fb

Pevačica Jelena Broćić se proslavila pesmom “Bele rade” koja ju je vinula u zvezde, a onda se povukla sa javne scene i o privatnom životu nikada nije želela da govori.

Jelena se, razvela posle devet godina braka, malo ko je za to znao, pa je vest o tome došla kao iznenađenje za sve. Ipak, sa bivšim suprugom je Jelena ostala u odličnim odnosima i to zbog njihovog sina Vasilija.

– Ni kada sam se udavala nisam to delila sa javnošću, pa neću da delim ni priču o razvodu. Uvek sam svoj privatni život držala po strani i najvažnije mi je da zaštitim sina Vasilija. Moj bivši suprug i ja se sada slažemo bolje nego kada smo bili u braku – rekla je Jelena svojevremeno za domaće medije. 

Ona se gotovo povukla sa scene i svoje vreme je posvetila nasledniku, ali i dalje izgleda odlično, što bi mnogi rekli – za nju kao da je vreme stalo.

POTRESNO SVJEDOČANSTVO SPLIĆANKE : U rodilištu su mi prijetili i tjerali me u boks ‘zamaskiranu’. Imam potvrdu da inače teško dišem!

Nisam neka plačljivica, ali iskustvo koje sam doživjela u splitskom rodilištu zaista nije normalno. Sve mi žene koje dolazimo roditi smo osjetljive, ne samo zbog hormona, nego i zbog samog porođaja i svega novoga što nas s rođenjem bebe čeka. Voljela bih da moje iskustvo promijeni stvari na bolje, ali nekako sumnjam u to. Toliko puta se pisalo o iskustvima žena u rodilištima, pa i o ovom splitskom, a kao što i sami svjedočimo, pomaka na bolje nema.

Ispričala nam je to majka koja je u Klinici za ženske bolesti i porode KBC-a Split rodila dječaka početkom rujna. Svoje iskustvo napisala je na društvenim mrežama, dobila veliku potporu mnogih žena, ali mnoge su je napale, zbog čega je objavu obrisala.

ti. To mi nisu dopustili. Naime, cijeli sam se život bavila sportom i nos mi je bio slomljen. Imam devijaciju septuma i teški kronični bronhitis koji graniči s astmom, zbog kojeg sam jedno vrijeme koristila i pumpicu. Tražila sam potvrdu od svojeg liječnika da mi ispiše moju dijagnozu, no on mi to nije mogao dati, a smatrao je i da me neće prisiljavati da rađam pod maskom. No moje poteškoće s disanjem nisu bile dovoljne da mi u rađaonici dopuste da skinem masku. Više sam puta nakratko izgubila svijest, imam naprosto ‘rupe’ u kojima se ničega iz ‘boksa’ ne sjećam. U jednom trenu sam masku skinula, da bi mi sestra došla i rekla da će me, ako je nastavim skidati, ostaviti samu i neće više doći ni pogledati. Dodala je i da ako ja ne vjerujem u koronu, ona vjeruje – priča nam ova mlada mama.

Inače je magistrica socijalnog rada koja, baš zato što je te struke, ne može vjerovati kako se netko može odlučiti za posao u rodilištu, a nema ljubavi prema tom poslu.

Tvrdi i kako su joj davali drip iako je bila otvorena samo jedan prst, a potom su se odlučili na hitni carski jer su bebi počeli padati otkucaji srca.

– Tu je isto jedna nevjerojatna činjenica. Sat i pol ranije počeli su govoriti kako otkucaji srca padaju, a onda je nastala panika pa su me poslali na hitni carski. Nitko ništa ne govori, nitko mi kasnije ne objašnjava kako ću dojiti, kako ću izmasirati bolne dojke.

‘Ni bebi dohranu nisu dali’ 

Nisam mogla ići na trudnički tečaj zbog korona virusa i ne znam ništa. Prvo mi je dijete i trebam pomoć, savjet… Ne žele dati bebi nadohranu jer, citiram, ‘vidi koliko imaš mlika, a tražiš nadohranu’. Mali je gladan, plače, ne mogu mu pomoći. Ni sebi ni njemu. Na kraju smo moja cimerica i ja dijelile mlijeko koje smo dobivale da obje naše bebe budu site. Na kraju je dobio i žuticu. Ja sam šest dana plakala od nemoći. Zovem supruga, on želi doći nekoga razbiti. Onda moram i njega smirivati. Ma strašno – priča nam majka kojoj je ovo prvo dijete.

