Njegova svetost patrijarh Irinej biće najverovatnije sahranjen u kripti Hrama Svetog Save. Mesto gde će počivati zemni ostaci 45. poglavara u tronu Svetog Save je “ambulatorijum”, prostorija iza oltara kripte.
Patrijarh Irinej je prvi poglavar koji će biti sahranjen u ovom delu Hrama, koji je i kad je zamišljen davne još 1895. godine, bio predviđen za patrijarhe. U Patrijaršiji kažu da jedino što može uticati na promenu mesta jeste patrijarhov testament.
– Ukoliko je Njegova svetost u testamentu ostavio posebno želju gde da mu počivaju zemni ostaci – kaže sagovornik.
Poglavar Srpske crkve Irinej preminuo je danas u 90 godini. Vest da je umro patrijarh Irinej stigla je nakon 15 dana teške borbe sa korona virusom, koju je patrijarh izgubio pošto mu je zdravstveno stanje naglo pogoršano u noći između srede i četvrtka.
Hram Svetog SaveFoto: Profimedia
ŠTA JE AMBULATORIJUM?
Deo kripte u kom će biti sahranjen – ambulatorijum je prostor iza oltara i vrlo je redak u pravoslavnim hramovima. Svega nekoliko u svetu pravoslavnih hramova ima ovaj prostor. Ambulatorijum u Hramu Svetog Save na Vračaru građen je po uzoru na Svetu Sofiju Carigradsku. Ima vrata kroz koja se ulazi, a ovaj prostor – u kome će biti sahranjen patrijarh Irinej, ali i potonji srpski patrijarsi ukoliko ne budu imali posebna zaveštanja – okružuje oltar kripte.
Gradnja Hrama Svetog Save praktično je i privedena kraju baš u vreme patrijarha Irineja. Kamen od kojeg je započeta gradnja osveštan je davne 1939. godine vidi se u kripti. Sama kripta je namenjena grobnoj crkvi, a posvećena je svetom knezu Lazaru.
KRIPTA I NJENE TAJNE
Kriptu Hrama Svetog Save prate razne priče. Među njima i one da su se tokom Drugog svetskog rata u njoj skrivali Beograđani od bombardovanja i da im je bila sigurno utočište. Potom i da je nemačka vojska u njoj držala cisterne sa gorivom.
Kripta – deo u kome će biti sahranjen patrijarh Irinej prostire se između temelja Hrama Svetog Save, i ima stubove kojima je najveća visina 6.20 metara. Dubina Hrama je oko sedam metara.
Završavanje kripte i njeno oslikavanje blagoslovio je počivši patrijarh Pavle 2001. godine.
Porodica Oksane Kobeletskaj i Sergeja Semenova do 2015. godine nije se razlikovala od miliona ostalih: mama, tata i kćerka Alis.
Par godina nakon rođenja najstarije kćerke, par je počeo da razmišlja o proširenju porodice.
Kada su na ultrazvuku saznali da će dobiti petorke, ostali su bez teksta. Petorke su karakteristične za vantelesnu trudnoću, ali ne i za prirodnu. Oksana je bila jedinstven slučaj. Jedna u 85 miliona trudnica.
Lekari u Odesi su odmah predložili uklanjanje nekoliko embriona, kako bi se ostali normalno razvijali. Oksani se nije dopala ta ideja. Odlučila je: koliko joj Bog da, toliko će dece i roditi.
Međutim, njen muž nije bio zadovoljan tom njenom odlukom. I tada je, po prvi put napustio Oksanu.
Otišao je, ali ne zadugo. Ili su ga njegovi roditelji naterali, ili je to bila savest, uglavnom Sergej se vratio Oksani. Kraj trudnoće par je dočekao zajedno.
2016. godine, rođene su petorke. Deca su imala malu težinu: od 1,200 grama do 1,900 grama.
Oksana je rodila tri dečaka: Davida, Denisa i Vlada, i dve devojčice: Sašu i Dašu. Petorke su postale prava senzacija, ne samo u Odesi, već i širom sveta. Gradonačelnik im je odmah predao ključeve petosobnog stana, novinari su ih stalno saletali.
Dok je bila u bolnici, Oksana je imala veliku pomoć osoblja. Međutim kada je došla kući, njen muž i mama su pokušavali na sve načine da joj pomognu oko dece.
Prvih meseci, Sergej je bio tu da pomogne Oksani da nahrani, okupa, povije bebe. Taj posao nije imao kraja. Taman presvučeš jednu bebu, druga se upiški. Taman nahraniš troje, četvrto i peto plaču jer su gladni.
Nakon par meseci, Sergej je izjavio da je umoran. Oksana je tu izjavu prihvatila kao mušku slabost. Nije joj bilo jasno kako može, njoj majci da kaže da je on umoran, dok je znao 3 sata dnevno da provede za računarom igrajući igrice.
…Deca su zahtevala stalnu pažnju. Kupanje i presvlačenje trajalo je ukupno tri sata. Oksana je sama ustajala noću da brine o deci, jer je Sergej to odbio.
