školi otac se brine da pripremi ručak, da sredi kući i ide u nadnicu, da nešto zaradi.
Luka Opačić bi se verovatno spremao za početak završne godine srednje škole i planirao kako da u ovim epidemiološkim uslovima obeleži punoletstvo… Nažalost, te tinejdžerske muke Luka nije doživeo jer je njega i njegovog ujaka Vasilija Trbovića (26) pre 13 godina, u Novim Banovcima, zverski ubio i iskasapio Danijel Jakupek.
Monstrum, koji ulazi u petu deceniju života, od momenta zločina je u Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Nije osuđen na zatvorsku kaznu, već na lečenje. Prima određenu terapiju, ali još nije prestala potreba za njegovim daljim lečenjem i čuvanjem. Meštani Novih Banovaca nadaju se da nikada neće ni biti otpušten iz, kako kažu, ludnice.
Luka Opačić
– Samo da ne doživi slobodu. Uništio je nekoliko porodica. Trboviće, svoju… Ne znamo da li oseća bes, ljutnju, mržnju prema njemu. I ono što nam do dana današnjeg nije jasno a to je zašto je to uradio? Zašto je ubio Vasilija? Zašto dete? Šta treba da je u čoveku da može da ubije petogodišnjeg dečaka, iseče ga na delove i baci u reku – pitaju zgroženi meštani ove varoši na obali Dunava.
Ni tokom istrage, ni na suđenju nije utvrđen motiv zločina koji je šokirao Srbiju. Nagađalo se da li je u pitanju sektaški ritual, satanizam, ali je većina mislila da iza Jakupekovog monstruoznog čina jednostavno stoji ludilo. Sve u svemu, i dalje je misterija zašto je u svojoj kući u Beogradskoj ulici u Novim Banovcima nožem u kadi ubio petogodišnjeg Luku i potom ga bonsekom iskasapio i zatim na isti način presudio mališanovom ujaku Vasiliju. Jakupek je delove tela bacio u Dunav, a kada su Vesna i Dragan Trbović krenuli u potragu za sinom i unukom, čiji nestanak su prijavili, Jakupek im se pridružio da im pomogne. Hladnokrvno, nijednim gestom nije pokazao da je odgovoran, kriv za tragičnu sudbinu Vasilija i malog Luke.
Vasilije Trbović
Verovatno bi tako i ostalo, da četiri dana kasnije pecaroš u travi kraj reke nije zatekao obezglavljeni trup dečaka, bez nogu i jedne ruke. Sutra ujutru, u plićaku Dunava, upleten u travu, isplivao je i Vasilijev leš, bez glave i jedne ruke.
Kako je Vasilije roditeljima rekao da ide kod prijatelja u Beogradsku ulicu, Jakupokova kuća je pretresena, nađeni su tragovi krvi, ali do dana današnjeg nije poznato gde je sakrio bonsek kojim je isekao tela žrtava.
I mesecima koji su usledili posle hapšenja Jakupeka, u različitim delovima prestonice isplivavali su delovi tela malog Luke i njegovog ujaka, pa su sahranjivani nekoliko puta.
– Verovatno nisu ni nađeni svi delovi tela, da mogu da budu pokopani kao ljudi. I da su zakopani, to ne može da ih vrati niti ublaži tugu Vasilijevih i Lukinih najbližih. Vasilijev otac i Lukin deda Dragan umro je pre nekoliko godina. Vesna od tada živi sama u kući, a u dvorištu joj društvo prave dever i jetrva. Nekada je bila učiteljica, sada je u penziji i ne druži se sa ljudima. Verovatno ne želi da svoju tugu prenosi na druge – smatraju meštani Novih Banovaca.
Baka prekinula vezu, majka završila fakultet i rodila ćerku
Odmah po predstavljanju novinarke “Blica”, sa druge strane telefonske veze je prekinut razgovor. Neutešna majka i baka Vesna Trbovič već godinama ne želi da priča za medije o tragediji svoje porodice.
– Kada je Luka ubijen, njegovi roditelji već nisu bili zajedno. Tijana je smogla snage da nastavi da živi. Završila je fakultet, likovnu umetnost. Udala se, rodila ćerkicu i, koliko nam je poznato, radi u jednoj beogradskoj galeriji. Povremeno dolazi da obiđe majku – kažu poznanici porodice Trbović.
