Oprostio se od važne osobe u njegovom životu!

Sloba Radanović se danas oglasio crno-belom slikom na Instagramu, kako bi se oprostio od prijatelja, koji je preminuo.

Pevač je skrhan bolom i tugom uputio dirljive reči. Poznato nam je da Sloba svoje prijatelje i fanove redovno obaveštava o svemu na svom Instagram profilu tako je i ovaj put hteo da podeli ovu ružnu vest.

 Foto: E-stock

– Počivaj u miru, Baki moj. Neka te anđeli čuvaju. – napisao je Radanović na svom Instagram storiju, postavljajući zajedničku fotografiju.

Potresan pozdrav pre puta za Kragujevac

Svakog dana čitamo ili slušamo silnu statistiku i suvoparne brojeve o broju obolelih, otpuštenih, ili u najgorem slučaju preminulih pacijenata sa Kovidom-19 u našoj zemlji, kao i celom svetu. Lako je u tom moru informacija zaboraviti na životne drame, porodične tragedije ili velike pobede lekara i pacijenata koje se nalaze ili svake cifre i podatka Kriznog štaba.

Međutim, s vremena na vreme pojavi se poneka priča, ili u ovom slučaju fotografija, koja nas natera da zastanemo i zamislimo se. Upravo je to slučaj sa dirljivom fotografijom iz Novog Pazara na kojoj jedna sestra bliznakinja ispraća drugu na lečenje u Kragujevac.

Kako se ne bi i sama zarazila jedna od njih je morala da obuče skafander kako bi mogla da zagrli sestru.

“Zagrljaj sestre bliznakinje koja je obukla skafander i ušla u crvenu zonu da pre transporta za Kragujevac zagrli svoju sestru, obolelu od korone!
Sestre su ljubav, snaga i podrška!”, piše u komentaru na Tviteru pored objavljene fotografije.

U doba epidemije, svuda u svetu, najtraženiji su zdravstveni radnici. Zato je plan Ministartva zdravlja i Kancelarije za Kosovo i Metohiju u aprilu bio da se angažovanjem lekara pomogne i olakša rad zdravstvenih ustanova širom pokrajine. Doktorku Jelenu Kostić ovaj poziv zatekao je u Nemačkoj. Bez mnogo razmišljanja spakovala je kofere i vratila se u zavičaj.

Posle završenih studija sa visokim prosekom doktorka Jelana Kostić nije očekivala da će naredni korak biti tako težak.

Međutim, šest godina čekala je posao ili specijalizaciju. Najpre je dočekala poziv u Nemačku. Odluka da napusti Kosovsku Mitrovicu i Srbiju nije bila laka. O tome da nakon 15 meseci treba da se prijavi na konkurs za radno mesto u rodnom gradu i to usred korone, nije se dvoumila.

– Da se vratim odlučila sam za tih pet minuta. Ima dosta razloga, ali dva su najvažnija – ljubav prema Srbiji, prema mojoj domovini, ta nostalgija, Srbija me školovala da lečim srpski narod a ne Nemce, a drugi razlog je moja porodica – kaže doktorka Jelena.

Mnogima ipak odluka da napusti Nemačku i vrati se u Kosovsku Mitrovicu nije bila logična. Kaže da se prijatelji i dalje čude i pitaju zašto. Posao nije isti, nije ni lak, ali takav je tražila.

“Ustanem, radim, jeste teško, radimo u skafanderima, ali kada svučete taj skafander osećate se srećno da ste uradili nešto da pomognete pacijentu. A tamo uvek ste stranac, ako Nemac radi 100 posto, vi ćete raditi 200 posto”, kaže doktorka.

Nostalgiju i usamljenost. Te emocije doktorka Jelena delila je sa kolegama koji su iz Srbije otišli u Nemačku. Nije, veruje, jedina kojoj je želja bila da se vrati. Malo bolji uslovi i malo bolja plata motivisali bi i ostale. Znanje iz Nemačke ovde bi mogli da primene. To planira i Jelena.

– Tamo sam videla stvari koje nisam mogla da vidim i nadam se da ću ih ovde primeniti – kaže doktorka Jelena.

Biti lekar u doba korone nigde nije lako. I tamo i ovde posao im je da leče i zajedno sa pacijentima prolaze kroz najteže trenutke bolesti. Za celu smenu u skafanderu potrebna je posebna priprema. Doktorka Jelena je u Kosvskoj Mitrovici pronašla i način i motiv.