Kada su David, Denis, Vlad, Saša i Daša, napunili šest meseci, njihov otac je odlučio da napusti porodicu, pa je podneo zahtev za razvod.
Do danas se ne zna razlog njegovog odlaska. Oksana nije htela da komentariše Sergejevo napuštanje.
Onda je “zabava” počela. Sergej nije hteo da plaća alimentaciju za svoje šestoro dece:
“Nisam fizički sposoban. Povredio sam se još dok sam bio u braku. Zbog toga sada nisam u mogućnosti ni da materijalno pomažem Oksanu i decu”, izjavio je Sergej.
Oksana se samo nasmejala na ovu njegovu izjavu. Rekla je da ako Sergej nema novca, može da dođe i da pričuva decu – jer to je dovoljna pomoć. Petorke su bile živahne, stalno su nešto razbijali, rušili.
Sergej nije ni posećivao petorke, a ni stariju devojčicu.
Oksana bi možda i patila zbog njegovog odlaska, da joj deca nisu okupirala sve misli i svo vreme koje je imala. Naučila je da vozi minibus kako bi mogla decu da vozi u školu, vrtić, dom zdravlja…
Ljubazni ljudi su osnovali fond za pomoć Oksani i deci. Kao samohrana majka šestoro dece, Oksana dobija pomoć i od države.
Pored toga Oksana je našla način i da zarađuje novac.
Počela je da vodi blog, gde je opisivala život sa šestoro dece. Život ove neobične porodice prati preko 100 000 ljudi. Deca učestvuju u snimanju reklama, a porodica od toga lepo zarađuje.
Oksana je uspela da opstane u teškim trenucima svog života i da ostane jaka. A šta se desilo sa Sergejem?
Izgleda da je otac porodice odlučio da se i dalje skriva iza imaginarne bolesti.
Baka Radica kaže da ne može rečima dovoljno da se zahvali svim plemenitim ljudima koji su vratili osmeh na lice njenoj unuci
Zahvaljujući humanim ljudima iz Leskovca i okoline, prvog dana od objavljivanja teksta o maloj Anđeli Pejaković koja u centru grada odrasta u hladnom stanu sa bakom Radicom, počele su da stižu uplate, garderoba, drva za ogrev i hrana, a dve nedelje kasnije ova devojčica ne može da izbroji koliko čizama ima.
Baka Radica kaže da ne može rečima dovoljno da se zahvali svim plemenitim ljudima koji su vratili osmeh na lice njenoj unuci.
“Telefon mi stalno zvoni, svakog dana ljudi dolaze, donose brdo garderobe, hranu više nemam gde da smestim. Doterali su nam i drva, sada imam za dve zime, a moja Anđela ne zna šta će sa garderobom i obućom, svaki dan može da menja. Eto, samo došlo 16 devojčica, svaka po jednu kesu, nemam gde da ih stavim. Mnogo smo srećne”, priča nam baka, ovoga puta bez suza.
Ipak, bakin najveći strah da se Anđela ne razboli zato što spava u sobi punoj vlage, u kojoj sa svih strana duva, vrata koja zatvaraju uz pomoć stolice, dotrajala stolarija, nedostatak tople vode, a ispucali zidovi i stepenice samo što se ne sruše, još uvek je tu.
foto: Jugmedia
Mladi ljudi koje smo zatekli kod njih u stanu i za koje nam Anđela kaže da su njeni anđeli čuvari Lana Mitrović i Andrej Aleksandrović žele da pokrenu akciju kako bi im obezbedili bolje uslove za život, ali to sami ne mogu da učine.
“Apoteka „Džunić“ čiji vlasnici su Janini roditelji, nam mnogo pomaže. Mogu da kažem da smo mi na neki način već pokrenuli akciju, Kris mobil nam je besplatno popravio mobilni telefon za Anđelu, poklonili joj i punjač i masku. Danas bi trebalo da stignu nova ulazna vrata “Windows and doors”, a što se tiče stolarije u stanu obećali su iz Mita salona, pa ćemo videti. Ja ću ići od salona do salona da pitam da li žele da pomognu”, priča nam Andrej.
Lana koja pohađa sedmi razred u Osnovnoj školi Josif Kostić I koja je Anđelu sigurno svakog dana viđala u školi ali nije znala šta se krije iza tih krupnih očiju
foto: Jugmediafoto: Jugmedia
“Sakupili smo i 350 majica, trenerke, helanke, farmerice, jakne, čizme i u dogovoru sa baka Radicom ta garderoba će biti podeljena drugim ugroženim porodicama jer Anđela već sad ima šta da nosi. Ako znate nekog kome treba javite nam se”, poručuju leskovački Vukovi.
Mala Anđela nas ponovo ispraća do izlaza ali ovoga puta u novim toplim čizmama, sa osmehom na licu i željom da nas sledeći put pozove u stanu bez vlage, sa toplim zidovima, novim vratima i prozorima.
IT gigant „Nordeus“ je firma koje se bavi razvojem video igrica, a najpoznatija je po „Fudbalskom menadžeru“ čije je zaštitno lice Žoze Murinjo.
