Majka se uhvatila za glavu i počela da plače od muke
Džastin Vord iz Londona 15 dana nije spavala. Toliko dugo lekari su se borili za život njene ćerke Naje Houton (15) koja je zbog koronavirusa otišla čak i na respirator.
Dugo je trajala borba za Naju. Na kraju je 3 dana morala da leži samo na stomaku kako bi u pluća mogao da stigne bilo kakav kiseonik.
Kada je sve izgledalo izgubljeno – dogodilo se čudo. Naja je počela samostalno da diše.
Nema ko nije bio srećan. Ipak je bila miljenica svih. A onda se dogodio novi pakao!
Naja je došla k sebi, probudila se i progovorila. Kao dete od 5-6 godina. Smejuljila se i upotrebljavala je rečenice iz tog uzrasta života. Majka isprva nije shvatala šta se dešava. Mislila je da ćerka tako privlači pažnju ponoseći se činjenicom da je pobedila koronu što i jeste za divljenje.
Nakon razgovora sa lekarom, Džastina je počela ponovo da plače. Dobila je ćerku nazad, ali u kakvom stanju?
Njena ličnost potpuno se promenila. Njen mozak nije bio isti kao onaj od pre tri nedelje.
“Nisam mogla da je prepoznam. Kao da se nekom regresijom vratila u daleku prošlost. Facijalne ekspresije su joj se promenule, ponašala se kao pravo dete. Durila se, plezila, nisam mogla da pričam s njom. Doktori su mi rekli da je zbog COVID-19 dobila bolest koja se zove encefalitis retko i vrlo opasno stanje mozga koje uzrokuje halucinacije, rupe u sećanju, kao i regresiju podsvesti, uz gubljenje dela memorije”, ispričala je uplakana majka za NBC News.
Encefalitis je životno opasno stanje ako se ne primeti na vreme. Najmlađi i najstariji su pod najvećim rizikom, naročito u vreme koronavirusa.
Jako je važno biti staložen i pametno odreagovati…
U slučaju uboda insekta, u većini slučajeva treba hitno da se ode u bolnicu kako bi se primila doza adrenalina.
Ubod stršljena obično nije fatalan i uglavnom se sve završi blagim otokom koji traje nekoliko dana. Međutim, u pojedinim slučajevima, alergijska reakcija na otrov je opasna po život.
Ukoliko ste alergični na otrov stršljena ili nekog drugog insekta, samo jedan ubod dovoljan je da dovede do burne alergijske rekacije.
* Zašto je ubod stršljena opasan?
– Ovaj ubod je opasan kod onih koji imaju preosetljivost na venom koji stršnjen ubrizgava. Zapravo, kod tih osoba se stvaraju specifična antitela, koja posle ovakvog kontakta dovode do oslobađanja histamina iz ćelija. Njihovo naglo oslobađanje može da dovede do širenja krvnih sudova, pada pritiska i do gušenja koje u najtežim situacijama izaziva anafilaktički šok koji može da ugrozi život osobe.
* Koji su prvi simptomi da je došlo do reakcije tela na ubod?
– Prvenstveno dolazi do stvaranje crvenila, otoka i pojave svraba, a njihov stepen zavisi od toga koliko je osoba preosetljiva na toksine. To može da bude neki manji otok koji prođe sam od sebe za pola sata, a nekad dolazi do oticanja čitave ruke, noge, odnosno dela tela na kojem se ubod nalazi. Zatim može da se javi gušenje, nedostatak vazduha, malaksalost, nagli gubitak svesti i nagli pad krvnog pritiska. Takođe su opasni ubodi u predelu vrata i glave, koji mogu da uzrokuju ozbiljne probleme sa disanjem.
* Šta se preduzima u slučaju anafilaktičkog šoka koji može da izazove ujed stršljena?
