Kada joj je ubijena ćerka, Elena Aleksandrovna nije mogla da se pomiri sa tim, a tek posle njene mučne smrti je saznala da mala Jana uopšte nije bilo njeno biološko dete.
Posle zločina, klupko je počelo da odmotava pa se saznalo da je Janu (10), ali i njenu stariju sestru Alinu godinama seksualno zlostavljao očuh Jurij. On je bio glavni osumnjičeni, ali se utvrdilo da iza mučnog ubistva stoji njegov brat Oleg.
Jurij je osuđen na 13 godina zatvora, a Oleg na doživotnu. Majka nije znala za pakao kroz koji su devojčice prolazile.
Kada je saznala za stravičan zločin, Elena je morala da identifikuje Janino telo koje je pronađeno u šumi u lenjingradskoj oblasti. Prepoznala ju je po odeći koju je nosila.
Međutim, analiza DNK je pokazala da ona uopšte nije njena ćerka.
Policija je utvrdila da su u bolnici zamenjene bebe u januaru 2001. godine.
Pronašli su Eleninu pravu ćerku. Živela je sa porodicom koja takođe nije imala pojma da su im deca zamenjena nakon rođenja.
U početku, Elena nije mogla da prihvati činjenicu da Jana nije njeno dete i smatrala je da su njenu odeću stavili na drugu devojčicu.
“Mislim da nije moja ćerka ta koja je pronađena mrtva”, rekla je tada.
Ipak, DNK analiza je sve potvrdila. Janin uzorak se poklapao sa drugom porodicom.
Da stvar bude gora, Eleni nije dopušteno da vidi svoju biološku ćerku zbog šoka koji bi devojčica mogla da pretrpi kada sazna šta se sve u međuvremenu dogodilo.
Godinama kasnije i dalje im nije jasno šta se tačno desilo! Dušan Kostić, pevač narodne muzike i autor čuvenog hita “Sačuvaj tajnu ljubavi moja”, izvršio je samoubistvo 1996. godine tako što je skočio sa Pančevačkog mosta. Telo nikada nije pronađeno.
Bilo je to 13. maja 1996. godine oko 18:50 časova, kako je pisalo u kratkom izveštaju policije. Dušan je viđen kako skače preko ograde pančevačkog mosta, između stubova 39 i 41.
Na mestu nesreće pronađena je Duškova torbica sa ličnim dokumentima.
Kao što je opevao u njegovoj pesmi “Sačuvaj tajnu ljubavi moja”, tako je i on sa sobom odneo svoju.
Prave razloge verovatno niko nikada neće saznati, a njegova supruga Nevenka pričala je za medije da mnogo toga ne razumeju.
Nekoliko dana nakon tragedije na adresu gospođe Nevenke, ali i adresu kuće Duškovih roditelja u Leskovcu i žene s kojom je živeo poslednjih dana stiglo je kratko pismo: “Mnogo vas volim, oprostite mi”. Nije bilo ni potpisa ni pečata na koverti
Juče je odjeknula vest da će Luna Đogani postati majka, a odmah su u velikoj meri počele da joj pristižu čestitke. Sreću, što će postati baka, nije krila ni Lunina majka Anabela.
FOTO: TV PINK PRINTSCREEN
Ovim povodom odlučio je da se oglasi i Lunin otac – Gagi. Popularni denser, koji je pre nekoliko nedelja bio uhapšen jer je kod njega policija našla kokain na Puninovom mostu, istakao je da je osećaj nakon saznanja da će postati deda – neverovatan.
Ostao sam nem, neverovatan je osećaj. Ne mogu da opišem, zbunjen sam, sve je pozitivno, presrećan sam, postaću deda! Oduševljen sam. Kod porodice sam došao, evo svi smo srećni. Još drhtim, čestitke pljušte sa svih strana – rekao je Gagi.
Lazaru Filipoviću, sedmogodišnjem dečaku iz Vladičinog Hana, pre godinu dana je dijagnostikovan težak oblik raka, a prognoze za izlečenje bile su vrlo loše. Nekoliko dana pred komplikovanu operaciju, roditelji su dečaka odveli u Manastir Tumane, nakon čega je tumor jednostavno nestao.
Mali Lazar, Foto: Privatna arhiva
Kada je Lazaru ustanovljena teška dijagnoza, sarkom butnog mišića, njegovi roditelji spas su prvo tražili u raznim klinikama, državnim i privatnim, lekovima, lekovitim travama i svemu što bi im neko preporučio. Pored sve želje da pomognu, ni lekari ni travari nisu mogli obećati da će dečak preživeti.