Njen izvršni direktor Branko Milutinović je na Samitu privrednih lidera regiona izjavio da nekima kulturološki ne prijaju neke stvari, pa iz tog razloga odlaze preko, ali da egzistencijalno nema razloga za odlazak.
Na ovu njegovu izjavu reagovao je jedan IT stručnjak koji se ne slaže sa Milutinovićem.
– Da bi se profesionalno razvijali, ljudi ne moraju da odlaze. Teško je, ali je manje teško iz tri razloga. Najpre, postoje oni koji su već uradili neke stvari, pokazali da je moguće i daju nadu i veru i drugima da više rizikuju, dostignut je određen nivo znanja, kao i sam razvoj tehnologija i biznis modela na globalnom nivou – objasnio je Milutinović.
Potom se u komentarima na internetu oglasio čovek koji se ostvario u IT svetu, ali ima potpuno drugačije mišljenje od Milutinovića, a ovo su njegovi stavovi zbog kojih se ne slaže sa direktorom uspešne srpske firme.
– Dragi Branko, kao neko ko se ostvario u IT-ju kao konsultant i „high-end software planner i architect“, imao bih da ti skrenem pažnju na par detalja. Direktno nisam ugrožen u egzistencijalnom smislu i da verovatno zarađujem duplo više nego najplaćeniji stručnjak Nordeus-a.
Međutim, razloga za odlazak imam na pretek. Smeta mi kada napravim kupovinu od 7-8 hiljada u marketu (što i nije neko bahaćenje, za tročlanu porodicu to dođe 4-5 dana namirnica.
Sramota me je zato što iza mene u redu pri svakoj kupovini stoji po par građana srednjih i starijih godina koji u korpi drže po pola hleba i 100 grama najgore salamčine koju ni moja mačka neće da pojede.
Sramota me je kada vidim da su obučeni u kapute koji su bili moderni, skupi i novi u vreme kada sam se ja rodio (to mi govori da nisu u pitanju alkoholičari i propaliteti).
Sramota me njihovih pokunjenih, izmučenih i tužnih pogleda dok me posmatraju na kasi.
Posebno me je sramota kada tokom leta ispod prozora, u parku, slušam mlade generacije čiji su ideali i razmišljanja u prizemnom i ograničenom domenu shvatanja popularnom 90-tih.
Sramota me je što živim u zemlji gde moji prijateljji profesori, lekari i umetnici nemaju volje da se sa užitkom bave svojim poslom odgovorno i dosledno – rekao je on, a prenosi Direktno.
Sramota me je kada svojim prijateljima koji su relativno uspešni i ostvareni u finansijskom smislu, moram da objašnjavam da ići na letovanje i zimovanje jednom godišnje, ne hraniti se namirnicama sumnjivog kvaliteta i ne biti u panici kada dođe vreme za plaćanje računa i kirije – nije luksuz, već spada u osnovu normalnog, prosečnog, života.
Posebni transfer blama doživljavam kada slušam i čitam nebuloze poluobrazovanih čobana sa kupljenim diplomama koji mi vređaju inteligenciju.
Ne mogu više da gledam kako ljudi koji su dosledni svojoj ljudskosti bivaju proganjani, maltretirani i ugrožavani. Eto mojih objektivnih razloga za odlazak, ali smatram da sam ih džaba izneo nekome ko ne vidi dalje od svog materijalističko snobovskog nosa iz koga praziluk i dalje viri.
Pandemija korona virusa znatno je uticala na zaradu pripadnika domaćeg šou-biznisa, ali Nada Topčagić ne sažaljeva kolege.
Podsetimo, dobar deo pevača se javno požalio na nemogućnost zarade, zbog čega su ih jedni razumeli, dok su im drugi sugerisali da su se dosad hvalili enormno velikim sumama novca koje zarađuju, te da ne mogu da se sažale na njih.
Nada, iako je i sama pevačica, spada u ovu drugu grupu i u poslednjem intervjuu je to istakla javno.
NADA TOPČAGIĆ • ZORAN ILIĆ / RAS SRBIJA
– Svi kukaju, a i dalje sede kod kuće. Ja bi tim mojim kolegama koje su se razbacivale skupocenim automobilima, markiranom garderobom i ekskluzivnim letovanjima poručila da zavrnu rukave i počnu da rade nešto – izjavila je Topčagićeva za “Star”.
– Lepo je Lepi Mića rekao, tezga na pijaci, voće i povrće, pa da prodaju da prehrane porodicu. Ništa danas nije sramota raditi. Moraju od nečega da krenu, jer od pevanja nema ništa u narednom periodu.
“Sestra na šalteru je samo izvadila toplomer i rekla da će me pregledati ako temperatura bude iznad 38”, započela je svoju priču za “Blic” 24-godišnja M. M, sugrađanka iz Mladenovca, koja je imala neprijatno iskustvo u mladenovačkom domu zdravlja kada je sa temepraturom došla na pregled sa suprugom i detetom.
