fb

Nema više mesta nedoumicama, istina je konačno isplivala u celosti

Darija Sudnišnikova (14) iz ruskog grada Zelenogorska bila je tokom ove godine jedna od najpopularnijih ličnosti u toj zemlji.

Početkom godine lansirala je priču kako su njen dečko Ivan (10) i ona napravili dete tako što su se zaključali u sobu stana njenih roditelja i tamo se “igrali doktora” pod ćebetom.

Darija je potom zatrudnela, što su tamošnji lekari dočekali s nevericom pričajući o njihovom slučaju čak i na nacionalnoj televiziji. Naravno, ubrzo se ispostavilo da otac deteta nije Ivan (nije fizički ni mogao da bude) već jedan maloletnik (15) stariji od Darije koji živi u njenom kraju i koji ju je gotovo silovao.

Ivan je i pored svega ostao uz Dariju obećavši joj da će biti najbolji mogući otac deteta kad se porodi. U avgustu je na svet donela ćerku Emiliju koju je tek ovih dana prvi put pokazala na Instagramu.

U moru lajkova i komentara, mnogo ljudi upitalo je Dariju šta se na kraju zaista dogodilo u priči i ona je po prvi put otvorila dušu do kraja.

Potvrdila je da Ivan nije otac, ali da jeste s njom prvi put tokom zime spavao. Od otkrivanja trudnoće nisu imali seks, baš kao što još nije ni uhapšeno lice koje ju je napastvovalo i zahvaljujući kojem je ostala u drugom stanju.

“Emilija je moja ćerka i tako će zauvek ostati. Otac me ne interesuje, što se mene tiče – to je Ivan. Toliko ga volim. Jedva čekam da još malo poraste da možemo da radimo ponovo ‘neke stvari’. Majka mi puno pomaže oko deteta. Prijala mi je pažnja medija tokom proleća, ali ne i napadi mnogih da sam sve namerno izmislila. Jednostavno sam se uplašila da priznam šta je prava istina. Nisam znala tada da desetogodišnji dečak fizički ne može da napravi dete jer je još premlad”, napisala je Darija.

Ona je dodala i da je policija uzela DNK test deteta i da pokušava da utvrdi ko je i gde je pravi otac Emilije.

U međuvremenu, Ivan je tu. Sada ima već 11 godina a za 5 će steći pravo da se zakonski prijavi i postane zvanični otac prelepe bebe.

Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan objavila je tekst na svom blogu Rudan.info u kom je komentarisala trenutnu situaciju u Hrvatskoj

Tekst Vedrane Rudan prenosimo u celosti:

Zatvorilo u Hrvatskoj kafiće, restorane, barove… zato što svetom hara kuga 21.veka. Mrtvih na sve strane, bolnice krcate, šatori se dižu, nema lekara, nema sestara, nema lekova.

Vlada, Krizni štab ili pitaj Boga ko odlučio je da bi neke ovce trebalo sterati u tor.

Ugostitelji i ostali zaključani digli su se na zadnje noge i krenuli, tako tipično hrvatski, paliti sveće na Trgu bana Jelačića i pretiti(kome), da će krenuti deliti otkaze. Oni će propasti, hiljade će ljudi ostati bez posla, Hrvatskom će zavladati glad, beda, kriminal…

Gde žive ti koji ostavljaju sveće na Trgu? Jesu li pre ovog zaključavanja mislili da žive u normalnoj zemlji kojom vladaju stručni, pametni, dobronamerni ljudi opsednuti bitkom za dobrobit građana? Ako se nositeljima sveća tek ovih dana upalila sveća u glavi, stvarno bi ih trebalo poslati u k***c.

Gospodo, trideset godina vas i vaše mušterije godinama pljačkaju. Zašto ste tek sada upalili vatricu? Gledate one u Saboru koji mlate sramnu lovu, dvadeset hiljada kuna mesečno plus šofer, plus dodatak za odvojen život, plus ručak i sok i kava u Saboru, sve za deset kuna. Lupaju majmuna po glavi, surfaju po internetu i ubijaju vreme dok im neko ne naredi da moraju dignuti ruku u vis.

Gledate vladu koja šakom i kapom deli ogromnu lovu Crkvi u skladu s Ugovorima čiji sadržaj nikad nismo videli. Gledate ministre koji pijani divljaju na otvorenom i zatvorenom. Znate da i u koroni ipak postoje „kafići” koji nisu zaključani i u kojima besplatno kafenišu bivši i sadašnji predsednik države, o ostalima da se ne govori. Gde su sveće pred privatnim stanovima za koje još uvek ne znamo jesu li kafići i bordeli ili samo kafići ili samo bordeli za našu elitu?

