fb

Ko ne zna kako to izgleda, neka proba…

Kada se priča o aktuelnoj ishrani i industrijskoj hrani mnogi se često sete nekih vremena kada nije bilo potrebe da se toliko oprezno čitaju deklaracije i kada je hrana bilo daleko prirodnija.

Zato se mnogi sa radošću sećaju vremena kada su im bake ili majke kao vrhunski delikates sevirali parče hleba namazano svinjskom mašću i “poprskano” sa alevom paprikom.

– Parče hleba namazano svinjskom mašću i alevom paprikom zdravija je ishrana nego mlečna čokolada – objasnio je čuveni je pedijatar dr Nedeljko Radlović.

Ko ne zna kako to izgleda, neka proba, a uz malo kreativnosti ova hrana može da izgleda i vrlo fensi.

Svaka čast!
Iako je napunila 95 leta, Ljubica Nikolić iz sela Gornji Banjani, oseća se kao da joj je pola veka manje. Ova starica živi sama, obavlja sve poslove u kući i van nje. Ne libi se da teškom kofom dohvati vodu sa dna bunara ili da pokosi travnati put koji vodi do njene trošne kuće.

– Još mogu sve sama i da pokosim, iscepam drva, ali i da potrčim ako treba. Znam da neki moji vršnjaci ne mogu da ustanu iz kreveta, a ja sam uvek bila aktivna i nisam se predavala. Unuci me često zovu da potrčim sa njima, da provere da li ja to stvarno mogu ili se šalim. Kad uhvatim sprint, ostanu u čudu – priča ova super baka.

Bez supruga je ostala pre 30 godina, a dalje je nastavila sama. U slobodno vreme koje u ovim godinama ima na pretek, svira usnu harmoniku i piše pesme, pa se iz kuće na obroncima Rajca često čuju umilni zvuci. Visprena starica često zna i da se našali na svoj i račun svojih godina.

– Matora sam, matora, ali volim da živim. Dok poslednji dinar imam neću da se smirim. Matora sam kao svaka baba, ali sam srećna što sam čukunbaba – napisala je Ljubica ove stihove.

U njenoj malenoj kući sve podseća na neka stara vremena, sve je čisto i utegnuto kao da je mlada domaćica ili tek pridošla nevesta.

Zbog njene smirenosti i blage naravi, muž joj je često govoro da će živeti 100 godina, pa izgleda da će se njegovo proročanstvo i obistiniti. Potomci obožavaju baku Ljubicu, pa se kod nje najčešće svi zajedno okupljaju i kažu da niko ne pravi tako ukusnu proju i pitu, kao ona.

Privedena majka monstrum iz Ukrajine koja je živela sa sinom u socijalnom smeštaju

Majka (19) sa zapada Ukrajine osumnjičena je da je u utorak pretukla svoju jednomesečnu bebu, ostavila je krvavu i samu, pa otišla na sastanak sa dečkom. Dečak je bilo u teškom stanju, ali su mu lekari spasli život, prenose ukrajinski mediji.

Dete je u kritičnom stanju primljeno u bolnicu, a lekari sumnjaju na frakturu lobanje.

– Nikada nisam video bebu u tako zapuštenom stanju. Mislim da ga majka nikad nije presvukla niti je koristila pelene. Koža mu je u užasnom stanju – rekao je lekar Mihailo Kulik, na čelu intenzivne nege Dečje bolnice u Rivni.

Majka je privedena kada se sledećeg jutra vratila kući i pokrenuta je istraga o prebijanju i zanimarivanju deteta.

– Majka je rekla da je bila pod stresom jer je beba stalno plakala. Ostavila ga je kući samog i krenula u izlazak sa dečkom – saopštio je portparol policije Anton Kulik.

Slučaj je bio toliko užasan da, kako prenose mediji, psiholog socijalne službe nije mogla da prestane da plače kad je videla dete i popričala sa majkom.

– Nema sumnje da je beba brutalno pretučena. Majka se pravdala da nije ni pipnula Mikitu, već da ga je produvala promaja – rekla je psiholog Julija Tkačenko.

Mikitin otac (27), kako se navodi, nije zainteresovan za njegovu sudbinu, a majka ima još jednog, starijeg, sina koji joj je oduzet nakon što ga je maltretirala. Prvi put se porodila sa 16 godina.

Socijalna služba sprema tužbu protiv majke i njoj preti 5 godina zatvora. Mikita će joj biti oduzet i prebačen u sirotište.

