Kada je, u svojoj 23. godini, na Fejsbuku dobila poruku da su je osobe za koje je do tada mislila da su joj biološki roditelji, navodno, ukrale tokom rata, Senka Buro iz Zenice bila je zaprepaštena i zatečena.

Akada je tu prepisku pročitala osobi za koju je cijeli život mislila da ju je rodila, uslijedilo je šokantno priznanje.

O svojoj životnoj priči, ali i o tome kako je, zahvaljujući Hanasu Kovačeviću, zeničkom Šerloku Holmsu, pronašla biološkog oca, sada 29-godišnja Buro detalje je ispričala za Avaz.

– Sve je počelo kada mi je od jedne osobe stigla poruka: “Reci svojoj mami da mi ne dosađuje.” Upitah za profil te žene, pogledam i vidim da se radi o ženi crne kose. Odgovorim da to nije moja mama, pošaljem sliku svoje “mame”, a onda dobijam šokantan odgovor: “Oteta si od nje u ratu, ti ljudi su te ukrali, to nisu tvoji roditelji” – započinje svoju priču Buro.

Odmah je pozvala ženu koju je cijeli život zvala majkom, pročitala joj poruku, a ono što se potom dešavalo je “skamenilo”.

– Oči su joj zasuzile, nije ništa progovarala. Rekoh, istina je, znači. Rekla sam joj da zove i tatu. Došao je, pročitala sam i njemu poruku. Zagrlio me i rekao: “Kćeri moja jedina, htio sam ti reći kada si napunila 18 godina, ali ona je u Americi i bojali smo se da ne odeš za njom, pa smo odustali“ – prepričava Buro.

Potom su joj objasnili da je zakonski usvojena iz Doma kada je imala tri godine, a da sve papire čuvaju u aktovci koju joj nikada nisu dali da dira.

– Nakon što su me usvojili, dvije godine su slali detektive da pronađu osobu koja me rodila, da odobri njihovo prezime. Da me ona tražila nazad sebi, ne bi mi mogli dati svoje prezime. S pet godina postala sam zvanično Buro, a ime mi nisu željeli menjati jer im se dopadalo – objašnjava Zeničanka.

Stupila je u kontakt sa ženom koja ju je rodila i pristala je sastati se s njom. Susret se desio 2014. godine, kada je ta žena došla u BiH. Senki je, kako kaže, posebno ironično to što je nije zanimalo ni to kakvo je djetinjstvo imala.

Našle su se još jednom, nešto kasnije, kada je Senka rodila kćerkicu, da bi ta žena upoznala svoju unuku. Međutim, Buro ne krije da nije imala previše emocija ni prema njoj. Susreta više nije bilo, a danas se rijetko čuju.

Senka na kraju kaže kako je na neki način zahvalna toj ženi što ju je ostavila, jer je odrastala uz divne ljude koji su joj pružili svu ljubav.

Tokom susreta sa ženom koju ne želi nazvati majkom, već je oslovljava kao osobu koja ju je rodila, pitala je za biološkog oca. Potom je uz pomoć Hanasa Kovačevića saznala više informacija o ocu.

– Rekla mi je njegovo ime i prezime, ali ime njegovih sestara, mojih tetki, nikada nije htjela reći. Zahvaljujući Kovačeviću i njegovoj ekipi, pronašla sam tetke. Upoznala sam ih obje. Nažalost, biološki otac je ubijen 1996. godine – priča Buro.

Majka rekla da je umrla

Kada se Buro priključila grupi na Fejsbuku koju vodi Kovačević, a na kojoj se ljudi ponovo spajaju s rodbinom i prijateljima s kojima su davno izgubili kontakt, dobila je poruku.

– Iz bolnice si došla u moj stan. Čuvala sam te mjesec, zavoljela kao svoje rođeno dijete. Jedan dan mama te odvela u šetnju, a kada se vratila, rekla je da si u bolnici. Sutradan je došla i rekla da si umrla. Plakala sam. Kasnije sam saznala da si data na usvajanje. Srećna sam što si živa, ali i tužna, jer da je rekla da te ne želi, uzela bih te ja sebi. Uživaj u životu i ne tuguj za prošlošću – napisala joj je tada tetka.

Kragujevčani Ana i Darko Spasić imaju kuću punu radosti, jer podižu čak sedmoro djece. Priznaju svi, uželjeli su se škole u koju su danas krenula četiri đaka, a priprema nimalo nije bila jeftina.

