fb

Beba teška samo 920 grama, čija je majka u Kliničkom centru Niš pre dva dana preminula odmah nakon porođaja, negativna je na korona virus!

– Ona je negativna, na respiratoru je i na intenzivnoj nezi Dečje interne klinike. Njeno stanje je stabilno – rekla je za “Blic” dr Anđelka Slavković, pomoćnik generalnog direktora KC Niš za dečje klinike.

Podsetimo, Brankica I. (34), rodom iz Kumanova, od početka jula je bila u KC Niš, a dve nedelje na respiratoru sa sumnjom da je zaražena korona virusom…

– Samo želim da mi sin bude dobro. Ne znam šta me je snašlo, mnogo mi je teško – rekao je za “Novosti” suprug Branislav.

Beba teška samo 920 grama, čija je majka u Kliničkom centru Niš pre dva dana preminula odmah nakon porođaja, negativna je na korona virus!

– Ona je negativna, na respiratoru je i na intenzivnoj nezi Dečje interne klinike. Njeno stanje je stabilno – rekla je za “Blic” dr Anđelka Slavković, pomoćnik generalnog direktora KC Niš za dečje klinike.

Podsetimo, Brankica I. (34), rodom iz Kumanova, od početka jula je bila u KC Niš, a dve nedelje na respiratoru sa sumnjom da je zaražena korona virusom…

– Samo želim da mi sin bude dobro. Ne znam šta me je snašlo, mnogo mi je teško – rekao je za “Novosti” suprug Branislav.

BRANKICA Ivanović, rodom iz Kumanova (34), koja je sa sumnjom na kovid bila na respiratoru u KC Niš, preminula je u ponedeljak uveče, nakon porođaja u sedmom mesecu trudoće.

Njen suprug Branislav Ivanović, iz Vranja, neutešan je i kratko je za “Novosti” rekao da sada samo želi da mu sin bude dobro.

– Ne znam šta me je snašlo, mnogo mi je teško. Brankica je rodom iz Severne Makedonije, ovo nam je prvo dete. Pored ogromne tuge, sada treba da rešavam i administrativne probleme, jer ona još uvek nije dobila naše državljanstvo – ispričao je u jednom dahu Branislav za “Novosti”.

On kaže da mu nije jasno kako je njegova žena mogla da se zarazi i nije siguran da li je uopšte kod nje potvrđen virus.

– Nije izlazila iz kuće, nije radila, ne znam, možda sam joj ja preneo, ali nemam simptome. Ipak sam uradio test i očekujem rezultate – kaže Branislav.

Brankica je rodom iz Kumanova, par se venčao prošle godine i svi su se radovali prinovi.

Ona je, inače, u KC Niš došla 3. jula, u šestom mesecu trudnoće, sa simptomima zaraze virusom korona, a od 18. jula nalazila se na respiratoru. Porođena je u ponedeljak oko 20 sati carskim rezom kako bi se spasao život bebe, nakon čega je izgubila bitku za život. Zbog permanentnog pogoršanja njenog zdravstvenog stanja, konzilijum lekara odlučio je da ženu porodi, ali, nažalost, porodilja koja je na svet donela dečaka, nije izdržala. Kako kažu u KC Niš, beba je dobro, u inkubatoru je i stabilno, a urađen joj je i test na kovid koji je poslat na analizu, te se očekuju rezultati.

Porodilja iz Vranja primljena je najpre na Infektivnu kliniku pre dvadesetak dana, odakle je poslata na Pulmologiju, na kiseoničnu potporu. Iako je u prvi mah delovalo da će biti dobro, nakon sedam dana njeno stanje joj se pogoršalo, pa je priključena na respirator, na kome je bila do ponedeljka, kada je odlučeno da je lekari porode carskim rezom.

– Tokom dramatične borbe za dva ljudska života, lekarski tim sastavljen od anesteziologa, ginekologa, dečjih anesteziloga, neonatologa, uspeo je, uz reanimaciju majke na operacionom stolu, da spase život bebe koja je rođena sa 920 grama. Beba je trenutno stabilnih vitalnih parametara, zadovoljavajućeg disanja i nalazi se pod nadzorom pedijatara i neonatologa. Nažalost, odmah nakon vađenja deteta i pored svih napora, majka je preminula u 20.45 – rekao je direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju KC.