Zorica Brunclik i Hanka Paldum – obe su velika imena narodne muzike i obe mogu da se pohvale zavidnim pevačkim karijerama.

Iako bi trebalo da se međusobno poštuju i podržavaju, njih dve navodno ne govore 30 godina.

Razlog je taj što je Hanka Paldum prva snimila pesmu “Avlije, avlije” koju je predstavila 1987. godine na festivalu Vogošća, ali je ova pesma postala hit tek u izvođenju Zorice Brunclik, koja ju je objavila na albumu “Rođeni jedno za drugo” 1990. godine.

“Hanka nije mogla da veruje da je ta pesma postala popularna i Zoricu vinula u visine, a ona to nije uspela. Pritom niko i ne pamti da je upravo bosanska pevačica prva otpevala tu numeru. Problem između njih nastao je jer Zorica nikada nije pomenula da je Hanka prva otpevala ”Avlije”, a bosansku pevačicu je to mnogo iznerviralo. Sa Zoricom je zahladila odnos i od tada njih dve ne razgovaraju i izbegavaju zajednička gostovanja u emisijama”, rekao je dobro obavešteni izvor za “Kurir” pre tri godine, a Hanka nije želela da govori o svađi sa Zoricom.

“Ja sam počastvovana što se nekom od interpretatora sviđaju moje pesme i kada ih oni prezentuju publici”, rekla je bosanska pevačica.

“Hanka je tu pesmu otpevala samo na festivalu, ali za nju nije imala dovoljno sluha, pa je hit postala tek kada ju je otpevala Zorica. Autor numere mi je lično dao dozvolu za pesmu. E sad, druga je stvar da li je neko ljubomoran što je kod nekog drugog izvođača pesma bolje prošla”, rekao je harmonikaš Miroljub Aranđelović Kemiš u ime svoje supruge Zorice.

Fejsbuk stranice preplavila je neobična životna priča mladića Murisa Demirovića iz Tuzle koji traži pomoć da pronađe brata blizanca.

Njegov status za kratko vrijeme pregledalo je i podjelilo hiljade ljudi

Prema njegovim riječima, on i brat su 1991. godine nakon rođenja prebačeni na liječenje u Beograd.

Nekoliko dana kasnije bračnom paru Demirović iz bolnice su javili da je jedan od dječaka preminuo, prenosi Faktor.

Kako je naveo, nakon što su blizanci prebačeni u Beograd roditelji nikada nisu vidjeli drugo dijete, samo im je rečeno da dječak nije preživio.

Muris Demirović danas ima 24. godine i kaže kako osjeća da mu je brat blizanac živ.

„Ja mislim da je moj brat živ. Osjećam to u dubini duše“, napisao je Muris i zamolio javnost da mu pomogne u potrazi.

Pojasnio je da su brat i on rođeni u Tuzli, odakle su zbog problema sa disanjem prebačeni u Beograd, gdje su bili smješteni u inkubatore u bolnici Majka i dijete.

„Bio sam zaista slabiji od njega. Brat je bio teži od mene za 1 kg i imao je veće šanse da preživi, a desilo se to da je nakon nekoliko dana boravka u bolnici mojim roditeljima javljeno da im je jedan dečak preminuo, te da dođu po drugog“, naveo je Muris i naglasio da su roditelji tom prilikom zahtjevali da vide svoje drugo dijete što im nije bilo omogućeno, piše Faktor..

Muris navodi kako su im rekli da on više nije živ i bez ikakvog dokaza ih poslali kući.

„Ništa im nisu dali na uvid, a za smrtni list su rekli da to ne postoji tvrdi Muris i apeluje na sve koji imaju bilo kakvu informaciju da mu se jave.

Medijima je plasirano da su ubijeni sa srpske strane

Srbin Boško Brkić i Bošnjakinja Admira Ismić, sarajevski Romeo i Julija, poginuli su 18. maja 1993. godine, dok su pokušavali da pobegnu iz ratom zahvaćene Bosne i Hercegovine.

Ovaj par, različite nacionalnosti, ubijen je snajperskim hicem na Vrbanja mostu, a slika njihovih mrtvih tela, kako zagrljeni leže obišla je svet.

Njihova zagrljena tela nedelju dana su ležala na ničijoj zemlji. Ni Unprofor nije smeo ili nije hteo da ih evakuiše. Učinila je to Vojska Repubike Srpske. Admira i Boško sahranjeni su u Republici Srpskoj, da bi nakon rata njihova tela bila prenesena na sarajevsko groblje “Lav”.