Autor Dubravka Čolović01.Sep,2020.18:4619:03FacebookTwitterWhatsAppViber

Ana i Darko vjenčali su se prije 18 godina i već nakon godinu dana dobili prvo dijete, Milicu, koja sada ima punih 17 godina. Naredne godine dobili su Teodoru, a dvije godine potom i Anastasiju (14). Sljedeća prinova bila je Marija (11), a za njom je stigla i Đurđija (5). Gavrilo, jedini dječak, ima tri godine. Najmlađa, Vasilija je još beba, jer je došla na svijet 14. januara ove godine, piše Blic.

Obaveza u ovoj mnogočlanoj porodici ima puno. Ali početak školske godine je poseban događaj, jer imaju čak četiri đaka. Dva srednjoškolca i dva osnovca. Milica ide u treću godinu gimnazije, Teodora je drugi razred u Drugoj tehničkoj školi na smjeru za dizajn. Anastasija je osmi razred, a Marija ide u peti razred osnovne škole.

Đurđa i Gavrilo kreću u obdanište. Samo Vasilija ostaje kući sa mamom.

– Jedva čekam da krenu u školu jer mislim da je to mnogo bolje nego onlajn nastava. Prije svega, zbog njih, jer treba da se druže sa djecom i da direktno slušaju nastavu. Za nas je period kada su slušali nastavu od kuće bio jako komplikovan. Četiri učenika koja treba da prate nastavu od kuće. Gužva oko televizora i oko kompjutera, ne može se u isto vrijeme, i bilo je nemoguće to uskladiti. Cijelog dana čitanje, pisanje, praćenje – priča Ana Spasić.

Da je bolje da djeca krenu u školu, misli i Darko.

– Za vrijeme izolacije i zabrane kretanja svi smo bili u kući, imamo i dvorište, pa su tu djeca izlazila. Ali važno je da se kreću, da se druže sa svojim vršnjacima. Ako su već uvedene neke mjere predostrožnosti i zaštite od zaraze, onda će da se poštuju. Normalno je da se održava higijena, da se peru ruke sapunom. Pa to je bilo i kada smo mi bili đaci. Većina roditelja je u anketama htjelo da djeca idu u školu. Teško je motivisati djecu u ovo vrijeme da uče od kuće – kaže Darko.

Za ove đake je potrebno obezbjediti udžbenike, pribor, sveske. Za Mariju i Anastasiju udžbenike dobijaju besplatno, jer su one treće i četvrto dijete. Ali za Milicu i Teodoru kupuju. Sveske za sve. Sve to košta oko 60.000 dinara (oko 1.000 KM).

– Kupujemo knjige na rate, i izađe nam oko 5.000 dinara mjesečno. Ono što može da se kopira od knjiga, to radimo da uštedimo. Za Teodoru je to malo specifično, jer su potrebne boje, papyri. Štafelaj smo dobili na pozajmicu – objašnjava Darko.

Spasići kažu da treba da se bude pravi finansijski akrobata da bi se podmirile sve potrebe za mnogočlanu porodicu. Darko radi kao medicinski tehničar u Hitnoj pomoći, a svira i u jednom rok bendu. Ana je ekonomista, i radi u jednoj privatnoj firmi za minimalac, i to u proizvodnji, ne u svojoj struci.

Najveći izdatak je za hranu jer treba svaki dan napraviti 27 obroka, a preko toga obezbjediti i užine, voće, pa i poneki slatkiš.

– Imamo ideju da nabavimo neki plac u blizini grada, da možemo da proizvedemo hranu, da zasadimo baštu, jer su nam troškovi veliki. Nama treba kilogram mesa dnevno, i to je minimalno jer spremamo uglavnom kuvana jela. Naša djeca su skromna, nemaju velike prohtjeve, ali kada ih ima puno i kada se sabere koliko radnih dana im treba za užinu, dobije se velika suma – kaže Ana.

Kćerke atletičarke

Četiri djevojčice se bave atletikom, i sport iziskuje troškove. Sprinterice nasljeđuju jedna od druge, ali opet je potrebno ulagati u opremu, jer par patika za skakanje koštaju oko 100 evra.

Bojanu Mutić hiljade ljudi gleda svakog dana. Beksrajno šarmantna i bolno iskrena stekla je veliku popularnost kao blogerka koja kroz blog „Moda i Tako To“ dokumentuje ljepšu stranu života kao umjetnost, a težu stranu života kao realista i borac.

nogi njeni fanovi ne mogu ni da zamisle šta se ovoj ženi događa tamo gdje prestaje kadar a počinje realnost. Sve je počelo 2012. godine kada je rodila prvo dijete, piše Blic.

Mutićeva radi 20 sati dnevno, a spava samo dva sata. Nije u pitanju nikakav radoholizam. Pitanje je života i smrti.

