fb

Nakon što je zdrava devojčica stigla na svet, novopečenoj majci Alisi Tepikini (22) nije izašla posteljica.

Ruske vlasti su pokrenule istragu nad svim članovima medicinskog tima koji je učestovao u porođaju. Članovi tima nisu suspendovani i do okončanja istrage rade na svojim radnim mestima.

Istovremeno, inspektori pripremaju snažan slučaj protiv njih gde bi im u sudskom epilogu moglo pretiti najmanje tri godine u zatvoru zbog ubistva.

Alisina majka Svetlana Maliukova za ruske novine Komsomolayska Pravda kazala je da se nada okončanju istrage.

– Nadam se da će uspeti da dokažu njihovu krivicu i da neće izbeći kaznu – rekla je.

Opisala je i tok porođaja svoje kćeri. Kazala je kako je babica pozvala opstetričarku videvši da posteljica ne izlazi. Lekarka je došla i uhvatila rukama pupčanu vrpcu te je snažno povukla.

– Ono što je usledilo zove se inverzija maternice. Ona je povukavši pupčanu vrpcu zapravo izvrnula maternicu. Naime, taj organ u ženskom tilu nije fiksiran u utrobi čvrstim vezama, ali ima potporu u tzv. parametrijima koji je drže u tom položaju. Kad se te veze pokidaju, dolazi do izvrnuća maternice. Takva se situacija čak i pre događala izuzetno retko, a pogotovo danas. U prošlosti ih je bilo više kad su žene puno rađale pa je tkivo postalo mlohavo. Ja u svom životu to nisam videla, a 50 godina radim u ginekologiji – istaknula je prof. dr. sc. Višnja Milković Latin, dr. med.

Dodala je kako je reč o stanju koje može ugroziti život, a brza hirurška intervencija je nužna.

– Takvo je stanje šok za telo i zbog njega žena može iskrvariti – dodala je dr. Latin.

Upravo je to bilo u slučaju Tepikine. Njen otac kazao je novinarima da je ceo porođaj nalikovao srednjovekovlju.

– Lekarka je toliko snažno povukla pupčanu vrpcu da je moja kći zajaukala od bolova. Od njenih vriskova odzvanjala je cela bolnica. To je prouzrokovalo stanje šoka i teško krvarenje. Ona je pala u komu, a zatim joj je stalo srce. Nikad više nije se probudila -nastavila je očajna majka.

Osoblje klinike zatražilo je helikopter u pripravnosti kako bi trudnicu odvezli u veći medicinski centar, no bila je preslaba za let. Hitno su je odvezli u salu i operisali, no nisu uspeli da joj spasu život.

Službeni uzrok smrti je “težak šok prouzrokovan bolovima”. Očajni roditelji tek su sada otkrili da joj je posteljica istrgnuta zajedno s maternicom. Regionalni ministar zdravstva u Sverdlovsku kazao je da su disciplinski kaznili čitav tim, no u toku je i službena kriminalistička istraga.

– Pravosudni organi će ispitati njihovu krivicu i odgovarajuću kaznu, tako su mi rekli -kazala je majka.

Alisina posteljica nije se odvojila od maternice, navodi se u dokazima, a komplikacija je možda nastala jer su u bolnici ženi inducirali porođaj sedam dana pre termina. Neimenovani stariji ruski porodničar stvrdio je da je bilo agresivnog uklanjanja placente u ovom slučaju. Ručno uklanjanje placente obično se izvodi pod općom anestezijom i operativnim putem.- piše Alo.

– Nazvala sam bolnicu i pitala ih je li Alisa videla ćerku pre smrti. Bilo mi je važno to znati. Rekli su da je videla dete i nasmešila se – kazala je baka Ludmila.

Otac devojčice i Alisin suprug Nikolaj Tepikin (22) odmah po porođaju s bebom je otišao u drugu bolnicu jer je malena pretrpela povrede vrata pri porođaju. Vrativši se nekoliko sati posle otkrio je da mu je supruga u kritičnom stanju, no dopustili su mu da sedne uz nju. Ispostavilo se da je Alisa već umrla.

Pismo ovog dečaka je  dirnulo milione

Čim je nedavno naučio prva slova, 4-godišnji britanac Zak Oliver odlučio je da pošalje pismo Deda Mrazu. Iako mu je uputio tek nekoliko rečenica, njegovo pismo je dirnulo milione.