– Sarkom je bio previše blizu krvnih sudova, tako da nikako nisu mogli potpuno da ga odstrane, a to je takav oblik raka da, ako se ne ukloni ceo, brzo se proširi po celom telu. Prognoze su bile užasne, a dete je iz dana u dan venulo – priča za „Alo!“ Zoran Filipović, Lazarov otac.
Porodica Filipović sa igumanom Dimitrijem , Foto: Privatna arhiva
Tražeći slamku spasa, pročitao je članak o Manastiru Tumane i brojnim izlečenjima koja su se tamo desila. Rešio je da upravo tamo zamoli za pomoć.
– Jedva smo ubedili lekare iz „Instituta za majku i dete“ da ga puste na nekoliko sati. Bio je pod temperaturom, od bolova je jedva sedeo i u kolicima, ali verovali smo da bi ovo putovanje moglo da mu donese spas. U nedelju, zorom sam uzeo dete i krenuli smo put Tumana. Bili smo na liturgiji, nakon koje mu je iguman očitao molitvu za zdravlje i dao blagoslov – kaže Zoran i nastavlja:
– Ne znam kako i zašto, ali već od tog trenutka svi smo se nekako drugačije ponašali. Meni kao da je pao neki ogroman teret sa srca, a Lazar se malo-pomalo, pridigao, osvežio, i prvi put posle nekoliko dana tražio da jede, iako danima nije imao apetit – ispričao nam je Zoran.
Već tog dana su roditelji, ali i lekari, videli da je Lazaru bolje, a sutradan ujutru to su potvrdile i analize.
– CRP, koji mu je bio 200, spustio se na 15, a temperatura je nestala. U četvrtak kada su započeli operaciju, lekari su bili zapanjeni – tumora nije bilo, a na mestu gde se nalazio našli su krvni ugrušak. Naš doktor je izašao iz sale, zagrlio me i rekao: „Filipoviću, bili ste jako hrabri. Ja nemam objašnjenje, ali sarkoma nema“. Nisam znao šta ću od sreće – priča Lazin otac.
Filipovići i monasi obnavljaju staru crkvu
Nakon Božjeg čuda koje je spaslo Lazin život, Filipovići su redovni posetioci crkava, a nedavno su rešili da se Bogu i svim svetiteljima zahvale obnovom crkve u selu Jastrebac, u čemu će im pomoći i tumanski monasi.
– Meštani sela započeli su rekonstrukciju crkve, koju je moj pradeda podigao u Jastrepcu, a ja sam se naravno priključio. To sam javio i igumanu Dimitriju iz Tumana i ubrzo je bratstvo odlučilo da nam pomogne. Tako da sada i oni, iako su i sami u radovima, skupljaju prilog za obnovu naše crkve – objašnjava Zoran Filipović za „Alo!“.
Jastrebačka crkva pre početka rekonstrukcija , Foto: Privatna arhiva
Dimitrije Plećević, iguman Manastira Tumane, za „Alo!“ objašnjava da je ovo samo normalan gest.
– U znak blagodarnosti Bogu i podrške u radosti porodice Filipović, Manastir Tumane će drage volje uzeti učešće u obnovi crkve u Jastrepcu. Mi ćemo im pomoći u okviru svojih mogućnosti, a pozivamo i druge ljude dobre volje da se priključe, jer obnavljajući crkve obnavljamo i sebe – poručio je iguman Dimitrije.
Zamislite da niste u djetinstvu osjetili ni gram roditeljske ljubavi. Zamislite da su vam roditelji dali do znanja da vas ne žele i da ste im samo priljepak, da žale što ste sad dio u njihovim životima. ONA je baš dijete takvih roditelja.