– Imala sam urednu trudnoću te 2012. godine kada mi je rođeno prvo dijete. Prirodni porođaj je bio težak, a dijete je provelo neko vrijeme u inkubatoru. Tada smo počeli da primjećujemo neke čudne stvari, odstupanja u razvoju. Poslije dve godine pakla i dijagnoza rečeno nam je da dijete ima cerebralnu paralizu usljed perinetalne asfiksije, to jest gušenja na porođaju. Dijagnoza je, ispostaviće se, bila pogrešna. Nakon godina maltretiranja djeteta, pogrešili su dijagnozu. Prava dijagnoza tek će nam biti rečena – priča za Blic poznata blogerka.

– Misleći da je stanje prvog djeteta uzrokovano cerebralnom paralizom – iako u vrlo teškim okolnostima – suprug i ja smo se odlučili na drugo dijete, nadajući se da će nam to dati snage da se borimo sa nesrećom koja je zadesila našeg prvog sina. Ali, nakon rođenja drugog muškog djeteta, 2015. godine, po pojavi prvih simptoma ispostavilo se da je posrijedi isto oboljenje, za koje smo – čekajući skoro godinu dana na rezultate iz genetske laboratorije iz Barselone – saznali da je jedno od najtežih genetskih oboljenja, Paelizeus Merzbacher, i da ne postoji lijek – kaže žena.

„Dan koji je nemoguće preživjeti“

– Moji sinovi ne mogu hodati, stajati, sjedeti, ni samostalno držati glavu, ne mogu pokretati ruke ni noge, imaju nistagmus i ne vide dobro, ne mogu pričati, ne mogu jesti, ne mogu gutati rođenu pljuvačku, imaju refluks (često povraćanje), hranimo ih na gastrostomu, imaju otežano disanje, neprestano koristimo aspiratore, inhalatore, bocu sa kisikom. Imaju na desetine epi napada dnevno, uprkos terapiji. Mislim da, uprkos svemu nabrojanom, ne mogu objasniti šta znači 24 sata dnevno brinuti o dvoje bolesne djece. Da vam i objasnim, ne bi mi vjerovali da je takav jedan dan moguće preživjeti – kaže žena čija odlučnost je vidljiva u svakoj riječi.

– Brojim peti epi napad jednog djeteta i uključujem treću mašinu isprovraćane odjeće

Izbrojaću u jednom danu peti epi napad jednog deteta i deseti epi napad drugog deteta, i procjenjivati da li je za klizmu (koje se u RS više ne mogu nabaviti, osim milošću dobrih ljudi koji nam ih kupe u inostranstvu i poklone) ili spremiti lijek čiji jedan štrc u nos, za zaustavljanje samo jednog napada košta 500 dolara (slovima: petsto). Jer ne pomaže ništa drugo.

Uključiću treću mašinu ispovraćane odjeće, posteljine ili navlake za sjedalicu (tako od milja zovemo invalidska kolica). Jedna koštaju 9000 KM. Pa puta dva. Navodim cijene, jer me za njih nikad ne pitaju, uglavnom se jogune kad kupim novu torbicu – kaže Mutićeva i nastavlja precizno, disciplinovano, majčinski.

– Dobijaju četiri obroka dnevno podijeljenih u par šprica, jer hranimo ih na PEG (od milja, rupa u stomaku), plus tečnost na svakih pola sata, plus po četiri lijeka ujutro i naveče, vitamini, antibiotici, probiotici,… sve to dobijaju na stomu, to je otprilike 50 šprica NEČEGA za jedno dijete. Dakle 100 šprica ukupno. Pripremiti i dati. Presvući ću im pelene 7 puta dnevno, puta 2.

Iskašljati, treskati, skakati, nosati, udarati po leđima, na svakih desetak minuta, jedan pa drugi.

Inhalirati. Ako to ne pomogne, držati cjevčicu sa kiseonikom na nosu. Jer nemamo aparat, samo pozajmljenu bocu koju neko mora držati. Aparat ne možemo dobiti od fonda, jer moja djeca nisu dovoljno bolesna da ga dobiju. Umiti, oprati ruke, zube, počešljati, izljubiti – kaže sa bezgraničnom ljubavlju Bojana.

„Ne smijem da se udaljim više od nekoliko metara“

– Kada neko čita moje tekstove na blogu ili gleda fotke i video snimke, sigurno izgleda kako je to sve urađeno lako, i kako je to stvorio neko besposlen, ko nema pametnija posla ni veće brige od biranja ruža za usne, haljine i cipela, ali, primjera radi, tekstovi nastaju tako što otkucam jednu rečenicu, pa inhaliram dijete, pa otkucam pola druge rečenice, pa se dijete zakašlje i počne daviti, pa otkucam treću rečenicu, pa moram dati terapiju, i tako unedogled 24 sata svaki dan.

