fb

Neobična scena zabeležena je juče u operacionoj sali Kliničkog centra Srbije – ozbiljno ugroženog pacijenta operisala je doktorka, koja je, može se reći, i sama u tom trenutku bila pacijent!

Prof. dr Danicu Grujičić, načelnicu Odeljenja za neuroonkologiju Kliničkog centra Srbije (KCS), ni slomljeno stopalo nije sprečilo da radi, pa je tako u kolicima, u gipsu, operisala pacijenta.

“Mene ništa ne boli, a moji pacijenti ne mogu da čekaju”

– Moj prelom noge ne bi trebalo da bude tema. Pacijenti koji leže kod mene na klinici su mnogo bolesniji od mene. Prelom me sprečava da hodam i da se oslanjam na nogu, ali me ništa ne boli. Ne bi trebalo od mene praviti heroja, jednostavno, moji pacijenti ne mogu da čekaju – rekla je prof. Grujičić za “Blic”.

Naime, prof. Grujičić je pre desetak dana zadobila prelom pete metatarzalne kosti na stopalu, odnosno, pukla joj je mala kost stopala. Iako na prvi pogled deluje bezazleno, od preloma ove kosti osoba se oporavlja veoma dugo, nedeljama, a ne sme ni da se oslanja na povređeno stopalo.

– Uvek će nas sprečavati nepredviđene prepreke, ali isključivo od naše volje zavisi da li će nas savladati ili ćemo ih prevazići. Pacijenti koje ja treba da operišem ne mogu da čekaju sada da se ja oporavljam narednih šest nedelja – rekla nam je prof. Danica Grujičić.

Nju je, tako, u operacionu salu na kolicima dovezla medicinska sestra.

Sledi primer svojih profesora

– Isto ovako sa slomljenom nogom su radili i moj profesor Ilija Nagulić i prof. Rade Repac, mi neurohirurzi smo jednostavno takvi. Operisala sam iz kolica – ispričala nam je prof. Grujičić.

Iako zaljubljenik u svoj posao, prof. Grujičić kaže da razume nezadovoljstvo svojih mlađih kolega hirurga. Pripada, kaže, nekoj drugoj generaciji doktora, koji su živeli u neko drugo, bolje vreme.

Razumevanje za mlade kolege

– Ceo život sam radila na jedan određeni način i sada ne mogu da radim drugačije. Mi ovde dolazimo i bolesni i povređeni da operišemo, ne zato što volimo da operišemo kada se ne osećamo dobro, nego zato što osećamo ogromnu odgovornost prema svojim pacijentima. Ipak, razumem mlade lekare zašto su nezadovoljni. Vidi se bahatost na svakom koraku, vidite brojne upravne odbore, nadzorne odbore, ljudi dobijaju ni za kakav rad enormne svote novca, a drugi koji imaju ogromnu odgovornost i koji se ubijaju od posla, kao što su moje kolege, žive krajnje bedno – zaključila je prof. dr Danica Grujičić.

Miroslav Stojanović (44), presudio sebi sa insekticidom etiolom. Prošao pakao i kao raseljeno lice živeo u vrlo teškim uslovima. Uoči tragedije sestri rekao: “Ne mogu više da podnesem bedu”

POZVAO me je i rekao: sestro slatka, tebi moram da kažem, ispratio sam ženu i decu kod tašte u Niš, ali ja ne mogu više da podnesem ovu bedu, ne mogu da dozvolim da mi deca žive u mraku, ja hoću da se ubijem. Zvala sam ga sto puta, nije se javljao. Odmah sam sela u auto sa komšijom iz Bujanovca i stigla do Jelašnice za sat i po. Međutim, zatekla sam brata mrtvog pored česme.

Ovo je za “Novosti” ispričala kroz suze Zlatka Stojanović, sestra Miroslava Stojanovića (44) koji je sebi oduzeo život u utorak kasno posle podne popivši insekticid etiol. Tragedija se dogodila samo nekoliko sati nakon što mu je struja isključena zbog dugovanja od 22.000 dinara.

– Nije hteo da ostavi decu u mraku, pa je rešio da on sam ode u večni mrak – rekla je Zlatka jecajući.