HOSPITALIZOVANE JOŠ DVE ŽENE

U KLINIČKI centar u Nišu još dve trudnice primljene su na bolničko lečenje, obe sa simptomima koji ukazuju na infekciju virusokm korona. Kako saznajemo, jedna je primljena u ponedeljak, a druga je hospitalizovana juče. Ona je, inače, u devetom mesecu trudnoće. Prema prvim saznanjima, obe žene su dobro i njihovo zdravstveno stanje je stabilno.

PRVA ŽRTVA

I PORODILjA (27) iz okoline Niša, koja je takođe bila na respiratoru u KC Niš, preminula je 21. jula. Dan nakon carskog reza, preminula je i njena beba.

Srpska pravoslavna crkva 30. jula, slavi praznik Svete velikomučenice Marine, u narodu poznate kao Ognjena Marija

Sveta velikomučenica Marina, poznatija u narodu kao Ognjena Marija, u crkvenom kalendaru je obeležena crnim slovom, ali se u narodu strogo poštoje. Od pamtiveka postoji predanje koje kaže da sveta mučenica Marina pali i kažnjava ognjem, zato je u narodu poznata kao Ognjena Marija.

Ako na dan Ognjene Marije, sevaju munje i čuje se grmljavina, to se smatra lošim znakom, i velikom kaznom. Smatra se da ova svetiteljka dobro zna ko je grešan, pa taj dan svi dobijaju po zasluzi. 

Žene posebno praznuju dan Ognjene Marije, te su tog dana kućni poslovi svedeni na minimum. Obavezan je odlazak u crkvu i molitva ispred ikone Svete velikomučenice Marine. 

U svojoj knjizi Ognjena Marija Livanjska, čiji je sadržaj nastao na osnovu dokumenata, a prevashodno svedočenja preživelog srpskog stanovništva livanjskog područija stravično postradalog u masovnom zločinu 29. i 30. jula 1941. godine, podgorički novinar i publicista, Budo Simonović, o ovom prazniku zabeleženo je i ovo: 

“Među vernicima – pravoslavcima, Ognjena Marija (koja, inače, u narodnoj tradiciji slovi kao sestra Gromovnika Ilije i Svetog Pantelije) izaziva posebno strahopoštovanje. Toga dana (30. jula po novom, odnosno 17. po starom kalendaru) niko ne radi jer se smatra da je toga dana svaki posao netaličan i grešan, da svako ko toga dana prekrši volju božju, ne može očekivati milost njegovu:

“Mi bi rekli ovde da je Ognjena Marija udešljiva”, kaže Sava Petrović iz livanjskog sela Gubin, jedna od retkih srpskih duša iz ovih krajeva koja je leta gospodnjeg 1941. preživjela Ognjenu Mariju. 

“Ako te šta tog dana desi, ne možeš se izbaviti; ako vatra plane, ne možeš je ugasiti. A bude, baš tog dana, čestito se i ne naoblači pa plane i zagrmi u plast sena ili krstinu žita – sve izgori do poslednje slamke… Otuda i pesma u narodu:

Ognjem prži Ognjena Marija,
Gromom bije Gromovnik Ilija,
Mirom miri Mirnosna Marija…

A ne bude vazda po pravdi i zasluzi. Desi se, kao tog zlog leta 1941, da se udruži sila i nepravda, da bog zažmuri i đavolu u svatove dođe, i onda sve naopako obrne – kazna strašna stigne bezgrešnike…”

Izvor: stil

Na ovaj praznik se ne radi jer je posao netaličan i grešan i svako ko prekrši božju volju ne može očekivati Njegovu milost.

Srpska pravoslavna crkva sutra proslavlja praznik Svete velikomučenice Marine, u narodu poznate kao Ognjena Marija, koja se poštuje kao borac za hrišćansku veru i zaštitnica žena.

Prema narodnom verovanju, Sveta Marina pali i kažnjava ognjem i kao Sveti Ilija koji kažnjava gromom ona spada u “ognjevite” svece.

U narodnom predanju čuvaju se primeri o vatri ili gromovima koji su u vrele praznične dane spalili žito, seno i domove ljudi koji su se ogrešili radeći na praznik Ognjene Marije.

Običaj je da se na ovaj praznik, kada zbog velike vrućine “gori nebo i zemlja”, ne rade nikakvi poslovi.

Prema narodnom verovanju, Ognjena Marija pali i kažnjava ognjem, a grmljavina na ovaj sveti praznik je loš znak. To može da znači da je pred nama teška i sušna godina, a stariji tvrde da su ovakve situacije ukazivale na bolest i siromaštvo.