Njihovo je stanje jako teško, zato i zahtijeva neprekidni nadzor (ja se zaista ne smijem udaljiti od njih više od par metara) kada smo sami ne mogu ni u toalet, čak i to moram planirati kao i bilo koju drugu obavezu u danu, ja spavam u prosjeku dva sata svaki dan, u intervalima od po 15ak minuta, jer su oni u neprestanoj životnoj opasnosti i nikada, ni u toku dana ni u toku noći ne postoji period duži od 15 minuta a da nekoga ne moram spasavati od gušenja, bukvalno je tako. Često ne spavam danima, kada se njihovo osnovno stanje pogorša nekim dodatnim oboljenjem.

– A samo osnovno oboljenje je jako teško – kaže majka.

Pored toga što skoro bez prekida brine o djeci, jedva stiže da brine o sebi.

– U minutama između ne jesti bez preke potrebe, ne piti, ne ići u wc, ne tuširati se a kamoli kosu prati, već pisati, editovati, montirati, odgovarati ljubazno na “besposlena rahitična ćurko lako se tebi pečiti i slikati po cijeli dan, neznaš ti ništa o životu”.

Lako, da. Ta konačna nepromjenjivost mojih životnih okolnosti, priznajem, vrlo je utješna spram neizvijesnosti, tog divnog luksuza običnih životā, koje valja otaljavati istim onim entuzijazmom kojim ja dopunjavam “templejt” svog ljubaznog odgovora “Poštovani, zahvaljujem se na komentaru, ali piše se odvojeno, „ne znam“, lijep pozdrav.”

Suočena sa teškim životnim problemom, mnogi bi rekli nesavladivim –ona je uspjela da nađe snagu ne samo da brine o djeci i zadrži duh, već i da od nule napravi posao.

Kada dođe srijeda

Bojanina satnica izgleda kao vojna disciplina, pa je čak i opuštanje strogo organizovano. Ono što ljudima ne pada na pamet je da ona za posao i za sebe ima samo srijedu.

– Stanje moje djece je jedan od razloga zbog kojih sam se počela baviti ovim poslom, raditi blog i kanal „Moda i tako to“jer u tim uslovima ništa drugo nisam mogla raditi. Kad kažem „tim uslovima“ mislim na činjenicu da se svaki dan 24 sata dnevno brinem o djeci, i jednom sedmično izađem par sati iz kuće, kada zapravo i obavljam snimanja koja objavljujem na stranici. Svo preostalo vrijeme, sjedim kući, pazim i njegujem djecu, i u kratkim pauzama između svojih mamskih zadataka, pišem tekstove, editujem fotke, montiram video zapise, odgovaram na komentare (a mnogo ih je, prati me preko 150 hiljada ljudi na društvenim mrežama), telefoniram, pišem mail-ove – kaže Bojana.

Svaki dan je gleda na hiljade ljudi

Mutićeva kaže da se cijeli njen život koji je počeo u Banjaluci vrtio u krugu od 500 metara, a odatle je uspjela da pokori jedan dio interneta. Njen blog Moda i Tako počeo je kao Fejsbuk stranica na kojoj je dijelila stvari koje su njoj zanimljive, a od toga su nastali i Instagram profil i sajt koje danas prati preko 15.000 ljudi.

– Moda i Tako To je danas tzv modni blog (iako ja mislim da nije, više mu paše pridjev građanski servis) je sam sebe stvorio, sve je počelo slučajno, bez namjere da ikada postane to što jeste danas, WEB blog, FB stranica, IG profil, YT profil, zahvaljujući kojima pričam i prepričavam (promovišem i recenziram) korisne stvari i informacije iz svijeta mode, ljpote, kozmetike, zdravlja, domaćinstva, ali i apsolutno sve druge kategorije koje se mogu „uglaviti“ u sufiks I TAKO TO – diskutujem sa pratiocima o filmovima i serijama, preporučujemo jedni drugima knjige i recepte, najbolja sredstva za čišćenje kuće… bukvalno ne postoji tema kojom se ne bavimo, jer ja sam žena koju zanima SVE, od video igara do mješenja domaće pogače – kaže žena.

Kako se postiže – nemoguće

– Bitno je reći da ja stvarno uživam u šopingu i iskreno se radujem svakoj sitnici. Ja vjerovatno imam neki blaži oblik opsesivno kompulzivnog poremećaja i to se odražava i na moju organizaciju. Na planiranje i organizovanje, čini mi se, trošim više vremena nego na realizaciju, i mišljenja sam da je dobar plan zaista važniji od samog posla. Plan u bilo kojoj aktivnosti. Okružena sam sa desetinama spiskova, napomena, rokovnika, ali to je jedini način da sve uradim bez greške i na vrijeme. Mislim i na posao i na obaveze mimo posla.