– Osobe koje znaju da su alergične na ubod stršljena moraju da budu spremne na ovako nešto i važno je da budu pažljive dok borave u prirodi. Jedna od varijanti zaštite je nošenje injekcije “epipena” koja sadrži odgovarajuću dozu adrenalina. U slučaju anfilaktičkog šoka osoba mora odmah da je da sebi, jer ona sprečava pad pritiska, gušenje i veliki otok. Na taj način dobija se na vremenu dok pacijent ne dođe do hitne službe koja će pružiti adekvatnu pomoć u vidu primene daljih doza adrenalina, kortikosteroida i antihistaminika.
Mladi policajac Vinćenco Maria Tripodi koji je dežurao na telefonskoj centrali torinske policije postao je junak dana i dobio i sve pohvale, pa i od premijera Đuzepe Kontea, jer je poziv jedne žene koja je tražila sa joj se dostavi pica, odmah shvatio kao apel za pomoć, a ne telefonsku grešku i na vreme intervenisao i sprečio ozbiljnije posledice porodičnog nasilja.
Žena iz Torina koja je pozvala broj policije i “naručila picu za sebe i sina” postupila je tačno po savetu centra za borbu protiv nasilja u porodici, koji žrtvama sugerišu da pozovu policiju, a pred nasilnikom, glume da poručuju picu ili nešto drugo ”.
Tako je i mladi policajac na poziv “da se pica donese hitno na njenu adresu”, samo pitao da li zna koga zove i potvrdnog odgovora, aktivirao na ekranu kompjutera koji prati telefonske pozive znak upozorenja da bi telefonski poziv mogao ukazati na nasilje i da eventulna žrtva ne moze otvoreno govoriti.
Policijska patrola je stigla na adresu u roku od par minuta i kasnije saopštila da je “nasilje bilo u toku, da su žena i sin od 10 godina bili u šoku, preplašeni, a da je nasilni muž bio pijan i da je uhapšen”.
Iz kabineta premijera Kontea saopstili su da je policajac poreklom iz Kalabrije, južne italijanske pokrajine, i da je nakon što je završio obuku, raspoređen na prvo radno mesto, upravo u operativni centar u Torinu.
Gojaznost je odavno poznata kao jedan od značajnih faktora rizika za smrt od kardiovaskularnih bolesti ili raka.
Kako prenosi američki CNN, potencijalna vakcina protiv virusa korona neće imati dejstvo kod gojaznih osoba.
Amerika u kojoj je zaraženo preko 4.6 miliona ljudi a blizu njih 155 hiljada koji su preminuli gojaznost je još gora epidemija od trenutne unutar američkog društva.
Naučnici znaju kako su vakcine pravljene da zaštite građane od gripa, hepatitisa B, tetanusa ali mogu biti manje delotvorne kod gojaznih osoba nego u okviru opšte populacije, ostavljajući ih ranjivijim. Malo je razloga da se veruje će kovid vakcine nešto promeniti,
“Imaćemo sledeće godine kovid vakcinu prilagođenu za gojazne? Nema šanse” – rekao je Raz Šaik, stručnjak za ishranu sa univerziteta North Carolina-Chapel Hill.
“Hoće li delovati na gojazne? Naša predviđanja su da neće”.
Više od 107 miliona odraslih Amerikanaca su gojazni, i njihova sposobnost da se bezbedno vrate na posao, brinu za svoje porodice i nastave svakodnevne aktivnosti može biti ograničena ukoliko im kovid vakcina ne bude omogućila jak imunitet.
U prvim danima pandemije, tokom marta, studija sprovedena u Kini, koja je prošla ispod radara, utvrdila je da gojazniji pacijenti u Kini zaraženi korona virusom imaju veće šanse da će umreti od onih mršavijih, sugerišući sumornu budućnost koja je očekivala SAD, populaciju koja je među najgojaznijim na svetu.
I ta budućnost je stigla.
Kako su nedelje prolazile i slika postajala jasnija o hospitalizovanim osobama, savezni stručnjaci za javno zdravlje proširili su svoj apel koji uključuje ljude sa indeksom telesne mase večim od 30. To je značajno proširilo opseg onih koji su ranjivi.