Mali Zak Oliver iz Velike Britanije, nažalost, nije poput sve druge dece. Iako je živahan i pametan dečačić, Zac boluje od leukemije. I dok njegovi vršnjaci slobodno vreme provode u parkovima i na igralištima, Zak mora da odmara kako bi se što bolje oporavio od hemioterapije, piše Daily Mail.

Zbog toga je Zak Božiću veseliji i više od sve druge dece, a ove je godine po prvi put odlučio da  posalje pismo Deda Mrazu. I dok je majka držala olovku i pisala, Zak je diktirao:

Dragi Deda,

Mama mi je rekla da ti poručim da sam bio dobar, pa bih te molio da mi doneseš:

Dinosauruse

PAW Patrol

Kosu – molim te da bude kovrdžava

Dečak je, dakako, kosu izgubio za vreme hemioterapija, a njegova je želja dirnula milione ljudi širom sveta, a sad najverovatnije i – vas.

Iako prolazi kroz bolest koju ne zaslužuje ni jedno dete, Zak se ne žali. Sve otkad mu je leukemija dijagnostifikovana u maju ove godine, Zak je ostao pozitivan i večito nasmejan.

Zahvaljujući plemenitosti nekolicine Britanaca, njegovi su roditelji nedavno uspeli da prikupe čak pola miliuna funti kako bi Zak otputovao u SAD da  primi novu vrstu leka za leukemiju. Ta terapija bi šanse za preživljavanje trebalo dapodigne sa 25% na 60%.

Ako ne budem želio jesti, nemoj me prisiljavati da jedem

Dragi sine/kćeri,

Sada još nisam ostario, a kada me budeš video takvog budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti.

Ako se zaprljam za vreme ručka, i ako se ne mogu sam obući, budi strpljiv.

Seti se sati koje sam potrošio, dok sam te tome naučio. I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek iznova, nemoj me prekidati, saslušaj me! Kada si bio malen, morao sam ti istu priču čitati uvek iz početka, pre nego što bi utonuo u san.

Ako se ne budem želio kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morao loviti i izmišljati hiljadu razloga da bi ušao u kadu. Kada opaziš moje ne poznavanje novih tehnologija, daj mi vremena i nemoj me gledati s podsmehom na licu. Ja sam tebe naučio mnoge stvari: pravilno jesti, pravilno se oblačiti, suočiti se sa životom.

Ako nekada u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena da se prisetim, i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati. nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s tobom i da me znaš poslušati.

Ako ne budem želio jesti, nemoj me prisiljavati da jedem. Sam znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne. Kada mi umorne noge više neće dozvoliti da hodam, pruži mi ruku. Jednako kao što sam je ja pružao tebi, kada si činio prve korake.

I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš razumeti. Pokušaj shvatiti da se u starosti ne živi, već se preživljava.

Jednom ćeš spoznati, da sam ti uprkos svim učinjenim greškama, želio samo najbolje i pokušao te pripremiti na putovanje života.

Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj da si bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvog. Budi pored mene i pokušaj me razumeti i pomoći. Tako kao što sam ja pomagao tebi, kada si počeo živeti. Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti sa osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvao za tebe.

Volim te sine/kćeri,

Tvoj tata/tvoja mama!

Luka mi je prijatelj, generacija smo, nisam više mogao da gledam kako se muči, priča junak Nikola.

Nikola Subašić rođen je ratne 1993. godine kao tada jedina beba u Glamoču u BiH. Luka Vasiljević došao je na svet 1994. u Višegradskoj, sa brojnim drugim beogradskim bebama. Mnogo godina kasnije, život je učinio da ova dva momka postanu najbolji drugari i da baš taj dečak iz Glamoča dečaku iz Beograda da svoj bubreg i više od pola svoje jetre – i spasi mu život.

Ta istovremeno strašna i prelepa priča o prijateljstvu, hrabrosti i neverovatnom požrtvovanju počinje 2017. godine.

“Luka ima cirozu jetre. Otkazali su mu bubrezi. Sa svega 23 godine njegov život sveo se na dijalizu.”

Dok se priseća strašne dijagnoze koja je njenom sinu postavljena pre dve godine, majci Jeleni oči se na momente zastakle kao da će zaplakati, ali ona to ne čini ni jednog trenutka.