Tako izgleda svaki moj dan, osim srijede kada izađem na par sati da snimim materijal potreban za stranicu, često nakon par dana nespavanja, i nakon što napravim frizuru i našminkam se (u pauzama između gušenja i inhalacija) i izađem iz stana, u paničnom strahu za djecu i paničnoj želji da ne zaboravim da postojim.

Tada moju dragu djecu, Nikolaja i Maksima, pazi njihov tata, moja mama i teta, a ja budem Moda i tako To“, kaže Bojana.

Nakon svega pročitanog, bude Bojana i mnogo više od toga. Još jedan dokaz da nikada ne treba suditi o tuđim životima po onome što vidite na internetu i podsjetnik da heroji nose svoj plašt van svakog kadra.

Pogledajte šta se dešava.
Danas, u utorak, lekar američkog predsednika Donalda Trampa otkrio je predsednikovo zdravstveno stanje i sposobnost da izvršava svoje radne dužnosti, nakon što se proširila vest da ima ozbiljne zdravstvene probleme.

Doktor Šon Konli rekao je u izjavi:

– Mogu da potvrdim da predsednik Tramp nije doživeo veći ili manji moždani udar ili bilo koji akutni kardiovaskularni hitni slučaj i nije prošao pregled da bi utvrdio da li je to imao, kao što je pogrešno preneto u medijima.

– Predsednik je još uvek dobrog zdravlja i ne brinem o njegovoj sposobnosti da održi strogi raspored koji ga očekuje – dodao je Konli.

– Kao što je navedeno u mom poslednjem izveštaju, očekujem da će ostati sposoban za obavljanje dužnosti predsednika – rekao je on, a prenosi Rojters. 

Sa druge strane, američki predsednik je putem Tvitera odgovorio:

– Ovo je neverovatna stvar! Oni sada pokušavaju da kažu da sam ja, vaš omiljeni predsednik, poslat u medicinski centar Valter Rid, nakon što sam pretrpeo niz moždanih udara.

Tramp

– To su lažne vesti, to se ne dešava sa drugim predsedničkim kandidatom. Možda su mislili na drugog kandidata iz druge stranke! – dodao je Tramp.

CNN je danas, pozivajući se na odlomke iz knjige dopisnika “New York Times”, izvestio da je, kada je predsednik Tramp posetio Medicinski centar Valter Rid u novembru 2019. godine, potpredsedniku Majku Pensu naložio da preuzme njegovu funkciju kako bi bio privremeni šef države ukoliko Trampu budu trebale komplikovane medicinske procedure.

ANKETA: Da li će Tramp biti ponovo izabran za predsednika SAD?

Istovremeno, izveštač nije naveo nijedan dokaz o tome, a tada je Bela kuća izjavila da je Tramp posetio bolnicu na rutinskom pregledu, prenosi Sputnik Arabic.

STRAHINjA J. (7), koga je u nedelju udario voz u naselju Mala Bosna u Sremskoj Mitrovici, preminuo je juče u Dečjoj klinici u Tiršovoj.

Kako se saznaje, Strahinja je nedavno dobio od dede veći bicikl i brzo naučio da ga vozi bez pomoćnih točkova, a stradao je jer mu je najverovatnije voz zakačio deo bicikla na pružnom prelazu.

Bio s majkom

Očajne komšije i rođaci iz naselja Mala Bosna, kažu da postoji nekoliko verzija kako je mali Strahinja stradao na, inače, jednom od najbolje obezbeđenih pružnih prelaza u Srbiji. Ono što se sigurno zna jeste da je trenutku nesreće dečak bio na biciklu, a pored njega je bila njegova majka s bratom, koji ima godinu i po dana.

– Jedan voz je prošao, dečak je krenuo biciklom pored majke, ali je ubrzo s druge strane naišao i drugi voz, koji je zakačio bicikl i odbacio ga nekoliko metara dalje – rekao je jedan od komšija s kojim smo juče razgovarali. On je dodao da je ubrzo potom video majku koja je bila potpuno van sebe.

– Bila je u takvom šoku da ništa nije pričala. S njom je bila i devojčica od osam godina i mlađi sin. Gurala je kolica izbezumljena od bola – kaže komšija. Drugi kažu da je i majka bila na biciklu i da je u korpi vozila mlađeg sina. – Rampa je bila spuštena, ali deo za pešake i bicikliste nema rampu. Stajali su i čekali da voz prođe.