– Ja sam presrećna, ovo je moj grad, ovde sam rođena, završila fakultet i nadam se da ću u budućnosti ovde graditi karijeru – rekla je doktorka Kostić.

Za karijeru i napredak u poslu biće, veruju svi, vremena čim prođe epidemija. Do tada dr Jelena zajedno sa svojim kolegama, odbrojava sate u skafanderu, i pregledane pacijente. I kaže lakše joj je. Jer se razumeju.

Prema epidemiološkim merama predviđenim za početak školske godine, svaka škola imaće sobu za izolaciju, a u njoj će boraviti deca sa simptomima respiratornih infekcija.

Međutim, još nisu poznate mere koje će biti preduzete prema ostatku odeljenja, koje je bilo u kontaktu sa bolesnim detetom – hoće li kao kontakti ići dve nedelje u kućni karantin ili će dolaziti na nastavu, pišu “Novosti”.

– Odgovore na ta pitanja i neophodne procedure treba da nam dostavi Krizni stab – kažu u Ministarstvu prosvete.

Ono što se zna je da, ukoliko dete ima simptome, direktor škole obaveštava Ministarstvo prosvete i Gradski zavod za javno zdravlje. Epidemiolog Darija Kisić Tepavčević ranije je pojasnila neke od procedura.

– Ukoliko se učeniku u školi jave simptomi respiratorne infekcije, on to treba da kaže nastavniku, nakon čega đak sa maskom odlazi u sobu za izolaciju, koju će imati svaka škola. Nakon toga roditelji vode dete u najbližu kovid-ambulantu. Ukoliko nastavno osoblje oseti simptome u školi, treba što pre treba da se javi u kovid-ambulantu.

U Ministarstvu prosvete kažu da polazak đaka u školu ne bi trebalo da izazove novi talas epidemije. Naši sagovornici ističu da su istraživanja pokazala da virus ima mali uticaj na decu školskog uzrasta, da su mu čak podložnija mlađa deca koja idu u vrtiće. Stoga oni očekuju da će se, uz poštovanje svih preporuka, izbeći epidemiološki rizik. Prvog dana škole deca će biti upoznata sa svim merama predostrožnosti, a osim toga, planirana je realizacija pripreme zaposlenih u školama, kroz programe obuka i seminare o primeni mera zaštite zdravlja učenika i zaposlenih.

Škole dužne da prate situaciju

U stručnom uputstvu Ministarstva prosvete navodi se da je škola dužna da prati epidemiološku situaciju i aktivnosti organizuje tako da zaštiti zdravlje učenika i zaposlenih. Navodi se da je u saradnji predstavnika Instituta “Batut”, predstavnika SZO u Srbiji, predstavnika Unicefa i Ministarstva pripremljeno uputstvo o merama zaštite zdravlja učenika i zaposlenih koje se primenjuju u školama.

Ono sadrži smernice za postupanje u pogledu nošenja maski, držanja distance, dolaska i odlaska iz škole, održavanja higijene…

Inače, prosvetari i epidemiolozi naglašavaju da je uloga i odgovornost roditelja velika, jer oni treba da procene da li je dete dovoljno zdravo da ide u školu.

Tanja Savić progovrila iskreno o suprugu Dušanu i o deci koju je protiv njene volje odveo za Australiju.

“Želim da kazem da sam dobro, postoji nada za pravdu. Ja imam snagu da se borim. Želim da se zahvalim svima, mislim da ce ovo brzo da se odvija.”

“Poslednji put sam preksinoć imala kontakt sa njima, na pet minuta. Ja nisam ni opuštena kada ih zovem, uvek je neko tu, kao na prismotri. Svaki put kada pozovem osetim negativnu atmosferu.”, rekla je Tanja u jutarnjem programu na Prva Tv.

Foto: YouTube/printscreen

“Vidim po njima da su suzdržani, malo su i ljuti, besni. Starii sin tog dana nije želeo da se čuje sa mnom. Oni mogu da budu pod manipulacijom svog oca, moguće je da su deca protiv mene. U jednom momentu mlađi sin mi je dao do znanja da mu j jako žao mene, ali ne moze da mi kaze. Mlađi sin je pokazivao da je jak,ali na kraju mi je rekao da ne plačem.”