“Nisam više mogao da ga gledam kako se muči”

Luka ima urođeni nedostatak enzima Alfa 1 antitripsina, koji može da izazove probleme ili sa plućima ili sa jetrom. Jelena i njen muž, koji takođe imaju ovaj nedostatak, nikada nisu imali problema, pa su se nadali da će tako biti i sa njihovim detetom.

Međutim, kada im je život podelio takve karte, Vasiljevići su ostali prepušteni tuđoj volji. Jedina nada za Lukin oporavak bila je transplantacija i bubrega i jetre, a to je onaj trenutak kad se i najbliži povuku i zaćute.

Situacija je utoliko bila gora što roditelji nisu mogli biti donori – Jelena ima krvnu grupu AB, njen muž A, Jelenina sestra takođe AB, a Luka B. Trunka nade pojavila se kada se sestričina Bojana (31) javila iz Egipta ubeđena da baš ona odgovara, ali su je rezultati iz laboratorije brzo demantovali. Nije mogla ni Lukina učiteljica koja se odmah javila, ni drugovi Stefan Ilić i Stefan Ćorović, i tako je Luka ponovo vraćen na početak.

Sve dok život, kako to već ume, opet nije izmešao karte. Tu kreće priča o Nikoli Subašiću (24), mladom momku koji sa bratom živi kao podstanar u kući Vasiljevića. Nikola je dete iz izbegličke porodice. Oca je izgubio, a majka, sestra i još dva brata žive u Banjaluci.

U Beograd je došao trbuhom za kruhom. Sa Lukom se sprijateljio čim su se upoznali.U vreme kad se Luka razboleo, Nikola je radio preko omladinske zadruge u Zemunskoj bolnici. Tako je i izbliza gledao Luku dok se mučio na dijalizi.

– Luka mi je dobar drugar i bilo mi je žao što se tako se pati, što ide na tu dijalizu… Generacija smo. Gledao sam kako više nema vremena za sebe, ni za kakve aktivnosti, da mu se život svodi samo na bolnicu – priča Nikola.

“Odmah sam znao da ću mu dati oba organa”

Nije se dvoumio ni trena. Otišao je da se testira i čim su rezultati potvrdili kompatibilnost, Nikola je znao da će drugu dati i bubreg i deo jetre.

– Ma naravno da se nisam premišljao. U pitanju je bio život mog druga i za mene nije bilo druge opcije. Odabrao sam rešenje koje nikome ne šteti, a Luki spašava život – govori Nikola i to tako smireno kao da priča o nečemu što se događa svaki dan.

I sad pamti kako se Luka ozario kada mu je saopštio srećnu vest.

– Bio je slomljen, potonuo. Nije video izlaz. Kada sam mu rekao da ću mu dati bubreg i deo jetre, nasmejao se kako dugo nije. Celo lice mu se ozarilo. Obojica smo u tom trenutku imali jaku veru da mi to možemo – priča skromni mladić.

Snaga Lukine volje videla se po tome što je sam istražio i našao bolnicu Arčibadem u Turskoj koja može odmah da uradi duplu transplantaciju, jer se takve operacije u Srbiji ne rade. Luka ne želi mnogo da govori jer ovo, kaže, treba da bude priča o Nikolinoj hrabrosti.

“Bio sam spreman na sve. I na najgore”

Ali za ovu bitku, bilo je potrebno da budu hrabri obojica. I Luka je to takođe bio. Nije se plašio, iako je njegov život svakog dana bio na kocki.

– Nekako sam bio spreman. Bio sam spreman i na najgore – kratko kaže Luka, koji za sve vreme mukotrpne borbe nikada nije zakukao niti pustio suzu.

Na VMA su ga ekspresno pripremili za zahvat i tada je ostao još jedan problem, naći 120.000 evra za lečenje.

Majka Jelena, lavovskog držanja i lavovskog srca, stvari nije prepuštala slučaju. Ispoštovala je proceduru da za novac prvo pita RFZO, a kada su oni odbili, uputila se pravo u Ministarstvo zdravlja.

– Primio nas je državni sekretar Berislav Vekić i dao nam reč da će se novac naći. Ispunio je sve što je rekao. Celokupno Lukino lečenje u Istanbulu platila je država – kaže Jelena.