Dečaka su reanimirali na mestu nesreće, a kako sam čula, srce mu je pet puta prestajalo da radi. Uspeli su da ga povrate i hitno ga prevezli u Beograd – rekla je komšinica. Meštani pričaju i da je mališan bio preblizu pruge i da ga je potisak vazduha od voza odbacio jer je mali. Ipak, šta se tačno desilo i kako je došlo do ove jezive tragedije, biće utvrđeno istragom, koja je u toku.

Završio prvi razred

Komšije za mališana i njegove roditelje imaju samo reči hvale.

– On je bio naš mali anđeo. Prepametan i hiperaktivan. Trebalo je da krene u drugi razred. Nedavno nam se pohvalio da mu je deda kupio veći bicikl jer je do tada vozio na tri točka. A koliko je bio pametan, govori i to da je brzo sam naučio da ga vozi – priča uplakana komšinica.

Kako je ona objasnila, majka mališana radi kao vaspitačica, a otac je trener.

– Videla sam je i ne znam šta da joj kažem. Čula sam juče da je rekla da je mali u teškom stanju… Svi smo se nadali da će se izvući. Strahinjini roditelji su sada u Beogradu – kaže uplakana žena.

ORGANIZATORI prosjačenja dece u Srbiji u poslednjih godinu i po dana nisu procesuirani, a pred prekršajnim sudovima našli su se samo pojedinačni slučajevi. Procesuirano je svega 1.135 za godinu i po dana, a svega šest slučajeva za takozvano prosjačenje u grupi, ukazao je Zaštitinik građana Zoran Pašalić.

On je napomenuo da je reč o veoma malom broju slučajeva u odnosu na realnost, i dodao da među procesuiranima ima i maloletnika, a za decu do 16 godina odgovaraju roditelji.

Najviše prosjačenja je u velikim gradovima, a radi zaštite interesa dece neophodna je, smatra ombudsman, bolja saradnja između nadležnih institucija. Zbog toga je Kancelarija Zaštitnika građana uputila Ministarstvu za rad i socijalna pitanja preporuku da se stavi van snage uputstvo iz 2018, kojim je centrima za socijalni rad sugerisano da deca koja rade na ulici i bave se prosjačenjem treba u sudskom postupku da budu oduzeta od roditelja, odnosno da se upute u domove ili u hraniteljske porodice.

– Mislimo da ovo nije bilo najbolje rešenje jer tu se ne štite interesi deteta. Prosjačenje nije samo prekršaj i često deca koja se bave prosjačenjem potiču iz ekstremno siromašnih porodica, zbog čega svaki slučaj treba individualizovati – kaže Pašalić, i dodaje da ukoliko nije to u pitanju, slobodno možemo govoriti o “organizovanom kriminalu”.

Prema podacima Ministarstva za rad, dostavljenim Zaštitniku građana, na osnovu periodičnih izveštaja centara za socijalni rad, u Srbiji je u proteklom periodu obezbeđena zaštita za ukupno 96 “dece ulice”. Dvadesetoro je smešteno u hraniteljsku porodicu, 44 u domove za decu bez roditeljskog staranja ili prihvatnu stanicu, a 28 je oduzeto od roditelja i pokrenuti su sudski postupci za lišenje roditeljskog prava. Za četvoro dece se planira izmeštanje iz porodice.

Sa 82 porodice i 11 maloletnika se radi na uspostavljanju roditeljske kompetencije, kako bi deca ostala u svom porodičnom okruženju, a 67 porodica se nalaze na praćenju organa starateljstva pri centrima za socijalni rad.

KAZNE DO 30.000

ZAKON o javnom redu i miru, predviđa novčanu kaznu za individualno prosjačenje od 5.000 do 10.000 dinara ili kaznu zatvora do 30 dana, a ako je reč o krivičnom delu koje je izvršeno u grupi od tri ili više lica, zaprečena je kazna od 10.000 do 30.000 dinara ili kazna zatvora do 30 dana.

Govor mržnje u onlajn svetu nije nova stvar, ali dobija posebnu težinu kad dolazi od dece koja imaju 13 godina.

Portal Nova.rs dobio je uvid u prepisku na Viber grupi učenika sedmog razreda jedne beogradske osnovne škole. Krenulo je od mržnje prema “šiptarima” i zvezdašima, a nastavilo se međusobnim uvredama i “odbranom otadžbine”.

Izrazi koje koriste u tim godinama su još najmanji problem – pogledajte kako je tekao taj razgovor.

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Foto:Privatna arhiva

Dakle, u pitanju su 13-godišnjaci koji se deklarišu kao “Srbende” i mrze. Mrze određene sportske klubove. Mrze Albance, Amerikance i Hrvate (hrvatsko more im je, doduše, ok). Lako će da zamrze, čini se, i svakoga ko ne mrzi kao oni, bez razloga.