Sveta velikomučenica posečena je mačem u doba cara Dioklecijana zbog vere u Hrista. Mošti ove svetiteljke nalazile su se u Carigradu do dolaska krstaša, a danas se njena ruka nalazi u svetogorskom manastiru Vatopedu.

U Manastiru Svete Marine u Albaniji, na planini Longa iznad Ohridskog jezera, počivaju njene čudotvorne i svete mošti, koje posećuju i klanjaju im se i pravoslavci i muslimani.

Svetiteljka se i u istočnom i u zapadnom slikarstvu predstavlja sa krstom i palmom, simbolom mučeništva u rukama, sa zmajem pod nogama i često sa kućama u plamenu u njenoj pozadini.

Ognjenu Mariju neke pravoslavne porodice obeležavaju kao krsnu slavu. U crkvenom kalendaru praznik nije obeležen “crvenim slovom”, ali se ipak veoma poštuje.

Bio sam sedam dana na respiratoru, jedva sam preživeo. Molim sve ljude da maksimalno ozbiljno shvate opasnost od zaraze i poštuju sve mere zaštite

Još ne znam da li sam skroz pobedio ovaj smrtonosni virus, ali mi je po izlasku iz bolnice opala kosa. Ni sada nisam siguran kakve je posledice ova opaka bolest ostavila po moje zdravlje. To ću znati za koji mesec, kada odem na detaljnu lekarsku kontrolu. Pet meseci nakon što sam oboleo, normalno funkcionišem, ali poštujem sve epidemiološke mere. Čuvam se, jer strahujem da mi se zaraza ne vrati. Molim sve mlade ljude koji se ne paze, ne nose maske po prodavnicama i kafićima jer misle da im koronavirus ne može ništa, da se opamete i da na mom primeru shvate da ovaj opaki virus može da bude smrtonosan i za mladog i zdravog čoveka.

Ovo za Informer kaže Dejan Velimirović (35) iz Beograda, koji je bio najmlađi pacijent koji je “stavljen” na respirator i za dlaku izbegao smrt.
– Nakon šest nedelja na Infektivnoj klinici, četiri nedelje na intenzivnoj nezi i sedam dana na respiratoru, pušten sam kući 19. aprila u dvodnevni karantin, posle kog je trebalo da mi se radi kontrolni test. Pošto mi je stanje bilo dobro i jedina tegoba mi je bilo grebanje u grlu od tubusa, nisam radio taj test. Posle toga, u narednim nedeljama i mesecima, nisam imao simptome koronavirusa, ali mi je znatno opala kosa, što me je uplašilo. U svakom slučaju, maksimalno se pridržavam svih epidemioloških mera, nosim masku i rukavice, održavam socijalnu distancu i često perem ruke, kako slučajno ne bih ponovo dobio ovaj opaki virus. Još uvek ne znam da li je korona ostavila posledice na moje zdravlje i to ću znati za koji mesec, kada odem na detaljnu kontrolu – priča Dejan.

Kasno za kajanje

Ovaj mladić je poslao poruku i svim mladim ljudima da se ne šale sa ovim virusom i da se pridržavaju svih epidemioloških mera kako ne bi prošli kao on, a možda i gore.

– Imam 35 godina, nikada nisam imao nijedno hronično oboljenje i verovao sam kao i veliki broj mladih da je ovaj virus opasan samo za stare i bolesne. Pogrešio sam, potcenio sam virus i to me umalo nije koštalo života. Zbog svega toga bih zamolio mlade da nauče nešto na mom primeru i da ovo shvate zaista ozbiljno. Ovaj virus je podmukao, napada i mlade, i stare, i zdrave, i bolesne i podjednako je opasan i potencijalno fatalan za sve. Svaki dan vidim veliki broj mladih ljudi u prodavnicama i kafićima, koji ne drže distancu i uz to, nemaju maske i rukavice. Zbog toga vas molim da se pazite i poštujete sve mere. Posle može da bude kasno za kajanje – snažnu poruku je poslao Dejan.