Međutim, dug za struju samo je kap koja je prelila čašu, jer od rata 1999. godine, otkako je na Kosovu izgubio oca i majku, ali i sve imanje, Miroslav Stojanović je sa svojom porodicom prošao pakao i kao raseljeno lice živeo u vrlo teškim uslovima.

– Imamo četiri školarca, a živimo od socijalne pomoći koja je 19.000. Miroslav je povremeno radio na građevini, ali opet nije bilo dovoljno za neki osnovni život. Kuću smo dobili pre dve godine, ali u nju je trebalo toliko ulaganja da je bilo bolje da smo ostali da živimo u kolektivnom centru gde smo boravili pre toga – priča u neverici njegova žena Slavica Spasojević.

Ona kaže da je račun od 22.000 dinara dug za nekoliko meseci, a da su poslednji račun od 5.000 dinara dobili pre nekoliko dana, ali kako nisu mogli da ga plate, stigla im je opomena, a nakon nje i radnici Elektrodistribucije da isključe struju.

Supruga Slavica

– Došao je čovek da plombira brojilo. Molili smo ga da nam ne isključuje struju, molili smo ljude iz Socijalnog da nam pomognu, rekli su nam da nije trebalo da rađamo decu, ako nemamo uslove da ih čuvamo – očajna je ona.

Četvoro dece, od kojih najmlađe ima sedam, a najstarije 12 godina, kao i supruga, braća i prijatelji ispratili su u sredu Miroslava na večni počinak. On je sahranjen na seoskom groblju u Jelašnici.

Katastrofalni uslovi života

EPS POZVAO UGROŽENE

JAVNO preduzeće “Elektroprivreda Srbije” apelovalo je na sve socijalno ugrožene građane da se prijave nadležnim organima lokalne samouprave i iskoriste mogućnost da dobiju besplatne kilovat-sate.

U saopštenju tog javnog preduzeća navodi se da EPS nema mogućnosti da socijalno ugroženim građanima pomogne, osim na osnovu Uredbe o energetski ugroženom kupcu, koju je usvojila Vlada Srbije. Potrebno je da se socijalno ugroženi građani prijave službi socijalne zaštite u svojoj lokalnoj samoupravi.

“Elektroprivreda Srbije” nema zakonsko ovlašćenje da određuje nivoe socijalne ugroženosti građana niti da samovoljno određuje ko ima pravo na besplatne kilovat-sate”, navodi se u saopštenju.

U saopštenju se navodi primer da je uvidom u dokumentaciju utvrđeno da je Miroslavu Stojanoviću iz Jelašnice kod Niša u aprilu upućeno upozorenje pred obustavu isporuke električne energije za dug od 22.000 dinara, a da je do juče dug dostigao 35.000 dinara.

Roditelji ovog novorođenčeta bili su slomljeni kada su im lekari rekli da njihov nedelju dana star sin ima četiri urođene srčane mane i da mu je potrebna operacija.

Najgora noćna mora ovih roditelja ostvarila se kada su im liječnici rekli da im je sinu potrebna operacija srca. Preuranjeno rođen Leo prvo je dijete Aimee Roberts koja je bila shrvana kada su joj rekli da Leo ima prirođene srčane mane, piše Foxnews.

“Ništa nije gore do toga da morate svoje dijete predati kirurgu, a postoji mogućnost da će ono umrijeti. Nikada nisam toliko plakala.”, rekla je majka Aimee Roberts.

“Bilo je grozno. Čim sam saznala, postala sam histerična”, ispričala je 25-godišnja majka iz Engleske za SWNS. “Tjednima sam plakala”, rekla je Aimee koja živi sa svojim partnerom Alexom. “Naučili smo sve o ehokardiogramima, EKG-u, monitorima, krvnim slikama, dijagramima, rizicima i šansama.”

Novorođenčetu je dijagnosticirana koartacija (sužavanje) aortnog luka, Ductus Arteriosus Botalli (abnormalan protok krvi između srčanih arterija), višestruke rupe u srcu i promijenjen aortni zalistak (dva umjesto normalna tri listića).