Na put su krenuli 1. jula prošle godine. Čak su se i turskoj bolnici čudili hrabrom Nikoli. Nikada, kažu, nisu imali slučaj da je neko donor oba organa a da pritom nije ni u srodstvu s onim kojem donira.

“Jedan od 10 umre, da li ste spremni?”

Doktor im je odmah predstavio kako stoje stvari.

– Luki je rekao da jedan od 10 takvih pacijenata umre, a on mu je odgovorio: “Ja nemam izbora”. Nikoli je potom saopštio da jedan od 1.000 umre, ali ni Nikolu to nije pokolebalo. Onda je usledilo ispitivanje pred etičkim timom, a Nikola je išao i kod psihologa da bi se utvrdilo da li on to stvarno hoće – priseća se Jelena Vasiljević.

Hrabri Nikola sve je to posmatrao samo kao procedure kroz moje da prođe do konačnog cilja. Ni u jednom trenutku, kaže, nije pomišljao da odustane niti se plašio.

– Majka me je naučila da prihvatam odgovornost za svoje odluke, bilo da su dobre ili loše. Ovo je bila dobra odluka, ja sam to znao, i ništa nije moglo da me od nje odvrati – priča hrabri mladić.

Transplantacija je obavljena 20. jula. Tada je sve trebalo da bude završeno. Međutim, kada su doktori otvorili Nikolu, ispostavilo se da mu je jetra manja nego na snimcima i da će morati da odseku čak 70 odsto. Zato su, u tom trenutku, odustali od bubrega, jer bi to ugrozilo Nikolin život.

– Plašila sam se Lukine reakcije kad vidi da mu bubreg nije presađen, jer njemu je dijaliza bila smrt. Kad sam ga videla budnog posle transplantacije, on mi je samo rekao: “Bio je doktor, ali ja sam i pre njega znao da nisam dobio bubreg”. Kako to, pitala sam ga, a on mi je smireno rekao: “Pogledao sam kesu od urinarnog katetera i video da je prazna” – priseća se Jelena ovih bolnih reči svog sina i zastaje samo na nekoliko sekundi, kao da još jednom proživljava taj trenutak.

Jelena je jednako brinula i o Nikoli. Posle transplantacije jetre Nikola je imao baš jake bolove. Dugo nije mogao ni da se ispravi koliko ga je jako zatezala rana od operacije. Jelena je bdila nad njim dan i noć, dok se nije oporavio.

Ali, ni Luka ni Nikola nisu klonuli. Čak ni onda kada su usledile brojne komplikacije. Luki je jedno veče, iz stomaka krenula da kulja žuč, pa je odmah prebačen u bolnicu gde je ponovo operisan i gde mu je stavljen dren. Tada mu je doktor saopštio najteži deo koji mora proći – zabranjeno mu je da bilo šta pojede 35 dana.

– Kad god bi doktor ušao da ga pogleda, Luka bi upitao da li sme bar nešto da unese u usta, a doktor bi odgovorio: Sabur, što znači strpljenje. Bilo je to nadljudsko strpljenje, jedna i fizički i psihički nadljudska borba – prisećaju se i Jelena i Nikola.

Tako je bilo sve dok Luka jednog dana nije dobio toliko jak napad, da su morali da mu rade skener glave kako bi videli da nije došlo do oštećenja na mozgu.

– Urlao je toliko jako da su se Turci okupili u hodniku bolnice da vide šta se dešava. Radili su mu dijalizu na tri, umesto na dva dana i to je dovelo do skupljanja otrova u organizmu. Kada su ga stavili na dijalizu 24-vorocasovnu i nakon 5 dana intenzivne nege izgubio je 15 kilograma, toliko je vode i otrova izašlo iz njega – priča majka Jelena.

Posle toga mu je doktor rekao: Jedi šta hoćeš, srediću tokom sledeće transplantacije sve što bude trebalo.

Nikola je, inače, sve vreme bio u Turskoj. Čak i onda kada je sve bilo pod kontrolom i kada je mogao da se vrati u Beograd na nekoliko dana, on nije hteo da ostavi svog druga. Od jula pa sve do kraja decembra živeli su u iznajmljenom stanu nadomak bolnice.

– Samo su nam jedan dan u novembru iz bolnice javili da Nikola dođe na snimak pluća. I znali smo da je to to, da konačno sledi i transplantacija bubrega. Nikola je bio srećniji nego Luka. Rekao je: Idemo, završavamo. I tako je i bilo – priseća se Jelena.