Najgore joj je bilo kad je jedna sestra bacila poplun preko bebe jer ju je živciralo što plače.

– Primala sam antibiotik zbog carskog reza i taj put je stigla sestra s antibiotikom i nadohranom u isto vrijeme. Molim je da pričeka da nahranim dijete, da se smiri, jer neutješno plače, ali ona to odbija, stavlja mi braunilu. Dječji krevetić je gurnula i bacila poplun preko bebe, cijele bebe, i preko glave. Ja sam se zgrozila, dižem se zadnjim atomima snage i mičem taj poplun, nemoćna, slomljena i bijesna istovremeno – kaže nam majka za kraj dodajući kako će za drugi porođaj sigurno ići u privatnu kliniku i platiti koliko treba samo da dobije skrb kakvu svaka trudnica, rodilja i majka treba u tim osjetljivim danima.

– Ja ne tražim niti itko od nas traži kraljevski tretman. Svi mi samo želimo da se prema nama odnose s poštovanjem i da nam odgovore na pitanja ako ih imamo – pita se mlada majka. Tražili smo i komentar KBC-a Split.

– KBC Split ne može komentirati i odgovarati na upite vezane za svjedočanstvo jedne majke koja je svoje iskustvo podijelila na Facebooku. Opisani događaj ćemo ispitati ako nam se pritužbom obrati rodilja. Svi pacijenti, u slučaju nezadovoljstva kvalitetom zdravstvene skrbi, imaju pravo podnijeti pritužbu. Naša je obveza istražiti pritužbene navode te u zakonski propisanom roku na njih odgovoriti, a u slučaju utvrđivanja možebitnih nepravilnosti iste otkloniti – rekla nam je doc. dr. sc. Slavica Dajak, dr. med., zamjenica ravnatelja za kvalitetu.

Što se tiče samog porođaja pod maskama, ta epidemiološka mjera razlikuje se od rodilišta do rodilišta. U Općoj bolnici Zadar kažu nam da je nošenje maske tijekom porođaja obavezno, dok nam u dubrovačkom rodilištu kažu kako oni nemaju takvu praksu. Objašnjavaju nam kako je medicinsko osoblje pod punom zaštitnom opremom tijekom porođaja i da nema potrebe da žena nosi masku dok rađa jer, navode, nije lako u tim trenucima disati i tiskati.2

U sinjskom rodilištu kažu kako imaju naputak da žena tijekom porođaja nosi masku, no nastoje izaći svakoj ženi ususret. Tako nam kažu, baš kao i u dubrovačkoj bolnici, da je nošenje maske svakako obavezno u zajedničkim prostorijama, odnosno ambulantama.

U Zadru maske i na porođajima 

Rodilje u Općoj bolnici Pula ne moraju uopće nositi maske, rekla nam je ravnateljica bolnice, doc. dr. Irena Hrstić. Jer, kako kaže ravnateljica, maska na porođaju nikako ne može biti obveza, s obzirom na to da rodilja treba zraka i maska bi je gušila. Uz to, rodilje se testiraju na COVID-19 čim dođu u bolnicu, pa dok pređu iz rađaonice na odjel test je gotov. Ako je negativan, ni na odjelu ne moraju nositi maske.

Mlada mama koja je nedavno rodila u bolnici Sveti Duh u Zagrebu također nije morala imati masku na porođaju.

‘Mogu ih i skinuti’ 

– Maske se trebaju nositi samo u zajedničkim prostorijama – rekla nam je mama koja je željela ostati anonimna. Rodilje u Kliniku za ženske bolesti i porođaje u Petrovoj u Zagrebu moraju doći s maskom, a testiranje na COVID-19 obavlja se samo kod onih pacijentica koje idu na carski rez, kaže nam doc. dr. Gordan Zlopaša, voditelj rađaonice. Ostale rodilje prolaze epidemiološku anamnezu i trijažu.