S obzirom da je rođen tjedan dana ranije, liječnici su morali čekati sedam dana da dobije na  težini prije operacije. Aimee je rekla da je mogao umrijeti da su duže čekali.

“Sve nam se zamaglilo kada su krenuli pričati o rizicima, smrt je bila jedan od njih. Ostali rizici bili su paraliza, infekcija, oštećenje kralježnice, srčani udar i unutarnje krvarenje.”

Leova operacija je bila uspješna. “Oči su mu bile natečene, nije bio budan. Bio je prekriven žicama aparata koji je disao umjesto njega. Preko aparata su mu davali lijekove.”, Aimee se prisjetila prvog posjeta sinu nakon operacije.

Par je zahvalan timu liječnika i medicinskih sestara koji su spasili Leov život u Dječjoj bolnici u Bristolu.

“I dalje boluje od dvije srčane bolesti. Idemo na pregled krajem veljače. I dalje nije savršeno, ali mu stvarno dobro ide”, rekla je Aimee.

“Šest godina me je psihički zlostavljao, a nekoliko puta me je brutalno pretukao. Sada njemu hoće da dodele starateljstvo nad dvoje dece, a ja da ih viđam jednom u dve nedelje”.

Ovako za “Blic” započinje priču Bojana Obradović (33), žrtva porodičnog nasilja, koja uprkos batinama koje je pretrpela od svog još uvek zakonitog muža, inače policajca iz Beograda D. O. ne može da dobije starateljstvo nad svojom decom. Nasilje koje je trpela godinama, a koje je rezultiralo borbom sa vetrenjačama (Centrom za socijalni rad i sudom) kako bi odgajala svoje dvoje maloletne dece, sina (14) i ćerku (9), ovu ženu je nateralo da otvori dušu i za “Blic” ispriča sve što je trpela, apelujući na sve druge žrtve nasilja da zlostavljanje prijave i napuste muževe koji probleme rešavaju batinama.

– Godinama sam trpela psihičku torturu. Maltretirao me je, ucenjivao, pretio mi, udarao mi šamare jer nisam htela da mu napišem na papir sa koliko sam muškaraca bila pre njega. Sve se to dešavalo dok sam dojila ćerku. Stalno me je kontrolisao, omaložavao, povremeno mi pretio ubistvom. Koliko je njegovo psihičko zlostavljanje uzelo maha, govori i to što bi stalno histerisao kada god ručak ili kuća nisu spremni kada i kako on želi – priča Bojana.

Prema njenim rečima, pre nepune tri godine, kada su se vraćali sa proslave rođendana njene prijateljice, Damir ju je krvnički pretukao.

– On je tada zaustavio automobil koji je vozio uprkos tome što je bio pijan i izbacio me (gurnuo) napolje u Vinči, delu grada koji je meni tada potpuno bio nepoznat. Tada se odvezao bez mene, a ja sam po mrklom mraku, samo sa mobilnim telefonom u rukama, ostala nasred puta potpuno izgubljena – priča ova žena.

Dok se prisećala dana koji nikada neće moći da zaboravi, a zbog kojeg se i dan-danas sudi sa Damirom zbog nasilja u porodici, nesrećna žena postala je uznemirena, a glas je počeo da joj drhti. Pre nego što je nastavila da iznosi detalje nasilnika, pogled joj je odlutao, a onda je pognute glave nastavila.

– On se tada vratio po mene i čim sam ušla u kola počeo je da me krvnički udara pesnicama u glavu, a onda me je ponovo izbacio napolje. Tada sam pozvala policiju – priča Bojana.

Kako objašnjava, tek što joj se javio dežurni policijski dispečer, Damir se vratio po nju.

– Dok sam razgovarala sa dispečerom on je počeo da mi preti da ni slučajno ne smem da kažem šta se desilo, s obzirom na to da je i on sam policajac, te da će zbog toga izgubiti posao. Tada sam iz straha da ponovo ne počne da me bije počela da trčim koliko me noge nose, da bežim preko nekih njiva kroz neke uličice sve vreme razgovarajući sa dispečerom. On je uputio policijsku patrolu ka meni koja me je pronašla, Damira privela, a mene su uputili u Urgentni centar – priča ova žena.