Rođena je neplanski prije 34 godine. Čim je ugledala ovaj svijet, dato joj do znanja da nije dobrodošla u NJIHOV život. Roditelji joj tada nisu imali ni 20 godina. Opijali su se često. Stan im je smrdio na alkohol i bio je jako neuredan. Često je plakala. Bila je gladna i neuhranjena beba. Ljudi od kojih je zavisila su je često zapostavljali. A ljubav je bio strani jezik u tom stanu. Nekoliko godina su na taj način preživljavali. Njih troje, bez ljubavi. Jedinu ljubav koju su njeni roditelji imali je bila ljubav prema alkoholu. U mnogim trenucima, glad joj je bio najmanji problem. Navikla je da joj je stomak pun tek toliko da preživi. To dijete je osjetilo neku druga glad, emotivnu glad. Plakala je i vrištala jer je žudjela za zagrljajem. Zagrljaj koji je iskren je nešto moćno. Toliko je moćan da je sposoban u tom trenutku sve negativno da izbriše. Dijete je sve jače i jače plakalo nadajući se da će je neko od roditelja zagrliti. Nažalost, oni to nisu znali ili nisu htjeli. Nisu podnosili u takvom pijanom stanju još da slušaju kćerku koja vrišti jer je emotivno gladna. Otac ju je uzeo i bacio na pod gdje su se nalazile staklene flaše. Nastala je tišina. Ona je prestala plakati. Jedna staklena flaša se razbila na 1000 komada. Krv se pojavila. Kada je majka shvatila da se dijete ne pomiče i da leži u lokvi krvi, nazvalaje hitnu pomoć. Ruke su joj bile pune posjekotina, staklo se duboko urezalo. Doktori su joj fizičke rane zakrpili. Ruke će je cijeli život podsjećati na to da je samo tražila zagrljaj, kojeg nikad nije dobila. Fizički se oporavila i nastavila svoj život u domu. U domu joj je bilo bolje. Nije bila gladna, ali se opet borila s emotivnom glađu. Željela je samo iskren zagrljaj. Nije ga dobila ni u domu. Kada je napunila šest godina, krenula je u školu. To je za nju bio period gdje je po prvi put osjetila da je negdje dobrodošla. Voljela je u školu ići i stekla je prijatelje koji su bili uz nju. Prve iskrene zagrljaje dobila je u školskom dvorištu od prijatelja. Zahvaljujući pravim osobama koje su se pojavile u njenom životu, spoznala je taj divni osjećaj ‘biti na neki način voljen’. Kada je napunila 18 godina osamostalila se i naučila je živjeti život punim plućima. Uživala je u sitnicama i zagrljajima. Ona je sada voljena žena i majka koja više nije emotivno gladna. Život je s ljubavlju napokon zagrlio i podario joj drage ljude. Zagrlite drage ljude, jer zagrljaj je moćan. I ne uzimajte tako nešto čarobno zdravo za gotovo. Nikada ne znate šta vam donosi dan, a šta noć. Mnogi su se kasno sjetili da zagrle neku dragu osobu…
Dejan Ilić (26) iz Vukošića kod Vladimirca, priznao je 2012. godine da je posle bezazlene svađe u porodičnoj kući, sekirom ubio oca Radovana (53), a nakon toga njegovo telo tranžirao, delove stavio u torbe i džak, odvezao do Tabanovačkog jezera gde ih je bacio. Razgovor sa Ilićem vodio je policijski forenzičar psiholog koji je ispričao kako je tekao razgovor sa Ilićem.
Radovan i njegov sin Dejan su se posvađali, što je inače bilo uobičajeno među njima. Osumnjičeni mladić je uzeo sekiru i oca udario po glavi, a zatim još nekoliko puta po telu. Radovan je pao, a osumnjičeni Dejan, kada je ustanovio da otac ne diše, njegovo telo je preneo u kupatilo i u kadi ga isekao na komade.
Kako je ranije ispričao “Blicov” izvor, Dejan mu je odsekao ruke, noge i odlučio je da delove očevog tela stavi u torbe i džak i oslobodi ih se tako što će ih baciti u jezero. Nadao se da torbe i džak neće uskoro biti nađeni, jer je veći deo jezera u tom trenutku bio pod ledom.
Da bi se osigurao čak je cigle zavezao za torbe i džak, da bi potonuli.
Prijavio policiji da mu je otac nestao
Narednih dana ponašao se uobičajeno, a kada se kod njega pojavio strah da će ga meštani sela pitati za oca, gde je i šta radi, Dejan je 5. marta policiji prijavio da Radovana nema od 29. februara.
Policijski forenzičar-psiholog u Ministarstvu unutrašnjih poslova Goran Kojić ispričao je u razgovoru za Kurir sada, posle 12 godina, da mu je ostao urezan u sećanju razgovor sa Dejanom.