Gojaznost je odavno poznata kao jedan od značajnih faktora rizika za smrt od kardiovaskularnih bolesti ili raka. Ali naučnici u tom polju imunometabolizma nalaze da gojaznost takođe utiče na odgovor imunog sistema, stavljajući gojazne u veći rizik od infekcije patogenima kao što su grip i korona virus.
U slučaju gripa, gojaznost se pojavila kao činilac koji je otežavao vakcinaciju odraslih protiv infekcije. Pitanje je da li će tako biti i u slučaju korona virusa.
Preemotivne reči ćerke poginulom ocu potresle su Srbiju
Dalibor Dimov imao je samo 20 godina kada je stradao na karauli Košare, njegova ćerka Monika koja je imala samo pet meseci kada je otac poginuo, od fotografija napravila je potresan video u znak sećanja na očevo herojstvo.
Vojnik po ugovoru Dalibor Dimov iz Pirota, poginuo je 4. avgusta 1998. godine na karauli Košare, u terorističkoj zasedi.
Prema rečima potpukovnika Dragutina Dimčevskog, koji je zapovedao graničnim jedinicama u tom periodu, on je prvi stradali graničar na ovoj karauli.
Nakon ovog događaja usledili su stalni napadi iz Albanije koji će kulminirati bitkom za Košare započetom 9. aprila 1999. godine koja je trajala 67 dana i odnela živote 108 srpskih heroja.
Dimov je iza sebe ostavio petomesečnu ćerkicu Moniku.
Odrasla kao siroče, jer je u petoj godini izgubila i majku, Monika ne zaboravlja očevo herojstvo, pa je povodom tužne godišnjice od njegovih fotografija napravila video u, kako kaže, tatinu ali i čast svih njegovih saboraca.
Objavila ga je na svom Fejsbuk profilu i ispod njega napisala:
“Danas se navršavaju 22 godine od pogibije mog oca, heroja sa Košara – Dalibora Dimova. Ovaj video je napravljen u njegovu čast, u znak sećanja na žrtvu koju je dao za svoju otadžbinu. Neka ovaj video podseti narod da je u našoj istoriji puno heroja koji su dali svoj život, da bi mi sada živeli mirno. Neka ne budu mirni oni koji su dozvolili da sa svojom kćerkom ima samo dve zajedničke fotografije. Ovim videom sam želela da odam počast mom heroju, mom borcu koji je pao za slobodu svog naroda. Spavaj mirno, tata. Neću dozvoliti da ostaneš zaboravljen. Ni ti, ni bilo ko od tvojih drugova i potrudiću se da priče junaka sa Košara stalno budu prisutne u našim umovima. Neka ti je večna slava i hvala, nebeski stražaru moj”.
Monika za Telegraf rs kaže da to što oca nije zapamtila, nije umanjilo njenu ljubav prema njemu.
“Nakon smrti tate i mame podigli su me njihovi roditelji. Tatu nisam zapamtila, a shvatila sam da je bio heroj otprilike kada sam pošla u prvi razred. Mislim da mi je tada još više počeo da nedostaje a godine to ne menjaju, čini mi se da mi sada treba još više. Ponosna sam ćerka heroja, i na ovaj način sam želela da se njegova i žrtva njegovih drugova ne zaboravi, da ne budu samo istorijski podatak”,priča Daliborova ćerka.
Dalibor je stradao kada je kolona vojnih vozila upala u zasedu.Džip u kome se on nalazio pogođen je zoljom, a on je teško ranjen.
O detaljima pogibije svoga oca saznavala je od njegovih ratnih drugova koji su joj se javljali najčešće povodom godišnjice njegovog stradanja. – Dalibor Dimov, Rom poreklom, bugarskog prezimena i Srbin po ličnom izjašnjavanju, po majci Toplodolac, vojnik po ugovoru, po činu razvodnik, na službi u karauli Topli Do, Druge granične čete, 23. graničnog bataljona, dobar čovek.