Prema njenim rečima, tada su joj konstatovane brojne povrede u predelu glave, a podlivi koje je imala na licu zatvorili su joj levo oko. Međutim, ona nasilje tada nije prijavila, zbog ucena i pretnji njenog muža da decu više neće videti ako on izgubi posao. Štaviše, kako kaže, iz straha da ne ostane bez dece, vratila se da živi s njim.

– On se tada promenio na samo nekoliko dana. Međutim, vrlo brzo ponovo je postao agresivan. Zaključavao me je u kuću, unosio se u lice, branio mi da odvedem dete u školu, pa je sin na kraju taj dan ostao kod kuće – kaže ova žena, i dodaje da je ovo bila kap koja je prelila čašu. Nasilnika je ostavila, a sa ćerkicom je otišla da živi kod njene majke. Sin je, pak, želeo da ostane kod oca. Da devojčica viđa oca Bojana se nije protivila, a vrlo brzo kod majke se više nije vratila.

Rigorozna pravila viđanja

– Centar za socijalni rad doneo je mišljenje da ja decu viđam povremeno. Kao da sam ja nasilnik, a ne on. Kao da sam ja njega zlostavljala i da je on žrtva u svemu ovome. Predložili su, a što je kasnije i usvojeno, da ćerku viđam svaki drugi vikend i budem sa njom do nedelje, sredom četiri sata, svaki drugi praznik i pola letnjeg i pola zimskog raspusta. Za sina su bili znatno rigorozniji – rekli su da ga viđam samo sredom, i to četiri sata! – teškim glasom priča Bojana.

“Opakim” pogledom i izgledom nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Lidija Takač je definitivno najpopularnija policajka na društvenim mrežama, a dostigla je čak 140 hiljada pratilaca. I to s razlogom. Kada se ona pojavi, muškarci zaneme.

Podjednako je izazovna i u uniformi i u civilu, a svojim idealnim linijama tela i “opakim” pogledom nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

– Stvarno si najlepša aaa… – komentar je jednog muškarca na njenu najnoviju sliku dok pozira ispred policijske stanice. Razume se, u uniformi.

Odlučila je da opušteno predahne na klupici ispred ulaza i odmah zagrejala pratioce.

Ali, pravi seksepil pokazuje u slobodno vreme – ovako izgleda kada pozira na obali Dunava.

Iako su svi bili oduševljeni, neko nije uspeo da sakrije sujetu.

– E, različite su ti obrve! – napisala je jedna ženska osoba.

Poziranje za tik tok mora biti pez premca.

A ovako Lidija izgleda kada se spremi za izlazak. Da li joj lepše stoji večernja toaleta ili uniforma?

Odlazak u policijsku stanicu nije uvek prijatan. Ali… kada vas dočeka ovakav prizor, sasvim je razumljiv komentar koji je usledio na instagramu: “Hapsi me i vodi me sa sobom”.

Godina je 1973. U studio Jugoslovenske Radio Televizije (JRT) ulazi omanji, brz, pomalo nervozan, atletski građen tip sa zulufima, karakterističnim za Balkan tog perioda. Posle par reči razmenjenih sa organizatorima i najave čuvene Milene Dravić, izlazi na pozornicu na kojoj ga čekaju Dragan Nikolić, Marko Marković i Dragan Nikitović.

Marijan Beneš, bokser. Šampion Jugoslavije, šampion Evrope. Najopasniji čovek u državi. Pesnice od čelika, volja od čelika, oči od čelika.

Crnim, prodornim pogledom meri prelepu Milenu, dok joj recituje pesmu. Pesmu koju je sam napisao, jednu od mnogih u koje je utkao svoju prelepu balkansku dušu. Donose mu flautu, daje mu je u ruke Dragan Nikolić. Uzima je i svira rutinski neku laganu melodiju, u izvedbi koje se ne bi postideo ni majstor na ovom instrumentu. Publika je uzbuđena, kao i cela jugoslovenska nacija, koja gleda oduševljeno. Ponosni su na svog šampiona. Ponosni su na svoju državu, u kojoj bokserski šampioni šarmiraju, pišu divne pesme i sviraju flautu.