– Kad rodilja uđe u boks za rađanje, masku bi trebala imati, ali ipak to nije slučaj cijelo vrijeme. Dok traje porođaj, žena bi u pravilu trebala imati masku, no kako neke ostaju bez zraka i teško im je disati, u pravilu dopustimo da ih skinu – tumači doc. dr. Zlopaša.

Mislila je da će tako moći do kraja života, ali se grdno prevarila

Ne kaže se uzalud da se sve vraća i da nema osobe koja, u slučaju da nekom nešto jako loše čini, ne “upozna” jednom kraljicu osvete – karmu.

Bugarka Violeta Cvetanova (43) iz okoline Varne odlučila je da ništa ne radi u životu. Kako joj je otac bio vojno lice, a majka radnica u farmaciji, imala je uvek u kući sve što poželi, ali u jednom momentu sve se promenilo.

Otac je doživeo saobraćajnu nesreću i ostao je u kolicima, dok se majka pre tri godine ozbiljno razbolela usled jednog virusa, prenosi portal offnews.bg.

Violeta se s njima i pre tih događaja sve gore slagala. Živela je s njima, ali se stalno izdirala, psovala ih i pretila, videvši da fizički više nisu u stanju da joj uzvrate.

Smislila je da im uzima obe penzije, a da narodu okolo priča kako su nepokretni i ona mora da brine o njima. Međutim, njena priča jeste pila vodu čak tri godine, ali je jednom i tome došao kraj.

Kada je prvi put ošamarila majku što se pobunila za novac koji će ćerka uzimati za sebe, Violeta joj je lupila dva puta šamar toliko snažno da joj je potekla krv iz nosa. Otac je to video, a onda je njega gurnula na pod i šutirala dok je noga nije zabolela.

Tada je počeo teror u kući. Kako nije imala ni dečka, a ni muža, a prošlo je već manje-više vreme kad može postati majka, Violeta je sve svoje frustracije praznila na njima, pa su joj roditelji više bili u modricama, nego bez njih.

Za to vreme, novac je trošila na krpice i piće, sve dok jednom nije napravila grešku pozvavši drugaricu u goste. Mislila je da joj roditelji spavaju, a ta žena, krenuvši u toalet, pogrešno je ušla u njihovu sobu. Zatekla ih je kako kukaju i previjaju se, a majka joj je samo tiho rekla:

“Pomozi nam, tuče nas svaki dan”.

Ta žena prvo nije želela da se meša u porodičnu priču, ali nekoliko dana kasnije ponovo je došla kod Violete i primetila je da su u još gorem stanju. Tada je slučaj prijavila policiji i Centru za socijalni rad.

Klupko se vrlo brzo odmotalo i Violeti su odveli roditelje u bolnicu, dok je njoj zabranjeno da im prilazi i da im koristi novac sa računa za penziju.

To je bio strašan udarac za nju, ali još gori su se samo nizali. Čuvši za priču, dvojica mladića iz komšiluka su je pretukla u parku, ali nikad nisu uhapšena jer su pobegla sa lica mesta. Uzalud je Violeta tražila od policije da otkriju napadače.

Posle tri nedelje, izgubila je sva dokumenta u gradskom prevozu, a onda je u jednom noćnom klubu pred početak epidemije koronavirusa umalo silovana. Na kraju uticaja karme na njen život, ni na jedan posao za koji je konkurisala nije primljena.

Roditelji su nekako došli k sebi i sada zasluženo uživaju u mirnoj penziji, dok se Violeta odselila iz grada uz zabranu prilaska njima do kraja života.

Iako je 21. vek, jedan običaj je ostao duboko ukorenjen u srpskom narodu i većina ga odobrava – odricanje sestre od nasledstva u korist brata.

U nekim sredinama je čak sramota ukoliko se kojim slučajem dogodi da sestra prihvati deo imovine svojih roditelja, te je postane meta ogovaranja i negodovanja. Ružica Marinković je jedna od žena koja se nakon smrti oca odrekla nasledstva u korist brata, a isto to je uradila i njena rođena sestra.