“Poginuo je na današnji dan 1998. godine, tada privremeno u sastavu Izviđačko diverzantske čete u reonu karaula “Košare”.Kada je krenuo na zadatak sigurno je da se plašio, ali nije bio kukavica, niti je pokušao kao neki da dezertira ili na drugi način izbegne svoju dužnost. Uvek se smešio… Trenutak pre teškog ranjavanja svojim telom je zaštitio komandira. Preminuo je pred ponoć istog dana na VMA. Večna ti slava i hvala, druže”, naveo je jedan od Daliborovih saboraca.
U drugoj poruci koja je stigla Moniki, jedan od ratnih drugova njenog oca joj je poručio: – Tvoj tata je, mala, bio heroj i to onaj pravi. Uvek čuvaj sećanje na njega, svima pričaj i ponosi se što si imala takvog oca. On je sada tvoj nebeski stražar… Slava mu i laka zemlja srpska za koju je dao ono najsvetije, život, napisao je ratni veteran.
Kaže da se nada da će se Pirot odužiti njenom tati jer je bilo inicijativa da mu se u ovom gradu postavi obeležje.
“Mojoj mami je bio obećan stan zbog tatine žrtve, ali ga nije dobila. Bila je inicijativa njegovih drugova da se oslika mural u njegovu čast u Pirotu ili da se neka ulica nazove njegovim imenom ali se to još nije desilo. Nadam se da će to biti učinjeno ne samo zbog mog oca nego zbog svih onih koji su stradali braneći otadžbinu”, kazala je Monika.
Monahinje beočinskog manastira sa ponosom prisustvuju krštenju dece koja su rođena posle upornih i iskrenih molitvi pred ikonom Majke Božje Beočinske. Ne prođe dan, a da neko ne pokuca na vrata manastira Beočin i crkve posvećene Vaznesenju Hristovom, ušuškanim u fruškogorskoj dolini između dva brega obrasla šumom. Tu, na Svetoj srpskoj planini, gde protiče LJuti potok, nadu i utehu od svakodnevice traže mnogi, jer glas o čudotvornoj ikoni Majke Božje Beočinske daleko se čuje.
Ikona je doneta sa KosovaBeočin, sremsko mesto, tik uz bački Novi Sad, česta je stanica hodočasnika. Ovde dolaze ljudi iz svih krajeva zemlje i regiona, kako bi se pomolili pred ikonom starom 500 godina, koja je, kako se veruje, na Frušku goru doneta sa Kosova.
Da to nije obična glasina, potvrđuje nam ljubazna monahinja koja nam otvara manastirske kapije i daje “knjigu čuda” da pročitamo čije i kakve je sve molitve uslišila čudotvorna Bogorodica.
Pomoć traže i mladi i stari i žene i muškarci.
Knjiga čuda Foto: V. D.
Ovo je zvanično jedan od najposećenijih srpskih manastira – jer gde su čuda, tu je i molitva. Dok neguje manastirsko cveće, monahinja priča kako svakog dana ugoste nebrojeno ljudi, jer pomoć traže i mladi i stari, i žene i muškarci. Svi se nadaju da će im posle molitvi život krenuti po dobru. Neko je tu zbog zdravlja, neko – ljubavi.
Najviše molitvi je zbog potomstva.
Georgije je dar molitvi”U braku smo pet godina. Posle lečenja i neuspešnih vantelesnih oplodnji, na predlog doktora došli smo u manastir Beočin, do ikone Majke Božije. Više smo puta dolazili u manastir i čitane su nam molitve. Nakon godinu dana uslišene su nam molitve.” Uz ovu ispovest stoji napomena da je rodila Georgija, koji je kršten ovde!
– Ipak, najviše dolaze žene koje ne mogu da se ostvare u ulozi majke, pa se mole za potomstvo, a verujte mi da molitva pomaže, jer nam se vratilo ko zna koliko žena da nas obraduje vešću da su posle molitvi pred čudotvornom ikonom ostale u drugom stanju i rodile zdravu decu – kaže monahinja.