Nekih 43 godine kasnije, vremena su se promenila. Sad imamo 6 ili 7 država, možda i celih 8, ko kako broji, bokseri nam nisu više u svetskom vrhu, daleko smo od toga, a pesme pišu samo “luzeri”. Naravno, u “pesme” ne ubrajamo ovo đubre koje nam kvari decu već četvrt veka. Nakon 43 godine, “opasni momci” ne pišu pesme, nego ubijaju, siluju, ucenjuju, iznuđuju… Neki uđu i u poneki rijaliti.

A svi ti “opasni momci” usrali bi se u gaće, bukvalno, kada bi stali na crtu Marijanu Benešu, na “ferku”. Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške… Tri klase je to ispod Marijana, kad je reč o umeću borbe. Deset klasa ispod kad je reč o čojstvu. 

Marijan neće. Voli svoju Banjaluku, voli svoju zemlju. Tamo napolju bokseri ne sviraju flautu i ne pišu pesme. Tamo su roba, mašine za pravljenje para. Čovek iz Jugoslavije to ne razume. On razume život, drugove, kafanu… Ne razume prodaju duše.

Srčanost u ringu ga, međutim, košta mnogo. Ne zna nazad, naleće na pesnice. Oko mu je teško povređeno, stradalo je. Ide na operaciju. Ne vidi, a opet boksuje. Poluslep.

Posle par godina, ponovo isti protivnik, Tores, koji mu je teško povredio oko. Opet ga udara palcem, u isto oko. Marijan je izgubio vid u ringu, u šestoj rundi. Izgubio je oko, zauvek. Ali morao je da dobije ovaj meč. U paklenom bolu, izubijao je protivnika i pobedio.

Krio je od sveta da ne vidi na jedno oko. Borio se i dalje, vešto je krio svoj nedostatak. Lomio je 26 kostiju u ringu. Od udaraca su mu uništene glasne žice.

Ali to je bilo ništa u poređenju sa paklom koji ga je čekao van ringa.

– Ja sam Hrvat, i Bosanac, i Srbin – govorio je Beneš.

Došao je rat, i prodali su ga, uništili su ga Srbi, Bosanci i Hrvati. Sve bivši Jugosloveni, koji su se preko noći pretvorili u ove koje smo pomenuli.

Marijan je ostao Jugosloven, zato je i najebao.

– Ja sam čovekoljubac, volim ljude. Nacionalnost me ne interesuje – govorio je Marijan i pisao sebi presudu koja ga je čekala u vremenu ludila.

Za Hrvate je postao “četnik”, za Srbe je bio “ustaša”. Vodili su ga da kopa rovove za vojsku republike Srpske, posle su ga odveli u logor.

Proteran je iz Banjaluke, svog grada, jer nije bio Srbin.

Ivicu, rođenog brata kojeg je voleo više od sebe, ubili su mu 1992. godine.

Telo Ivice Beneša nikada nije pronađeno.

Braća Antun Beneš i Josip Beneš umiru od tuge za bratom Ivicom.

Kakve zveri ubijaju druge zato što su druge vere, ili zato što nemaju veru?

Ostao je samo brat Marijan, slep, nem i tužan dokle pogled jednog oka seže.

– Ja sve velike Srbe i velike Hrvate nazivam fašistima – govorio je posle Beneš.

Zaradio je u karijeri 6 miliona maraka. Sve je potrošio. Na gluposti, na pametne stvari, ali najviše pomažući drugima. Sve je potrošio. Kad je ostao bez para, niko nije hteo da mu pomogne. Jer kome treba slepi i nemi bokser koji svira flautu i piše pesme?

Jednom se u svom kafiću u Banjaluci potukao 12 puta za jedan dan. Dolazili su Bosanci da se biju jer Bosanci su Bosanci. Naravno, dobijali su uredno po tintari. Nije prvak Evrope šala. A posle zajedno na pivo.

– Upoznao sam Tita. I ponosam sam na to – govori.

Kad su ga predstavili Josipu Brozu, maršal je rekao: “A ti si onaj mali što onako opasno bije?”

Beneš, mangup, mu je uzvratio: “Niste ni vi, druže Tito, mnogo viši.”

A Tito da umre od smeha.

– Niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu – i radnik i rudar i čistač ulica i lekar. Sada gospoda jedu iz kante za smeće – i u Zagrebu i u Beogradu i po Banjoj Luci – pričao je Beneš 2004. godine.

Napisao je i pesmu, da poruči nešto svima koji danas pljuju Tita. Evo:

Ne psuj mi Tita

Ne psuj mi Tita i njegovo vreme,
Ne krivi njega za svoje probleme,

Za težak život danas najmanje je kriv,
Drukčije bi bilo da je stari živ.

Ne psuj mi Tita ni njegovo vreme,
Ne krivi njega što je proklijalo seme

mržnje skrivene u srcima fašista
skriveno pod maskama i nekih komunista.

Ne psuj mi Tita i njegovo vreme,
Ne krivi njega što nisi izdržao breme

Što je sve narode spajalo u srodstvo
i sam si ga nazivao bratstvo i jedinstvo.

Ne psuj mi Tita i njegovo vreme,
Osmehom je mogao planinu da pokrene!

Nikada se, druže, neće živjet bolje
Kad Tita spomeneš, skini kapu dolje!

Pitali su ga, u Tuzli, da li je Bosanac ili i dalje Jugosloven. Rekao je “ono što sam uvek bio – mali Titov pionir”.

– Pošten čovek se kune jednom za jednu stvar. Bio sam i ostao pošten. Zakleo sam se Titu da ću čuvati bratstvo i jedinstvo, a što sam mislio u to vrijeme mislim i danas – govori Beneš.

Dobro pogledajte dobro fotografiju i ono što prvo ugledate na nju definiše vašu ličnost.

Lice
Ako ste prvo uočili veliko lice preko čitave slike, vi imate naviku da u životu uvek gledate širu sliku. Objektivna ste osoba i zbog toga vam često govore da ste bezosećajni ili da nemeta empatije, što nije istina. Odluke donosite tako što uvek razmišljate nekoliko koraka unapred i ne oterećujete se previše sitnicama. Vama je cilj uvek u glavi, jasno znate šta želite i stremite ka tome.Najveća mana: Često zaboravljate da sitnice čine život i ne umete da se opustite.

Čovek
Ako je prva stvar koja vam je zapala za oko čovek koji sedi i čita knjigu, vi ste fokusrani na srž problema. Često umete da budete pesimistični i da od malog problema napravite (u svojoj glavi) jako veliku stvar. Ipak, dobro vam ide rešavanje problema i super se pokazujete u kriznim situacijama jer se ne plašite sukoba i direktnih, bolnih rešenja.Najveća mana: Ne umete da se fokusirate na pozitivne stvari. U svakoj situaciji pronalazite negativno i pokušavate da ispravite krive Drine.

Jabuke
Ako ste prvo videli jabuke na drvetu, vi ste nepopravljivi optimista. Obraćate pažnju na detalje i generalno ste čovek koji bi mogao da prođe pored šumskog požara a da ga ni ne primeti, jer sve vreme gleda letire kako lete i razmišljate kako su lepi. Sreću vam bude najmanje sitnice, veseli ste po prirodi i uvek ste ona osoba kojoj se svi priatelji jadaju i traže savet.Najveća mana: Zbog tolike fokusiranosti na detalje, ne vidite širu sliku. Dobri ste u odnosu sa ljudima, ali ste loši u kriznim stuacijama.

Sarina majka, Indira Reljić priznaje da je njena ćerka pukom srećom preživela dve strašne traume, za koje je kriv njen rođeni brat Filip.

“Kad je Sara imala dve godine, umalo se ugušila. Dok je jela kolač, Filip ju je zasmejavao i golicao, pa joj je mrvica od kolača zapala u dušnik. Brat je i tada nastavio da je golica i Sara je počela da se guši. Odvezli smo je u bolnici, gde su joj uradili intervenciju, kleštima su joj vadili taj zalogaj. Bilo je strašno! Sara je jedva ostala živa i dugo ležala u bolnici. Dve nedelje je primala neke injekcije. Doktor mi je rekao da idem u crkvu i zapalim sveću jer ju je Bog sačuvao da ne umre. Eto, Filip je mogao da ubije sestru ni kriv ni dužan. Razlika između njih je dve godine, i on nije znao da ne sme da je golica dok su joj usta puna”, priseća se Sarina mama, i objašnjava šta se desilo drugi put.