Nikola je prvi izašao sa operacije, a Luka tri sata kasnije. Majka je prvo pogledala u Lukinu kesu od katetera koja je ovoga puta bila puna. Bubreg je proradio odmah na operacionom stolu.

I oporavak je išao brzo. Nikola ovoga puta nije imao bolove, a Luka je bio preporođen što konačno više ne mora na dijalizu.

“Sad su dobro, svađaju se kao rođena braća”

U Beograd su se vratili 24. decembra.

– Sad su dobro, svađaju se kao rođena braća. U stvari, Luka se svađa sa Nikolom, jer Nikola je tako dobar da on i ne ume da se svađa – ponosno priča Jelena dok gleda Nikolu kao rođenog sina.

Nikola šest meseci mora da miruje, pa trenutno ne radi u bolnici, a najverovatnije se na taj posao neće ni vraćati.

– Sada, kada krećemo od nule, plan nam je da podignemo kredit i pokrenemo neku firmu, a Nikolu postavimo za direktora. Pa ako nam krene, krene, mi smo najgore već pregurali – dodaje Jelena.

Nikola kaže da se oseća potpuno normalno i zdravo. Više ne sme da pije alkohol i gazirano, i mora da povede računa o ishrani.

– Eto, to su vam dobre strane kad ste donor. Krenete zdravo da živite i da vodite računa o sebi – poručuje kroz osmeh.

A Luka? Luka kaže da je ponovo rođen. I na prvo mesto stavlja svoje odane prijatelje: zahvaljuje se kumu Milošu Vojkiću, kao i Nikolinom rođenom bratu Miloradu Subašiću i drugu Nikoli Jankoviću koji su čekali ukoliko ne uspe sa Nikolom da oni budu donori. Drugovima Stefanu Iliću i Stefanu Ćoroviću koji su non stop bili uz njega. Luka ističe posebnu zahvalnost Branku Babiću prijatelju Lukinog teče Jovice Anđelića koji je iako ga ne poznaje ponudio svoju finansijsku pomoć ukoliko država ne odobri lečenje. Majka Jelena je posebno zahvalna za emotivnu i finansijsku podršku sestri Vesni i zetu Jovici Anđeliću bez koje ne bi mogli da izdrže u Istanbulu, kao i porodici, Lukinim i svojim prijateljima koji su bili i ostali uz njih sve vreme.

Luka ne priča mnogo, ali kad Nikola uđe u sobu, on nas sve ozari osmehom.

Nikolu sam, inače, mesecima čekala da pristane na razgovor. Kratko mi je, preko Jelene, poručio da organe nije donirao da bi se o tome pisalo. Međutim, Jelena je našla način da ga na kraju ubedi.

Zašto si se predomislio, pitala sam ga.

– Hoću da ljudi vide kako biti donor nije ništa strašno. Hoću da naš slučaj motiviše nekoga da uradi isto– kaže on odlučno.

Ako pitate Nikolu, on će vam reći da nije učinio ništa posebno, jer se njegova nemerljiva dobrota delom ogleda i u toj neverovatnoj skromnosti velikog čoveka.

– Otuđili smo se. Živimo nekako jedni pored drugih, umesto jedni sa drugima – zaključuje on, dodajući da jedva čeka da Luku odvede u posetu kod njegovih u Banjaluku.

– Majka je presećna i ponosna na mene, a sestra kaže “Luka je sad naš brat” i moraš ga dovesti da ga upoznamo –priča ovaj hrabri mladić i dodaje da će na put krenuti svi zajedno, sa Jelenom na čelu naravno, jer su oni sada jedna velika porodica.

Radiša Trajković Đani danas je dobio unuka Nikolu. Njegov sin Miloš dobio je sina a veselje u poridici Trajković uveliko traje.
Ekipa emisije “Premijera” posetila je porodicu Trajković u njihovom luksuznom domu u Beogradu na vodi povodom rođenja unuka prvenca Nikole.