“Uvek sam imala nadu i davala šansu. Sa njim nisam ni u kakvom odnosu. Počeo je da mi šalje poruke na engledkom. Moguće je da nešto sprema protiv mene.”

“Ljudi misle da sam ja dala saglasnost da deca napuste Srbiju, to je netačno. On je oteo decu. Nikakvog potpisa nije bilo, on je mene lagao da deca imaju temperaturu, da ja ne bih dolazaila. On je bio u Beogradu, a ja kod svojih. Da sam znala da će tako da se desi ne bih mu ni predala decu. Ja sad vidim koliko su svi bili u pravu što se Dušana tiče, a ja ništa nisam videla. Sa njim nisam ni u kakvom odnosu, ko se sažali on će mi dati decu da čujem.”

Da li smatrate da Tanjin suprug treba krivično da odgovara?Da, svakako!Nemam mišljenje!Ne, nikako!

“Ja sam osoba koja je krila privatni život, nisam želela da se o meni priča. Nisam prijavila jer sam imala lažnu nadu, uvek je govorio da će se vratiti. On je meni odneo sav novac, svu ušteđevinju. On je planski odradio sve.”

“Oni imaju dvojno državljanstvo, ne znam da li je lažirao moj potpis na aerodromu. Ja sam bila prevarena i nasela sam na tu priču. Nisam nikad podnosila zahtev za razvod braka. Stalno mi je govorio da nisam dobra majka, ali sam kasnije shvatila da sam ja ta koja je bila okej.”

Tanja Savić sa suprugom

“On je mene prijavio kao majku koja se odrekla svoje dece. On je otišao u socijalno i prijavio se kao samohrani otac, da bi od socijalnog uzimao 3000 dolara da ne bi radio.”, zaključila je Tanja.

Jedva je dočekala da je vidi.

Otkako je izašla iz “Zadruge 3” Anabela Atijas i njen odnos sa ćerkom Lunom Đogani tema je broj jedan u čitavom regionu.

I dok ona sa svojom ćerkom ima velikih problema, pa tako trenutno ne razgovaraju i nisu u kontaktu, sa svojom majkom Jadrankom je u odličnim odnosima.

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Anabela je nedavno posetila svoju majku, zajedno sa ćerkom Blankciom, a ovaj trenutak zabeležen je snimkom koji je osvanuo na njenom Instagram profilu.

Atijasova i Jadranka su se grlile i ljubile, a nisu izostale ni suze. Nakon teškog perioda koji je preživela za Anabelu je zagrljaj njene majke sigurno najveća uteha.

Iznenađenje, evo konačno najlepši susret sa njom. Morala sam da podelim sa vama i ovu emociju, nismo se videle godinu dana, a toliko nam se toga izdešavalo. I da znate srećne smo jer smo imale opet priliku da se sretnemo, a moglo je i drugačije. Čuvajte i volite svoje najbliže kao da sutra ne postoji. Čudna su vremena, sve prolazi, pa i mi. Majka – napisala je Anabela uz ovaj snimak.

Za Svetog Vasilija Ostroškog kažu da je jedini svetac koji ne prašta uvrede i strogo kažnjava nevernike.

Za vreme austro-ugarske vladavine Bosnom i Hercegovinom okupila se bila 1895. godine velika masa sveta u Bileći, pred kancelarijom kotarskog predstojnika M. Adamovića da traže prolaznice (propusnice) za Crnu Goru radi odlaska u Ostrog.Oko 9 časova izjutra iziđe Adamović na balkon, uz koji su bile kamene stepenice i oštrim tonom progovori narodu:

„Zalud me čekate! Ne dam vam propusnice za Ostrog!

Zašto tamo idete, glupi narode, kad vam tamo nema ništa osim one suve trupine što su Crnogorci stavili u kovčeg i proglasili za sveca!“

Izgovorivši ove reči okrene se nekako nespretno na poziv jednog svog činovnika, te mu se momentano poklizne noga i on se stropošta niza stepenice i slomi nogu.

Odneli su ga odmah u bolnicu gde se lečio čitava dva meseca.

Iz bolnice je poručio da se narodu izdaju propusnice i da svako ko želi može ubuduće nesmetano ići u Ostrog.