“Bili smo na moru, na brodiću. Oboje su kao mali naučili i da plivaju i da rone jer im je otac bio ronilac, ali Filip je namerno gurnuo Saru sa broda i ona je glavom udarila u stenu. Krv je lila na sve strane, jedva je živa stigla u bolnicu, ja u životu nisam videla toliko krvi. Ušili su je, i ona i sada ima ožiljak iznad oka. Filip mi je skratio 20 godina života sigurno. Sada je dečko za primer, završio je fakultet sa 22 godine, ostvaren je čovek, brižan je prema sestri. Ona mu u šali često kaže da će ga ceo život proganjati taj njen ožiljak. On ju je nagovaro da uradi tetovažu preko, ali ona ne želi.”

Sada kaže da će, ako se ovako nastavi, uskoro jesti hleb i mleko

Duško Lokin, hrvatski pevač rastužio je javnost kada je pre nekoliko dana priznao da nije imao novca za četiri zimske gume, te da zbog toga nije mogao da dođe na ispraćaj pokojnog prijatelja kojem je bio menadžer, Krunoslava Kiće Slabinca.

– To je bilo izvučeno iz konteksta. Rekao sam da sam u Zadru, da sam prešao 70 godina i spadam u rizičnu grupu, a na svakom okupljanju, pa i na pogrebima, skupi se 200, 300 ljudi i nisam hteo rizikovati. Rekao sam i da u Zagrebu u garaži imam četiri nove zimske gume. Nemam novca za bacanje, ali za gume imam. Zadovoljno živim. I skromno – objasnio je u novoj izjavi Duško.

Sada kaže da će, ako se ovako nastavi, uskoro jesti hleb i mleko.

– Ako se ova pandemija proširi, nema više ničega. Ni turneja, a bojim se ni penzija, ma koliko male bile. Vrlo opasna i nezgodna situacija koja izmiče kontroli. Nisam sklon teorijama zavera, ali ako ovo zaista jeste velika svetska zavera, pomoći nam nema. Neću umreti od gladi, ali ješćemo suvi hleb i mleko. I rezati kapulu kao nekad i mazati mast na hleb kao kad sam bio dete – poručio je Lokin.

Trinaestogodišnji dečak u američkoj državi Alabami probudio se iz kome neposredno pošto su njegovi roditelji potpisali papire da doniraju njegove organe.

Trenton Mekinlej pretrpeo je strašnu povredu glave kad su se u martu prevrnula prikolica na kojoj se vozio.

Doktori su rekli roditeljima da dečak neće preživeti i da su njegovi organi odgovarajući za petoro druge dece koja čekaju transplantaciju.

Međutim, dan pre nego što je trebalo da bude isključen s aparata, a neposredno nakon što su roditelji već potpisali papir s odobrenjem za isključenje i transplantaciju organa, Trenton je počeo da pokazuje znake svesti.

Njegova majka Dženifer rekla je da su joj saopštili da je umro na operacionom stolu i da su ga lekari oživljavali čak 15 minuta.

Očajni roditelji  su odlučili da doniraju njegove organe da bi barem na taj način osigurali da njihov sin i dalje živi.

“Zbog te odluke ostavili su Trentona na aparatima još nekoliko dana kako bi sačuvali organe. Ali on je tada počeo da se budi. Konačni test njegovih moždanih funkcija bio je zakazan za idući dan, no umesto moždane smrti, testovi su pokazali aktivnost”, rekla je majka dečaka

“Sećam se da sam udario u beton, da je prikolica zatim pala na mene i nakon toga se više ne sećam ničega”, rekao je hrabri dečak, kome tek predstoji dugi oporavak.

“Sve je ovo jedno veliko čudo”, rekla je njegova majka.

“Dok sam bio u komi, mislio sam da sam na nebu. Bio sam na velikom polju i samo hodao pravo. Ovo je Božje delo, nema drugog objašnjenja”, izjavio je dečak.