– Otišla sam kod doktora 13. januara popodne, pre toga smo vodili bebu na pregled jer je takođe pokupila neki virus, kasnije se ispostavilo da ima bronhitis. Objasnila sam situaciju, jedva, jer sam ostala bez glasa, sestra na šalteru je samo izvadila toplomer i rekla da će me pregledati ako temepratura bude iznad 38. Nisam htela da se raspravljam i uradila sam tako, bila je nešto više od 37, a da sam pritom pre polaska popila brufen – ispričala je M. M. za “Blic”.
Ona je napomenula da toga dana nije radila njena izabrana doktorka.
– Odbili su me dva puta. Sutra ujutro smo ponovo otišli u dom zdravlja, gde sam predala knjižicu. Čekala sam skoro tri sata do kraja radnog vreme i na kraju nisam primljena. Pitala sam sestru na šalteru da li da ostanem da sačekam drugu smenu, pri čemu mi je ona rekla da je bolje da dođem sutra, što je i doktorka potvrdila – dodala je M. M.
*Sugrađanka koja je imala neprijatnosti u mladenovačkom domu zdravlja
FOTO: FACEBOOK / PRIVATNA ARHIVA
Direktor DZ “Mladenovac”, Dragan Keftić, rekao je za “Blic” da on nije upoznat sa ovim konkretnim slučajem, ali i takođe da je on nadležan za sve pritužbe pacijenata na osoblje ili neadekvatne medicinske usluge.
– Uglavnom se meni obraćaju kada su nezadovoljni radom medicinskog osoblja, moj broj telefona stoji zalepljen na svakim vratima u domu zdravlja i bilo ko me može pozvati. Povodom ovog slučaja me niko nije kontaktirao, što ne znači da se nije dogodio. Kada me neko pozove uglavnom rešimo problem, ako neko smatra da je medicinsko osoblje neljubazno ili da dugo čekaju red – rekao je za “Blic” direktor Keftić.
Trećeg dana, uporna M.M. konačno je došla na red kod doktorke i dobila svoju terapiju, do tada je “na svoju ruku pila čajeve i brufene”.
Na osnovu nevažećeg ugovora hoće da otmu i prodaju stan starca, koji živi na aparatima za disanje, da bi naplatili tuđ dug, tvrdi pastorak Vučević
Teško oboleli Branislav Radojičić (71) mogao bi uskoro da bude izbačen na ulicu jer izvršitelji nameravaju da njegov stan prodaju kako bi naplatili dugove njegovog pastorka, a sve pozivajući se na nevažeći ugovor o kupoprodaji stana, tvrdi za Kurir Branislavljev pastorak Svetomir Vučević.
On ne spori da bivšoj supruzi nakon razvoda duguje 42.000 evra, ali ističe da je izvršitelj Nemanja Protić, koga je ona 2017. godine angažovala radi naplate tog duga, stavio zabelešku na Branislavljev stan i poslao mu procenitelje na vrata, pozivajući se na ugovor o kupoprodaji stana koji je on 2010. sklopio s očuhom Branislavom, ali ga je godinu dana kasnije i pravosnažno raskinuo.
Neuseljiv stan
– Očuh i ja smo 2010. potpisali ugovor o kupoprodaji neuseljivog stana, koji je predviđao da mu u ratama isplatim određenu svotu novca za stan, a da on nastavi da živi u njemu dok je živ. Isplatio sam mu deo novca, a pošto više nisam mogao da plaćam, 2011. smo raskinuli ugovor. Očuh nije imao da mi vrati sve pare koje sam mu isplatio za stan, pa smo u ugovor stavili klauzulu da ukoliko se pojavi treće lice da od očuha kupi stan, da prvo meni isplati dug od 31.500 evra, a ostatak da da očuhu. U međuvremenu je očuh Branislav prodao neku imovinu na selu i 2014. mi isplatio ceo dug, a stan je u celosti ostao njegovo vlasništvo – kaže Svetomir Vučević. Problem je, međutim, nastao 2017, kada je Svetomirova bivša supruga pokrenula izvršni postupak za naplatu duga od 42.000 evra, koje joj Svetomir duguje posle brakorazvodne parnice, i to prodajom stana njegovog očuha Branislava Radojičića.
*FOTO: PRIVATNA ARHIVA
– Ona je znala da je ugovor iz 2010. između Branislava i njegovog pastorka Svetomira raskinut i da Branislav ništa ne duguje njenom bivšem suprugu, ali se na prevaran način setila da ga iskoristi. Izvršitelj Nemanja Protić je iskoristio taj ugovor iz 2010, koji je raskinut 2011, i na osnovu njega u katastru upisao dužnika Svetomira Vučevića kao vlasnika stana – objašnjava advokat Aleksandar Švarc, koji je u ime Branislava Radojičića podneo žalbu na rešenje o izvršenju.
Upis u katastar
Švarc dodaje da Svetomir ne bi mogao da se uknjiži u katastar kao vlasnik očuhovog stana ni da je to sam tražio, pošto mu nije isplatio celu sumu. – Za upis u katastar potrebni su ugovor i potvrda o isplati ugovorene cene. Izvršitelj Nemanja Protić ni od koga nije tražio potvrdu da je stan isplaćen u celosti, niti je zahtevao da se na bazi tog ugovora uknjiži Branislavljevo pravo doživotnog stanovanja, već šest godina nakon raskida tog ugovora pokreće izvršni postupak – kaže advokat Švarc.