Za njihovo ubistvo niko nije odgovarao.

Njihovo ubistvo bilo je pripisivano pripadnicima Vojske Republike Srpske sve do iskaza Tužilaštvu Sarajevskog kantona bivšeg operativca bošnjačke tajne službe AID Edina Garaplije, koji je rekao da su “sarajevskog Romea i Juliju” 18. maja 1993. godine ubili pripadnici tajne muslimanske terorističke jedinice “Ševe”.

Garaplija je za ovo ubistvo optužio Nedžada Herendu, koji je neko vreme bio šef “Ševa”, te pripadnika ove jednice Dragana Šošića, pisali su mediji. 

– Medijima je plasirano da su ubijeni sa srpske strane. Herenda je bio precizan i rekao je da su se on i Dragan nalazili na prostoru bivše zgrade “Steleksa”, odnosno Elektrotehničkog fakulteta. Zamaskirani, sa te pozicije gađali su ih na mostu kad su mladić i devojka pokušali da pređu na stranu Republike Srpske – naveo je Garaplija 2002. godine.

Njihov jutjub kanal ‘’Arija – kids Channel’’ broji milion pratilaca, dok svaki njihov video u proseku pogleda 3,2 miliona ljudi – što ga čini jednim od najgledanijih na Balkanu.

U današnjoj priči upoznaćemo vas sa najpopularnijim devojčicama u Srbiji, sestrama Arijom i Nađom, koje su svojim šarmom i jedinstvenošću osvojile srca naših najmlađih. Njihov jutjub kanal ‘’Arija – kids Channel’’ broji milion pratilaca, dok svaki njihov video u proseku pogleda 3,2 miliona ljudi, što ga čini jednim od najgledanijih na Balkanu.

Iza svakog uspeha stoje trud i rad, a iza ove priče nalazi se Arijina mama i Nađina tetka – Marina, idejni tvorac kanala. Sve je krenulo pre tri godine kada je dvogodišnja devojčica Arija počela da sluša pesmice i gleda crtaće na društvenoj platformi jutjub. Tada je Marina uvidela da mnogi roditelji snimaju sa svojom decom jednostavan, a zabavan sadržaj za najmlađe. S obzirom na svoje prethodno iskustvo u montaži i muzici, poželela je da se i one oprobaju.

‘’Meni je to bila fenomenalna ideja! Nisam imala nikakvih očekivanja da ćemo napraviti bilo kakav uspeh, samo sam želela da snimanje posmatram kao dodatni način druženja sa svojim detetom i priliku da se kreativno izrazim’’, navela nam je Marina.

Ubrzo je pozvala i svoju sestričinu Nađu, koja je tada imala deset godina, da im se pridruži. Iako je njihova okolina u početku bila skeptična iz tipičnog razloga ‘šta će drugi ljudi reći’, Marina se vredno posvetila osmišljavanju i pisanju scenarija za buduća snimanja. Svaki video zamislila je kao kratkometražni film od petnaest minuta, u kom će Arija i Nađa imati svoje zanimljive i zabavne tematske uloge prilagođene deci sa našeg područja.

‘’Kada pišem scenarija to sam ja i to je nešto što jednostavno izlazi iz mene. Dok su strani dečiji kanali uglavnom okrenuti gestikulaciji, zvučnim i vizuelnim efektima, trudila sam se da sadržaj našeg kanala više okrenem ka govoru. Naša deca jednostavno vole kada im se puno priča i to je nešto što sam odmah prepoznala. Eksperimentisala sam na par jednostavnijih videa sličnim onim sa svetske scene, ali nisu nailazili na dobar odziv kod naše publike. Naši mali pametnjakovići zaista vole sadržajnu priču, sa zanimljivom i smešnom, ali poučnom tematikom’’, govori Marina.

Teme u videima su jedinstvene i poučne. Svaki video je različit i Marina navodi da uvek nastoji da ponudi publici nešto novo i sveže. ‘’Kada pišem scenarija, sve se svodi na zabavu i zanimljivost. Ponekad bude i nekog dečijeg nestašluka, ali je tada priča obavezno spojena i sa porukom’’. Marina navodi da joj je za jedan video potrebno i do nekoliko dana, s obzirom da sama piše, snima i montira, ali da je akcenat uvek na dobrom kvalitetu i druženju.