Ipak njena priča je malo drugačija: nije bilo prisile, niti nagovaranja. Kako kaže, njoj su ruke, bile odrešene, ali sama je odlučila tako.

– Nas je troje dece. Sestra i ja smo se odavno udale, a brat je ostao kod kuće. Kada nam je otac umro, brat je rekao da same odlučimo hoćemo li prihvatiti nasledstvo i da on nema ništa protiv, šta god da odlučimo poštovaće.

 *Brat i sestra / Foto: Profimedia

Kako kaže naša sagovornica, brat je govorio da nema on ništa više prava od svojih sestara na imovinu roditelja, ali Ružica se ipak odlučila da ništa ne uzme. Ipak, postoje situacije u kojima nije sve tako jednostavno. Neke žene se odriču zbog nagovaranja bližnjih, a druge se ne odriču zbog podjednakih prava, a neretko razlog je i sigurnost, odnosno, ukoliko se razvedu ili se nešto nepredviđeno dogodi, da imaju gde da se vrate. Ipak, ne nailaze svi na razumevanje porodice, te su česte i svađe između najbližih.

– Rešila sam, kao i sestra, da se odreknem. Ovo je razlog: ja imam svoju kuću, porodicu i imanje koje radimo već 30 godina. Brat je ostao sa roditeljima, sa njima radio sve, o njima je on najviše brinuo i nastaviće isto da radi. Zašto bih ja uzimala nešto što je on stvarao i sto će nastaviti da gradi, kada već nema potrebe – kaže ona i dodaje da joj je brat rekao da iako se odrekla može da uzme šta god da poželi.

S druge strane, psiholog Zoran Milivojević kaže da se sestre odriču nasledstva uglavnom zbog tradicije.

– Ta tradicija je povezana sa nasleđivanjem zemlje i to ide još od rimskog vremena. Jer ako porodica ima jedan komad zemlje, pa ako tu zemlju nasleđuju sva deca, pa u sledećoj generaciji sva deca od sve dece, onda na kraju dobijete besmisleno male komade zemlje i mnogo posvađanih vlasnika, te je zbog toga tradicionalno bilo da svu zemlju nasleđuje najstariji sin, što je nepravedno i prema ćerkama i prema drugim sinovima – kaže Milivojević. Zemlja je imala prioritet. Taj koji nasleđuje, on zauzvrat mora da brine o ostarelim roditeljima. Takav je bio društvni ugovor i tako su stvari funkcionisale. Međutim, danas je zakon takav da je stvar pravedna i da svi imaju prava da naslede vlasništvo nad imovinom.

– Imate žene koje se odriču svog dela u korist braće prvenstveno što znaju da je takva bila volja roditelja. Kad kažem roditelja, najčešće je to otac, ali može biti i majka. Imate i suprotne primere da ta žena, sestra, a kasnije i majka, razmišlja o ekonomskoj poziciji svoje dece i zbog toga ne odustaje i isteruje svoje pravo. Ja mislim da se taj broj žena koje se odriču neke imovine u korist brata smanjuje upravo zbog toga što je lojalnost prema svojoj deci jača od lojalnosti prema roditeljima, odnosno prema bratu – objašnjava naš sagovornik. Na konstataciju da žene koje prihvate nasledstvo, neretko bivaju tema ogovaranja, vređanja, a dešava se i odbačene od svoje braće, Milivojević smatra da rezultati takvih ostavinskih rasprava nisu vezane za pol.

– Imate i dva brata koji se posvađaju, kao i dve sestre. Na ostavinskim raspravama ljudi često mere koliko je pokojni roditelj voleo nekog od dece, kakav je bio u detinjstvu, ko je dobio više, ko manje. Tu se posebno uspostavlja dinamika kada ti srodnici imaju svoje muževe, odnosno žene, te tako ti muževi i supruge ne osećaju nikakvu lojalnost prema porodici pokojnika i insistiraju da njihova porodica dobije nešto.