*FOTO: PRIVATNA ARHIVA
On dodaje da presuda kojom Svetozar Vučević duguje bivšoj supruzi 42.000 evra nije sporna, ali je sporno što taj dug pokušava da naplati od trećeg lica, odnosno teško bolesnog dede koji živi na aparatima i koji nikome ništa ne duguje.
Izvršitelj Protić NISAM ZNAO DA JE UGOVOR RASKINUT
Izvršitelj Nemanja Protić kratko je rekao da nije znao da je ugovor koji je Svetomir Vučević, bivši suprug njegove klijentkinje, imao s očuhom raskinut.
– Nisam znao da je ugovor koji mi je dala klijentkinja raskinut i da je nevažeći. Stan neće biti prodat dok se sudski postupak ne završi, ali u međuvremenu ja moram da preduzimam sve aktivnosti u postupku izvršenja i da imam procenu vrednosti stana kad se sudski postupak završi – rekao je Protić i naglasio da više ništa ne želi da priča o tom slučaju dok ne dobije odobrenje Komore izvršitelja.
Zabrinuti deka NI KRIV NI DUŽAN, A NADRLJAO
Branislav Radojičić za Kurir je kratko rekao da se zbog bolesti obratio pastorku da u javnost iznese njegov problem koji ima sa izvršiteljem.
– Mene ne zanima dug koji moj pastorak i njegova bivša žena imaju jedno prema drugome. Oni su bili u braku kad je ugovor raskinut, a sada ni jedno ni dugo nemaju problem sa izvršiteljem, nego ja. Njima ništa ne uzimaju, nego meni – rekao je zabrinuti Radojičić.
Ivan (3) i Elena (2) tek što su zakoračili u svet, a već su toliko tužni da ni čokolade koje tako vole ne mogu da im izmame osmeh na lice. Ni njihova mama Valentina Geler se ne smeje. Ne može, muka joj ne da.
Pre mesec i po, sa samo 18 godina dobila je i treće dete i bila primorana da ga ostavi u porodilištu i ode da radi na njivi kako bi prehranila starije dvoje.
Ovoj porodici iz Novog Sada sudbina nije bila naklonjena. Počelo je još sa Valentininim detinjstvom. Poreklom iz nesrećne porodice, zanemarena, ostavljena na brigu babi, u potrazi za ljubavlju koja joj je toliko nedostajala, napravila je tipičnu grešku.
U sedmom razredu se zaljubila i odmah počela da živi sa nekoliko godina starijim dečkom u kome je videla viteza na belom konju. Mislila je da je njenim mukama došao kraj. Nažalost, to je bio tek početak.
Valentina se nada da će jednom uspeti treće dete da dovede kući
Ubrzo je zatrudnela, porodila se kada je bila na početku osmog razreda, pa je morala da napusti školu, a njen “vitez” je tek tada pokazao pravo lice.
– Počeo je da me maltretira i tuče. Nije hteo da radi, nije ni tražio posao, pa sam ja morala da radim razne sezonske poslove kako nam dete ne bi gladovalo. Onda je počeo da mi uzima i novac za mleko koji sam ostavljala sa strane. Sve je trošio u kafani i kladionici – suznih očiju priča Valentina.
Jedinu utehu pružao joj je sin Ivan, zbog njega je, kaže, sve i trpela. A Ivanov otac se nije menjao. Nastavljao je po starom, samo što je sada počeo da insistira da imaju više dece. Kao što to obično biva, Valentina je pristala nadajući se da će drugo dete njenog “viteza” dozvati pameti i da će on konačno naći neki posao. San joj je bio da živi kao svaka normalna porodica.
– Dobili smo Elenu koja će uskoro napuniti dve godine, ali umesto nabolje, sve je krenulo nagore. Maltretiranje i batinanje nisu prestajali, a on se čak našao i sa one strane zakona. Postalo je neizdrživo i ja sam ga prijavila policiji i Centru za socijalni rad. Oni su mene i decu smestili u Sigurnu žensku kuću – priseća se Valentina uz duboke uzdahe tih teških dana.
Mladost i neiskustvo, međutim, učinili su svoje. Otac njene dece stupio je u kontakt s njom. Molio je da mu se vrati, obećavao da će se popraviti. I… Valentina je popustila.
– Ja sam mu poverovala. Sada kada razmišljam o tome – stvarno ne znam zašto. I ne samo to – ne znam zašto sam od početka bila sa njim i zašto sam sve to trpela – priča Valentina odmahujući glavom u neverici.
Ponovni zajednički život krenuo je istim tokom. Njen partner je počeo da insistira na tome da dobiju još jedno dete tvrdeći da će to poboljšati njihove odnose. Valentina to nije želela, poučilo ju je prethodno iskustvo, jedva su obezbeđivali novac da prehrane decu.- Tada su malo pomagali i njegovi roditelji, ali to ni blizu nije bilo dovoljno za život – objašnjava ona.