Polagatelji sveća! Znate li kako izgledaju hrvatske bolnice? Imate li pojma koliko su plaćeni lekari koji danju i noću pokušavaju vratiti život u polužive ljude koji se dave od korone? Zašto ništa ne gori pred vratima hrvatskih bolnica? Niko od vas nije digao glas ni zapalio sveću za školsku decu kojoj su u Rijeci za ručak servirali crve. Svi, i ja i vi, svi znamo imena i prezimena velikih hrvatskih kriminalaca kojima se sudi decenijama i koji nam nikad neće vratiti milijarde. Gde su sveće pred hrvatskim sudovima?

Silovatelji, ubice dece na pešačkim prelazima, najgora čudovišta u pravilu budu osuđena na kaznu nižu od pet godina robije da bi mogla ili brisnuti u BiH ili se godinama slobodna vući po sudu do provosnažne oslobađajuće presude.

Jeste li kad upalili sveću pred sudom u spomen na poginule ili izvšenima uništene potencijalne kavopije? Sećate se kad su svi oni radnici ostali bez posla? U brodogradilištima, firmama. I glumci su zaključani. I pevači. Slikari nemaju kome prodati slike, pisci knjige. Ko će u spomen na hrvatsku kulturu, pokoj joj duši, zapaliti sveću?

Nisam zlobna, ali ne mogu odoleti. Ko će zapaliti sveću za vaše potplaćene ili neplaćene sezonce koji su letos živjeli u smrdljivim rupčagama? Ne govorim napamet, to su deca mojih prijatelja. Slali su mi fotografije, tražili da ih objavim. Ja? Ko sam j***na ja?

Ne, nositelji sveće, vlasnici hrvatskih restorana i kafića, nemojte me krivo shvatiti. Saosećam s vama onako kako vi nikad niste saosećali s onima od kojih živite. Ali, gospodo, i vi i ja znamo da hrvatska tragedija traje trideset godina, da svi mi građani ovoga u čemu se batrgamo s vremena na vreme zapalimo sveću, vatru nikad.

Pa, kad je tako, mislim da je vaš izlazak na trgove besmislen i nekoristan. Poruka vam je s**nje. Kome je šaljete? Oni koji će neke od vas dovesti na prosjački štap boli k***c za vaše proteste, a mi prvoborci, ne i dobrovoljci, koje su nabili na k***c još devedesete navikli smo na štap u g***ci.

Ova korona je došla i proći će. Iza nje će ostati hiljade mrtvih u trulim bolnicama i mnogo više mrtvih koji će skapati od gladi. Nemojmo za to kriviti koronu. Moramo se suočiti s jedinom istinom koju nikako da progutamo.

U Hrvatskoj je kasno za heroje.

Strašno.

Strukovno udruženje Asocijacije teniskih profesionalaca (ATP) saopštilo je danas imena nominovanih tenisera za godišnje nagrade, u pet kategorija.

Nominovani za nagradu fer-plej su:

– Rafael Nadal

– Dominik Tim

– Džon Milman

– Dijego Švarcman

Nagrada za fer-plej nosi ime po slavnom švedskom teniseru Stefanu Edbergu.

Foto: Reuters

Za najvećeg povratnika na teniske terene nominovani su:

– Kevin Anderson

– Andrej Kuznjecov

– Vasek Pospišil

– Miloš Raonić

Švarcman je pored nagrade za fer-plej nominovan i za nagradu za najveći napredak, a pored njega još su nominovani i Rus Andrej Rubljov, Francuz Igo Ember i Italijan Janik Siner.

Foto: Profimedia

Objavljene su i nominacije za najboljeg novog igrača, kao i za trenera godine. Dobitnici ATP nagrada, medju kojima su i nagrade navijača i ona za humanitarni rad, biće dodeljene kasnije ovog meseca.

Interesantno, najbolji teniser sveta Novak Đoković nije nominovan ni za jednu jedinu nagradu. Svakako se moglo naći mesta za njega u fer-plej izboru.

Prizor majke koja doji dete usred jutarnjeg špica glavna je tema rasprava na društvenim mrežama, a ljudi kažu da niko nije ni trebalo da ustupi mesto majci, koja je svoje dete podojila na podu.

U britanskom jutarnjem programu “This Morning” gostovala je mlada mama, Sofi Molinu (22) koja je u utorak, kako kaže, bila primorana da podoji dete na podu voza jer nije imala mesto da sedne.

– Svi su prosto prolazili pored mene a oni koji su sedeli su izbegavali kontakt očima – požalila se ona na televiziji.

Slika je ubrzo obišla internet, a reakcija ljudi je poprilično neočekivana.

– Muka mi je od majki koje se stalno nešto žale na dojenje. Što lepo nije pitala za mesto, sigurno bi joj ga neko ustupio?