Već posle šest meseci rada, njihov jutjub kanal dobio je ogromnu popularnost. Kako Marina ističe, ‘’iznedrio se sam od sebe’’. Najviše pregleda ostvario je video ‘‘Sve je u koferu’’ iz 2018. godine, koji broji 50 miliona pregleda i od tada kreće ogromna ekspanzija kanala, iako je postojala i pre toga. Njihova publika nisu postala samo deca već i njihovi roditelji, ali i ceo region Balkana.

Danas, ovaj fantastični tri postao je prepoznatljiv domaćoj javnosti i prava su senzacija. I dok je mlada tinejdž-zvezda Nađa uporedo nastavila da snima i samostalno za svoj jutjub kanal, Arija i Marina su ostale odane svojim ludorijama za najmlađe, srećne što provode vreme zajedno i stvaraju tamo gde se najbolje osećaju – od svoje kuće! ‘’Znam da naš kanal postoji zato što se mi lepo osećamo dok stvaramo. Moj cilj je da nasmejem decu, a ujedno provodim vreme i sa svojim detetom i nema ništa lepše od toga. Najsrećnija sam kada znam da sam nasmejala jednu porodicu, posebno u ovim sumornim vremenima. Naš kanal je mesto gde su njihova deca sigurna – nema ružnih reči niti bilo kakvog lošeg oblika ponašanja. To je zabavan sadržaj kog skoro i da nema više na domaćoj sceni. Volela bih kada bi televizije vratile u svoj program zabavno-edukativne sadržaje kakvih je nekada bilo…’’, kaže Marina.

Za kraj, Marina nam je istakla da je stvarajući sa Arijom i sama počela da se oseća kao dete. ‘’Neverovatno je kako čovek kad tad može da dosanja svoje snove iz detinjstva i sve to nema manju vrednost koliko god godina da ima’’.

Neka mu je večna slava.

Deda Jelene Đoković, Milosav Radisavljević Losa preminuo je u 82. godini života i sahranjen je danas na seoskom groblju u Veliševcu pored Ljiga. Na večni počinak su ga ispratili porodica, rodbina i prijatelji, kao i unuka Jelena Đoković, supruga najboljeg srpskog tenisera.

Milosavljevo ime je dospelo u javnost kada je 2018. godine bio otet, kada su mu razbojnici upali u kuću i iz novčanika uzeli 26.000 dinara a zatim ga izveli napolje i vezali za strujni dalekovod u kukuruzištu kod sela Ćućin.

Tada se spekulisalo da su otmičari tražili od porodice za otkup dva miliona evra.

Jelena ĐokovićFoto: Profimedia

Kad je Milosav pronađen nije imao vidljive povrede, ali je kako je tada rekao pretrpeo veliki strah.

Nakon otmice se preselio u Beograd kod sina, a zatim u Dom za stare, gde je boravio do smrti.

Pre godinu dana Apelacioni sud u Beogradu je za njegovu otmicu na deset godina zatvora osudio muškarca B.M.

Ceo svoj životni i radni vek Milosav je proveo u Ljigu, i prema rečima meštana voleo je svoje selo gde je održavao imanje i gajio životinje. Bio je zaposlen u je Opštini Ljig i Ad Livnici.

Inače, Jelene Đoković nije bilo u medijima ovih dana, niti se oglašavala na društvenim mrežama. Pretpostavka je da nije želela da privlači medijsku pažnju, već da na miru prođe sahrana gospodina Radisavljevića.

Kada ste tinejdžer, vest da ćete usled zlokobnog tumora ostati bez noge može da vam sruši čitav svet. Ipak, Marija Matić, devojka iz Kosjerića, rešila je da prihvati tu činjenicu, a onda se poput feniksa digla iz pepela i hrabro nastavila da korača kroz život.

Marija (24) je bez desne noge, amputirane sve do iznad koljena, ostala kada je imala svega 16 godina.

Danas, nakon operacije i ponovnog učenja da hoda, živi, studira i radi u Beogradu.

Komšije s Voždovca su već navikle na njen osmijeh, neukrotivu kosu i protezu ukrašenu cirkonima i tetovažama, posebno oni koji koriste gradski prevoz kojim se ide od studentskog doma “MIka Mitrović” do Filološkog fakulteta, čiji je redovni student, sada već, završne godine. Pored toga, radi u jednom kol-centru, izlazi i, uopšte, vodi veoma aktivan život, baš kao njeni vršnjaci.