Valentina kaže da ju je on “prisilio da zatrudni”. Nije ništa više objašnjavala, samo je ponavljala da ona to nije želela.
– Znala sam da ne mogu da hranim još jedno dete i onda sam u očaju kontaktirala s roditeljima koji sada žive u Mađarskoj. Saznala sam da i oni jedva preživljavaju i da više nisu zajedno, ali su se nekako stisli i poslali mi novac. Njime sam htela da platim abortus. Moj bivši muž ga je, međutim, pronašao, uzeo i iste večeri popio i prokockao. Nisam više imala kome da se obratim za pomoć, a on se, kada sam bila u trećem mesecu trudnoće, pokupio i pobegao u Nemačku. Od tada nismo u kontaktu. Čuli smo se samo jednom. Tada mi je rekao da više ne želi da vidi ni mene ni decu – zamišljeno priča ona.
Valentina ni tada nije želela da se preda. Nastavila je da radi razne sezonske poslove, a dobronamerni poznanici ustupili su njoj i deci na korišćenje jednu staru kuću u Zmajevu, selu nadomak Novog Sada, kako bi joj i njive i deca bili blizu.
– U međuvremenu me je pronašla majka i došla je da mi pomogne. Ona je čuvala decu dok sam ja trudna nadničila kako bih zaradila barem novac da platim dobrim ljudima osnovne troškove za kuću i da nahranim decu. U sedmom mesecu trudnoće počela sam često da gubim svest. Lekari su to u početku pripisivali trudnoći, ali kada se to nastavilo i posle porođaja poslali su me na razne analize i sada čekamo rezultate. Nadam se da će sve biti dobro jer moram da radim kako bih nahranila decu – kao da teši samo sebe priča Valentina.
Zbog jednog svog postupka ipak ne može da se uteši. Od sramote sklanjajući pogled, tiho priča o tome kako je nakon porođaja 5. jula, posle dugog razmišljanja, odlučila da svoju bebu da u hraniteljsku porodicu.
– Dala sam joj ime Anastazija i preplakala sva tri dana koliko sam bila u porodilištu. Nadležni iz Centra za socijalni rad jedini su shvatili svu moju bol i jedini su koji me nisu osuđivali zbog toga što sam odlučila da dete dam u hraniteljsku porodicu. Oni su mi mnogo pomogli, i sada mi pomažu. Od njih sam dobila obećanje da će pomoći da vratim moju Anastaziju kada se za to steknu uslovi – jecajući nam priča Valentina dok joj se Ivan i Elena ne miču iz krila, kao da pokušavaju da ublaže mamin bol.
I sama Valentina kaže da joj jedino oni daju snagu da izdrži muke na njivi gde je otišla da radi samo tri dana nakon porođaja.
– Sve što zaradim dam za hranu i račune. Ne mogu više posla da preuzmem zato što deca ne mogu u vrtić jer nemaju dokumenta. Nadam se da ćemo uz pomoć Centra za socijalni rad i to rešiti, pa da Ivan i Elena krenu u vrtić. Tada bih možda mogla da nađem barem malo plaćeniji posao, pa da obezbedim osnovne stvari za život. Veliku zahvalnost dugujem dobrim ljudima koji su nam ustupili kuću na korišćenje kao i komšijama koji su nam dali neke stvari. Još nemamo frižider, ni veš-mašinu… Imamo jedan poluispravni šporet, krevete, nešto dečjih igračaka i to je sve. Ali, tu smo nas troje i dok je njih boriću se svim silama da jednog dana svi budemo ponovo na okupu i da počnemo da živimo kao srećna porodica – odlučna je Valentina.
Kako da pomognete
Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd. Opširnije o akcijama i načinima pomoći može se videti OVDE.
Žene u jednoj srpskoj firmi bile su obeležene crvenom trakom oko ruke u danima menstruacije, što je bio znak da su u tom periodu manje produktivne, neverovatna je priča o tome kakva sve poniženja i mobing preživljavaju žene širom Srbije na svom radnom mestu.
Ovo je zapravo samo jedno od potresnih svedočanstava o potlačenosti žena u Srbiji, koje su hrabro u publikaciji “Žene govore” objavile autorke iz Udruženja za radna prava žena “Roza” iz Zrenjanina – Vesna Đorđević, Milica Lupšor i pravna savetnica Saveza samostalnih sindikata Vojvodine Željka Jorgić Đokić. One su ispisale stranice teških radnih iskusava, kako svojih tako i mnogih drugih radnica širom Srbije.
*Milica Lupšor / FOTO: N1 / SCREENSHOT
– Od nas sedam aktivnih u Udruženju, šest rade kao prekarne radnice – ili radimo na crno ili na određeno – priča za “Blic” Milica Lupšor, jedna od autorki i član Udruženja koja dodaje da je i sama radila na teškim poslovima među kojima je bila i jedna mlekara. Radno vreme joj je tu bilo od od osam sati ujutru do tri posle ponoći!