Ovaj momak se koronom zarazio 29. februara tako što se rukovao sa zaraženom osobom i već 5. marta je dobio visoku temperaturu i suv kašalj. Pošto mu se stanje pogoršavalo, već 11. marta je primljen na Infektivnu kliniku, gde su morali da ga stave na terapiju i kiseonik i pre rezultata testa.
– Pošto sam se osećao jako loše, a osoba sa kojom sam se rukovao bila je pozitivna, 11. marta sam primljen na Infektivnu kliniku, gde mi je uzet bris i snimljena su mi pluća. Dok sam čekao rezultate testa, stanje mi se pogoršalo, pa sam stavljen na kiseonik. Zbog izuzetno teške kliničke slike lekari su mi i pre rezultata testa uveli terapiju sa lekom za HIV. Međutim, stanje se dodatno pogoršavalo, počeo sam i da iskašljavam krv i morali su da me prebace na intenzivnu negu – priseća se Dejan trenutka kada je život počeo da mu se pretvara u pakao:
– Bilo je strašno, mnogo mi se spavalo, ali nisam mogao da zaspim jer me je iz sna budio osećaj da ne dišem i da ću se ugušiti, zbog čega su mi dali lek za smirenje. Intubirali su me trećeg dana na intenzivnoj nezi i uveli u komu jer mi je saturacija kiseonika bila samo 75. Sedam dana sam ležao bez svesti. Kada su me probudili i kada sam postao svestan šta se dogodilo, i da sam mogao da umrem, ceo život mi je proleteo pred očima – priseća se Velimirović.

Zvuk monitora

Iako je pukom srećom uspeo da izbegne ono najgore, ovaj mladić nikada neće moći da zaboravi jezive scene koje je četiri nedelje gledao na intenzivnoj nezi.
– Nakon sedam dana na respiratoru, moja situacija se popravila. Disao sam bolje, doduše i dalje uz pomoć kiseonika. Te dve nedelje su mi bile najteže u životu. Nisam mogao da podnesem zvuk monitora kada se nekome pogorša stanje, intubacije, ljude koji umiru oko mene. Uz to sam bio uboden najmanje 150 puta jer moje vene nisu mogle da izdrže duže od nekoliko infuzija, a primao sam ih po šest dnevno. Zbog svega toga sam pucao psihički, um mi je bio slomljen, plakao sam… Morali su da mi daju lekove za smirenje jer sam se uz sve to i budio kada god bi se kod nekog pacijenta oglasio alarm na monitoru – priseća se nesrećni mladić horora koji je preživeo.

Lekari i sestre padaju s nogu

Dejan se na prvom mestu zahvalio svim lekarima i medicinskom osoblju, za koje tvrdi da ne staju 24 sata.
– Na Infektivnoj klinici je totalno ludilo. Veliki broj pacijenata i svi su životno ugroženi. Lekari, sestre i tehničari bukvalno ne staju 24 sata, padaju s nogu od posla kako bi svima pomogli. Za njih imam samo reči hvale i ako ovo čitaju, neka znaju da su divni i da ću im biti zahvalan celog života. Voleo bih da ostanemo u kontaktu i kada sve ovo prođe – rekao nam je Velimirović.

Donirao plazmu

Ovaj humani mladić je pre nekoliko dana uspešno donirao krvnu plazmu i pozvao je sve da to urade kako bi nekome spasli život.
– Naravno da sam bio da doniram plazmu i mislim da je to najmanje što sam mogao da učinim da nekome pomognem. Apelujem na sve koji su preživeli ovo da urade to isto kako bi se neki životi spasli. Nisam siguran da li su još uvek počeli da koriste tu plazmu u lečenju, ali nadam se da uskoro hoće – kaže Dejan.

Teri Herington iz Pensakole na Floridi pozvala je Džefrija Grendžera iz Vacize kada je saznala da se razboleo te da mu je hitno potreban novi bubreg.

Grendžer je na društvenim mrežama okačio post o hitnosti novonastale situacije, a privatno je pozvao Teri. Kada je čula za problem, rekla je da će mu ona dati. Grendžer ju je upitao da li je ozbiljna.

“Zaista misliš da se šalim?”, bio je pravi odgovor u pravom trenutku od Teri.

Teri se nije šalila. Štaviše, to je bilo nešto što je morala da uradi. Jer, njen pokojni suprug Brajan Herington živeo je i živi, kako veruje u Džefrijevom telu.

Brajan je poginuo 2004. godine govoreći pre toga supruzi da slobodno donira neke njegove organe ako nekom bude potrebno.

Tih dana Džefriju Grendžeru hitno su bili potrebni bubreg i pankreas. Pročitala je njegovu ispovest na Fejsbuku i slomila se. Shvatila je da je taj čovek vredan jer je celog života pomagao bolesnima i deci.

Bubreg i pankreas njenog supruga završili su tada u Džefriju. Teri se tada s njim sprijateljila i ostvarila neraskidivu vezu koja traje i danas. Verovala je da njen suprug Brajan živi i dalje kroz Grendžera.