– Stvarno ne razumem ljude sa decom koji očekuju da zato što oni imaju decu mi koji smo uredno platili karte treba da im ustupamo svoje mesto.

– Mesto u prevozu nije zagarantovano pravom, već stvar manira. Ako želiš da budeš siguran da ćeš imati mesto, uhvati prevoz ranije ili prosto kupi kola.

I don’t give my seat up to anyone. Sorry mate. I paid to sit on a chair. If there aint enough seats, sue the train company #thismorning pic.twitter.com/1lF8kl6GD3— ĐƵ (@ZorosonD) 23. август 2019.

– I sama je rekla da je njen izbor da doji. Tako je, to je njen izbor i ne možeš da teraš druge da se prilagođavaju tvojim izborima – poručiju joj ljudi na Tviteru.

Sofi je, inače, istakla u emisiji da je stav javnosti po pitanju dojenja u javnosti “gnusan” i da treba da se menja.

— Ljudi se groze majki koje doje svoju decu, naročito ako su deca starija – istakla je Sofi u svom obraćanju u programu.

A šta vi kažete, ko je u pravu?

Da je život prema nekima zaista okrutan, dokaz je i ova sledeća priča o jednom devetogodišnjem dečaku. U slučaju koji je naišao na osudu širom sveta Luo Kun Kun proteran je iz sela kada su njegovi stanovnici, uključujući i dečakovog dedu, potpisali peticiju kako bi “zaštitili zdravlje stanovnika” od “tempirane bombe”.

Naime, dečak je oboleo od side, pa je zbog svoje bolesti postao uljez u svom selu u Kini. Na sreću, umešali su se zvaničnici Specijalne škole u Linfenu provincija Shanxi, jedine u Kini sa uslovima za brigu o HIV pozitivnoj deci i njihovom obrazovanju.

Kun Kun se zarazio od svoje majke još dok je bio u njenom stomaku, ali je bolest otkrivena tek kada je napunio pet godina. Majka i očuh su radili u drugim provincijama, pa je dete raslo kod babe i dede, usvojiteljima njegovog očuha.

Pošto nisu hteli da ga prime ni u jednu školu, a lokalni stanovnici su izbegavali svaki kontakt s njim, dečak je najveći deo vremena provodio sam, igrajući se u šumi.

Na sastanku 7. decembra prošle godine, 207 stanovnika sela Shufangya (provincija Sichuan) potpisalo je peticiju, u kojoj su tražili od vlasti da “preduzmu mere zaštite i odvedu Kun Kuna iz sela kako bi sačuvali zdravlje seljana i dece”. U tekstu je pisalo da Kun Kun “izaziva strah u zajednici” i da je “tempirana bomba”.

Ipak, sudbina je očigledno imala druge namere s Kun Kunom, jer je prošle godine dobio mesto u internatu škole u Linfenu. Razredni starešina Guo Xioping kaže da je “dobro društveno i obrazovno okruženje važno za Kun Kuna” i da je “uz pomoć nastavnika postao otvoreniji i počeo lepše da se ponaša”.

Osim toga, od novembra prošle godine redovno uzima lekove protiv HIV-a.

“Kada je krenuo u školu nije progovarao ni reč, ali sada uči i govori kao i ostali đaci“, dodaje razredni starešina. Slučaj ovog dečaka skrenuo je pažnju na predrasude u vezi sa ovom bolešću u Kini, gdje su mnogi oboleli suočeni sa diskriminacijom do te mere da se dešava da i lekari odbiju da ih dodirnu.

Najnoviji podaci kineske Nacionalne komisije za zdravlje i planiranje porodice govore da je u Kini od 1985, kada je registrovan prvi slučaj ove bolesti, dijagnostifikovano 497.000 obolelih.

Da sam prešla van pešačkog prelaza, platila bih kaznu, da sam obaveštena oko vraćanja oružja pa zakasnila jedan dan, platila bih kaznu, ali da me kažnjavaju zbog toga što nisam pročitala šta piše na sajtu Ministarstva, u mojim godinama je strašno – priča za “Blic” Vesna Nedeljković (58) iz Gornjeg Milanovca koja je završila u požarevačkom zatvoru jer nije na vreme predala pušku i pištolj pokojnog muža.

Ona je zapravo zbog toga kažnjena sa 5.000 dinara, ali tu kaznu nije želela da plati, pa je završila u ženskom zatvoru u Požarevcu.

– Mnogo mi je bilo teško u zatvoru, ne mogu vam to ni opisati, ali kada bi se ponovila situacija učinila bih isto, jer se ne osećam krivom – rekla nam je Vesna.

Ona se još oporavlja od psihičkog šoka zbog svega što je doživela u ovim godinama. Nikada nije napravila prestup, važi za uzornu ženu, majku, suprugu, a zato što je htela da učini ispravnu stvar i preda oružje posle suprugove smrti, robijala je.