Posle molitvi rođeno je 1.000 beba!
Monahinja pred ikonom
Nezvanično, tako je rođeno oko 1.000 beba, čije su majke dolazile da ispričaju srećnu novost. Žene su jednostavno imale veru i ona je pobedila.
Višnja je rođena posle upornih molitvi!
Monahinja kaže da je dvogodišnja devojčica Višnja, koja u tom trenutku stoji u crkvi sa majkom, rođena upravo posle njenih molitvi pred čudotvornom ikonom. Pokazuje nam knjigu u koju su žene ispisivale svoja iskustva, kako bismo se uverili da se čuda na tom mestu dešavaju.
Doktorka je sanjala ikonu i u 41. godini rodila Sofiju!
Čudotvorna ikona Foto: V.D
Pre osam godina, LJiljana nije krila da je spas tražila i pronašla. Monahinja sa mnogo radosti, priča i pokazuje kako ga je LJiljana opisala u knjizi čuda.
“S proleća 2004. godine sanjala sam ikonu Presvete Bogorodice. U snu sam obilazila ruševine crkvi i manastira, svuda je bio mrak i vlaga. Preda mnom se tada ukazala ogromna ikona Presvete Bogorodice. Kasnije sam od pacijenata saznala da se nalazi u manastiru Beočin i da se pred njom mole nerotkinje. Posle 17 godina, u 41. sam ostala trudna. Marta 2005. godine rodila sam Sofiju…”
Neki se mole za zdravlje ili bolji posao.
Ovakvih ženskih priča je mnogo. Preplavile su knjigu čuda koju monahinje pažljivo čuvaju. One i dalje povremeno iščitavaju imena ovih žena u molitvama, iako su danas one srećne i zahvalne majke.
U manastiru Beočin, pred čudotvornom ikonom, stoje i ljudi sa drugačijim problemima. Mnogi se mole za ozdravljenje, svoje ili svojih bližnjih. Ima i onih koji ispisuju želje da pronađu dobar posao, da im deca uspešno završe škole, da im se steknu povoljni finansijski uslovi za kupovinu stana…
Na ovom mestu dešavaju razna čuda, samo je potrebno da čovek ima veru i da bude iskren u molitvama.
Ovde se dešavaju čuda samo iskrenim ljudima u molitvi.
– Ponekad je potrebno biti izuzetno strpljiv, ali ako se istinski veruje, prepreka nema. Mi smo presrećne kada nam se ljudi vrate da nam kažu kako su ovde pronašli spas, lek, radost. Ili mir po koji su došli ko zna odakle – kaže monahinja.Pomaže u lečenjuA. LJ. je otkrio da su mu molitve na ovom svetom mestu pomogle da pobedi zloćudni tumor kostiju.
Poseban mir se oseti odmah, čim se kroči u kompleks obrastao gustom fruškogorskom šumom. Naročito je idilično sa južne strane, u prostranom vrtu sa retkim listopadnim i četinarskim drvećem, koje su pre 150 godina posadili baštovani iz čuvenog Versajskog parka.
Suprug Isidore Bjelice opisuje sve teške epizode kroz koje je porodica Pajkić prolazila zajedno sa književnicom, dok se lečila od opake bolesti.
Pre nekoliko godina, kada se Isidora Bjelica uveliko borila sa rakom jajnika, njen supurg, dramaturg Nebojša Pajkić, napisao je kolumnu o tome kroz šta prolazi književnica.
“Iskoristiću ovu kolumnu da napišem pismo koje se nadam da Isidora neće čitati, jer bi se ljutila na mene da sam ovako otvoren prema vama. Sam dragi Bog zna koliko je bolova, terapija, igala, otrova, operacija pretrpela za ove dve godine”, pisao je, opisujući strašnu borbu svoje žene sa najtežom bolešću, u nadi da će se ona ipak izlečiti uz pomoć ljudi dobre volje.
Prenosimo kolumnu u celosti.