Sada, kada je otkazao taj bubreg, Teri se nije dvoumila da li da mu da svoj.

Doktor Mark Džonson, hirurg iz Šends bolnice na Floridi rekao je da za 30 godina svog iskustva nije video da muž i žena daju organe istom čoveku.

“Nisam mogao da verujem. Nije nam bilo dobro na operaciji od emocija kada smo saznali za to šta Teri radi poslednjih 16 godina i koliko je zaista volela supruga. Ovaj njen bubreg odgovaraće Grendžeru najmanje 10 godina”, rekao je doktor.

Tako je Teri Herington još jednom produžila život Džefriju Grendžeru, a zapravo je po treći put oživela svoju večnu ljubav prema suprugu.

Teri se nije šalila. Štaviše, to je bilo nešto što je morala da uradi. Jer, njen pokojni suprug Brajan Herington živeo je i živi, kako veruje u Džefrijevom telu.

Brajan je poginuo 2004. godine govoreći pre toga supruzi da slobodno donira neke njegove organe ako nekom bude potrebno.

Tih dana Džefriju Grendžeru hitno su bili potrebni bubreg i pankreas. Pročitala je njegovu ispovest na Fejsbuku i slomila se. Shvatila je da je taj čovek vredan jer je celog života pomagao bolesnima i deci.

Bubreg i pankreas njenog supruga završili su tada u Džefriju. Teri se tada s njim sprijateljila i ostvarila neraskidivu vezu koja traje i danas. Verovala je da njen suprug Brajan živi i dalje kroz Grendžera.

Sada, kada je otkazao taj bubreg, Teri se nije dvoumila da li da mu da svoj.

Doktor Mark Džonson, hirurg iz Šends bolnice na Floridi rekao je da za 30 godina svog iskustva nije video da muž i žena daju organe istom čoveku.

“Nisam mogao da verujem. Nije nam bilo dobro na operaciji od emocija kada smo saznali za to šta Teri radi poslednjih 16 godina i koliko je zaista volela supruga. Ovaj njen bubreg odgovaraće Grendžeru najmanje 10 godina”, rekao je doktor.

Tako je Teri Herington još jednom produžila život Džefriju Grendžeru, a zapravo je po treći put oživela svoju večnu ljubav prema suprugu.

Krajem januara Jelena Mihajlović (23) iz Šapca doputovala je sa Malte na kojoj živi od 2016. godine u Srbiju kako bi posetila rodbinu i produžila pasoš. Nekoliko nedelja kasnije pogodila nas je pandemija korona virusa, a Jelena je ostala zarobljena u svom rodnom gradu, bez majke i brata.

– Tokom 2016. godine preselila sam se sa majkom i bratom na Maltu. Hteli smo da promenimo državu i da vidimo kako ćemo se snaći van granica naše zemlje. Ubrzo smo shvatili da je upravo ova zemlja ono što smo hteli, pa smo tako odlučili da ostanemo tamo – počinje priču za “Blic” Jelena.

Otac je ostao u Srbiji, a brat i ja smo živeli sa majkom. Otac je preminuo 2018. godine i mi smo ostali samo sa majkom, koja nam je sve na svetu.

Produžavanje pasoša i poseta rodbini

– Krajem januara ove godine odlučila sam da dođem u Srbiju da produžim pasoš koji mi je potreban za obnavljanje radne vize, ali i da, naravno, posetim rodbinu i prijatelje koje retko viđam.

Sela sam u avion i pod utiskom krenula put Srbije, ali nisam znala da ću ovde ostati sedam meseci. Uživala sam u društvu prijatelja i porodice, i čekala momenat kada ću se vratiti nazad kod majke i brata.

Svakodnevno sam bila u toku s dešavanjima u svetu i pratila situaciju sa korona virusom, ali nisam ni slutila da ću upravo zbog te pendemije ostati zarobljena u Srbiji – priča mlada Šapčanka.

Problem za problemom

– Nekoliko dana pre mog leta za Maltu u Srbiji je proglašeno vanredno stanje. Nadala sam se da će sve ubrzo biti u redu, jer imam rok do kada moram da se pojavim na Malti i produžim vizu. Jedino o čemu sam tada razmišljala bila je moja radna viza, i rok koji moram da ispoštujem, sve mi je slutilo na to da ću upasti u još veći problem i ostati bez vize, za koju smo se moja porodica i ja godinama borili – priča Jelena.