“Umro mi je suprug, kako da razmišljam o predaji oružja”

– Nije mi do priče, ali neka ovo bude drugima za primer. Možda će pomoći da oni koji pišu ovakve zakone razmisle, a ljudi koji su u sličnim situacijama znaju ono što ja nisam. Meni je umro suprug, bez obzira koliko godina je imao, za mene je to strašan gubitak. Da li iko realan može očekivati da u takvim situacijama razmišljam o predaji oružja? – pita se Vesna.

Najviše je boli što zvanične institucije nisu pokazale razumevanje za njen slučaj.

– U policiji su mi rekli da moraju po zakonu da mi pišu krivičnu prijavu, ali da neću snositi sankcije. Kada sam došla kod sudije i objasnila sve, rekla mi je da neznanje nije opravdanje, da imam sve na sajtu. A da vam ne pričam kako su me dočekali, kao najvećeg kriminalca – navela je ona.

“Bolje da su obaveštenje stavili na prodavnice pogrebne opreme”

Kako je ispričala, u jednom trenutku je pitala sudiju zašto za ljude u njenim godinama koji ne prate sajtove i internet ne stave obaveštenje na prodavnice pogrebne opreme i slično, on joj je sarkastično odgovoro: “Pa kako biste tek tada videli?”. Ako ja ne bih videla od bola i tuge, pa valjda bi mi neko od porodice rekao. To je stvarno užasno, nisam htela da platim tih pet, šest hiljada, jer, ljudi, nisam kriva. Nije reč o novcu, platila sam i put do zatvora 8.000 hiljada, ovde se radi o istini i pravdi – kaže Vesna.

Zatvorskih dana ne voli ni da se seti. Još joj je gorak ukus u ustima. Kaže, službenici su bili korektni, ali “zatvor je zatvor”.

– Znate, mi smo bili u sobi gde su ljudi kažnjavani zbog tih prekršaja kao što je moj, u saobraćaju i slično. Bili smo zaključani kada drugi izlaze van, čuvali su nas od drugih, sprovodili da jedemo i vraćali. Donesu mi lekove da popijem i onda moram da otvorim usta da provere da li sam ih progutala. Mislim, to je ponižavajuće za ženu u mojim godinama! Preživela sam i evo danas vam ponavljam, ne osećam se krivom, a oni zbog kojih sam sve ovo doživela, neka razmisle da li su u pravu – zaključuje Vesna.

“Nekad sam i ja bila nepopularna, ni po čemu bitna ni važna, a ni naročito lepa curica. Bilo je par njih “popularnih”, za koje se još u sedmom razredu pričalo da su trudne, da im roditelji vade momke iz ormara” , piše Sara

“Oči moje lepe, lepo vaspitanje je uvek u modi, privlačno i cool. Dodirivanje, štipanje, cmakanje i ostalo sa dečacima i momcima nije, nikad nije ni bilo, niti će biti”, počinje svoju kolumnu na Hayat.ba Sara sabri (pravo Sanela Karišik).

Ova dugogodišnja novinarka, ali i vaspitačica u vrtiću i majka troje dece, redovno piše o veri, deci, muško-ženskim odnosima i drugim socijalnim temama. Kolumnom o lepom vaspitanju, poslala je snažnu poruku devojčicama na Balkanu.

Prenosimo ostatak kolumne u celosti:

“Skromna, lepo vaspitana, distancirana i umerena devojčica i devojka uvek je u trendu, slatka, nedostižna. Čak i onda kada je za trenutak zasene one “popularne” školske cice, koje nevinost gube u smrdljivim WC-ima, sede dečacima u krilo i dozvoljavaju im da ih ljube (čitaj: žvalave), da ih dodiruju, da ih štipkaju – one smerne, distancirane, a uljudne i vesele devojčice uvek će biti posebne, jedinstvene. Ovih prvih je uvek više, ovih što se sa 12, 13, 14….daju i ne haju, ne razmišljaju nego kao ovčice bleje za nekim zalizanim balavcima, “upaljenim” pubertetlijama zamagljenog uma koji se uče na njima. A ovih drugih je uvek manje. One su biseri. Dragulji.

Ovih prvih sutra kada to društvo odraste, pozapošljava se, oženi i uda, uvek će se sećati sa – aaa, to “onaaaaaa”, sa podsmehom, izrugivanjem. Pričaće o njima i lepiti im etikete i onog što jeste i što nije među njima bilo. Biće “čuvene” i omražene. A znamo kako se te i takve zovu, kojima je to zanimanje. One će, čak i ako se udaju, uvek biti u strepnji, panici – šta ako moj muž sazna?! I mnogima je njihova prošlost, makar bila i ona u detinjstvu odnosno pubertetu, znala da upropasti brak i zauvek udalji od voljene osobe koju su kasnije upoznale. Mnoge od takvih žena su mi pisale i otvarale dušu preda mnom, žestoko se kajale i patile. Nemoj to sebi raditi danas kada možeš da biraš kako ćeš. Posledice ne mogu da se biraju. One dođu same.