Preminula i majka monstruma, jedina koja ga je posećivala
Pre nekoliko godina preminula je i Marica Jakupek, monstrumova majka. Sahranio je ju stariji sin Robert, koji je došao iz Nemačke. Danijel je i za vreme pokopa majke, za koju je kako su tvrdili poznanici bio veoma vezan, bio u Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Majka je inače jedina osoba koja ga je posećivala.
– Marica je pre nekoliko godina prodala kuću u kojoj je Danijel masakrirao Vasilija i Luku. Kupila je stan u Pazovi, i nije ovde ni dolazila. Tamo je i sahranjena – kažu nekadašnje komšije monstruma iz Novih Banovaca.
Nakon ulaska Miljane Kulić, voditeljka Dušica Jakovljević pozdravila je zadrugare, a zatim je počela emisija ,,Pitanja novinara“.
Prvo pitanje u večerašnjoj emisiji postavio je Nemanja Vujčić, urednik zabave portala Pink.rs i upito ga Miljani.
FOTO: TV PINK PRINTSCREEN
Kako si Miljana? Kako se osećaš? Da li si spremna da se vratiš? – upitao je Nemanja.
Dobro sam, biću bolje, svakog čuda tri dana dosta, biću bolje! Vratiću se, samo malo da dođem sebi posle svega, mislim na ovo što se desilo, da budem onakva kakva sam bila. Želim da me pamtite po “Zadruzi 1”, ovo što sam do sada radila je katastrofa, nenormalno, neshvatljivo. Vreme je pred nama, pa ćete videti, prvenstvno moja porodica. Kada sam otišla kod lekara, bila mi je kiretaža zakazana za petak, bila sam psihički loše, zbog svega, lekar nije mogao da nađe vene, gde god je pipnuo ruku, ona je pomodrila. Rekao je da ne sme da mi uradi kiretažu i da idemo u Klinički centar. Da nismo otišli, ja bih umrla na privatnoj klinici na kiretaži. Prestalo mi je disanje od prevelikog stresa. Hvala Bogu, moja porodica to nije videla, ni čula, tek su posle svega čuli. Reanimirali su me. Bog me je pogledao, ovo mi je životna škola, nisam davala znake života. Ne treba ovde da se ponižavam – rekla je MIljana.
Priča od koje se ledi krv u žilama! Slučaj mlade Ane prepričava se po čitavoj Srbiji
Naime, Ana (28) je posetila vračaru mesec dana pre svoje udaje. Vračara je uzela njenu sliku i rekla jezivu rečenicu:
– Ogromna nesreća zadesiće te u narednih šest meseci, ovaj brak nosi nesreću i smrt – rekla je, ali Anina euforija oko braka je bila prevelika, tako da je samo odmahivala glavom.
Prošla je svadba, a ona je već nekoliko dana posle slavlja počela da gubi snagu, bila je strašno umorna i izgubila je volju za bilo čim.
Dane je provodila ležeći u krevetu, a lekarski nalazi nisu ukazivali na bilo koji konkretan problem.
– Ležala sam u krevetu jedan dan i gledala film, kada sam osetila kako telo počinje da mi se oduzima. Tresla sam se i činilo mi se ću se ugušiti – počinje svoju ispovest Ana.
Nakon nekog vremna je uspela da se smiri, pripisala je sve iznenadnom napadu panike, ali kada je otišla u kupatilo, doživela je novi šok – njeno telo je bilo prekriveno crvenim pečatima!
Kada je sutradan posetila lekara, na njenom telu nije bilo niti jednog traga, a analize su pokazale da je potpuno zdrava!
Tokom jedne noći dok je vozila kola, ista situacija se ponovila. Osetila je trnjenje tela i oduzimanje, izgubila je kontrolu nad volanom i udarila u drvo pored puta, gde su se kola zapalila.
– Borila sam se da izađem, ali nikako nisam uspevala da otvorim vrata. Kada sam već počela da se gušim od dima i gubim nadu da ću se izvući, videla sam kako staju neka kola i ljude koji trče ka meni – priseća se ona kao kroz maglu, jer je odmah posle toga izgubila svest.
I to nije bio kraj njene agonije – iz neobjašnjivih razloga joj se oduzimalo telo, a jezivi osipi sa ranicama su se pojavljivali i istom brzinom nestajali.