“Lakše je mrzeti nego voleti. Za ljubav treba stalno emocionalno ulaganje, briga i empatija, tolerancija… A za mržnju je dovoljno neznanje o nečemu, kao što ga deca u ovoj prepisci i pokazuju”, smatra psihološkinja Ana Mirković.

Zapravo ne samo neznanje. Imajmo na umu da su zaista u pitanju deca koja sama ne nose odgovornost, ali njihova poimanja stvarnosti reflektuju stavove koji su prihvatljivi i često se ponavljaju u njihovo porodici od strane odraslih autoriteta. Koji se ponavljaju na svakom koraku u svetu u kojem se kreću i odrastaju.

Prema rečima Ane Mirković, posebno je za ovaj uzrast karakteristično imati “prazan stav” – preslikan od strane nekog starijeg, a bez poznavanja suštine.

“Društvene mreže su dale priliku svakom da iznese svoj stav i mišljenje u javni prostor. A kako su ljudi, a posebno deca ovog uzrasta, uglavnom nezreli, egocentrični u svom neznanju, nespremni da rade na sebi, da uče i otkrivaju o drugima – neznanje se teško prevazilazi. Oni koji nemaju informacija, koji nemaju dovoljno znanja, vrlo retko preispituju svoje stavove, ono što govore i pišu”, ističe Mirković.

S obzirom na njihove godine, možda ima nade da će u nekom momentu odrasti i početi da razmišljaju svojom glavom. Međutim, koliko je ovakva mržnja zapravo opasna? Koliko se lako s mobilne aplikacije preliva u realnost? Hoće li ta deca sutra na ulici pokušati da prebiju nekog za koga pomisle da je iz neke od “omraženih” zemalja ili maltretirati drugaricu koja ne misli kao oni?

“Mržnja je opasna jer menja energiju odnosa, ton komunikacije i raspoloženje svih koji je vide i koji u tom procesu iznošenja ovakvih stavova učestvuju. Ipak, mržnja je nagora i najštetnija za osobu koja mrzi – ona sa njom živi, njoj stalno unosi duševni nemir, ugrožava psihičku stabilnost”, objašnjava Ana Mirković.

“Albanci iz prepiske nikada neće saznati da ih neki naši klinci mrze. A osoba koja pokreće ovaj talas mržnje i svi drugari oko nje su kontaminirani ovolikom količinom mržnje. Mržnja se može i vrlo često se i prenosi na sve aspekte života. Mi živimo u vremenu u kom krene stigmatizacija neke osobe na društvenim mrežama, a onda se nađe i neki pojedinac koji da sebi za pravo da kazni tog nekog uvredama, psovkama, pa čak i fizičkim nasiljem. Ipak, najiskrenije, mislim da su ovakvi ljudi uglavnom kukavice. To znači da svoju hrabrost pokazuju kada su skriveni iza ekrana”, zaključuje Mirković.

***

Žestokom ratu porodice Đogani i njihove bivše snaje, pevačice Anabele Atijas, ne nazire se kraj. Nova runda sukoba usledila je danas, nakon sinoćnjeg gostovanja Anabele u emisiji “Zadruga – Narod pita”.

Anabela se u emisiji bez dlake na jeziku osvrnula na svog bivšeg supruga Gagija Đoganija, kao i javne prozivke svog bivšeg devera Đoleta Đoganija. Tom prilikom podsetila je javnost na pojedinosti iz njegovog privatnog života, odnose sa bivšom i sadašnjom suprugom, a nije mogla a da se ne osvrne ni na Nađu Đogani, Gagijevu sestru, za koju smatra da je mrzi i da huška Lunu protiv nje.

Nađa i Anabela su, inače, godinama u zategnutim odnosima, a sve je dodatno eskaliralo tokom pevačicinog učešća u “Zadruzi”. Ni posle rijalitija ništa nije bolja situacija – Anabela je sinoć u emisiji iznela sumnje da Gagi kupuje nekretnine na sestrino ime, kako bi na sudu, gde ga tuži za neplaćenu alimentaciju, izbegao da prikaže svoju realnu imovinsku kartu, zbog čega su usledile žestoke uvrede s Nađine strane.