Slađa i Đani otkrivaju detalje prođaja snajke, ali i na koga beba liči:

– Sve je prošlo kako treba, Nina se porodila prirodnim putem, a porođaj je krenuo rano jutros. Miloš je bio najuzbuđeniji, suze su mi krenule pa kako i ne bi u tako uzbudljivom momentu. Slađa je plakala ceo dan, bez prestanka, ali ona je prošla kroz to pa zna kako joj je (smeh). Ne možemo da slavimo zbog cele situacije ali boze moj, slavićemo mesec dana svaki prijatelj po jedan dan da dolazi (smeh) – rekao je Đani i dodaje:

– Snajka je super, dobro se oseća. Termin je bio 2. decembra ali evo beba je došla malo ranije. Kada dragi bog odredi tako će biti. Čestitale su nam mnogobrojne kolege: Aco Pejović, Sale Matić, Vanesa, ma mnogi iskreno telefon nismo ni stigli da vidimo non stop zvoni. 

Beba je teška 3770 grama, ima kosicu na tatu, na dedu jagodice, a na Slađu obrve. Odlučili smo da se zove nikola jer je to tradicionalno srpsko ime – govore ponosni baba i deda, koji su nastavili da slave rođenje unuka prvenca.

Pevač Radiša Trajković Đani i njegova supruga Slađa imaju veliki razlog za slavlje. Naime, oni su danas postali baka i deka zdravog dečaka Nikole.

Snajka Nina i sin Miloš učinli su ih najponosnijim i najsrećnijim ljudima, a dolazak unuka Nikole na svet definitivno je nešto najlepše što im se desilo u poslednje vreme.

Folker je na društvenoj mreži Instagram pohvalio da je dobio unuka, a čestitke su stizale sa svih strana. Među prvima su čestitale pevačica Jana Todorović, voditeljka Dušica Jakovljević. 

Đani i Slađa nisu krili sreću te su podelili utiske povodom rođenja njihovog unuka. 

 Šta da kažemo, ovo se ne može opisati rečima. Presrećni smo, stigla je naša sreća, naš unuk Nikola. Ovo je za nas poseban dan, ovoliku sreću nismo dugo osetili, Miloš i Nina su nas učinili najponosnijim dekom i bakom na svetu. Snajka i beba su dobro, porođaj je protekao u najboljem redu, sve vreme smo bili uz njih. Jedva smo dočekali da čujemo lepe vesti danas. Nažalost, situacija je takva kakva je, pa ne možemo da slavimo onako kako bismo voleli, ali svakako ćemo u krugu porodice obeležiti ovaj poseban dan. Kad bude bilo pogodno vreme za to, svakako ćemo da napravimo veliko slavlje da proslavimo kako dolikuje – poručili su Đani i Slađa.

Pevačev sin Miloš postao je tata!

Naš proslavljeni folker Radiša Trajković Đani, kako saznajemo, danas je postao deda, jer je njegov sin Miloš dobio naslednika kom su srećni roditelji dali ime Nikola, što je bila Slađina želja, budući da se i njen vabračni sin koji živi u Americi tako zove.

Miloševa supruga Nina porodila se u Narodnom frontu i na svet donela zdravog dečaka.

– Nina se porodila prirodnim putem, Miloš je imao želju da naslednik stigne za njegov rođendan 4. decembra, ali je beba malo požurila. Zvaće se Nikola, to je bila Slađina želja, budući da se i njen vanbračni sin, koji živi u Americi tako zove – otkrio je naš izvor.

Đani i njegova supruga Slađa neizmerno se raduju ovoj novoj životnoj ulozi, a unuk Nikola sigurno će promenitit njihov život.

“Ja bih samo da kažem, da je moj brat, kome nisu davali šanse ni za 48 sati života, koji je prohodao sa pet godina, i koga nisu hteli da prime u redovnu školu “jer nije “jer nije ugodno drugoj deci”, danas diplomirao na Visokoj medicinskoj školi u Beogradu!”

Ova rečenica, koja istovremeno budi sreću zbog uspeha ovog momka, nadu da se prepreke mogu prevazići makoliko teške bile, i bes zbog nepravde učinjene detetu, objavljena je Tviteru. Priču o svom bratu Draganu (23) podelila je Sofija D.

– Priča je baš duga. On je rođen pre vremena, u sedmom mesecu. Mama je imala težak porođaj. Nakon toga je bilo neizvesno da li će preživeti. Čekalo se 24 sata, pa 48, pa mesec dana… – upućuje nas Sofija u nedaće koje je njen brat Dragan preživeo, bukvalno čim se rodio.