Jelenine slutnje su se obistinile

– Kako su dani prolazili, videla sam da će se moje slutnje obistiniti i da ću ostati bez vize; tako je i bilo. Zbog pandemije sam ostala bez vize za koju sam se toliko borila, sada sam ovde u svom rodnom gradu, ali bez moje majke i brata koji su mi najveći oslonac. Jednostvno nisam navikla na život bez njih dvoje, ja imam samo njih!

“Situacija je sve gora, a pojedinci zatvaraju oči pred velikim problemom”

– Situacija u kojoj sam se našla je moj najveći problem, ali moram da budem iskrena i kažem da sam zahvalna Bogu što mi je porodica živa i zdrava. Svakog dana se pitam kako je ljudima kojima je korona oduzela najbliže. Svi smo u velikom problemu, situacija je sve gora, dok neki od nas zatvaraju oči i prave se da se ništa ne dešava.

Budimo pametni i složni, čuvajmo jedni druge. Ja znam, da ću moju porodicu videti kada sve ovo prođe, ali šta ćemo sa ljudima koji su ostali bez najbližih… Budimo svesni onoga što nam se dešava i štitimo jedni druge, a ja se nadam da će sve ovo uskoro proći i da ću napokon da zagrlim moju Danijelu i mog Aleksandra – završava svoju priču za “Blic” Jelena Mihajlović.

Sada joj se život preokrenuo

Takmičenja šouu “Nikad nije kasno”, Kristina Voiku krije neverovatnu tugu i bol za najrođenijima.

Naime, Kristina je starijeg brata izgubila u saobraćajnoj nesreći, a ubrzo nakon ove porodične tragedije usledio je još jedan šok koji je pevačicu zavio u crno.

Naime, dok se njena porodica oporavljala od preranog gubitka sina i brata, stigao je nalaz da njen mlađi brat boluje od tumora. Uprkos nadanju i borbi da ozdravi, za samo sedam meseci izgubio je najtežu bitku, što je njenu porodicu totalno dotuklo.

Foto: Printscreen/instagram

Više nije imala snage da peva i uveseljava ljude, a jedino što ju je održavalo u životu jeste ćerka koju je dobila iz prvog braka. Međutim, ni tu joj nisu cvetale ruže.

Posle nekoliko godina srećnog braka, usledio je još jedan događaj koji ju je potpuno izbacio iz koloseka. Za samo jedan dan život joj se promenio iz korena, a nakon što je supruga uhvatila u prevari smogla je snage da spakuje kofere i sa ćerkicom krene u novi život.

Kao samohrana majka uspela je da svoje dete izvede na pravi put i ne krije da joj je muzika u tome mnogo pomogla.

Foto: Printscreen/instagram

“Hvala Bogu što mi je dao glas, što sam mogla da pevam i da preko nedelje čuvam ćerku, dok su je vikendom drugi čuvali, a ja sam pevala i zarađivala”, rekla je svojevremeno Kristina koja je nedavno ponovo okrenula novi list, napustila Ameriku i započela novi život u Austrailiji.

Nedavno je ova pevačica napunila 47 godina, a često svoje fotografije deli na društvene mreže, te pokazuje kako uživa u životu.

Takmičenja šouu “Nikad nije kasno”, Kristina Voiku krije neverovatnu tugu i bol za najrođenijima.

Naime, Kristina je starijeg brata izgubila u saobraćajnoj nesreći, a ubrzo nakon ove porodične tragedije usledio je još jedan šok koji je pevačicu zavio u crno.

Naime, dok se njena porodica oporavljala od preranog gubitka sina i brata, stigao je nalaz da njen mlađi brat boluje od tumora. Uprkos nadanju i borbi da ozdravi, za samo sedam meseci izgubio je najtežu bitku, što je njenu porodicu totalno dotuklo.

Foto: Printscreen/instagram

Više nije imala snage da peva i uveseljava ljude, a jedino što ju je održavalo u životu jeste ćerka koju je dobila iz prvog braka. Međutim, ni tu joj nisu cvetale ruže.

Posle nekoliko godina srećnog braka, usledio je još jedan događaj koji ju je potpuno izbacio iz koloseka. Za samo jedan dan život joj se promenio iz korena, a nakon što je supruga uhvatila u prevari smogla je snage da spakuje kofere i sa ćerkicom krene u novi život.

Kao samohrana majka uspela je da svoje dete izvede na pravi put i ne krije da joj je muzika u tome mnogo pomogla.