FOTO: TV PINK PRINTSCREEN

Poruku koju je Nađa posle emisije poslala Anabeli prenosimo vam u celosti:

Bolesnice, prekini da me pominješ, mene i moju decu! To što si nezadovoljna svojim životom, znaš gde treba da se obratiš… Jer da si normalna i podobna majka, ne bi tražila krivca nego bi poradila na sebi. Dokaži da je stan na moje ime! Uz Lunu sam uvek bila i biću dok postojim, takođe uz Ninu. Ja ti nisam kriva što te deca teraju od sebe, zašto mene ne oteraju? Zato što ja imam poštovanje od svih, jer ne gazim svoju decu – započela je svoje izlaganje Nađa, koja je potom nastavila:

– Prekini da spominješ bilo koga od nas, jer ti mene ne zanimaš, sa takvim profilima se ne bavim. Đole iznosi samo istinu i ne vređa te, brani svoju porodicu, za razliku od tebe. I za tvoju informaciju, Đoletova tj. Hamitova deca dolaze kod mene i ja kod njih. A ti sa kim se družiš? – glasila je poruka koju je poslala Nađa.

FOTO: PINK.RS

Prvi dan škole pod novim uslovima doneo je različita iskustva deci, ali i njihovim roditeljima. Svakako jedan od glavnih utisaka je da su deca u pojedinim razredima nošenje maski shvatila kao vrstu igre, pa čak međusobno razmenjuju upotrebljene maske.

Poštovanje epidemioloških pravila zavisi od škole do škole, ako ne i od razreda do razreda, tako pokazuju iskustva mnogih korisnika društvenih mreža. Tako jedan od njih prenosi da dve osnovne škole, obe na Novom Beogradu imaju totalno različita iskustva, pa se u jednoj maske nose sve vreme, a u drugom samo dok se dođe do klupe.

Slična situacija je i u Novom Sadu, gde, kako pokazuju zapažanja tviteraša, nošenje maske zavisi delom i od starosti đaka, pa tako što su stariji sve se manje pridržavaju obaveze nošenja maski.

Ideja da u pojedinim razredima deca menjaju maske najpre je izgledala kao šala pojedinaca na društvenim mrežama.

Međutim, neki školarci su došli bez maske kući jer su ih zaista zamenili sa drugarima. To potvrđuje jedna korisnica tvitera koja prepričava da je njena sestrična došla kući bez maske jer je svoju upotrebljenu dala drugu koji je zamolio.

Izgleda da i pojedini roditelji pokazuju veću neodgovornost nego deca, jer je bilo slučajeva da su poslali u školu dete za koje su sumnjali da pozitivno na koronavirus.

Inače, da podsetimo,  Unija sindikata prosvetnih radnika zatražila je prethodnih dana odlaganje početka nove školske godine za najmanje dve nedelje, jer je nemoguće obezbediti bezbedno i efikasno praćene nastave od prvog septembra.

Kao razloge su naveli da lokalne samouprave nemaju novca da nabave maske i dezinfekciona sredstva, pa je potrebno vreme da se škole samoorganizuju, kao i da sistem nije našao način da zaštiti nastavnike iz zdravstveno rizičnih grupa i da su nejasne procedure nakon mogućeg zaražavanja dece i nastavnika.

Sličan zahtev su uputila i iz Foruma beogradskih gimnazija gde takođe smatraju da, kad su u pitanju gimnazije, početak školske godine treba odložiti bar za dve nedelje.

Kao glavni razlog navode zdravstvenu bezbednost.

“Moramo jasno da znamo šta raditi ako se neko zarazi. Takođe treba definisati šta ako dete ne želi da stavi masku, kakve su mogućnosti”, poručuju iz Foruma beogradskih gimnazija.

Stanje A. Ž. (17) koji je jutros teško povređen u saobraćajnoj nesreći na Miljakovcu prilikom koje je njegov otac stradao, veoma je teško i nalazi se na odeljenju intenzivne nege. Njemu je potrebna krv, zbog čega njegov brat Nikola moli sve ljude dobre volje da dođu u Zavod za transfuziju Urgentnog centra i pomognu u ovom teškom trenutku.

Reporteri “Blica” razgovarali su danas sa najstarijim sinom Beograđanina Miloša Ž. (40) koji je bio za volanom automobila kada je noćas sleteo s puta na Miljakovačkim stazama. Miloš je nastradao na licu mesta, a njegov sin je sa teškim povredama u bolnicu.

Nikola, Milošev stariji sin, nije znao da precizira šta se tačno dogodilo noćas, već kako nam je rekao, zna samo da je otac vraćao brata kući.

Objasnio nam je da su svi usredsređeni da spasu život dečaku koji je zadobio povrede slezine, rebra i teške povrede glave.

– Krv mogu dati osobe bilo koje krvne grupe – kazao je Nikola i zamolio sve humane ljude da pomognu njegovom 17-godišnjem bratu.

Podsetimo, Miloš Ž. je na mesu preminuo, dok je A. Ž. (17) kolima Hitne pomoći prebačen na reanimaciju.