I sam je kasnije poslao dobar prilog manastiru i zavetovao se da će to i ubuduće činiti svake godine.

Smatrajući ovaj svoj težak polom kao kaznu Božiju za psovanje Čudotvoraca i Ugodnika Božijih, otada se više nikada nije rugao i pogrđivao pravoslavne svetinje.

Igor majci ne zamera što su bili razdvojeni u jednom periodu njegovog odrastanja

Folk pevačica Ana Bekuta ponosna je majka sina jedinca Igora Polića, ali i baka dvoje unuka Branka i Sonje Polić.

Ana je posvećena majka i baka i vrlo je prisutna u njihovim životima, ali, nažalost, nije uvek bilo tako.

Pevačica je sina rodila sa 17 godina, a zbog pritiska i osude okoline ostavila ga je na neko vreme u domu za nezbrinutu decu.

“Želela sam da rodim dete. Istina, nanela sam bol svojim roditeljima, jesam ih osramotila, to sve stoji, zato je Igor nekih osam meseci bio u domu da bi se ta klima u mom selu nekako dovela u normalno stanje i da bi prestale sve te priče. Pritisak okruženja bio je tako snažan i bespogovoran da je moj mali lepi sin morao da se skloni s očiju bezgrešnih. Plod moje mladalačke ljubavi bio je krunski dokaz da sam nedostojna, da me je nečastivi obeležio”, rekla je Bekuta za “Kurir” pre nekoliko godina.

Igor se 2017. godine oglasio za “Kurir” i tom priikom rekao je da majci ne zamera što ga je na osam meseci ostavila u domu.

“Otkako znam za sebe, znam da je ona bila prinuđena da jedan deo života bude bez deteta. To se nikad nije krilo od mene, niti je na mene ostavilo bilo kakve posledice. Majka mi je sve to nadoknadila kasnije, i mnogo više od toga. Nas dvoje i danas pričamo o tome. Verujte da sam oduvek na taj period gledao najnormalnije. Taman posla da majci zameram što je morala da me da u dom. Nikada joj to nisam prebacio. Moja majka je to morala da uradi jer je takav zakon bio tada”, rekao je Igor, koji nije u kontaktu sa svojim ocem.

“Imam sve informacije o svom ocu, ali se ne čujemo, niti se viđamo”, otkrio je Igor Polić.

Ako ste nekad čuli da na Ostrog ne možete da pođete kad vam je volja, već kad vas Sveti Vasilije pozove, ja sam tu da vam potvrdim da je to čista istina

O manastiru Ostrog sigurno ste već čuli mnogo legendi i tvrdnji, a mnogi su i sami bili svedoci čuda Svetog Vasilija Ostroškog, čije svete mošti počivaju u ovom manastiru, piše Stil.kurir.rs.

Zbog svih tih priča, mnogi se na putu do mora odlučuju da posete Ostrog, ali su oni koji tamo ostanu da prespavaju u manjini – zbog vremena, gužve, žurbe…

Sada vam u detalje prenosimo kako to izgleda, iz ugla jedne Beograđanke koja se nedavno vratila iz Ostroških planina.

– Prvo moram da vam kažem jedno – ako ste nekad čuli da na Ostrog ne možete da pođete kad vam je volja, već kad vas Sveti Vasilije pozove, ja sam tu da vam potvrdim da je to čista istina.

Posle višemesečnog planiranja i dogovaranja oko odlaska, svaki plan je propao. Ili nema novca, ili nema autobuskih karata, ili nema vremena, ili je loše vreme… Uvek nešto. Kada sam na kratko odustala, u utorak je stigao poziv kao grom iz vedra neba – Hoćeš u petak na Ostrog? Besplatno je, noćimo tamo, krećemo u petak uveče, vraćamo se u nedelju uveče?

Naravno da hoću! I eto ga – idem, konačno, novac mi i ne treba, a slobodan vikend se sam namestio!

– Noćno putovanje prošlo je brzo, i odjednom posle 8 ili 9 godina, više se i ne sećam, ponovo u daljini ugledah obrise Ostroških planina. Osmeh mi se sam razvukao na lice, i dok je naš mini-bus lagano vijugao putem punim krivina, polako je se i velika, bela svetinja ušuškana u skoro sam vrh krševite planine polako nazirala između drveća.