A onih drugih, koje su možda u školi ponekad smatrali i zaostalim, i ne baš tako modernim, i ne tako interesantnim, sigurna sam da će se sećati sa – “Aaaa, znam nju. Uvek je bila fina.” Čistome se nikakva etiketa ne može zalepiti. Detinjstvo brzo prođe, a utisci o onima s kojima smo rasli se nose kao takvi do groba.

One prve služe i njima i svakome za “učenje”, provod, upoznavanje sebe i drugog, eksperimentisanje, zadovoljavanje blentavih pubertetskih strasti – i tada, i kasnije, i uvek. Ove druge ne služe nikome. One se udaju, sretne bez srama i straha ulaze u brak, s punim poštovanjem i poverenjem u nju, s velikom ljubavlju, ali istinskom, ne onom “leptirastom” zbog nakostrešenog pramena kose, “snenih očiju”, i bla bla čega ne. One su supruge, ugledne u porodici i društvu, majke. Na njih se niko ne zgražava niti ih se seća po dodirivanju u smrdljivom WC-u i žvalavljenju na školskoj klupi.

Oči moje, samo danas si nevina. Čista. Posebna. A ceo naredni vek bićeš žena. Što žuriš? Zadrži ovu lepotu i posebnost koju samo danas imaš, dosta će ti biti običnosti i jednakosti. Budi posebna. Budi drugačija od mase. Budi važna sebi. Nemoj se ponižavati, stiditi sebe, mrzeti sebe zbog nepromišljenosti, nagovora, naivnosti. Prezri prljavštinu i udalji se od nje. Onaj ko je i blizu vatre, rizikuje da se neka žiška otkotrlja i da ga opeče. Zato se udalji od sebi različitih, udalji se od jeftinih, površnih, umišljenih, a plitkih k’o mutna bara. Budi more.

Oči moje, svi ovi koji danas rado dodiruju i žvalave po ženskom telu koje im se da, sutra će za ženu i majku svoje dece te zaobilaziti u širokom luku. Gledala sam to svojim očima. Nekad sam i ja bila nepopularna, ni po čemu bitna ni važna, a ni naročito lepa curica. Bilo je par njih “popularnih”, za koje se još u sedmom razredu pričalo da su trudne, da im roditelji vade momke iz ormara… Bile su to lepe i tada popularne curice. Danas su anonimusi, nesređenog života, mnoge neudate, a neke su zavrzle neke ni blizu njima lepe muškarce i žive nekakve šuplje živote. Znam ih. Viđam ih skoro svakodnevno, popijemo i kafu.

Kunem ti se da nikad nisam zažalila što nisam otišla da prođuskam u kafiću, da se ljubim na klupi u parku, da se “sredim” i zasučem, pa prođem ulicom ne bi li mi zviznuo neki klipan, balavio za mnom neki pijanac ili me odmeravao na retvorizoru nečiji loš muž. Ne. Ove godine koje živiš su kao talas. Žele da te potope, jurnule su na tebe kao bura, ali kratko budu i za čas prođu. Nemoj se kajati što u buri nisi znala da budeš sigurna i spašena, nego potopljena i utopljena u blato, na dno.

Pričuvaj se, isplivaj. Kad prođu, pa kao sirena zablistaš na obali, tvoja čistota, sačuvana lepota i posebnost pleniće svačiju pažnju. Moći ćeš da biraš, a ne da sediš u ćošku i čekaš novu da li mušteriju, da li jednokratnu “ljubav” onog koji popunjava svoju dosadu tobom čekajući da mu pred očima zablista neka sirena koju more nije utopilo kao tebe. Budi ti ta sirena! Sve uslove i kvalitete imaš za to na tacni, Bogom date.

Oči moje, lepo vaspitanje je uvek u modi, uvek cool i uvek se isplati. Garantujem ti to. Kako god da odlučiš da uradiš, setićeš se nekad mojih reči i reći – Ona staromodna teta je ipak bila u pravu”.

Otac je pesmu napisao i objavio na Facebooku

Hrvat Mario Vinković, čiji sin Vinca je nedavno napustio Hrvatsku, kao što mnogi mladi odlaze sa ovih prostora, na Facebooku je objavio pesmu kojom se oprostio od svog sina, a koja se munjevito proširila po toj društvenoj mreži.