Ostala je bez posla, prestala je da se viđa sa prijateljima, izgubila je dosta na kilaži i nije se videla naznaka da će biti bolje.
Sledeće o čemu je razmišljala bilo je samoubistvo, jer nije videla nikakvu nadu. Ostala je potpuno sama u najtežem periodu, a život joj se u pretvorio u pakao.
Poslednje što joj je palo na pamet je da opet poseti vračaru, čijih se reči i upozorenja setila.
– Izgledala je kao živi leš kada su je doveli kod mene. Karte sam samo bacila na sto i prvi put u životu me je obuzela jeza. Mislim da joj je u tom trenutku ostalo još samo mesec – dva života, jer joj telo više nije moglo da izdrži toliki pritisak – prepričava vidovita žena.
Ponovo je krenula sa jezivim upozorenjima o tragediji koju nosi njen brak, i da je telo već krenulo da se predaje. Ana je ovog puta pažljivije slušala proricanje.
Odlučila je da po povratku kući spakuje stvari i ode kod svojih roditelja.
– Prvog dana sam osetila kako mi se snaga vraća, taj osećaj je neobjašnjiv. Apsolutno ništa drugačije nisam radila, ali od tog dana više nikad mi se nisu ponovile one tegobe koje su me mesecima mučile. Iako nisam verovala u crnu magiju, zaista nemam drugo objašnjenje za svoje stanje- priseća se ona pakla kroz koji je prošla.
I dalje nije poznato da li je u pitanju urbana legenda ili je reč o istinitom događaju.
Sabrina Lekaj (20) pronađena je mrtva na prednjem sedištu “mercedes benza” u Adelejdu u nedelju pola sata pre ponoći, a kola su bila udaljena samo 250 metara od njihovog doma.
Lepa i talentovana albanska devojka iz Austalije je pronađena je mrtva pored teško ranjenog oca Petrita u njegovim kolima kolima u nedelju uveče. Pre smrti poslala je srceparajuću poruku prijateljici, u kojoj joj je napisala da je voli.
Studentkinja medicine prethodne noći je bila u gradu sa prijateljima, kojima je navodno rekla kako se plaši da će se posvađati sa ocem kada se vrati kući.
Sabrina je poslala i poruku najboljoj prijateljici Kat Valstar, u kojoj je napisala da je “voli i da će joj pisati kada stigne kući”.
Nekoliko sati kasnije njeno telo izvučeno je iz auta, zajedno sa njenim ocem Petritom Lekajem (49), koji je imao ozbiljne povrede abdomena i prebačen je u bolnicu.
On je optužen za ubistvo i trebalo bi da se pojavi na saslušanju u petak. Prem svedočenju sabrininih drugarica, ona je bila jako uplašena kako će njen otac reagovati jer je ostala do kasno u gradu.
News.co.au navodi da je sabrina od 100 bodova na testiranju u školi osvojila 99,35.
Ovo je neverovatna priča u kojoj će se pronaći baš svaka žena! Ali i muškarci moraju da je pročitaju.
Muž se vratio s posla i pronašao je svoje troje dece u kućnom dvorištu, još uvek su bili u pidžamama.
Oni su se igrali u blatu s praznim kutijama od hrane i svuda je bilo razbacano smeće. Vrata od automobila bila su otvorena, kao i vrata od kuće.
Psa nigde nije bilo. U hodniku je bilo još više haosa. Svetlo je bilo isključeno i pored zida su stajale zgužvane stvari. U dnevnoj sobi je radio televizor pojačan do kraja, a soba je bila puna igračaka i razbacane odeće.
U kuhinji je pronašao sudoperu napunjen prljavim posuđem. Ostaci doručka su bili razbacani po stolu, a vrata frižidera širom otvorena. Hrana za pse je bila razbacana po podu, a gomila peska stajala je ispred vrata. Muž je požurio uz stepenice, gazeći preko igračaka i još gomile odeće, u potrazi za svojom ženom. Bio je uplašen, da se nije nešto dogodilo s njom?
Spazio je vodu na podu, koja je curila ispod vrata kupatla. Zavirio je unutra i bio je zaprepašćen neredom: gomila vlažnih peškira, sapun, pena i opet puno igračaka razbacanih po mokrom podu. Nekoliko metara toalet papira prekrivali su WC šolju, a pasta za zube bila je razmazana po vratima i ogledalu.