Povremeno su mi pažnju skretali komentari vozača (Majko mila, šta je ovo, sletećemo!) i mojih saputnika koje je hvatala mučnina od visine i krivudanja. Htela sam da im kažem na sav glas: Hej ljudi, pa ovde ne može ništa da vam se desi!

Konačno, uspenjali smo se do donjeg manastira posvećenog Presvetoj Trojici. Odatle, reče vođa puta, ko želi, može pešice, ko neće – vozimo do gornje kapije. Naravno, pešice!

–I da znate – strmo je, visoko, ima dosta da se hoda, naporno je – naročito onima koji kao ja pretežno sede u kancelariji. Ipak, moje dve divne pratilje, koje sam na ovom putovanju i upoznala, i ja na kraju smo žive i zdrave stigle, savladavši kamenito i nestabilno improvizovano stepenište kojim se kroz šumu dolazi do Gornjeg Manastira.

U porti manastira – bar 300 ljudi! Jedva smo uspele da pronađemo strunjače i ćebad i smestimo se među stotinama ljudi koji su se tiskali na prostranom betonu ispred konaka, samo da bi uspeli da prespavaju jednu noć pod velikom svetinjom.

Sačekasmo red za celivanje moštiju – punih 2 sata. Kolona se vrlo polako kretala uskim stepeništem koji vodi do pećine u kojoj se čuvaju mošti Svetog Vasilija. Sunce je upeklo u stene, a mene strašno zabolela glava.

Pitala sam se hoću li izdržati, kada su mi se misli same izgubile i otišle Svetom Vasiliju. U tren oka (verovatno mnogo više), našla sam se u pećini i poklonila se svečevim moštima.

O, kako me je čudesno prošla glavobolja! Verujte, nemojte da verujete, meni je svejedno, ja znam!

Posle večernje molitve, prošetala sam sa novim prijateljicama, i otkrile smo koliko su monasi i devojke koje dobrovoljno pomažu na Ostrogu divni, požrtvovani i koliko im je stalo da svima izađu u susret, da svakome daju besplatnu svetu vodu i osveštano ulje, da svakog ko želi ispovede, prime da celiva mošti…

Preumorne od puta, mislile smo da legnemo već u 8 – na kraju, ja sam sebe uhvatila kako se po mrklom mraku ponovo penjem prema pećini, a jedna od mojih saputnica čeka red za ispovest.

Kada sam se konačno smestila na svoj deo strunjače, zaspala sam istog trena. Ranije tog dana slušala sam ljude koji govore kako ćemo se posmrzavati, kako nema dovoljno ćebadi, kako duva vetar, hoće kiša… I pala je, nakratko, ali nismo odustale – pokrile smo stvari i čekale da stane.

– Da se vratim na noć. Ne znam ni sama koliko sam već spavala, kada me je probudila iznenadna hladnoća. Jedva sam otvorila oči i videla nešto što mi se toliko urezalo u dušu da ću verovatno pamtiti do kraja života.

U kući u kojoj živim, navikla sam da se u sred noći probudim i ugledam zavesu na kojoj se granje drveća poigrava i pomoću uličnog svetla pravi razne oblike, kojih sam se plašila kad sam bila mala.

– Ovoga puta, otvorila sam oči i ugledala ogroman kameni gorostas, koji je pokrivao čitav moj vidokrug.

Trebao mi je trenutak da se setim gde sam. U sredini stene – ikona Svetog Vasilija, čiji lik kao da me je gledao pravo u oči. Više nje, veliki beli krst koji sija. A ne znam od čega sija, tu nema svetla. Nažalost, u momentu mi nije ni palo na pamet da fotografišem.

Hladnoća je nestala, opet mi je bilo toplo. Znala sam da me ogromna stena čuva, i mene i sve koji su mirno spavali oko mene.
Htela sam nekome da kažem. Sa osmehom sam pogledala u Jelenu – mirno je spavala. Zatim u Nevenu – sanjala je poput bebe.

– Sa istim osmehom ponovo sam legla, a tonući u san, čula sam nešto što bih mogla da opišem kao tiho kuckanje i lagani bat koraka. Nisam htela da otvorim oči. Verujem ko je to bio. Znam ko je to bio.