U inkubatoru je bio mesec i po dana, a nakon toga je pušten kao zdrava beba. Nakon šestog meseca su se Draganu javili zdravstveni problemi, a kada je već imao godinu dana, dijagnostikovana je cerebralna paraliza, priča naša sagovornica.

– Tada počinje borba. Od toga da prohoda, da propriča, da se osamostali. Predlagali su čak i da ga ostave u domu, da oni “brinu” o njemu, na šta roditelji nisu pristali.

Prvu operaciju Dragan je imao sa tri godine, a u šestoj još jednu, nakon koje je prvi put samostalno počeo da hoda.

“Vodite ga gde pripada”

– Išao je u privatni vrtić, jer u državni nije bio primljen, uz obrazloženje da ne mogu da brinu o njemu. Ipak, roditelji su se nadali da će uspeti da ga upisu u redovnu školu, međutim, to im nije pošlo za rukom. Odbila ga je komisija, uz obrazloženje da on nije za redovnu školu i da ga vodimo tamo gde pripada. Na očevo pitanje gde on pripada, komisija nije imala odgovor.

Ona dalje objašnjava da njen brat nije imao nikakvih mentalnih zaostataka i da nije primljen isključivo na osnovu fizičkih smetnji.

Dakle, Dragan je mogao da prati uobičajeno gradivo koje se izučava u redovnim školama, ali zbog fizičkog invaliditeta morao je da uči na nivou na kome su to radila deca sa smetnjama. Zašto? Nekima je bilo neprijatno da gleda fizički bolesno dete pa su ga “gurali” u ustanove umesto u redovnu školu.

Završio je osnovnu školu za decu sa oštećenim sluhom kao odličan učenik.

– Prvi put dobija priliku, da nakon završenog osmog razreda, krene u redovnu srednju školu, a uz pomoć razredne i psihologa, upisuje Medicinsku školu Beograd, smer za fizioterapeuta, i završava je kao vrlo dobar učenik. Iste godine upisuje Visoku medicinsku školu u Beogradu – priča Sofija.

– Ćale je rekao da bi sada išao od jednog do drugog, koji su mu vikali da ne može, i mahao diplomom – dodala je ona.

Sreća u nesreći – kvalitetni učitelji

Sofija nam je ispričala i da je njen mlađi brat išao u više škola za decu sa posebnim potrebama, i to “na osnovu nekih dijagnoza koje su mu pripisivane”.

– Išao je čak i sa decom koja nisu mogla da pričaju, pišu, iako je on to sve mogao. Ali je uglavnom nailazio na dobre učitelje, koji su mu se posvećivali. Sa 10 godina je opet otišao na operaciju, ali ovaj put u Rusiju. Operacija je bila uspešna, i finansirali su je naši roditelji. Niko drugi.

Dragan i njegova porodica, sada, nakon što je stekao diplomu Visoke škole, nadaju se da će biti primljen negde da stažira, a kasnije naći i posao.

– Eto toliko je zaslužio – kaže njegova sestra.

Na pitanje da li se može reći da Draganov život nalikuje uobičajenom životu prosečnog adolescenta, Sofija kaže da on normalno funkcioniše u društvu, ali ipak slabo izlazi zbog lične nesigurnosti.

– Smatram da svaki roditelj treba da veruje i da gura svoje dete napred. Niko ne poznaje svoje dete bolje od roditelja, i njegove mogućnosti. Sada je opet drugo vreme, inkluzija je uvedena, svima treba pružiti šansu, proveriti njihove mogućnosti, i u skladu sa tim gurati ih do određenog cilja. Ne treba odustajati, koliko god prepreka da se nađe na putu – zaključuje naša sagovornica.

Posle višemesečnog lečenja, pacijent (63) otpušten iz zdravstvenog centra u Vranju, ali nema gde da ode. Ćerke i sinovi odbili da ga preuzmu od lekara, pa su im napisane krivične prijave

MUŠKARAC star 63 godine, koji je nekoliko meseci proveo na lečenju u vranjskom Zdravstvenom centru, privremeno je smešten u Prihvatnu stanicu za stare i napuštene u ovom gradu, jer iako ima čak petoro dece niko od njih ne želi da preuzme brigu o ocu.