U pričama koje donose nije navedeno o kojim se firmama radi, ali ne da bi se zaštitili poslodavci i njihova dela, već žene koje su uprkos malim sredinama u kojima žive uspele da progovore o onome što su preživljavale. Jedan od razloga je i česta pojava da i kada daju otkaz u nekoj firmi u sledećoj ne žele da ih prime ili im daju otkaz kada saznaju da su se ranije pobunile.
*Vesna Đorđević / FOTO: UDRUŽENJE ROZA / FACEBOOK
– Obišle smo više od 10 mesta u Srbiji i u nalaženju priča su nam pomogla mnoga lokalna udruženja za borbu protiv nasilja. Mnoge žene, iako smo im rekli da neće biti objavljeno ni njihovo ime, ni mesto odakle su, nisu želele da progovore iz straha da će neko saznati da su to baš one i tako dobiti otkaz – objašnjava Milica Lupšor.
Ona ističe da najveći broj žena koje nisu želele da govore su upravo one koje pored nehumanih uslova rada imaju ili su imale i problem nasilja u porodici.
Crvene trake po naređenju šefice
Priča koja je obeležila i u najvećoj meri šokirala je ona o ženama koje su morale da nose crvene trake oko ruke kada su imale menstruaciju kako bi se na taj način obeležilo da su manje produktivne.
Ovaj slučaj datira još iz 2011. godine, a sama žena koja je to podelila u javnosti dobila je nakon toga otkaz.
Kako se zaposlila u drugoj firmi, nije želela javno da govori o kom je gradu (podatak poznat redakciji) i firmi reč, da ne bi ponovo dobila otkaz.
– Najgore je što je ceo ritual “obeležavanja” naredila žena koja je bila šefica, kako bi na taj način “ostvarila uštedu firmi i dobila bonus” – priča Lupšor i dodaje da u tom slučaju sam poslodavac nije znao za to, pa je i šefica dobila otkaz nakon toga.
*FOTO: M.MITROVIĆ / RAS SRBIJA
Milica Lupšor objašnjava da poslovođe često biraju baš takve radnike koji će moći da budu autoritarni šefovi, koji nemaju obzira ni skupula da radnike izrabljuju i stvaraju atmosferu bez timskog duha.
Prenosimo delove ove publikacija u kojima su opisani najdrastičniji slučajevi izrabljivanja žena u Srbiji.
“Leti kao u paklu, zimi kao u hladnjači”
Prve žene koje su sa njima želele da podele svoje svoja iskustva na radu bile su radnice male tekstilne fabrike u Zrenjaninu. Njih 13 je u jednoj smeni šilo firmiranu odeću, za šta poslodavac nije imao licencu.
– Leti nije hteo da dozvoli korišćenje rashladnih uređaja, pa je u hali bio pakao, a zimi nije uključivao grejanje. Morale smo da šijemo u zimskim jaknama, da duvamo u prste, kako bismo mogle bar malo da se zagrejemo – navodi se u publikaciji i dodaje da su te žene sve to trpele i radile.
Još skandaloznije je to što ih je gazda držao zaključanima, jer se plašio inspekcije i nije želeo da se zna da proizvode jakne koje su bez licence i bilo kakve kontrole kvaliteta.
– Pošto je kasnio sa platom, pitale smo ga kada će je dobiti, a on nam je rekao da će nas iznenaditi posle Nove godine, da se odmorimo i da smo slobodne do 8. januara – ispričale su zaposlene autorkama publikacije. Prvi radni dan u novoj godini osvanuo i jeste osvanuo sa iznenađenjem, ali veoma neprijatnim: umesto plate, radnicama poštom stižu koverte sa radnim knjižicama.
Bile su ljute i otišle su do firme, ali on im je izbacio lične stvari ispred vrata, na ulicu, i nije im dozvolio da uđu u pogon.
– Odlučile smo da potražimo pomoć od institucija u gradu, prijavile smo policiji, inspekciji rada, ali vlasnik je zatvorio firmu na tom mestu i iznajmio novi prostor, pa pod drugim imenom ponovo započeo proizvodnju – navode one dalje i zaključuju da nikada nije imao bilo kakve sankcije, a sudski postupak koje su pokrenule pre tri godine još nije završen.
“Voze nas u kamionima, zbijene k’o da smo stoka”
– Voze nas u kamionima zbijene k’o da smo stoka, nekada spuste ceradu, pa unutra bude zagušljivo, leti pravi pakao, a zimi nosimo ćebad da bi se umotali i zaštitili od hladnoće. Rad na njivi nije lak, leti upekne sunce, pa padamo po njivi od toplote, nekada neke poslove radimo i po kiši, po hladnom vremenu, snegu… Na jednom imanju smo skupljali šargarepu, a gazda je sa sinom stajao na traktorskoj prikolici i na nas koje ceo dan u čučećem položaju skupljamo šargarepu urlaju ako pokušamo da se na trenutak uspravimo. Kao robovi, ćutale smo i tešile se da će i to proći – ispričala je druga žena autorkama dodajući da je sada napokon dočekala kakvu takvu penziju.