Ti odnosi se jako komplikuju, ima mnogo zamerki, prekida kontakta, mržnje, osvete, itd – navodi sagovrnik i podvlači da se to ne vezuje samo na odnos porodice prema ženi koja je prihvatila nasledstvo. Ipak, ma koliko vremena prošlo, iako nije primorana, od sestre se i dan danas očekuje da se odrekne svog dela. S obzirom na to da smo po zakonu svi ravnopravni, na vama je, a ne na tradiciji, kakve ćete korake preduzeti.

Za nekoliko dana navršava se 16 godina od ubistva dvojice gardista, Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u kasarni Topčider u izdvojenom podzemnom objektu “Karaš”, 5. oktobra 2004. godine. Istraga do sada nije dala očekivane rezultate, mada je Specijalno tužilaštvo saslušalo svedoka Sašu Reljića, koji je izneo neka svoja saznanja o ubistvu dvojice gardista, ali detalji tog svedočenja nikad nisu saopšteni. Prema informacijama do kojih je posredno došla Nova.rs , svedok Reljić je ne samo saopštio ime ubice , već je rekao i gde se nalaze kompletni dosijei tajnih službi o ovom slučaju. Pa ipak, tužilaštvo ćuti.

Predrag Savić, advokat porodica dvojice ubijenih garidsta, za Novu.rs, pred godišnjicu ubistva vojnika Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića, kaže da u ovom slučaju i dalje vlada “omerta” (zakon ćutanja).

“U izjavi Specijalnom tužilaštvu Saša Reljić je apostrofirao ime i prezime ubice dvojice gardista. Svašta je rekao na tom svedočenju, ali od tad ni pomaka. I dalje ne znamo da li je i šta rađeno po tom pitanju. On je u dva-tri navrata svedočio, dolazio iz Rusije. O tome šta je govorio, ja imam samo posredna saznanja, ali on je sa punom odgovornošću izneo neke činjenice koje je trebalo proveriti. Osim imena ubice, rekao je gde se nalaze kompletni dosijei tajnih službi o tom slučaju. To svedočenje je izgledalo uverljivo po podacima do kojih sam ja došao,” kaže advokat ubijenih gardista, Predrag Savić.

On dodaje da je Saša Reljić bio ljut što je Boris Tadić u jednom intervjuu otkrio njegov identitet i da je posle toga izjavio da mu crtaju metu na čelu.

Advokati i porodica uputili su predstavku Evropskom sudu za ljudska prava zbog neizvršenja odluke Ustavnog suda Srbije da se sprovede valjana istraga zasnovana na zakonu.

“Povodom ovog slučaja mi smo se obratili Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu i dobili broj. Po dobijanju predstavki sud uglavnom odmah 99 posto slučajeva odbije, ali nas nisu odbili. Nešto se kuva, kako bi rekli narodskim rečnikom. Ovo je specifičan slučaj pošto se mora sprovesti delotvorna, i na zakonu zasnovana istraga, a ne fingirana”, dodaje Savić.

VOZAČ (23) JE BIO PIJAN Petero mladih vraćalo se s rođendana. Sletjeli su s ceste zbog brzine. Troje ih je ispalo iz BMW-a…

Djevojka za koju znam da nije punoljetna sigurno je imala polomljene noge i sa stražnje strane se vidjela krv na glavi. Mladić koji je ležao na kamenjaru također je krvario te su vjerojatno i njemu stradale noge i rebra, počinje pričati stravu iz dvorišta 35-godišnji Zoran Milošević, koji je nekad imao šlep službu i nagledao se svakakvih nesreća.

– Vozaču je glava bila ‘zaštekana’ kraj vrata koja smo vukli kako bismo mu oslobodili glavu. Suvozač je ležao na sjedalu nepokretan. Kad su stigli vatrogasci, oba mladića izvukli su nakon rezanja lima – kaže. Petero mladih  je imalo prometnu nesreću u BMW-u u Gornjem Dragancu kraj Čazme.

Četiri mladića (23, 19 i 19 i 17) su teško ozlijeđeni, ali nisu životno ugroženi i zbrinuti su u bjelovarskoj Općoj bolnici. Djevojka (15) prevezena je u bolnicu u Zagrebu.