Ipak, krenimo od početka.

– Sada već davne, 2012. godine, sa svojih 16 godina otkrila sam da bolujem od osteosarkoma, to jest tumora kostiju. A sve je počelo gotovo bezazleno. Naime, prilikom pada sam zadobila malo težu povredu koljena koje je bilo praćeno otokom. Otok nije prolazio pa sam uradila CT, a zatim i biopsiju koja je samo potvrdila prethodno – kaže Marija na početku razgovora za Blic.

Život je jedina opcija

Saznanje da će ostati bez noge srušilo je njen svijet. Ipak, kako je rekla, bila je bitna samo jedna stvar – život.

– S obzirom na to da su mi doktori rekli već na početku da može doći do toga da mi amputiraju nogu, kada je u pitanju život – ne možeš da biraš. Prvenstveno sam imala terapije, ali one nisu pokazale očekivane rezultate, tako da je amputacija noge bilo jedino rješenje u tom trenutku jer je situacija bila veoma ozbiljna – dodala je Marija.

Veliku podršku tokom boravka u bolnici imala je od prijatelja koje je tamo upoznala, a sa kojima je dijelila istu bol.

– Tokom liječenja, veliku pozitivu su mi unosili prijatelji koji su se liječili u istom trenutku kada i ja. Držali smo se zajedno i čekali da sve to prođe. Nakon godinu i po dana liječenja je uslijedila rehabilitacija gdje sam se oporavljala i učila ponovo da hodam. Bilo je potrebno dosta vremena da se moja krvna slika vrati u normalu poslije toliko terapija. Nosila sam masku neko vrijeme jer je čak i mala prehlada bila prestrašna za moj jako slab organizam – rekla je ona.

U danima nakon što je ostala bez noge, teško joj je padalo da gleda vršnjake kako vode normalan život, sve ono što ona, makar u tom trenutku u svojim mislima, nije mogla. Međutim, onda su se u njoj probudili inat i snaga – vanredno je završila srednju školu i upisala fakultet u Beogradu.

– Bilo je pomalo bolno gledati ljude kako vode normalan život, moje drugare koji su izlazili i družili se, sve ono što ja nisam mogla tada. Srednju školu sam završila vanredno, a zatim sam upisala fakultet. Zaista nisam imala nikakve prepreke što se toga tiče, samo sam željela da nastavim da živim svoj život. Vršnjaci su uvijek imali razumijevanja, stekla sam prijatelje tokom svog školovanja koji su bili i ostali velika podrška.

“Ne smijem da padnem”

Danas vodi dinamičan život, zbog čega, kada obuče haljinu ili šorts, njena proteza upada ljudima u oči. Kako kaže, neki tada skrenu pogled, neki je pitaju šta joj se dogodilo i svima njima odgovara isto, sa osmijehom.

– Čudni pogledi postoje uvijek. Mnogi ljudi su radoznali, pa se desi da mi priđu i pitaju, nekima je žao jer sam mlada sve to proživjela, neki skrenu pogled, a ja im samo odgovorim osmijehom. Zaista nemam problem da razgovaram o svemu tome jer nikada ne znaš kakve probleme druga osoba ima. Često dobijam komentare da im ja dajem volju za životom – priča ona.

Protezu, koja nije vodootporna, skida tokom tuširanja, a napolju se kreće uglavnom bez pomagala. Kako je rekla, štaku koristi samo ponekad, jer se plaši da ne padne.

– Ne koristim štap, ali nerijetko imam štaku pored sebe zbog sigurnosti pri hodu, jer u slučaju pada, koga se jako plašim, može doći do povrede kuka i kičme – doktor mi je rekao da je to jako čest slučaj. Ljudi u prevozu mi gotovo uvijek ustupaju mjesto, rijetko se desi da se nađem u situaciji kada ljudi nemaju razumijevanja – dodaje Marija.

Srpska javnost se udružila da joj nabavi novu protezu

Javnost je čula za nju prije nekoliko dana, kada je Miloš Vuković, bivši fudbaler koji je ostao bez noge u automobilskoj nesreći, podijelio Marijinu priču sa javnosti. Nakon njegovog posta na Instagramu, mnoge naše poznate ličnosti iz svijeta sporta, filma i muzike, udružile su se da joj pomognu. Cilj – nova proteza sa kojom će moći da ima funkcionalniji život.