Završila u Hitnoj, pa dobila otkaz
Bila je srećna kada su je primili u jednom lancu pekara jer je čula da su korektni i da uplaćuju i zdravstveno i penziono.
– Posle probnog rada odmah sam potpisala ugovor o radu na neodređeno vreme. U proleće sam počela da radim, bilo je naporno, šetali su me po radnjama gde fali neka radnica, gotovo da nisam imala slobodan dan, ali iako već u godinama, nisam se dala i radila sam zajedno sa tim mladim ljudima, sa nekima se i zbližila. Ako bi neka tura peciva izgorela, to su nam davali za topli obrok, a radnici kojoj se desilo to, oduzimali su od plate. A onda sam uveče 26. avgusta počela da krvarim i završila sam u Hitnoj. Javila sam se šefu radnje gde sam u tom trenutku radila, sve sam mu objasnila, a on mi rekao da ne mislim o poslu, i samo ozdravim, pa ćemo se čuti. Bio je početak septembra kada sam otišla na kontrolu, ali su u bolnici odbili da me prime, jer mi zdravstvena knjižica nije overena. Platila sam pregled, i otišla do Direkcije, kako bih proverila i zamolila da isprave grešku. Ali tamo sam dobila rešenje o prestanku radnog odnosa, na moj zahtev, i to sa datumom 30. jul. Rekli su da oni ne mogu ništa, pošto sam sama dala otkaz!
Otkaz čistačici zbog pantalona
– Ja sam radila kao čistačica i dobila sam otkaz jer sam nosila pocepane pantalone. Morala sam, imam dve ćerke, i bilo mi je važnije da njima kupim, nego sebi. Pošto sam samohrana majka, od moje plate smo jedva sastavljale kraj sa krajem, i nije mi ni na pamet palo da ću zato što nosim stare pantalone mojih kćerki dobiti otkaz. Da su mi bar rekli, ja bih nekako kupila i sebi, snašla bih se nekako, a sada smo socijalni slučaj.
Preko zadruge, pa agencije, bez prava na porodiljsko
– Iako sam već više od deset godina u jednom javnom preduzeće (podatak ne objavljujemo na zahtev autorki), još uvek nisam primljena za stalno. Radila sam na određeno, preko Omladinske zadruge, na Ugovor o povremeno-privremenim poslovima, a zadnjih godinu dana radim preko jedne agencije, koja ima ugovor sa mojom kompanijom. Nema godišnjih odmora, bolovanja, plata mi je manja od plate koleginice koja je primljena za stalno. Kada sam ostala u drugom stanju, nisam imala porodiljsko bolovanje, a nisam bila sigurna ni da će me vratiti na posao kada moje dete bude moglo da ide u jaslice. Vratili su me, i ja sam još uvek tu, bez bilo kakve garancije da me, kada dođem u neke godine, neće otpustiti. Priča se i da će sve one koje su starije od 45 godina dobiti otkaz i uzeti mlađe. I bez obzira na to što naša kompanija posluje sa velikim profitom, ne žele da nas prime da radimo do penzije, jer postajemo „matore“ za rad sa strankama, a ima nas preko 1.000 koje radimo na ovaj način. Šta ćemo mi onda, ko će nas primiti, i čemu da se nadamo?
Svakodnevne uvrede i pretnje otkazima
– U početku je sve bilo u redu, ali sam sve češće ostajala duže, odlazila sam na posao ujutru, a vraćala se kasno uveče. I nedeljom sam morala da idem da radim. Vlasnik firme je povećavao obim posla, ali nije povećavao i broj nas koje radimo. Za svaku grešku nam je oduzimao deo plate, pa često nisam dobijala ni minimalac. Topli obrok, regres i putne troškove nije isplaćivao, mada smo sve potpisivale da smo ih primile. Za godišnji odmor smo imale najviše nedelju dana, a ostatak smo radile, dok je gazda vodio sate kao da smo još na odmoru. Gotovo svakodnevno trpimo verbalne napade. Nema radnice koja bar jednom nije otplakala zbog uvreda i ponižavajućih reči našeg gazde. Stalno preti otkazima, i radimo pod velikim pritiskom i u strahu.
Nasilje na poslu, nasilje kod kuće
Da su žene sa teškim uslovima rada neretko i žrtve porodičnog nasilja svedoči i primer žene koja zbog muževljeve torture dugo nije mogla da radi bilo kakav posao.
– Udala sam se, i pet godina živela kao taoc u kući mog muža. Bio je ljubomoran i nije mi dao da radim. Razbolela sam se, pa od moje 26. godine pijem lekove za smirenje. Na nagovor mojih sestara sam počela da prodajem kokice na ulici. Bilo je i hladno, i kiša, i sneg, i toplo. Muž je pristao, ali sam imala određeno do kad moram da se vratim, pa sam dobijala batine kada zakasnim. Međutim, on je ostao bez posla i počeo je da radi zajedno sa mnom. Kada smo skupili pare, napravili smo kolica, pa smo mogli malo da se zaštitimo, i tada mi je svanulo.