Uspaničen je od straha, brzim je korakom požurio u spavaću sobu! Otvorio je vrata sobe i ugledao je svoju ženu, koja je sklupčana ležala je u krevetu.
Bila u pidžami i čitala je knjigu. Pogledala je muža i blago se nasmešila.
Pitala ga je, kako mu je prošao dan. Muž je bio preplašen i zbunjen.
Upitao je svoju ženu: “Šta se ovde dogodilo?”
Ona se ponovno nasmejala i odgovorila:
“Svaki dan, kada dođeš s posla, pitaš me šta ja to radim po ceo dan u kući pa sam umorna. Da li je tako?”
“Hmmm, tako je…”
“E pa, danas nisam ništa radila”, odgovorila je žena i nastavila da čita svoju knjigu.
Iako je 21. vek, neka pravila se ne menaju na Balkanu. A koja su to pravila, svakodnevno se može otkriti na šalteru, u saobraćaju, u prodavnici, u prevozu, na Tviteru.
Jedna korisnica Tvitera podelila je događaj iz banke čiji su glavni akteri jedna trudnica, jedan muškarac i ona. Sutuacija ide ovako:
“Danas čekam red u banci, Desetoro ispred mene. Ulazi trudnica, niko ništa. Čekam da završi jedna i kažem ono: “Hoće li iko da pusti trudnicu”. Puštaju je i javlja se jedan. “Što nije muža ovlastila”. Ja: “Možda nema muža, možda nije tu, kakve veze ima”. On: “Pa može onda i švalera, kakve veze ima”. Ja: “Gospodine završili smo, nemam dalje nameru sa vama da diskutujem”. Svi ćute, a ja se mislim da ću jednom batine da dobijem.”
Džej Ramadanovski preminuo je u nedelju 6. decembra, a sahranjen je uz zvuke pesme “Nedelja”
Na Novom Groblju 11. decembra bolnu tišinu na sahrani prekinuli su zvuci 50 violina odsviranih po poslednjoj želji pevača Džeja Ramadanovskog da uz nju ode na večni počinak.
Svi već znaju da Džej nije imao lak život i da je bio kao mali u domu, a njegov prijatelj, takođe štićenik ove institucije, Anastas Skakoski ispričao je svoja sećanja o Džeju i o periodu koji su zajedno proveli u Zavodu za vaspitanje dece i omladine na Voždovcu.
“Ja sam u dom došao dve godine pre njega. Ni on ni ja u domu nismo bili zbog nekakvih prestupa ili problema sa zakonom, već po odluci suda i Centra za socijalni rad. Dakle, tamo je bilo dosta dece iz marginalizovanih porodica, siromašnih”, rekao je Skakoski i prisetio se Džeja iz tog perioda.
“Dete od deset godina, poslušno i drago svima. Slušao je vaspitače, jeste imao neke ispade, normalno, ali su mu to tolerisali jer je uvek bio veseo, vedrog duha. Sećam se jedne situacije, povredio je nogu i bila mu je u gipsu, pa je napravio neku glupost i vaspitač je hteo da ga bije, a on se u takvom stanju popeo na drvo. Mene su jednom ošišali na ćelavo jer nisam bio dobar, a kad su Džeja hteli da ošišaju, on je rekao: ‘Pa ja ionako imam malo kose, šta ćete meni da odsečete?’”, ispričao je Anastas.
U Domu na Voždovcu snimao se film “Specijalno vaspitanje” a po rečima Anastasa, baš zbog tog snimanja nastala je i pesma “Nedelja”:
Foto: Printscreen/Youtube
“Moj vaspitač Miroslav Simić je pisao scenario. Ali Džeju, kao ni drugoj deci romske nacionalnosti, nisu dali da budu statisti, ne znam zašto. Druga deca iz doma su se pojavljivala u kadrovima. Džeja je jako bolelo što mu majka nije dolazila u posete. Mnogo je bio tužan i povređen. Jednom, kad je bio nestašan i nisu hteli da ga puste u subotu po podne da ide kući, što je bio običaj, on je onako tužan pevušio ‘Nedelja, a mene s vama nema’. To je kasnije ispričao Marini Tucaković i ona je napisala maestralan tekst za pesmu ‘Nedelja’”, otkriva Skakoski.