– Bila sam presrećna kada mi se Miloš javio, ali pored sreće sam osjećala i strah kada mi je rekao da želi da pokrene akciju, imala sam strah od javnosti, kako ce to biti prihvaćeno, ali me je on, moram da priznam, psihološki ojačao i ubijedio. Toliko pozitivne energije i vjere u sebe i u ljude sa naših prostora nisam dugo vidjela kod nekog. Odmah mi je rekao da ne brinem i da će sportisti i naši estradni umjetnici da se odazovu, i da ima toliko divnih ljudi koji ga prate i koji su svjesni da osobe sa invaliditetom u Srbiji nemaju drugu šansu za dobijanje proteze osim putem donacija. Bilo mi je jako drago kada sam vidjela koliko ljudi je podržalo akciju. Potrebno je 12.750 evra. Mnogo novca, ali ništa nije nemoguće. Ja se nadam da ćemo skupiti jer bi to koljeno meni omogućilo stabilizaciju hoda, manje bih se zamarala, mogla bih da hodam na duže staze i neravan teren mi ne bi predstavljao nikakav problem. Sve u svemu, imala bih bolji život – rekla je ona.

Proteza koju trenutno koristi pomaže joj da se normalno kreće, ali svaki veći nagib, stepenice, pa čak i pločice, predstavljaju joj pravi problem za kretanje.

– Da, prepreke su mi bile stepenice, nizbrdice, čak i blaga uzvišenja na putu, pločice koje nisu lijepo urađene, jednostavno ova mehanička proteza koju imam nije adekvatna za osobe koje se puno kreću. Činjenica da ne mogu trčati takođe. Ranije sam jako voljela da vozim bicikl, doktori su mi rekli da to više neće biti moguće. Prvo što sam uradila kada sam došla kući nakon rehabilitacije bilo je to, sjela sam na biciklu i bila sam odlučna u namjeri da je ponovo vozim i uspjela sam u tome. Bila sam toliko ponosna na sebe. Naravno da je bilo teško, ali sve se može kad se hoće – ističe Marija.

“Da li mogu da otvorim pivo o tvoje koljeno?”

Kako kaže, ljubav prema porodici, patrijarhalno vaspitanje koje duguje ocu, kao i ogromna volja za životom, ključne su stavke njene hrabrosti i pozitivne energije koju širi oko sebe. Zbog svoje atraktivne i lijepe spoljašnosti, momcima lako upada u oči. Iako nije željela da podijeli sa nama iskustva, jedno je ipak riješila da ispriča.

– Najčudnija stvar je bila kad me je momak u jednom noćnom klubu pitao da li može na moje koljeno da otvori pivo, na šta sam mu odgovorila da može da proba. Našalio se, a zatim je rekao da mi se divi, i da mi to nije nikakav minus, već jedan veliki plus, taj momak mi je i dan-danas dečko – rekla je ona kroz smijeh na kraju razgovora.

Šta biste pomislili kada bi vam se pred vratima pojavio maleni komšija sa bebom u ruci i pitao vas da li možete da se pobrinete za njega?

Upravo to se dogodilo Džesiki Penjojer iz Arizone. Kako je ispričala medijima, u jednom trenutku na vrata joj je pokucao petogodišnji dečačić, njen komšija po imenu Salvatore. U ruci je držao dvomesečnu sestricu umotanu u ćebence.

– Moja mama je umrla pod tušem. Možete li vi da se brinete o nama? – glasilo je pitanje dečačića. Džesika je, prirodno, bila u šoku.

A šta se dogodilo? Njihova majka, Kejtlin, onesvestila se dok se kupala. Takvu ju je pronašao Salvatore i, pomislivši da je umrla, otišao je da potraži pomoć. Komšinica Kejtlin je, prirodno, odmah pozvala Hitnu pomoć, a cela priča dobila je srećan epilog jer su lekari uspeli da je vrate u život.

– Stajao je na pragu i držao u ruci, kako sam u prvi mah pomislila, lutku. Bila sam van sebe – objašnjava Džesika medijima.

S druge strane, Kejtlin kaže da joj je sin spasao život, što i jeste tačno. Jer da nije otišao do komšinice, sva je prilika da bi se Kejtlin udavila.

Mali Salvatore se sada, kao i njegova mama, oporavljaju od traume.

– Svaki dan nam je novi izazov. Salvatore je stalno zabrinut, stalno pita da li sam dobro i hoću li umreti – kaže ova majka.

T.G.