“Svaki put iznova ustajući kao feniks kada su svi misli da je gotovo. Dane i dane posle najtežih terapija, kada je mislila da prosto više ne može samo kada bi pogledala na našu decu, ne znam ja ni odakle ni kako nalazila je novu snagu da izdrži, da pokuša da preživi zbog njih govoreći da su suviše mali da bi ostali bez majke u ovom palom svetu…
Sve se to desilo i prerano, i prenaglo. Kada je otišla kod lekara jer su joj simptomi ličili na kancer ginekolog u jednoj privatnoj klinici joj je rekao da je hormonalni poremećaj i lečio je od toga. Tako je došla, ona koja je uvek išla na redovne kontrole do 3 b stadijuma najagresivnijeg kancera jajnika koji za mesec dana može, naročito kad je organizam mlad da dovede do teških metastaza… Hvala vam, vi dobri ljudi.
Posle prve operacije dala je sve od sebe, prošla rigorozne terapije, posle kada se vratilo izdržala je najteže hemioterapije, a sada kada se pre mesec dana vratilo i kada je bila zahvaćena i jetra i pun stomak vode, kada su svi odmahivali da je kraj ona je rekla: ‘Ne mogu još da ih ostavim Nebojša, ne mogu’… I tako je po treći put počela nadljudska borba za duh i za telo… Noćima i noćima molila se presvetoj Majci Božijoj da joj pomogne.
Isidora kaže da kada zbog jezivih bolova i vode u stomaku ne može da misli i ništa govori onda samo priziva Bogorodicu…Tako je i sada bilo i opet je počelo da se dešava čudo, da se voda povlači, da se metastaze povlače, a onda je dobila alergije. Bili smo na ivici da se izvuče po treći put, a onda je dobila alergije…
Izlaz je bio jedino u IPT terapiji u Švajcarskoj, ali mi posle dve i po godine bolesti prodavanja svega što smo imali nismo imali odakle to da platimo. Isidora je uvek sakrivala koliko smo se mučili sve ove godine, volela je da se šali da živi kao cvrčak, a radi kao mrav… Sedeli smo i razmišljali šta da radimo… Sve što je vredno prodali smo, a za dve godine niko nije hteo da kupi našu mansardu bez lifta jer se nije lako popeti na 5. sprat… Isti onaj peti sprat gde se Isidora penjala i posle najinvazivnijih terapija od koje joj se bukvalno raspadalo telo još nezaceljeno od teške operacije kada joj je sve izvađeno. Ali ona nije htela da se to zna, ona stavi šešir i ode među hiljadu ljudi i onda pomaže njima, daje im savete, teši ih, plače i smeje se sa njima. Nismo znali šta da radimo.
Ostala je samo biblioteka. Tu su sve moje i njene zajedničke knjige, tih 3.000 knjiga je jedino što je ostalo, pored Isidorinih šešira koji nikome ne trebaju osim njoj. Zvao sam ljude koji godinama duguju Isidori novac za razne projekte, njene bivše izdavače koji joj ne daju ni izveštaj ni pare po deset godina i niko nije hteo da joj isplati honorare, a i sa onih bednih deset posto koliko pisac dobija ona bi, kao jedan od najčitanijih pisaca mogla sama sebi da plati deset terapija u Švajcarskoj. Jedan je rekao: “Neka me tuži – dočekaće”, drugi nije rekao ništa, nismo do njega došli, treći je slagao, četvrti… Ponos je ponos, rekla je Isidora, ali prvo što izgubiš sa kancerom je svaka taština.
‘Onda stavi na Tviter da prodajemo biblioteku, vidiš da se na oglas niko ne javlja’,rekao sam joj.