I otkrila sam zašto mi je bilo hladno – vetar je sa mene zgrnuo do struka tanano ćebe kojim sam se pokrivala. Bila sam mu zahvalna što me je probudio da vidim tu lepotu, tu tonu naizgled suvog i beživotnog kamenja sa blještavim ukrasom na vrhu, koji preko noći postaje gordi, snažni, nepokolebljivi čuvar, koji vas ne da ničemu i nikome.

A na planini koju čuva Sveti Vasilije moguće je sve – pa čak i da iz grube, oštre i strme stene niknu ljubičice i neko predivno roze cveće koje sam prvi put u životu videla.

(Espreso.rs /

“Dođosmo u crkvicu gde su Mošti Svetog Vasilija… A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako, čini mi se, nikada nisam u životu. Dva puna sata sam plakao u manastiru, gde god da sam glavu naslonio: meni, muškarcu, plače se neizdrživo jako”, priča čovek koji tvrdi da je doživeo čudo.

Na portalu prijateljibožiji.com, objavljena je nesvakidašnja ispovest čoveka koji tvrdi da su on i njegova porodica doživeli čudo odlaskom u manastir Ostrog. Prenosimo vam priču u celosti.

“Zovem se Branko Šoškić i dolazim iz Loznice podrinjske. Grešnik sam pred Bogom, ali mislim ako se Gospodu pomolim sasvim iskreno, srca ispunjenog pokajanjem, da će mi se gresi oprostiti. Ovo što pišem prevazilazi sva tzv. ‘čuda’ ovog sveta, jer se radi o čudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru Sv. Vasilija u Gornjem Ostrogu.

Dvadeset drugog jula 1997. godine rodio mi se sin. Davnašnja mi je želja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom Svecu Sv. Nikoli Mirlikijskom. Istog dana kad se rodio, smešten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutradan je izvađen iz inkubatora. U lozničkoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca.

Kad je napunio dva meseca života, primetio sam mu na unutrašnjem delu skočnog zgloba leve noge popriličan otok. Vriskanjem je reagovao čak i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru.mSutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu – ‘septični artritis’, zapaljenje skočnog zgloba izazvano sepsom krvi. Rečeno nam je da sepsa krvi lako može da dovede do smrti, ali da je ‘sreća’ što se sepsa odrazila na skočnom zglobu, periferiji organizma. Preporučili su nam hitnu hospitalizaciju u Institutu za majku i dete u Beogradu. Nešto mi je laknulo u duši, jer smo čvrsto, odlučili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali čuti od mene da ga vodim za Švajcarsku, da bi mi uopšte dali dete). Tako smo se spakovali i pošli na put.

Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Nikšiću povezli smo jednog momka od nekih 16-17 godina do Bogetića. Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda počeo takvu besedu da, čak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno isceljenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16-17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogetiću, rekao nam je:  ‘Ne bojte se, samo verujte, i izlečiće se!’ Ja se nagnuh da mu se zahvalim, a njega – nigde nema!

Dođosmo u konak kod Donjeg manastira i dobismo odmah ključ od sobe, pa onda tek dadoh ličnu kartu. Dođosmo u sobu – na zidu ikona Sv. Nikole: ‘Dobro je, slava nas prati, Majo!’ – rekao sam supruzi.

Sutradan, 23. septembra prvo što sam video iz sobe bio je prelep beli krst na brdu iznad. ‘Dobro je, dobro je!’, znao sam nekako. Odmah smo bez čekanja otišli za Gornji manastir. Putem smo sa strahom slušali reči oca Joila preko razglasa. Govorio je o pušenju, o bogatašima, o svemu, a ja sam se uplašio kao na Božijem sudu, eto baš tako.

A Nikolu nosih u njegovom plavom ćebencetu. On jedva preko 5 kg, a meni težak, pretežak. Došli smo i pred manastir konačno (išli smo pešice do gore, jer se ne valja ići kolima pred Sveca). Tada je o. Joil rekao: ‘Daću ovo svakom ko je kršten, ko ne puši i ko ništa od jutros nije ni jeo ni pio!’ Čekali smo, a o. Joil je delio nekima (a nekima nije), kockaste komadiće hleba sa nečim nalik medu.

Došao je do jedne žene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred nas, a ona žena pita:

‘A njemu?’ – misleći na sina.

‘On puši!’ – reče o. Joil.

‘Ne puši.’

‘Puši!’