Ilustracija
– Kad sam razgovarao sa njim, imao sam sve informacije koje su inspektori saznali o njemu. Odrastao je u rasturenoj porodici, otac alkoholičar, nebrojeno prijava za nasilje u porodici, otac tukao i zlostavljao sina, njegovu sestru i majku. Komšije godinama čuju ciku i vrisku iz njihove kuće. Bilo je čudno što je taj čovek tek tako nestao, a da je njegov nestanak prijavio sin koga je čitav život maltretirao – ispričao je Kojić za Kurir.
Kako je razgovor odmicao, tako je Kojić shvatao da nešto nije u redu.
– Naravno prvi na koga sumnja pada je sin, pošto je majka otišla. Kad je došao na ispitivanje i kad sam samo malo psihološki ušao u pozadinu priče, svatio sam da tu ima nešto. Pokušao sam da mu objasnim da, s obzirom na to kakav je život pored njega imao, da bih mogao da razumem i da ga je on ubio – objašnjava Kojić.
Međutim, Dejan je nastavio da insistira na svojoj verziji priče.
– Nastavio je sa pričom da je otac otišao da prokocka novac s nekim prostitutkama i da se to dešavalo i ranije, kao i da će se vratiti kad novca više ne bude bilo. Međutim, u njegovom ponašanju postojali su neki pokazatelji na osnovu kojih je moglo da se prepozna da postoji nešto iza toga, i da to on ne zna šta se desilo, zapravo nije istina. Na kraju je zaplakao i sve do detalja ispričao, da je oca ubio i delove tela bacio u jezero – kaže Kojić.
NATAŠA Arsenović (21) iz Doboja, prvi slepi student iz Srpske na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, uspešno je prebrodila prvu godinu studija i time osvetlala obraz svima onima koji su je podržali i verovali da ih neće izneveriti.
– Ta divna vest upravo pred obeležavanje Međunarodnog dana belog štapa je možda i simblična poruka i nagrada našoj Nataši – kažu u njenoj porodici.
Kako kažu, ni sami ne znaju kako joj sve uspeva, ali dodaju da su ponosni, prosek od 8,5 je za divljenje, a pre par godina se spustila na skijama bez pomoći učitelja.
– Domski dani joj protiču uz pomoć novostečenih prijatelja, čak se i profesori na fakultetu prilagođavaju njenom načinu rada. Zahvalni smo i Vladi Srbije, jer studiranje ide na teret budžeta – ističe Natašina majka Spomenka Arsenović.
I pored požrtvovanja porodice, teško da bi Nataša uspela bez pomoći Grada Doboja, koji plaća troškove personalnog asistenta.
Po zakonima u Srbiji, on je neophodan za studiranje i boravak u Domu, a treba izdvojiti 56.000 dinara mesečno, pa su u traganju za rešenjima roditelji i Sanja Živković iz Udruženja za pomoć deci sa posebnim potrebama u Doboju pisali u ime Nataše gradonačelniku Doboja Borisu Jeriniću i predsednici Vlade RS Željki Cvijanović.
Obratili su im za pomoć, kako bi Nataši bilo omogućeno studiranje.
PREVAZIŠLA PREPREKE
PREZADOVOLjNA sam, prevazišla sam sve prepreke, čak i one za koje sam mislila da neće biti lako, jer sam prvi put tako daleko od kuće. Istina, bila sam i u srednjoj školi 40 kilometara u Derventi daleko od svojih, ali ovo je dalje i još ograničenja sa virusom korona se isprečilo – rekla nam je Nataša.
Nakon priloga u našem listu i interesovanje javnosti za taj slučaj, reagovao je dobojski gradonačelnik i ponudio rešenje.
– Našli su model kojim su pomogli Natašino studiranje, mesečno su izdvajali 1.000 KM koliko je potrebno za plaćanje personalnog asistenta, i nadam se da će to biti nastavljeno – kaže nam Spomenka, napomenuvši da za to Grad neće morati više izdvajati pun iznos, jer je u konkurisanju za stipendiranje Nataša od 60 mogućih imala 57 bodova i obezbedila stipendiranje.
Inače, Nataša je prva je slepa osoba u svetu koja je uspela da savlada tehniku grnčarstva, a nakon završene Srednje fizioterapeutske škole u Zavodu za slabovide i slepa lica u Derventi, upisala je prošle jeseni i Medicinski fakultet u Novom Sadu.
Nataša je do devete godine normalno odrastala, ali je od tumora potpuno oslepela.