Tu su sve one knjige koje je i njen deda kao predsednik udruženja književnika dobio sa potpisima Andrića, Selimovića… Tu su njene knjige koje su joj poklonili i najveći svetski pisci Arabal, Markes… Tu su knjige i njene prabake… Tu su naše zajedničke filmske knjige, knjige iz filosofije koju je Isidora najviše volela, knjižica njenog omiljenog Bajrona koju je dobila ni manje ni više od Lejdi Di…
Sada zbog sreće. Kada smo ponudili ljudima da pošaljemo knjige za njihov prilog neki su pisali – Isidora, zbog Spasa sam otišla kod lekara i tako ste mi spasili život, drugi, Vaše knjige su mene tešile na hemoterapiji to je moj poklon, treći – Vaše emisije i smeh su me deceniju vadili iz depresije… Iz svih zemalja stizale su poruke ljudi koji su se molili za moju ženu i mi smo od najnesrećnije postali najsrećnija porodica jer pored toliko ljubavi ne može se više biti sam čak ni na ivici smrti.
Kada je Vlado Georgiev objavio da će praviti koncert za Isidoru ona je zagrlila decu i kroz suze rekla: ‘Jesam vam rekla da će se desiti čudo…’
Moja žena je devojčica koja veruje u čuda i u najgorim situacijama, i u najtežim bolovima… Ovim putem ne želim da napišem ništa drugo osim jedno veliko hvala svim divnim dušama koje su mojoj ženi vratili snagu, a našoj deci dali mogućnost da ne ostanu bez majke u njenim četrdesetim…
Tamo gde je ljubav je čudo samo po sebi… Isidora voli da kaže da ljubav mora da kruži, možda mnogi ne znaju, ali više od deceniju radila je desetine humanitarnih događaja za slepe, za sigurnu kuću, za decu pilota, za prihvatilište, za decu obolelu od raka, za osobe sa invaliditetom.
Kada se i sama razbolela noći i noći je trošila snagu da odgovori na svako pismo, da pomogne, da da kontakt, savet… Sada se sva ta ljubav kao jedan nezaustavivi talas ljubavi vratila njoj… Na Balkanu pisci takvu ljubav najčešće dobiju kada je prekasno, Isidora je dobila na vreme, dok još ima nade… Hvala vam, Bog vas blagoslovio za dobrotu i milost..”, napisao je pre pre nekoliko godina Nebojša Pajkić.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić oprostio se od književnice Isidore Bjelice, koja je preminula juče u 52. godini.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić oprostio se od književnice Isidore Bjelice, koja je preminula juče u 52. godini.
Foto: Novosti
– Poslednji pozdrav dragoj Isidori – Aleksandar Vučić.
Predsednik je izjavio saučešće njenoj porodici i poštovaocima:
– Sa velikim žaljenjem sam primio vest o smrti naše istaknute književnice Isidore Bjelice. Njan neobični životni put, kao i trag koji je ostavila na umetničkoj sceni Srbije, ostaće zabeležen u brojnim knjigama i dramskim ostvarenjima. Isidora će ostati upamćena po svojim originalnim nastupima u javnosti, kao i po britkom pisanom izrazu i jedinstvenom stilu. Njenoj porodici i poštovaocima izražavam najdublje saučešće.
Isidora Bjelica je preminula u Beogradu u sredu, 5. avgusta u 52. godini od raka.
Poznata spisateljica Isidora Bjelica juče je izgubila dugogodišnju, najtežu bitku sa opakom bolešću, a njena porodica, prijatelji, kao i svi oni koji su je poznavali potreseni su zbog njenog odlaska. Isidorin sin Lav Pajkić sada se oglasio i otkrio kada i gde će biti sahranjena Isidora.
– Veoma je teško organizovati sahranu u vreme epidemije… Komemoracija će biti održana u subotu u 12 časova u maloj sali Sava centra, dok će sahrana biti istog dana, a moja majka biće sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju – otkrio je Lav Pajkić.
Isidora Bjelica je preminula u Beogradu u sredu, 5. avgusta u 52. godini od raka, a iza sebe je ostavila supruga Nebojšu Pajkića i decu Lava Grigorija i Vilu Evangelinu. Autor je više od 40 knjiga posvećenih različitim generacijama, i autor više pozorišnih komada i radio drama.