Prema informacijama koje su se tijekom dana pojavile, vozač je bio pijan i vozio je prebrzo. Cesta je bila mokra.

Prvo je auto udario u betonski zidić, a zatim u ogradu. Okrenuo se za 180 stupnjeva, i tad se počeo prevrtati. Zaustavio se u dvorištu kuće.

Poispadali iz auta 

– Sjedila sam u dnevnom boravku koji gleda prema cesti i čula strašno struganje metala koje mi je zaparalo uši. Pogledala sam na cestu i vidjela kako automobil ruši sve pred sobom ispred kuće susjeda koji žive preko ceste. Odmah sam istrčala na ulicu te nazvala Hitnu i otišla do unesrećenih. U to je došao vlasnik kuće. Kad sam ugledala na što sliči taj auto, vidjeli smo da su vozač i suvozač ostali prikliješteni u vozilu. Čekali smo vatrogasce koji su škarama izrezali lim i oslobodili ih. Ostalih troje su bili izvan vozila – rekla nam je Ivana Domitrović dodajući kako takvu jezu nikad nije vidjela u životu.

Jedan mladić je ležao u putnom jarku preko puta ceste potrbuške s glavom okrenutom na dolje. Drugi mladić je ležao na kamenjaru, a djevojka je također ležala nedaleko od trampolina.

Svako jutro se igra 

Vlasnika kuće probudio je lom te je izašao na terasu i ostao u prvi tren šokiran. Kaže da su djevojka i mladić ležali bez znakova života i krvarili..

Dok smo razgovarali s vlasnikom kuće došla je žena srednjih godina iz Čazme i pitala za nastradale. Rekla je kako su oni bili kod njezina sina na proslavi 18. rođendana i potom otišli. Žena je u velikom šoku rekla kako će svi zapamtiti rođendan njezina sina i držeći se rukama za glavu doslovce se oteturala prema svojem automobilu.

Vlasnica kuće, čije je dvorište doslovce rasturio BMW, nije imala hrabrosti izaći na terasu prepunu dijelova BMW i samo je tiho, više za sebe, promucala kako je samo čudo što njihova kći od pet godina danas nije rano otišla na trampolin, jer je gotovo svaki dan oko sedam sati tamo.

Snimali su vožnju? 

Istodobno, majka dok gleda dijeta na trampolinu sjedi na terasi i pije kavu. Izgleda da je nedjeljno dulje ležanje u krevetu spriječilo doslovce pravi užas koji je mogao zateći obitelj Milošević da su supruga i dijete nedjeljnog sunčanog jutra izašli na terasu i trampolin.

Tijekom vožnje su petero mladih u dobi od 15 do 23 godine navodno i snimali svoju suludu vožnju, koju su podijelili na društvenim mrežama. Na toj snimci se u jednom trenutku vidi da BMW juri više od 169 kilometara na sat i nailazi pred kamion, ali policija nam jučer nije potvrdila je li riječ o ovoj vožnji. BMW je imao probne splitske registracije, što znači da još nije ni imao prvu registraciju.

Organi nesrećno stradale devojke spasili su nekoliko života

Amela, sestra prerano nastradale Minele Zukić je na svom Tviter nalogu rešila da javno progovori o veoma bolnoj temi za nju. Ipak, kako je istakla, posle šest godina se oseća ponosno jer je plemenito delo njenih roditelja pomoglo nekima da žive.

Naime, njoj je pre šest godina preminula sestra, a njeni organi su spasili nekoliko života. Kako je naglasila, oseća se kao da je dobila nove članove porodice, ali prave utehe, za nju nikada neće biti.

“Pre 6 godina, organi moje sestre su spasili nekoliko života. Ponosna na plemenito delo mojih roditelja, na neki način smo dobili nove članove porodice. U duši rastrgana, rastala sam se od bića za koje sam najviše bila vezana. Život se promeni u samo jednoj sekundi, napisala je ona iskreno”.