Foto: Printscreen/instagram

“Hvala Bogu što mi je dao glas, što sam mogla da pevam i da preko nedelje čuvam ćerku, dok su je vikendom drugi čuvali, a ja sam pevala i zarađivala”, rekla je svojevremeno Kristina koja je nedavno ponovo okrenula novi list, napustila Ameriku i započela novi život u Austrailiji.

Nedavno je ova pevačica napunila 47 godina, a često svoje fotografije deli na društvene mreže, te pokazuje kako uživa u životu.

Optuživan za mobing, na funkciji od 2012. godine, poznat po dugogodišnjem bahatom ponašanju “jer mu se tako može”. Ovako prema svim dosadašnjim dokazima i svedočenjima lekara može da se opiše dr Aleksandar Stefanović, direktor Klinike za ginekologiju i akušerstvo (GAK) u Višegradskoj, u kojoj je doktorka Saša Ljuština dala otkaz zbog mobinga nakon potpisivanja peticije za smenu Kriznog štaba.

Dr Aleksandar Stefanović, Printsccreen/Youtube

Prvi slučajevi mobinga i uznemiravanja navodno su zabeleženi 2013. godine, pisali su tada mediji, kada su se članice medicinskog osoblja požalile na njegovo nepristojno ponašanje, a kasnije su sa tom pričom izašle u medije.

Nakon što ga je jedna od njih prijavila upravi Kliničkog centra Srbije, počeo je njen pakao. Stefanović joj je navodno pretio kako će joj zagorčati život, upitavši je “da li je svesna da ima decu”.

– S maltretiranjem je počeo odmah čim je imenovan za direktora 2012. Pored dežurstava koja su mi trajala po 24 časa, uveo mi je i obavezu da vikendima dolazim u vizite pacijentima, pa sam tako radila šest dana u nedelji. Nakon 18 godina rada na klinici, bez pitanja me je premestio s odeljenja za carske rezove, iako nema ovlašćenja za to. Jedino objašnjenje koje sam dobila bilo je: „Ja sam direktor i bog. Mogu da radim šta hoću – navela je pre nekoliko godina dr Aleksandra Matejević Rajić, a njena ispovest je završila u mnogim medijima i obišla društvene mreže.

Ona je 2015. godine dobila i presudu Višeg suda u Beogradu, u kojoj se utvrđuje da je dr Stefanović nad njom vršio mobing.

Sa takvim ponašanjem prema osoblju očigledno se nastavilo i godinama kasnije, a najnoviji slučaj mobinga pretrpela je doktorka Saša Ljuština, potpisnica peticije za smenu Kriznog štaba na sajtu Ujedinjeni protiv kovida.

Dr Saša Ljuština, FOTO: Privatna arhiva

Odmah nakon što je stavila paraf na peticiju, susrela se sa neprijatnostima u GAK-u. Dobila je naredbu od direktora Stefanovića da “isprazni svoju sobu”, da bi potom bila prebačena na drugo odeljenje i skinuta sa operativnog programa.

U ispovesti za Direktno.rs istakla je da joj je dosta omalovažavanja zbog svog stava, kako osoblja na Klinici, tako i Kriznog štaba, pa i državnog vrha.

Pritom, nije imala podršku ni kolega sa GAK-a. Mnogi od njih zbog straha za egzistenciju i gubitka posla straha nisu smeli ni da joj se jave. Nekoliko dana kasnije, dala je otkaz na mestu gde je radila poslednjih 20 godina.

Zoran Vujčić, profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu, napisao je odličan tekst u kojem se osvrnuo na zablude koje kruže Srbijom, a tiču se koronavirusa.

Teorije zavere i lažne vesti jako su opasne i mogu nas navesti na nerazumno ponašanje, koje nam može ugroziti i zdravlje. Pandemija koronavirusa postala je plodno tlo za širenje besmislenih i neproverenih glasina u koje ljudi lako poveruju, jer nude jednostavno objašnjenje pojave koja je dosta složena i dosta konfuzna.

Upravo o tome je na svom Fejsbuk nalogu pisao redovni profesor Hemijskog fakulteta Zoran Vujčić – nudeći stručno objašnjenje brojnih dezinformacija na koje nailazimo na interentu. Njegove objave prenosimo u celosti:

“Osećam se poraženo. I dalje ima idiota koji negiraju postojanje virusa, hvataju se za statistike da dokažu kako je sve izmišljotina. Nema svrhe pričati, a više se ni rugati ljudima koji vide 5G antenu u “brnjici”. Koji misle da su pametni kada pišu protiv vakcinacije i kada komercijalnog dr Nestorovića uzimaju za uzor. Sve to dovodi obične ljude do konfuzije. Kao i priča o vakcinama.