‘Pa nije od jutros nijednu zapalio’ – reče uplašena žena.

‘Ni ja od jutros ništa nijesam ukrao, a juče sam dvaput’ – reče joj o. Joil.

To me je oduševilo. Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivošću.

‘A vi?’ – upita nas o. Joil.

‘Mi pušimo, a mali nije kršten’.

‘A što nije?’

‘Nismo stigli, planirali smo…’

‘Nemojte da pušite pored malog, da dete ne zaradi astmu!’

‘Nećemo, nećemo’.

‘A šta mu je?’

‘Zarazna mu krv, oče’ – nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.

Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguče i smeje mi se, a već sledećeg trenutka može da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je otok na nozi bio ogroman. Dođosmo u crkvicu gde su Mošti Svetog Vasilija. Marija je držala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti, neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmišljanjem kako da ‘izvedem’ taj čin, došao na red. A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako čini mi se nikada nisam u životu. Dva puna sata sam plakao u Manastiru, gdegod da sam glavu naslonio: meni, muškarcu, plače se neizdrživo jako. I onda se setih reči oca Joila dok smo se putem penjali gore: ‘Vi ne znate da je svaki kamen ovdje – Božanski kamen!’

Opet smo sišli, a ja sam se već umorio od čekanja. Tad je o. Joil prošao pored nas i rekao: ‘Ko je za poklonjenje neka dođe za mnom’. Tako smo i pošli. Videli nas ljudi što su već čekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustiše iako to nismo ni tražili. Na ulazu nam je neki sveštenik iz Novog Sada rekao ‘da će se moliti za malog Nikolu, a moliće se za njega i kad se vrati u Novi Sad’. Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu.

Kad smo ušli, o. Joil nas strogo upita: ‘Što ste došli?’ – ja mu rekoh da znam da će Nikolu Bog izlečiti, jer nema ko drugi. A on mi reče: ‘Ne boj se, tata, sin će ti biti danas izlečen’ – pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i reče: ‘U slavu Boga…’ i još nešto, ali ne mogu da se setim šta. I još mi reče: ‘Danas da ga krstiš u Donjem manastiru i vjeruj.’

‘Verujem’ – rekao sam.

‘Samo vjeruj!’ – tako nas je o. Joil i ispratio.

Ja ugledah među ikonama nekog meni dotad nepoznatog Sveca i odjednom opet počeh plakati ovog puta od neke velike sreće i olakšanja. Stao sam pored te ikone i brisao oči da vidim o kome se radi, kad ono piše na grčkom: ‘Sveti otac Nikola’.

‘Vidi ti ovo, oba čudotvorci, oba liče, kao prava braća!’ – pomislih, misleći na Sv. Vasilija i Sv. Nikolu.

Sišli smo u Donji manastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanović iz Mojkovca, inače student Cetinjske bogoslovije koji je u Donjem manastiru pomagao svešteniku oko krštavanja. I u onoj brzini kum Danilo i taj dragi sveštenik nas naprosto nateraše da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio za Krštenje! Žena mi reče da nema veze. Došli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red da se vidimo, jer nam je bilo usput. Marija ode u sobu da presvuče Nikolu i najednom ciknu: ‘Bane! Dođi brzo, brzo!’

Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrčah u sobu, sluteći čudo. Da! Otoka nigde nije bilo! Ja bojažljivo pipkam nogicu, a Nikola crče od smeha. Nigde bola ni vriske, vidim nigde kašljanja i kijanja od tzv. ‘bolničkog virusa’ koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku i dete. Kako sam se tada suzdržao od provale osećanja, nije mi jasno. Dok ovo pišem, suzdržavam se opet. 

Oče sveti, Tvorče, hvala ti na Tvojoj Ljubavi prema nama, grešnima i malima!

Hvala Ti, Oče, što voliš mog sina, što si nam pomogao!

Stojim pred Tobom, Sveti Oče, Gospode, za svaku ovu napisanu reč da je istinita i dajem ovo u manastir da se pročita i da dragi monasi koji se mole za nas grešne Tebi, Oče, znaju da je sve to od Tebe, Oče, kroz Sv. Vasilija i Sv. Nikolu. Hvala Ti, Oče, Koji si na Nebesima!

15. oktobra 2000. godine u Gornjem Ostrogu.”