Podsećamo, Minela Zukić iz Zavidovića je devojka koja je u osmom mesecu 2014. godine u teškoj saobraćajnoj nesreći zadobila, po život opasne povrede i podlegla.

Teško je bila povređena i njena sestra Amela. Za volanom je bio Minelin mladić Kemo Selimović, kako Minelin otac Sead tvrdi, čestit momak.

Minela je nakon nesreće pala u komu, a nakon dva dana njen otac je u bolnici potpisao saglasnost da se njeni organi daruju onima kojima su neophodni. Tri osobe su dobile organe dvadeset-petogodišnjakinje. Minela je bila diplomirana pravnica, upisala je magistarski u Sarajevu i položila sve ispite, ali do odbrane magistarskog rada nije stigla.

Otac i sestra su nakon Mineline smrti pokrenuli akciju, kako bi sačuvali sećanje na nju, ali i podigli svest javnosti o doniranju organa.

Požar je lokaliziran, te je u tijeku je evakuacija. Prema informacijama kojima za sada raspolažemo dvije osobe su preminule, javljaju iz policije

U Domu za starije Toleranca u Dućama kraj Omiša je oko 19:20 sati došlo do požara. Na teren su izašli vatrogasci, policija i hitna služba, kazali su iz PU splitsko-dalmatinske.

POGLEDAJTE VIDEO: 

– Požar je lokaliziran, te je u tijeku je evakuacija. Prema informacijama kojima za sada raspolažemo dvije osobe su preminule – istaknuli su iz policije.

Kako doznajemo, 20 ljudi je evakuirano iz doma. Njih 19 je razmješteno samo u druge sobe, a jedan čovjek je premješten u bolnicu. 

U siječnju šestero mrtvih u Andraševcu

Podsjetimo, početkom ove godine je u požaru staračkog doma u Andraševcu smrtno stadalo šest štićenika. Pored doma u Andraševcu se u dvorištu nalazio drveni objekt, u kojem su bili smješteni i štićenici doma.

Ondje je došlo do požara, a objekt je izgorio do neprepoznatljivosti. Inspekcija je utvrdila niz propusta, prekršaja i kršenja zakon u Obiteljskom domu “Zelena Oaza” u kojem je u požaru život izgubilo šest ljudi.

Boru Drljaču život nije mazio, a malo ko zna šta ga je sve pratilo tokom godina. Pevač je rođen  u selu Donja Suvaja u Bosni, i to u najgore ratno vreme kada je narod bežao od ustaša i neprijatelja da spase živu glavu. 

– Do pete godine sam bio dete rata. Te 1941. godine rodila me majka Stoja Gaković. Imala je devetnaest godina. Kad sam imao tri godine, ustaše su mi ubile majku, a ja ostao živ u njenom naručju. Majke se ne sećam, ali po pričama ljudi, bila je žena heroj. Uvek sam patio za njom, a tada je bilo mnogo žena koje su rađale decu i kad ja zaplačem, ona koja doji svoje dete odmah me uzme u naručje i uvali mi s*su. Sisao sam mleko od jedno stotinu žena. Nisam imao majku, ali ljubav mnogih dobrih žena sam osetio. Pio sam stotinu raznih mleka i zato sam u mladosti i tokom života bio zdrav, pa me i dan-danas glas služi, kao i pre 50 godina – priča Bora i dodaje:

– Bio sam ratno siroče i opština me stavila u dom. O tome nema šta lepo da se kaže. Puka beda i sirotinja. Pamtim dom po jednom profesoru koji me nije voleo i davao mi samo loše ocene. U sedmoj godini sam pošao u školu – kaže pevač. 

Bora Drljača je ispričao sve detalje iz svog ljubavnog života. 