Vinković, inače stanovnik Vrbanje na tromeđi Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine, pesmu pod nazivom “Sretan put svim sinovima”, kojom se oprašta od sina, objavio je juče na Facebooku.

U pesmi sinu Vinković pokušava da objasni šta se to dogodilo s Hrvatskom da toliko mladih ljudi odlazi i ko je kriv za to.

Pesmu objavljujemo na hrvatskom jeziku, bez ekavizacije, ionako ćemo svi da razumemo ove reči. 

“Sretan put svim sinovima

Kriv sam sine, jer nisam lajo, krivi smo malo pomalo svi.

Teško je bilo i rat je trajo, dođoše ljudi podli i zli.

Kao termiti na drvo meko, sisali blago države ove.

Na prvoj crti dok gine neko, oni na trudu djedova plove.

Potpisom pera samo za kunu, uzeše firme i radna mjesta.

Debljali konto na svom računu, radnike mnoge čekala cesta.

A mi smo samo šutiti znali, virovat jednom biti će bolje.

Maleni čovjek ostat će mali,

nestalo vjere, nestalo volje.

Krenite djeco sretan vam put, u tuđoj zemlji nađite sreću.

Ne vridi biti tužan ni ljut, iako dugo vidit vas neću.

Možda se jednom sve priokrene, dođite kući, vratite nadu.

Orite zemlju, lomite stjene, vratite ponos selu i gradu.”

(Espreso.rs/Index.hr)

Nasja Duplančić sa bloga “Mama, ja sam gladan” objavila je na svom sajtu svoja zapažanja o odgajanju dece nekad i sad, zapitavši se odgajamo li danas egomanijake. Deca su se nekad bolje vaspitavala, zaključuje Nastja, a slažu se sa njom svi njeni pratioci širom Balkana. Slažete li se vi?

Nasja je odrastala sedamdesetih i osamdesetih godina
Nasjin tekst prenosimo vam u celosti:

Moje djetinjstvo trajalo je sedamdesetih i osamdesetih..

Mama, tata, pet godina stariji brat i ja. Ne sjećam se da su se roditelji igrali sa mnom. Imala sam igračke i provodila sate u svijetu mašte. Mama je kuhala ili pospremala. Bavila se kućom i važnijim stvarima.

Niti sam htjela niti ju tražila da se igramo skupa. Zato valjda i danas imam bujnu maštu i uživam u rijetkim trenutcima samoće. Ljeti smo po cijele dane bili vani, penjali se, skakali, ali znalo se vrijeme ručka, večere i spavanja. Kada su nam dolazili gosti, znalo se da djeca, osim za vrijeme jela, nemaju što tražiti za stolom s odraslima.

‘Ajmo, djeco, u sobu!

I bilo nam je super, odlično smo se zabavljali. Ne znam, niti sam ikada čula temu razgovora koja se među starijima odvijala. Nije me uopće zanimalo. Kada smo išli u goste, pa bi domaćini ponudili kolače, a ja bih proždrljivo posegnula za trećim komadom, mama bi me prostrijelila pogledom tako da sam ruku istog trena povukla prema sebi. Ostalo mi je do dan danas usječeno u pamćenje njeno:

“Nisi se došla najesti, pristojno uzmeš komad, dva i staneš!”

Tako i ja danas s prijezirom gledam na ljude koji pobrste švedski stol na nekom eventu. Nismo plakali, vrištali i vikali da nam je dosadno. Ako bi nam i palo na pamet, odgovor bi bio:” zabavi se nečim.” I zabavili bi se. Uh, kako je mašta radila..

Bili smo čisti, uredni, pristojni, mogli smo se kontrolirati kad smo trebali biti tiho, a itekako aktivni kad bi nas pustili s lanca.. Jeli smo sve, nije bilo pitanja:” Želiš li?” Nikada. Išli smo gdje su roditelji htjeli, kada je njima pasalo.. I bilo nam je zabavno… Uvijek.

Veselili smo se izletima na koje smo redovito išli vikendom i putovanju vlakom na more. Tata je radio, a mama je bila kod kuće, brinula, hranila, prigovarala, slušala, bodrila. Bila je autoritet, nikako prijatelj.

Kasnije, kad je djetinjstvo preraslo u adolescenciju, bila je oslonac, psiholog, savjetnik, kritičar, podrška, bič božji. Sve po potrebi.  Promatrala nas je, razgovarala o problemima, tješila. Znala je prepoznati svaku emociju i ništa od nje nisam mogla sakriti. Nije bila prijatelj. I to se naglašavalo, da se ne zabunim, da ju ne tretiram poput svojeg vršnjaka, bez poštovanja.