Nošenje maske obavezno je u svim zatvorenim prostorima, od tržnih centara, prodavnica, pekara, javnog gradskog prevoza, a kako je pre par dana obelodanila članica Kriznog štaba dr Darija Kisić Tepavčević, i na otvorenom tamo gde nije moguće držati distancu od metar i po, poput redova ispred banaka, pošti, radnji… Podsetimo, još početkom jula Vlada Srbije je donela odluku da se nenošenje maske u gradskom prevozu i drugim zatvorenim prostorima kažnjava sa 5.000 dinara. Prvo na teritoriji Beograda, a zatim i u celoj Srbiji.
Međutim, teoretski, može se dogoditi da zbog nenošenja maske završite i u – zatvoru! Naime, ukoliko ne platite kaznu od 5.000 dinara, može čak i da vam stigne poziv za izdržavanje zatvorske kazne, baš kao i u slučaju da se neko odluči da novčanu kaznu zameni zatvorskom.
Ovakvi slučajevi zabeleženi su prethodnih godina, pa su neki dobijali poziv za odlazak u zatvor zbog neplaćenih kazni za Busplus, parking ili prelazak ulice van pešačkog prelaza ili na crveno svetlo.
Po zakonu o prekršajima sud može kaznu zameniti kaznom zatvora i to što za svakih započetih 1.000 dinara zamenjuje jedan dan zatvora.
Ova slava je u srednjovekovnoj Zeti bila jedna od značajnijih
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave slavu posvećenu Sv. Srđu i Vakhu, koji su prema legendi bili rimski dostojanstvenici na dvoru cara Maksimijana (Marko Aurelije Valerije), savladara cara Dioklecijana (286-305). Za ovaj dan, kao i za veliki broj svetaca, vezuju se brojna verovanja.
Zemljoradnici (ratari) naročito paze da na Srđevdan ne izlaze sa volovima u polja, jer na taj dan ne valja orati. Danas je sve manje ljudi koji se bave poljoprivredom u toj meri da čitav dan provode na polju, ali se to može odnositi i na one koji se rekreativno bave uzgajanjem pojedinih biljaka, ili rade u dvorištu. Zato, ukoliko imate baštu ili gajite biljke, danas nemojte da se bavite time, odmorite.
Takođe, ovaj praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim, masnim slovima, pa ne bi trebalo raditi kućne poslove.
Sv.Srđa i Vakhu zbog pripadnosti hrišćanskoj veri i odbijanja da se poklone rimskim bogovima pogubljeni su u Siriji, gde je njihov kult uspostavljen i odakle se raširio po istoku.
Sam car Maksimilijan je naredio da im se oduzmu vojnička odela i svi znaci časti, dostojanstva i čina. Potom ih je poslao u izgnanstvo u Aziju svom namesniku Antiohu.
Namesnik je pokušao da ih ubedi da se odreknu Hrista da bi sebe spasli beščašća, muka i smrti, ali oba svetitelja ostali su čvrsti u svojoj veri. Sveti Vakho izdahnuo je pod batinama namesnikovih vojnika, a sveti Sergije odmah potom bio je mučen i posečen u gradu Rosafu u Siriji.
Oba ova mučenika i viteza vere Hristove stradali su oko 303. godine.
Sv. Sergije naročito je bio poštovan u gradu Resafi, gde je pogubljen, koji je jedno vreme nosio ime “Sergiopolis” i u 6. veku bio veliko hodočasničko mesto čitavog Istoka.
Ova slava je u srednjovekovnoj Zeti bila jedna od značajnijih. O tome svedoči i crkva Sv. Sergija i Vakha na Bojani, koja je bila mesto gde su sahranjivani vladari dinastije Vojislavljević u 11. i 12. veku.
Nakon obnove krajem 13. veka, od strane srpske kraljice Jelene Anžujske i njenih sinova Dragutina i Milutina, ta crkva je mogla da primi 3.000 vernika.
Prema jednoj legendi, prilikom prenosa moštiju Svetog Save iz Trnova, u Mileševu su prenete i mošti Sv. Sergija i Vakha, gde je od ranije postojao kult ovih svetitelja, o čemu svedoče i njihove freske iz najranijeg perioda freskopisa u Mileševi.
Srđevdan pripada slavama za koje se priprema mrsna hrana, izuzev ako taj dan pada u sredu ili petak. Budući da je ove godine u pitanju petak, ko slavi, trebalo bi da priprema posnu slavu.