– Imao sam mnogo žena, a samo dve ljubavi. Prvu ženu Vericu sam beskrajno voleo, a druga žena, pokojna Rada, bila je najbolja žena koju je ovaj svet imao. S prvom suprugom imam dva sina. Ali zapravo nemam nikog. Sam sam ostao. Deca su ljudi. Oni žive za sebe – priča pevač i dodaje: 

– Voleo sam da se sunčam, eto i sunce me koštalo. Dobio sam melanom. To je gadna bolest. Operisao sam, ali on se vraća. Lečim se od toga i sav sam iskasapljen. Ljudi su mi govorili: “Beži sa sunca”, a ja budala i ludak, sad ispaštam jer nisam hteo da slušam. Al’ dobro, još godinu, dve, tri da živim i dosta. Kažem doktorima: “Da pređem 80 i koji ću đavo više.” Kad se pređe 80, svaki dan i godina su veresija. Imam dve pune sobe trofeja. Bio sam pobednik mnogih festivala. Mnogo patim i za domovinom. Kuću su mi srušili. Sve je pomrlo. Imam 16 hektara zemlje u Bosni. Da dajem džabe, neće niko da uzme. Da to imam ovde, bio bih milioner. Eto, nikad nisam ni pušio ni pio. Samo babu jednu da nađem, da mi bar pravi društvo. Voleo bih i mlađe, ali šta ja da radim ako je 30 godina mlađa… Bio sam nekada mlad i lep, sad sam samo lep.

– Kakva budućnost?! Nemam ja budućnost. Bar da živim još godinu, dve, tri dana i da umrem. Ako uspem da proguram još koju više i to ti je. Slomila me bolest. Ne volim smrt, al’ šta ću. Kad dođe vreme. Ne znam kako ćete bez mene, kako će ovaj svet bez Bore. Volim život i nauživao sam se, al’ još pet-šest da doživim i nek ide u božju mater. Operisao sam bubreg, debelo crevo, melanom, četiri-pet puta sam išao pod nož. Znam samo da ću biti sahranjen pored moje prve žene. Napravio sam spomenik, nisam stavio sliku, ali sve je završeno – otkrio je Bora. 

U ORONULOJ, dotrajaloj kući, daleko od grada i glavnog puta, u selu Žuč, udaljenom 15 kilometara od Kuršumlije živi baka Soka, sama, bez dece i bez primanja, u nehumanim uslovima, preživljavajući od onoga što joj drugi daju.

Ova starica slabo čuje i nerazgovetno govori, a njenu samoću i tugu prekinuli su dobri ljudi koji su prikupili osnovne životne namirnice kojim su je snabdeli. Soku je posetio humanitarac iz Kuršumlije, Dejan Marković Milošević, koji kaže da ova starica u okolini gotovo da nema komšije, ali da se ipak nađe neko ko joj pomogne.

– Nema ništa, ni decu, ni primanja, ni baštu. Posadi luk i to je to, ništa… Poznanici su me zamolili da idem da je posetim, da joj se nađemo. Kada sam otišao tamo… to je da te duša zaboli – priča Milošević.

Kako kaže, preko svoje organizacije uspeo je da prikupi za osnovne životne namirnice, kako baka Soka više ne bi gladovala.

S obzirom na to da teško govori, uspela je samo da se zahvali humanim ljudima koji su prikupili hranu za nju, jer više neće ostati bez obroka, a kako Milošević navodi, ovoj starici bio bi neophodan frižider, pre svega, kako bi imala gde da čuva hranu.

Soka nema ni frižider, ni televizor. Zidovi u njenoj staroj kući popucali su i dotrajali od loženja. U skromnoj sobici sa improvizovanim stolom, starim krevetom i betonom, na okrnjenom zidu, stoje dve ikone.

– Uzbudila se kada nas je videla, jer ovde retko svraćaju ljudi – kaže Dejan i dodaje:

– Ovakvih slučajeva kao što je baka Soka je mnogo. Svakodnevno smo na terenu, obilazimo stare, nemoćne, bolesne i uz pomoć humanih ljudi nosimo životne namirnice i pomažemo na razne načine u skladu sa našim mogućnostima – naveo je Milošević.

On je istakao da, nažalost, nemaju dovoljno sredstva da renoviraju kuću ovoj starici, ali da je svaka pomoć dobrodošla.

Podsetimo, Dejan je pomogao i baka Živki iz mesta kod Kuršumlije, koja je takođe živela u veoma teškim uslovima i koja je gladovala.

(Telegraf)