Da li je moguće napraviti vakcinu? Da ako virus suviše ne mutira. I ako ne mutira u proteina koji su mu na površini. Zato vakcine protiv rekombinantnih proteina, baš kao i testovi na njih imaju značajne promašaje. Zato budu negativni testovi. Naime jedan virus može da ima par hiljada epitopa. I taman toliko antitela koja mogu da ga napadnu ili prepoznaju. Izuzetno je komplikovana regulacija imunog odgovora, od reakcije antitela, do reakcija ćelija.
Dakle vakcina jeste moguća. I zbog količine antigena (i na njima epitopa) protiv kojih se bude pravila mogu da se naprave desetine i desetine vakcina dok se ne pronađe najbolja. Do tada je lokalizacija kretanja, nošenje maske, dezinfekcija hemijska (hlorna, asepsolna, limunska i sl.), dezinfekcija fizička (UV, ozon) dostupna borba.

U našoj sredini i dalje su pipači po prodavnicama, pljuvači i ono vulgarnije po ulicama, neobrazovana i neodgovorna (bahata) populacija u svim generacijama. Bio sam šokiran kada sam video koliko ljudi na ulici spušta unutrašnji deo maske na vrat. Prljavi vrat i zabalavljena maska jesu problem.

Maske po sebi imaju problem. Ako se brzo krećete, osetićete kako teže dišete. Razlog je promena vlažnosti maske (mehaničkog filtera uopšte), jer nabubre vlakna, tako da raste otpor disanju. Ali se ne menja sastav vazduha. Tu se ne skuplja “višak” ugljen dioksida. Ne dolazi do promene saturacije kiseonikom. To je naprosto kao da vam neko stavi šaku preko usta, zatvarajući disanje delimično. Ukoliko je toplije pojačanoj vlažnosti doprinosi i znoj. Zato se maska ne skida na štrokavi vrat.

Naučite da hodate lagano da ne ubrzavate disanje. I tada će maska lepo da funkcioniše. I ne, SZO nije rekla da bi samo bolesni trebalo da nose maske, koliko god to neki botovi (skotovi) stalno ponavljali. SZO je odavno priznao da je to greška, baš kao što se sve više glasova čuje da nisu samo kapljice infektivne. Zato je 2 m apsolutno sigurna distancija samo sa maskama.

Vizir umesto maske nema efekta. On produžava maski životni vek i smanjuje rizik da vam nečija pljuvačka (aerosol) upadne u oči. I da tržni centri su opasni jer moroni puštaju centralne klime i to pojačano. Toliko od mene za oproštaj od korone. Jer ako mi je korona išta pokazala jeste da smo zemlja puna morona. Na svim nivoima i svih profila obrazovanja”, napisao je Vujčić.

Najzad, profesor Vujčić je uputio jasnu poruku svima koji su uvereni da je korona velika svetska zavera, pozvavši ih da mu pruže dokaze za to u šta veruju:

Čujem-čitam da se teoretičari zavere sprdaju sa strukom. A onda da je neka druga struka napravila virus. Molim sve one koji tačno znaju kako se pravi virus da to ovde jednom jasno napišu.

Kako se to iseče parče HIV-a i ubaci u ŠTA, da se dobije korona (još od 2012???). Uz to KAKO to oni objašnjavaju (kada struka laže) da 5G stvara virus. Moja struka je rekla da je virus prirodni i da je mutirao. Ovi plaćenici iz Kraljeva, skupa sa IBISSom nađoše 6 sekvencija. Koja je to zaludna budala pravila i KAKO 6 virusa?

Molim i za pojašnjenje kako su videli u finansijama Bila Čip Gejstsa uloženih 13 bilijardi (inače mi kažemo milijarde) dolara u pravljenje virusa da bi zatim napravio vakcinu. Istina vakcina će mu vartiti bar 30% potrošenih para, pa liči na srpski biznis koji vlast sklapa sa strancima, gde smo uvek na gubitku u svakom poslu SAMO 70%. I da ako hoćete da mi stavljate youtube argumente odlepršajte u noć, kao krilce slepog miša.
Hajde. Ja imam prilično pratilaca, pa nas sve prosvetlite, vi koji ste otkrili tajnu!!!

Ne unosite mi Boga, Alaha, Budu, svetog pasija Zagorskog, Teslinu ploču (i ako ne želite da me strefi infarkt) ne otkrivajte mi šta je rekao dr prof Nestorović u ovu edukaciju”, poručio je profesor.