Svako nepoštovanje odraslih kažnjavalo se rukom po guzi. Bez objašnjavanja, razgovaranja. Uvrijedio si starijeg, šamar. Pa ti uvrijedi i budi bezobrazan sljedeći put. Plaženje jezika, ružne riječi… opet onaj ranije spomenuti mamin pogled…

Ne smatram da je bilo idealno… Nakon izlaska subotom, tata me budio u 9 kako bi pomagala pospremati stan. Nakon 10 minuta telefoniranja vikao mi je da prekinem i da se nađem u četiri oka ako želim toliko razgovarati. Ograničeni izlasci su mi beskrajno išli na živce.

Nisam nikada došla doma pijana, nije mi palo na pamet.

A onda se nešto prelomilo usput, pa je takva vrsta odgoja postala previše surova. Vrijeme je izrodilo nove generacije roditelja. Beskrajno tolerantne, one koji podržavaju prijateljski odnos s djecom i to im je baš cool..

Nemojte me pogrešno shvatiti, promjene su potrebne, rekla bih nužne, ali imam osjećaj da smo otišli iz jedne krajnosti u drugu.

Zbog vlastitog bunta ili inata?

Ne znam, ali poput naših roditelja i mi smo pretjerali, samo na potpuno drugačiji način. Dotakli smo drugu krajnost.

Počeli smo voditi filozofske rasprave s dvogodišnjacima, gledamo na djecu kao na statusni simbol, poput novog automobila, pa ga lickamo, dotjerujemo, pokazujemo, hvalimo se:” Koliko kilometara ima tvoj? A konja? Kakve felge imaš?

Moj može potegnuti bolje od tvog! A kakav je u zavoju?” -Tako vam to meni izgleda…

Trenutno su djeca u centru pažnje, sjede na čelu stola, štoviše, biraju mjesto gdje će sjediti i to im se odobrava.

Djeca prisluškuju razgovore odraslih, upadaju u riječ, vode glavnu riječ i glavna su tema razgovora. Dakako, uvijek vođene u superlativima… Moj mali je ovo, moja mala je bolje… Djeca dolaze u goste s rečenicom:” ja sam gladan!” pa ti pobrste pola frižidera, dok se roditelji smiju. Djecu se konstantno zabavlja, ne znaju se sami igrati, pa te vuku za rukav i traže pažnju. Ako im ne pružiš pažnju onda vrište, pa cijela obitelj sudjeluje u smirivanju.

Roditelji se svađaju s učiteljima, prijete im otkazima, prijete drugoj djeci, ako im netko u žaru igre dotakne vlastito dijete.

Roditelji pljuju pred djecom po učiteljima, tako da se i djeca usuđuju odgovarati učiteljima kad dođu u razred. Pa nestane svakog autoriteta. Djeca su postala smisao života svojih roditelja, životni projekt, jedina tema razgovora, nerealnog ponosa.

S ponosom bi trebali pričati o svojim dostignućima, interesima, iskustvima, a dijete o svojim. Umjesto toga, hvalimo se tuđim (djetetovim) dostignućima, prisvajajući ih kao svoju zaslugu.

Djeca su nam tu da ih odgojimo i pustimo da žive.. Da ih osposobimo za život, ujedno ne zanemarujući svoj. Nikako da im služimo i umjesto njih rastemo.

Da ih satima čekamo ispred noćnih klubova i vozimo kućama. (da to je postalo normalno) Da im držimo lavor kad nakon izlaska pijani dođu kući.

Da im toleriramo nedopustivo.

Da ih nagrađujemo za dobru ocjenu. Pobogu, pa ona bi sama po sebi trebala biti nagrada.

Čini li vam se da u osnovnim školama svi imaju petice? istina, ponekad je lakše djetetu zaključiti veću ocjenu nego imati posla s nabildanim taticom koji će ti prijetiti jer je “stara koza” oštetila njegovo iznadprosječno inteligentno dijete i dala mu 4. A ono zna za 10. Barem.

Pojam zlostavljanja i nestašne dječje igre se izjednačio.

Mi smo se grudali, borili se koprivama, dolazili kući opečeni, ozebli, crveni. Nitko nije zbog toga dizao paniku. Nismo bili toliko osjetljivi. Nismo tužakali, jer smo znali da ćemo zbog tužakanja dobiti još jedan šamar. Kad razgovaram malo s novopečenim roditeljima, svima je zajednička jedna rečenica: “Najvažnije mi je da mi dijete bude sretno!”

Našim roditeljima je bilo važnije da usrećimo druge! Jer, shvaćali su da je u tome, indirektno, i naša sreća.

Obratiti pažnju na ljude, ne biti sebičan, samoživ, razvijati empatiju, suosjećati, brinuti, biti obazriv.. To se negdje putem izgubilo.

Odgajamo li samožive egomanijake?