Sredovečni Vranjanac najpre je lečen na Internom odeljenju, a zatim na Infektivnom. Potreba za njegovim lečenjem, kažu doktori, realno je prestala pre više od mesec dana, ali on je i dalje njihova briga, jer nema gde da ode.

– Pacijent je medicinski zbrinut i mi smo bili u obavezi da obavestimo socijalne službe. On nema zdravstvenu knjižicu, kao ni stalnu adresu boravka u Vranju – kažu u vranjskom Zdravstvenom centru.

Direktorka Centra za socijalni rad u Vranju Dragana Arsić kaže, za “Novosti”, da su njihove službe obavile razgovore sa članovima porodice ovog pacijenta.

– Mi smo razgovarali sa njegovom decom, ali su ona odbila da brinu o ocu, zbog čega su protiv njih, po zakonskom postupku, podnete krivične prijave – kaže Arsićeva. – Sve smo uradili kako bi pacijent iz bolničkih uslova bio smešten u ustanovu socijalne zaštite.

Ivana Tasić, direktorka Centra za pružanje usluga socijalne zaštite, objašnjava da kada se utvrdi da je pacijent zdrav, onda se smešta u ovu ustanovu, što je juče i učinjeno sa ovim čovekom, koji je, kako saznajemo, poreklom Vranjanac, ali je jedan period života proveo u Sokobanji.

Zdravstveni centar Vranje

– Nažalost, ovo nije usamljen slučaj. Mi se trudimo da ljudima koji su kod nas smešteni pružimo uslove kakve bi imali u svom domu. Problem je, međutim, što većina njih jako pati za svojom decom – objašnjava Tasićeva.

SLEPA BAKA

U novembru prošle godine, Vranje je potresla priča o slepoj i nepokretnoj baki, staroj 87 godina, koju niko nije želeo da uzme iz bolnice iako je majka šestoro dece. Ona se i danas nalazi u Prihvatnom centru u Vranju.

Na današnji dan se navršava 77 godina od Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu (BiH), na kome su u Drugom svetskom ratu udareni temelji nove, socijalističke Jugoslavije.

29. novembar slavljen je gotovo šest decenija kao državni praznik SFRJ, a zvanično je ukinut posle više od deset godina od raspada te zajednice – novembra 2002. Taj datum je ušao u istoriju 29. novembra 1943. godine, kada je održano Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, na kome je doneta odluka o federalnom ustrojstvu Jugoslavije, a kraljevskoj vladi zabranjen povratak u zemlju.

AVNOJ je tada proglašen za vrhovno zakonodavno i izvršno državno telo, koje je donelo istorijske odluke o uređenju Jugoslavije. Tim odlukama ustavnog karaktera izgrađeni su vrhovni državni organi nove Jugoslavije, pa je zbog toga taj datum zapisan kao dan stvaranja nove Jugoslavije.

AVNOJ je odlučio i da se nova Jugoslavija izgradi na demokratskom principu kao državna zajednica ravnopravnih naroda. Josip Broz Tito, generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije i vrhovni komandant Narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije proglašen je za maršala Jugoslavije.

Posle završetka rata, od 1945. godine, 29. novembar se slavio kao dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ.

Prema tadašnjem Zakonu o državnim praznicima proslavljao se dva neradna dana, uz svečane akademije u glavnim gradovima republika bivše države, počasne plotune, a 1964. ustanovljena je i nagrada AVNOJ-a. Đaci prvaci su dobijali crvene pionirske marame, deljena su razna ordenja.

Poslednji put ovaj praznik obeležen je u Srbiji 2001, jer ga je Savezna skupština zvanično ukinula tek sredinom novembra sledeće godine. Do 1997. godine 29. novembar je slavljen kao dan sećanja na Drugo zasedanje AVNOJ-a, ali je od tada počeo da se praznuje kao dan kada je 1945.

Jugoslavija i formalno prestala da bude monarhija i postala republika. Ta zamena nastala je kao izraz kritike da je SRJ nastavila da obeležava praznik nepostojeće države – federacije šest republika – koja se raspala 1991. 

U ranijem periodu, Srbija je, inače, predstavljala svojevrstan presedan u obeležavanju praznika, koji su morali da nestanu posle raspada jugoslovenske države i zajednice sa Crnom Gorom.

Kao dan državnosti SRJ uveden je 27. april, kada je 1992. godine, proglašen ustav nove države, poznat kao “žabljački”.