Nikada zadovoljne osobe, vječno željne pažnje. One koji ne trpe autoritet, zabrane, uvjete, rokove, pa se cijeli život traže i čekaju savršenu priliku da padne s neba, a takve nema.

U međuvremenu ih roditelji financiraju, peru, hrane, tješe.. Jer njihovo zlato zaslužuje bolje. I ovaj svijet nije dovoljno dobar za njih. Jesam li  pretjerala? U svakom slučaju, mislim da nam treba zlatna sredina. Nešto između odgojnih metoda naših roditelja i ovih danas. Vrijeme će pokazati, ako nas vlastita djeca ne pojedu za doručak.

Osim starice Blagice i njene mačke, u selu Vaganeš više nema ni ljudi ni stoke

U selu Vaganeš, na istoku Kosova, smeštenom u brdima, vreme kao da je odavno stalo. Osim starice Blagice i njene mačke, u tom selu više nema ni ljudi ni stoke. Gotovo jedini, ali redovan posetilac je Albanac Fadil Rama iz susednog sela Strezovca.

Njega ni pandemija korona virusa nije sprečila da nastavi da obilazi Blagicu Dičić (92), koja više od godinu dana živi potpuno sama u celom selu.

Zajedno s Fadilom novinarska ekipa krenula je u posetu Blagici koju su zatekli kako se sprema da opere ruke, a Fadil joj je odmah pridržao lonče s vodom i lavor. Albanac je tom prilikom starici doneo i hranu.

Starica sama ostala u selu

“Ti sine samo donosiš, puniš frižider”, kaže Blagica.

“Ako, ako, neka ima, bolje da ima nego da nema“, odgovara Fadil.

“Samo ovaj brat mi dolazi i njegova žena sa sinom, njegova domaćica mi bila i on, kao da su mi bili majka, tatko. On me čuva, Bog neka ga čuva, Bog neka ga pozlati“, kaže Blagica.

Blagica ima svoju decu, dva sina i tri ćerke, od kojih četvoro živi u Srbiji. Njen sin Slobodan (Dan) sa kojim je živela do pre nešto više od godinu, zbog bolesti žene bio je prinuđen da se preseli u obližnji gradić Kamenicu, gde mu je opština obezbedila smeštaj.

“Da idem dole nisam mogla, nisam naučila, nisam za stan”, kaže ona i dodaje:

“Nije me strah, nije. Malo teško što sam sama, ali nije mi teško naučila sam sine”.

Dolazak nekoliko puta sedmično

Blagica ističe da joj je Fadil kao brat i da joj pomaže.

“Nikad neću da mu zaboravim njegovu dobrotu što me čuva, i mene i Dana. To je nezamislivo”, kaže baka.

Fadil Rama ističe da je znao da je Blagica sama i da nema ko da joj pomogne, posebno u ovo vreme pandemije korona virusa. Kako kaže svakog drugog ili trećeg dana dolazi da joj donese hranu. Po rečima Fadila, njen sin Slobodan je lošeg socijalnog stanja i za vreme mera uvedenih zbog korona virusa nije mogao da dolazi da obilazi majku.

“Njen sin je pre korona virusa dolazio na deset dana, ali ja sam i tada dolazio u međuvremenu, a od kada je korona virus samo ja dolazim”, kaže Fadil i dodaje da je tokom meseca ramazana dolazio svakoga dana da je obiđe.

“Pošto nisam postio hteo sam da učinim sevap. Do ovde ima oko dva kilometra i peške da dođem da joj donesem hranu nije mi problem. Ja ne mogu da jedem, ako znam da je jedan čovek gladan, bez obzira na veru i rasu“, kaže Fadil.

Javili se dobri ljudi

Osim što joj donese hranu, Fadil joj na obližnjem izvoru uvek napuni i vodu i prinese joj drva i pripremi grančice da lakše može da založi vatru.

Nakon što su pojedini mediji preneli tešku situaciju bake Blagice javili su se i humani ljudi koji su hteli da pomognu.

“Ne poznajem ga, ali jedan čovek iz Amerike, prezime mu je Nikolić, poslao je 200 dolara i ja sam joj za te pare kupio frižider zato što sam znao da joj je potreban, jer se brzo kvarila čorba koju sam joj donosio”, kaže Fadil.

Opština Kamenica je poznata po dobrim međuetničkim odnosima Albanaca i Srba i to potvrđuje i Fadil.

“Oni su se dobro ponašali i za vreme rata i ranije, uvek smo imali dobre odnose, nije bilo problema nikada”, zaključuje Fadil.

Fadilov primer uliva nadu da još uvek ima dobrih i humanih ljudi kojima nacionalnost ili vera nisu smetnja da pomognu drugim ljudima.

Izvor: Anadolija